Маркирање празнине
Да ли Србија данас има властиту политику, политичаре, интелигенцију или било коју од оних кључних "компонената" без којих се једна нација или држава никако не могу замислити? На српским просторима, чини се, потонуло је све оно што карактерише и издваја извесни множински, наизглед живи, ентитет у светском "мравињаку" и што један колективитет чини специфичним и препознатљивим. Остало су још само имена Србин и Србија, која нам дају привид да нисмо дубоко и неповратно сахрањени (сачувни)? Предводници (не)постојећег "крда" међусобно се боре, запишавајући свој сопствени ум, уместо "територије" која је одавно "испарила" у разорној олуји збрканих и похлепних мисли.
Микрокосмички вилајет
Председник државе које нема спреман је на копулацију и са самим ђаволом, наравно, тврдећи, да му је интерес мртве Србије изнад свега. Опет, он није заговорник "небеског оваплоћења", већ је следбеник црвљиве и суицидне екстазе, заправо, "верник" религије "слатког" растакања и онаквог мозданог расапа, у коме ће светлост сваког следећег јутра бити све снажнија, док се једног часа сасвим не изједначи са непрелазном тмином. Захваљујући таквом чудесном извраћању, само у Србији постоји оно сто нико није видео нити ће видети, а не постоји све друго од чега чело постаје изубијано и чворновато. Председник и држава се налазе тамо где нема поданика, а поданици су побегли у дубину топле и житко "умешане" изнутрице, где упорно развезују празно црево свог микрокосмичког вилајета.
Злу не требало
Свакако, човек је најсигурнији кад има две (у)логе (склоништа, уточишта), па чак и тада када себе није у стању да види, када се уопште не препознаје или када у потпуности евапорира у "смислену" дубину најсјајнијег или најцрвавијег мрака. Ту је као и увек, од пресудног значаја било (и биће) чувено српско неверовање, изражено сумњичавим питањима, која почињу са "ко зна да ји је то тако" или превејаном и милом синтагмом "злу не требало". Зато је и преко потребно да Срби имају што више Србија, укључујући и ону ванземаљску (онострану и настрану), добро окађену и намирисану "за не дај Боже". На вратима таквог "етата" стајао би нови председник који "влада" и коме је легалитет легитимно утиснут на чело у форми "мачке са стотину живота". Завитлани кроз "безграничну границу", тамошњи Срби ће се увек дочекивати на ноге, које се у сваком трену могу "нацртати".
Потуристичка браћа
Да ли су Срби миљеници будућности која их је сустигла? Судећи по паролама које "одмах" прескачу прошлост и поништавају садашњост, свакако јесу. У "центру" такве "нацртане" будућности налазе се Потемконови рођаци и они који су у стању да од старог капута "искроје" нашу "светлу будућност". За такве, политички супериорне Србе, научна фантастика није бајка, већ чиста "реалност" у којој Срби данас бораве, иако тога нису свесни. Ту је логика сасвим јасна: боље је и несвесно живети у добру и лепоти него свесно у јаду и несрећи. Нови дан је свануо пре него што се развидило! Радујте се футуристичка (потуристичка) браћо! Онога чега нема на дохват руке, има у непорецивој стварности распаљене маште. Нико, па ни сам Бог, такво плодно поље сјајног и умножавајућег мрака Србима не може одузети.
Опако липсавање
Библијско опако липсавање (апокалипсавање) одувек је служило усрећивању људског рода. Без казне нема ни зла ни добра, баш као што ни казне не би било да Бог није добро и зло уредно сместио у "плодове" свог чувеног "дрвета сазнања". Српске поглавице то одавно знају и због тога се труде да казну овенчају "добрим злом" (или "злим добром") и тако помире оно што је осталом свету изгледало непомирљиво и заувек супростављено. На тај начин, српским "владарима" пошло је за руком да надмаше и самог Бога (о ђаволу и да не говоримо). И не само то: мирењем добра и зла и њиховим утапањем у јединствену (анти-антиномијску) самоказну, направиће се такав духовни (примордијални) "амалгам" који ће бити једнак бесмртности или вечном постојању српског и сваког другог ништавила. Богу остаје да само резигнирано одмахне (не зна се чиме) и безгласно издуши: Ех, ти Срби!
No comments:
Post a Comment