Ја сам на ту тему више пута писао, али мало је оних који су били спремни да ми одговоре. Појавио се само господин Стојшић, ваљда у жељи да одбрани позицију Трифковића и индиректно КСУ, али и он је тада након неколико "бурних" реакција нагло заћутао. Као да му је неко саветовао (или наредио), да не ступа са мном у даљу расправу. Наравно, мени није намера да потенцирам да сам пред председничке изборе у Америци био у праву, јер од таквог "права" Срби никакве користи нису имали нити су могли имати.
Друго, моја (а изгледа и Љотићева) "прича" може да иде само у ветар, докле год на челу српских "значајних" органзација у САД (посебно КСУ) буду људи које интересује само профит и лична "афирмација" преко грбаче свога рода, као и "интелектуална елита" која је спремна да таквима беспоговорно служи. Жалосна је слика, да један високи интелектуалац типа Трифковића (који сигурно добро зна о чему се ту ради) пристаје да своју умну енергију, уместо узвишеном Логосу, подреди оним интересима који никакве везе немају са доследношћу и непоколебљивошћу самосвесног научника, иначе, основним карактеристикама сваког часног и умног човека. Наравно, такво Трифковићево "опредељење" утицало је прилично на велике а нестабилне српске умове. Да поменем само господина Јефтића (Мирољуб), човека који је велики зналац, исламолог, баш као и Трифковић, који је дозволио да га Трифковићев "ауторитет" сломи и "исцеди", буквално "разбије".
Више пута сам писао господину Трифковићу и другинм српским "уваженим" главама, да учине оно што је Србима данас потребно више од воде и ваздуха, да помогну да се формира једно српско интелектулно језгро, које би својим ауторитетом могло да утиче на обликовање српског јавног мњења, на његово морално и духовно уздизање и које би сигурно имало снаге да пресудно делује на "прочишћавање" српске политичке сцене, у којој на власти не би били људи крајње ниске интелигенције, спремних само да чине оно што им се намеће из НСП "главе", без икаве јасне визије, без достојанства и без разумевања основних "постулата" на којима данашњи свет почива.
Наравно, јасно је да никада нисам добио никакав одговор ни од Трифковића ни од бројних других српских "интелектуалаца", који данас у извесној мери утичу на политичку сцену у матици, али на погрешан, рекао бих, веома деструктиван начин.
Душан Вукотић
П.С.
Комплетан текст Николе Љотића налази се у прилогу (коментар).
Да ли неко можда зна email адресу господина Љотића? Ако зна, молим га да је проследи на suriorao@sezampro.yu
1 comment:
АМЕРИЧКИ ИЗБОРИ И СРПСКО ПИТАЊЕ
(Никола Љотић)
Неке српске заблуде
Наслов сугерише да се ради о две теме и о једној интеракцији између њих. Прво - две теме - је тачно; друго - интеракција - је само делимично тачно. САД избори не зависе од “српског питања", али оно, с друге пак стране виђено, у многоме може да зависи од првог. Пре, међутим, него што се дотакнем те једносмерне интеракције, што ће, у закључку, бити и предмет овог написа, потребно је нешто рећи и о самим изборима у Америци.
