Психосексуално (уз)буђење Миле Алечковић
Украс КСЕ-а
Пре неколико дана добио сам један чланак, под насловом «Психолошки и психијатријски аспекти српске неслоге», чији је аутор кћи «славне» мајке, мила и слатка, а изнад свега ванредно умна – Мила Алечковић! Њен текст је на мене деловао тако позитивно, да ми је толико побудио ерогене зоне и, ненадано, еректовао мој готово заборављени кавернозни пројектил чак до кровно организованог српско-европског неба. Уз све то, српска крв ми је невероватном силином грунула у мој, манијакално-депресивни србо-фалус, да ми се гланс толико зацрвенео и усијао, па ето и данас, када на часак успем да отворим очи, зеницу ми ошине «углављујући» бљесак од кога добијам утисак да у врхунској екстази копулирам са самим сунцем.
Кокни га мили (мало)
Нешто слично, али ни изблиза тако лепо, доживео сам, некад давно, на крају мог србосељачког, дечачког доба, када сам први пут себе српски «омануо» својим dextra манусом, негде у дубини високог ку-куру-зишта, ту први пут обљунуо српског манијака, уопште не схватајући, шта се са мном дешава и када сам, однекуд, пожелео да утонем, потонем, данем па изданем, на привлачним облинама вагинал-танатоског амбиса. Од тог «смртоносног» часа нисам знао (а вероватно да није Миле, никада не бих ни сазнао) , да је оно што ми се поменутог дана десило међу зеленим стабљикама кукуруза и што ми се силно набуџило in my pants, заправо, отомански буздован генетског «краљевића», који би да направи свој cock-петловски харем. Схватио сам сада и одакле ми константна српска мисао, отелотворена чистом српском пожудом: лет ме кокнем yоу! Отуда, видим, и дјалекат лондонског East Enda: ма, кокни је, бре!
Коко-др(а)кање
Истина, ја никада нисам чуо за поменуту господу, Сигмунда Фројда, Вилхелма Рајха, Алфреда Адлера, па чак ни Карла Г. Јунга, али, ето, имао сам невероватну срећу, да ми се уместо њих ”појави” Мила, да милија не може бити, која ми својим еротским (у)словним надражајем, онако виртуелно, даде до знања да су сваком Србину кукруз и буздован читавживот и да је најбоље да наставимо сви у стилу који је она научно промовисала, у стилу кокања и кокодакања (коко-ли, коко-да, коко-ли, неко-ли). Њено танатоско српско вретено, које надмоћно и инаџијски пенетрира у разјапљену стидницу прегнантне српске (самовешајуће) преслице, психопатолошки се уздиже у неслућене висине најпривлачније српске ик-јебане. Из њеног, бриљантно сроченог коко-др(а)кања, јасно се види да се српска мисао неприродно, женско-мушки, располутила, сасвим се уклапајући у чувени (зачудо) женски сан. Заправо, дама сања да је напада српски манијак, отима се, гребе, уједа, једном речи, не да се. Видећи да ту нешто није у реду, изненађени српски, хиперактивни ”женомрзац” одједном пада у апатију и резигнирано каже: ”Носи се, бре у материну! То је твој сан, а не мој! Одох ја!”
Српска инфертилност
Ипак, мада вансеријски паметна, и Мила, чини ми се, на моменте, ирационално пада у замку ”неразумне” српско-урођеничке неслоге. У ствари, изгледа да Мила сву ирационалност размешта по површини ознојаног, свакако српског, миомирисног scrotuma, идентификујући се прекомерно са, горе већ поменутим, ”у-глансаним”, дозлабога набреклим, мушким аборигином. Истина, буздован Краљевића Марка симболично представља и НАГОН ЖИВОТА, ако се смести између васељенски размакнутих кракова, у женски прождрљиво похотни животни зјап, а не опали тамо где се простире гирусни лавиринт збрканих мисли ”разумног” и двојаког, манијакално депресивног, српског психофизичког склопа. Наравно, Мила је у праву, када је у питању неслога вретена (буздована) и преслице (пусице), јер је то предуслов сваке, а тиме и српско-манијачке инфертилности, то јесте, заносног (занесеног) кукурузишта, које се њој, тужној и несрећној, снено ваља по успаљеном и фалусно пожудном језику.