Амерички избори
Избори у САД су недавно обављени и председник Буш их је прилично неочекивано добио. Није била тотална (landslide) победа али је свакако убедљива. У “изборном колеџу" (electoral college), који у ствари и бира председника, Буш је добио 286 од 269 потребних гласова; на самим изборима председник је добио скоро 4 милиона више гласова него његов опонент сенатор Кери, а у Конгресу (народном преставништву и сенату) знатно повећао своју надмоћност над демократима. Овде се поставља питање како се десило то “чудо" да је Буш и поред велике Керијеве предности убедљиво победио? Узроке треба, по мом мишљењу, тражити у самој Керијевој изборној стратегији. Прво, мада су оба кандидата, у пропаганди ко ће боље тући битку против тероризма, и сами, истина несвесно, у свести САД бирача усађивали, као “колетералну штету", и страх од тероризма, па је тај јадни бирач, дошао спонтано до закључка да ће тај страх боље и спретније развејати онај који је већ доказао да уме да ратује с тероризмом (Буш) него онај који само то обећава (Кери). Друго, Кери је поларизовао америчко друштво с нагласком на секуларизам; интезивирао је кампању регрутовања нових младих гласача, апелујући да су избори “судбоносни"; усредсредио се на град, док је провинцију потпуно запоставио. Треће, нормално инертна провинција се, међутим, и сама убацила у игру, ваљда због “судбоносности" избора и угрожених “моралних вредности" (генерална промоција хомосексуализма и лезбијанизма и масовној моди “бракова" између партнера истог пола) од стране града уз прећутно Керијево слагање са таквим трендом. И, ето, те “рупе" у Керијевој изборној стратегији, нарочито ова трећа (Буш је у неколико наврата јавно осудио хомо и лезби “бракове", чак је тражио да се брак дефинише као искључив однос само између мушкарца и жене и путем амандмана унесе у Устав) изгледа да је одлучило Бушову победу.
Српско питање
Речено је већ да српско питање може да зависи од америчких избора али обрнуто није тачно. У горњој поставци о могућој зависности српског питања од америчких избора, постоји једна недореченост. Генерално, захваљујући највише глупости, сервилности, пигмејству и колонијалистичком менталитету српског политичког и државног пост-милошевићевског руководства, српско питање зависи од САД без обзира на изборе; овде се, зато, искључиво мисли да ли избори (променом администрације) могу да измене природу те зависности, по Србију и Србе - на боље или на горе. О томе се ради. Да би, ме•утим, ово било ја-сније, потребно је испитати какав је тренутни статус српског питања под садашњом Бушовом администрацијом, у односу на претходне САД администра-ције, оном Клинтоновом и Буша старијег. Почнимо хронолошки: од Буша старијег па преко Клинтона до администрације Буша млађег.
Српско питање за време Буша старијег
САД председник Буш старији је новембра 1992. године изгубио изборе у корист Клинтона, који је предузео власт јануара 1993. Рат око разградње СФРЈ је почео јуна 1991., дакле, неких 19 месеци пре доласка Клинтонове администрације. Иако је то релативно кратак период, за време Буша старијег испољиле су се главне смернице САД политике према питању растакања СФРЈ. САД су се први пут формално појавиле по питању разбијања СФРЈ пред сам почетак рата у Словенији посетом америчког министра спољних послова Жемса Бејкера Југославији. После тога САД активности су остале у позадини, док су у југо-кризу активно били укључени само Европска заједница (ЕЗ), КЕБС (европска организација за безбедност) и УН. Неформално, пак, али с великим утицајем да се разбијање СФРЈ ефикасно спроведе у дело, у ову кризу били су активно укључени: Немачка, Аустрија, Мађарска и нешто раније именовани САД амбасадор у СФРЈ, Ворен Зимерман.
Нова политика САД према СФРЈ
Амбасадор Зимерман, у својим Мемоарима, сведочи да се о политици САД у односу на Југославију договарао са Лоренцом Игелбергером, бившим амбасадором САД у Београду, тад помоћник министра спољних послова, да би нешто доцније и сам постао шеф Стејт Департмана. Суштина те политике је следећа: нестанском СССР Југославија више не може код САД да ужива повлашћени положај, јер разбијање политичке монолитности совјетског система, што је била улога СФРЈ, више није била потребно; начелно, пак, САД подржавају интегритет и суверенитет СФРЈ, али само у условима демократије (политички плура-лизам) и демократског договора република о будућем политичком оквиру те заједнице. Амбасадор Зимерман је са тим мандатом дошао у СФРЈ. Путовао је г. Зимерман од једног републичког центра до другог, заговарао демократски договор република, али га ови из република, изгледа, погрешно схватили: он мислио на договор; они разумели да је то зелено светло за отцепљење и рад на разарању СФРЈ. И тако поступали. Нигде, пак, г. Зимермана да им запрети и доведе их “к познанију права". То је тек учинио г. Бејкер својим доласком у СФРЈ, што се догодило на три дана пред проглашење независности од стране Словеније и Хрватске. Сецесионистичким републикама Хрватској и Словенији он је рекао да САД не одобравају насилно издвајање ових република из СФРЈ; у исто време је рекао Милошевићу и Србима да је са САД становишта недопустива употреба силе да би се ове републике спречиле у својим намерама. Излаз из кризе, по њему, јесте да се мирним и демократским путем дође до решења које би задовољиле све стране. Његови апели, међутим, нису нашли одјека. Насилним заузимањем федералних царинских испостава према Италији и Аустрији од стране Словенаца, рат за растакање СФРЈ је отпочео. У својој званичној мисији, дакле, министар Бејкер није успео, али, по мом скромном мишљењу, он није ни дошао због тога. Дошао је, пак, да обрише Зимерманове (односно САД) “отиске прстију" са злочина разбијања СФРЈ и ратова који су као после-дица његове разбијачке акције уследили.
НСП и доктрина за “нову реалност"
Некако паралелно са овим дога•ајима председник Буш старији је прокламовао да ће САД следити политику остварења Новог светског поретка (НСП). Истовремено су »ејни (сад потпредседник САД, онда министар одбране), Рамсфелд (сад министар одбране, онда шеф Бушовог кабинета) и Пауел (сад шеф Стејт Департмана, онда шеф генералштаба) исковали војну доктрину за “нову реалност" (под овим се мисли на свет без СССР и са САД као једином великом силом). Очевидно да је ова доктрина намењена да би се остварила “ударна песница" за имплементацију НСП. Њене главне карактеристике су: контрола светских стратешких сировина (где то није могуће , њихово уништење или онемогућавање коришћења истих); снажење својих војних потенцијала, а онемогућавање оних својих евентуалних ривала; ове циљеве постизати милом (дипломатијом) или силом са превентивним поступком (напасти непријатеља кад се он најмање нада).
Испит практичности нове доктрине САД
Изгледа да је Југославија, односно њена вој-ска, ЈНА, била одре•ена да се на њој, као на војном полигону, испита практична вредност војне доктрине САД за “нову реалност". Зашто баш ЈНА? Зато што је она имала све карактеристике потенцијалног САД непријатеља. По јачини “четврта војна сила" у Европи; вођена комунистима и Србима, који се једино противе разбијању СФРЈ; даље, Срби важе као “реметилачки фактор" у плановима великих сила; најзад, они су “продужена рука" Русије на Балкану. Све у свему, “опасан непријатељ" НСП-а - треба га уништити! У светлу овога, Зимерманов разорни рад није био ништа друго до уништавање СФРЈ, само - милом и дипломатијом, што је доктрина за “нову реланост" предви•ала и дозвољавала. Том приликом су распоре•ене и улоге “играча" у ратовима који су или ће тек уследити: Срби, као једини браниоци СФРЈ, су “непријатељи", “агресори", “балкански касапи" и “парије", како их назвао Буш старији, наре•ујући санкције против СРЈ, а поводом масакра “за хлеб" у Сарајеву, који су - испоставило се доцније - обавили Муслимани, или ЦИА или обоје заједно; све друге народности бивше СФРЈ, које су активно радиле на њеном уништењу, специјално Муслимани и Хрвати, оглашени су за пријатеље САД, “жртвама" српких “агресора", итд. итд. А да се мистификује кључна улога САД у разбијању СФРЈ, већ тада је визиран Хаг као најефикасније средство те мистификације. САД пропаганди је било одре•ено да прикупља “доказе" за Хаг против Срба. Најзад, још једно Зимерманово “наслеђе". БиХ још нису биле у рату, али су односи између тамошњих Срба, Хрвата и Муслимана били скоро као ратни. Срећом, у “дванаестом часу", проговорила је код њих памет па су они потписали тзв. Лисабонски споразум, по коме признаје се постојање три ентитета (српски, хрватски, муслимански) у конфедералној БиХ, чиме се спречава рат. Међутим, г. Зимерман је ту одлуку торпедовао, наговоривши Алију Изетбеговића да повуче свој потпис са Споразума. Као последица, рат у БиХ је букнуо, да би се после више од три године, са преко 200 хиљада мртвих, сигурно дупло рањених, око ми-лион избеглица, завршио прво Дејтоном а затим и формалним Париским миром, са практично истим политичким устројством БиХ који је био предвиђен Лисабонским споразумом само без рата, разарања, мртвих, рањених и избеглица. Тај крајње трагичан негативни биланс Дејтона, има се захвалити г. Зимерману.
Статус српског питања за Клинтоново време
Био је то крај 1992. године. Клинтон тек изабран за предесника САД. Око Божића те године, бивши председник САД, Картер, отишао је, изгледа на своју руку, у БиХ, и с Радованом Каражићем, председником Републике Српске (РС), направио споразум о прекиду ватре и евентуалном миру у БиХ. С таквим споразумом у руци, председник Картер је суочио Алију Изетбеговића. Било је ту великих одбијања, нага•ања и погађања, али је најзад, после једно две недеље, истина невољно, Алија прихватио споразум. Тек устоличена Клинтонова администрација је, међутим, слично Зимерману, торпедовала тај споразум - Алија је опет повукао свој пристанак. Овај Клинтонов акт је толико разбеснео Дејвида Овена, главног УН мировног преговарача у БиХ, па је овај без дипломатских рука-вица искалио цео свој бес директно у лице ове адми-нистрације. Поставља се овде питање зашто и другој Клинтоновој, као и првој администрацији Буша старијег, није одговарао мир у БиХ? Што се тиче самих детаља, може се само нагађати. Рецимо, ЈНА, која се, у међувремену, претворила у Војску РС, није довољно уништена односно исцрпљена, а Алијина војска није довољно импрегнирана мужахединима из арапских држава; или, пак, још није било довољно “доказа" за геноцидност Срба (недостајала је, по доктини “нове реалности", изгледа, Сребреница!) како би Хаг могао, с громогласном помпом, да саопшти то свету. Меоутим, генаралан одговор на горње питање би морао да буде да мир у БиХ, у том тренутку, није био у “скрипту" доктрине за “нову реалност", што, пак, гледајући с дуге стране, указује да је и Клинтонова администрација била укључена у један виши “скрипт" -“скипт" НСП-а.
Антисрпски отрови г-ђе Олбрајт
У тај “скрипт" г-ђа Олбрајт, Клинтонов шеф Стејт департмана, убризгала је свој специјалан отров крајње мржње према Србима. Из те мржње су се излегли Маркале 1 и 2; Сребреница је њено чедо! Она је на основу једног сателитског снимка њу избацила на позорницу светске јавности; специјално је, уз обавезну ТВ пратњу, дошла на свечану ексхумацију сребреничких жртава - ископано је око стотинак лешева, незнано је чијих; и - настао је мук... Трајало је то до ових данашњих дана; одједном Сребреница -“васкрсла"! (Али о том потом.) Кад је, по скрипту НСП, дошло до “пуноће времена" за мир у БиХ, онда га је, у име Клинтона и речене фамозне госпође, вешто измајсторисао Ричард Холбрук. Мада је Париским миром СФРЈ и формално распарчана, још све није било како је предвиђала доктрина за “нову реалност" - Србија је остала нетакнута. Треба “змији" главу смрскасти јер увек постоји могућност да она оживи - био је диктат ове доктрине, који је фамозна госпођа узела на себе да га оживотвори. Тако је дошло: (1) до “Медлејниног рата” (Медлејн је име г-ђе Олбрајт) од 78 дана и губитка Косова; и (2) до Милошевићевог свргнућа (те “круне" свих њених напора!), које је, у њено име, оркестрирао амбасадор Монтгомери уз садејство сад покојног др Ђинђића.
Администрација Буша млађег
Бушова администрација, у односу на Србе, не само што је наставила политику НСП, већ је њој давала специјалну доследност. И то - нагласити треба - бивша СФРЈ, БиХ, Косово нису биле на главном смеру Бушове спољне политике. Његови приоритети су у почетку били издвајање САД из свих ме•ународних уговора који су, по његовом мишљењу, били противни САД интересима, као на пример, Кијотски еколошки уговор, САД-СССР (доцније Русија) нуклеарни уговор, Уговор о Међународном кривичном суду (МКС) и Средњи исток. После 11. септембра 2001. године, он се окренуо тероризму, ратовима у Авганистану и Ираку тј. започео је спроводити политику НСП на највишем нивоу, која је захтевала политичко преобликовање не само арапског света већ и целокупне Муслиманије широм централне Азије и даље, јер су ти простори били - и још увек јесу! главна кочница остварења НСП. И поред тога, кажем, мада је српско питање за Бушову администрацију, по свему било периферно, она је тако ригорозно спроводила политику коју је зацртала г-ђа Олбрајт, да би јој и она сама могла позавидети.
“Помоћ" која никако да стигне...
Пошто је оборена Милошевићева влада, САД администрација под Клинтоном, као помоћ обећала је ДОС-у у Београду 200 милиона долара. Дошла је Бушова администрација која је те доларе требало да проследи. Али - не лежи враже! - сваки пут кад је поједина транша од $50 милиона требало да стигне, уместо ње стизали су захтеви: да, те паре добићете кад учините то и то. Тако је, прво било са Милошевићевим хапшењем. Тешко је рећи да ли је та транша стигла чак и после хапшења. То судим по бесној и изнервираној реакцији пок. премијера -ин•ића негде у семптембру 2001. г. (а то је било не само после Слобиног хапшења већ и предаје Хагу) да Србији прете социјални немири због недоласка те “помоћи". И да скратим дугу причу, слично је било и са свим другим, све новим и тежим, САД потраживањима - да набројим само неке: Младића, Каражића, четири генерала, Косово, итд. итд. - које су београдске власти углавном послушно извршавале, тако да чак и данас - дакле, преко 4 године од обећаних $200 милиона, све још није приспело, нити има изгледа да ће приспети, јер нова потраживања стално пристижу која се још увек условљавају том “помоћи" из 2000. г. Како САД имају пресудан утицај на финансијску политику ММФ и Светске банке (СБ), паралелно с недоласком САД “помоћи", на велику жалост самозваних “експерата" из Лабусове странке Г17+, нису (срећом, можда, по Србију) остваривана ни нова милијардерска задужења Србије код ових установа.
“Васкрс" Сребренице
Мада се грађански рат око растакања СФРЈ, изузев Косова, завршио пре 9 година и као резултат, што је природно јер то живот захтева -етничке оштрице су отупеле па долази спонтано до све веће комуникације између бивших ратујућих народа. За Србе, Хрвате и Муслимане, грађански рат је изгледа престао, али не и за Американце. Они га поред Србије, посредством свог некрунисаног вицекраља БиХ, Британца Педи Ешдауна, упорно с отровном жестином г-ђе Олбрајт, “васкрсавају" и тамо. Ешдаун оптужује Републику Српску да због њеног саботирања Хага, БиХ не могу да се укључе у ЕУ и остале “евро-атланске интеграције". Већ је напред, у погледу случаја Сребренице, споменуто да је, после откопаних - уместо 8000 муслиманских - свега пар стотина не зна се чијих гробова, настао мук... који је трајао све док недавно г. Ешдаувн није узео на себе да га уклони. Наредио је вођству РС: имате комисијски да утврдите да је у Сребреници побијено од стране Срба 7 - 8 хиљада Муслимана. Комисија је извршила задатак и свој налаз проследила вицекраљу. Они који знају, кажу, да га је он поцепао и вођству РС запретио, ако извештај нове комисије не буде како је наређено, да ће он - и већ ради на томе да се Дејтон суспендује - укинути РС. Очигледно, поплашили се водећи Срби РС, истина не због укинућа РС већ због својих фотеља у њој, и својски се дадоше на посао. У новом комисијском извештају о Сребреници - том иначе “мезимчету" г-ђе Олбрајт - каже се: Срби су побили око 7500 Муслимана од којих је 6000 идентификовано, пронађене су 22 још неистражене масовне гробнице. Занимљиво је да ексхумацију тих масовних гробница сад врши комисија не РС већ БиХ, са само Муслиманима на челу. Она је ископала и идентификовала тачно 6000. (Ваљда су то иста имена која су се појавила у, временски ранијем, извештају РС. Иначе -бруке! - 12 хиљада! Или је то, можда, из навике граћанског рата кад је царевала игра великих бројки?!... 50 хиљада Муслиманки силовано...) У сваком случају, други извештај РС је похваљен од Ешдауна, а велике светске медије све су то верно пренеле, мада о првом, одбаченом извештају, по навици ваљда из прошлости, ни мук...
Заблуде америчких Срба
Овај напис је почео са САД изборима, па би га требало с њима и завршити. Само не због тога што о њима већ све од интереса није речено, већ да се оцени утицај “српског фактора" на њих. Конкретно, реч је Србима, америчким гра•анима, који су учествовали на изборима. По традицији Срби су били увек демократ-ски настројени јер живе у великим градовима и “пла-вим" државама (на изборној мапи, плавом бојом се обележавају државе освојене од демократа, за разлику од “црвених" републиканских). Ових избора, ме•утим, није тако. Многи Срби, дају себи “кредит" да су допринели Бушовој победи, а у држави Охајо, једне од тзв. сњинг држави, са својих, кажу, 50 хиљада гласача, чак и одлучили Бушову победу. Све је ово, бојим се, наше српско претеривање, али то није поента. Она јесте, међутим, у уверењу извесних водећих српских лобиста при САД Конгресу, да је Бушова администрација вољна да преиспита своју спољну политику у односу на Србију, и да би Срби, због тога, требало да гласају за њега. Као знак Бушове “добре воље", истиче се да је њиховом акцијом спречена Резолуција Конгреса (необавезујућа за администрацију) којом се заговара независност Косова, плус што је један службеник Стејт Департмана дао изјаву, да ће се Хаг ускоро затворити а даље процесирање осумњичених пренети на локалне судове. Дакле, на основу та два податка закључено је од српских лобиста, да треба да се гласа за Буша. Да ли су Срби стварно тако гласали, то је већ друго питање... Није, међутим, речено да што се тиче затварање Хага, има најмање две године како се о томе говори, са овом значајном новином у овом тренутку: оптужене Србе треба вратити на територије држава на којима су злочини почињени. Како ни један злочин није почињен на територији Србије, српске оптуженике, значи, треба предати или Алијиној БиХ, или Хрватској или албанском Косову, што је, мислим, горе него и сам Хаг. Ово задње је само једна мала индиција да Бушова администрација, не мисли да мења свој већ уходани и, с позиција НСП, врло конзистентан однос према Србији. Ово је поготово тачно кад се узму у обзир ових неколико ствари. Прво, Буш је победио убедљиво на изборима и он сматра да је добио мандат од америчког народа не само да настави политику НСП коју је и досад водио већ и да је оконча: да заврши с Ираком, да реши палестинско питање како погодује Ариелу Шарону; да политички преобликује муслиманске државе у демократске и, да, најзад, оствари у пракси САД идеју економске и политичке хегемоније у свету, тј. идеју НСП. Друго, идеју НСП је зацртао, отац садашњег председника, предедник Буш старији, декаду и плус година раније, па у томе треба видети и “династички" разлог Буша млађег за наставак политике свог оца. Треће, није случајно за новог шефа Стејт Департмана одређена Конди Рајс. Ова 50-годишња госпођа уноси својим темпераментом у НСП спољну политку САД и елеменате “свете идеолошке ужарености" - да би се остварио НСП - и “свете мржње", кад је реч о његовом непријатељу (којој ни она г-ђе Олбрајт није равна), па ће др Рајс - сигурно је настојати да се свака “јота" из “скрипта" НСП доследно спроводи у живот. четврто, како су Хаг, Косово, српско разсрбљавање, итд., у великој идеју НСП, све мали, ситни и незнатни детаљчићи, чији једини циљ јесте сакривање САД учешћа у разбијању СФРЈ и оправдање бомбардовања Србије, била би крајња заблуда очекивати промену политике САД, због тога што су неки Срби (па макар и сви) гласали за Буша.
Н. Љотић
Post a Comment