Самртна играчка
Активно се идентификујући са мрвовићима и мрваљевићима, Мила је коначно спознала откуда јој садомазохистичка, параноидно-мегаломанска или схизофрена црта у властитом карактеру, дубоко прожетом болесним нарцизмом, насталим из Едиповог комплекса, у коме је отац био мајка. То је, потом, будући да је себе доживљавала, а и данас доживљава, као ”татино” свесрпско мезимче, рефлектовала на сав српски род. Имитирајући маминог освајача (српско-турског џелата), та јадна српска душа се сасвим утопила у ЛАЖНИ ИНДИВИДУАЛИЗАМ, губећи духовну равнотежу због прирођеног и анархичног српског (п)их(!)рационализма. Њени дивни икјебански снови пукли су и поред заштитне, противобљубљујуће опне, коју јој је природа, чисто антисрпско-манијачки, уградила у запарложену и олињалу преслицу. Лишена редовног ”глансања” остала је незадовољ(е)на у психосексуалној сфери, али је то њено полно насилно апстинирање, с друге стране, допринело, страховитом развоју Милиних предиспозиција на интелектуалном пољу. Тако је она успела да се издигне изнад живота и копулира са вретеном, које јој је, као екстатични пројектил (клиторисно-стидна играчка), уручио нико други, до Танатос лично.
Размрвљени КСЕ
Милин манијакално-депресивно-диспозициони психолошки склоп, страховито је допринео да се код једног дела Срба, посебно код Мрвовића, до краја развије жеља за саможивом свешћу - ПРАВИ ИНДИВИДУАЛИЗАМ - у коме нико неће бити толико значајан, да би се могао упоредити са њиховим утробночмарним амбицијима. Ипак, иако је Мила уистину хтела да, кроз ИНДИВИДУЛНИ КСЕ, дозове памети перверзно-манијачко-лудачку масу српских дивљака, уместо хлеба, на њену жалост, узвраћено јој је ”каменом”. Већ је била помислила да јој је пошло за руком да ”ушринкује” српску распомамљену и крајње патолошку црту у карактеру, те да ту српску руљу приведе памети уз помоћ њене ономатопејске вештине, мекетања и мукања, кад оно –цврц...! Незахвални Србин се опет некако измигољи, а индивидуални конгрес сам себе ушринка и размрви, великим делом уз Милину, несвакидашњу и, српском манијаку из горње приче, неразумљиву памет, који и надаље љутито понавља: Ма носи се, бре...! То је твој сан а не мој!
Непоправљиви српски манијак,
Душан Вукотић
1 comment:
Psiholoski i psihijatrijski aspekti srpske nesloge
Naravno da srpski narod nije cekao pojavu Sigmunda Frojda,Vilhelma Rajha, Alfreda Adlera, pa cak ni Karla G. Junga, da bi sopstvenim zivotom pokazao da razume osnovnu psihoseksualnu dinamiku dominacije i igre moci, kao ni istorijske nesrece koja iz toga sledi. Srpska istorija najbolja je pozorisna scena svega ovoga, jer je to teska i ponavljana istorija nadmudrivanja i neprekidnog odnosa slabijeg naspram jaceg,fizickog naspram duhovnog, pojedinca naspram kolektiva, zemaljskog naspram nebeskog. Srbi su u patrijarhat usli kada i svi drugi narodi, ali je otomanska epoha u ovaj sklop unela posebno surovu boju. Do danas je narod srpski ostao zato vrlo nemiran i dvojan, ambivalentan prema svemu sto je moc,izdvajanje, vlast, tlacenje, dominacija, povlastica . Kao da je u tome bolji dijagnosticar od drugih vec anesteziranih naroda, iako mu je « zla sudbina », negde u prasinama duse, ostala omiljena nostalgicna misao. Inat Marka Kraljevica ziv je u srpskoj svesti i podsvesti, a prkos najjaca karakterna osobina. Ali, to je borbeni aspekt,odnosno oblik NAGONA ZIVOTA, odbrambena, pozitivna i konstruktivna snaga. Na zalost, postoji i onaj negativni, koji je posledica NAGONA SMRTI, deobe,razbijenosti, pasivnosti ili preduge srpske istorijske nevoljne identifikacije sa agresorom.
NESLOGA je oblik razjedinjenosti, destruktivne energije, udvajanja,usitnjavanja, raspadanja,truljenja, dakle, van svake sumnje, ponasajni derivat snaga Tanatosa u coveku. Za IRACIONALNU neslogu kao pojavu, krivi su i kolektiv i jedinka, svako na svoj nacin. U svim razbijackim neslogama ucestvuje NAGON SMRTI u svojim raznolikim oblicima i patoloskim pojavama :
* IDENTIFIKACIJI SA AGRESOROM
* NERESENIM EDIPALNIM KONFLIKTOM I SVIM STO IZ NJEGA SLEDI (sadomazohistickom, paranoidnom, megalomanskom ili shizofrenom crtom, bolesnim narcizmom itd.)
* MANIJAKALNO-DEPRESIVNIM PSIHOFIZICKIM SKLOPOM, veoma cestim u srpskom narodu
* LAZNIM INDIVIDUALIZMOM, odnosno anarhijom, kao poremecajem tradicionalnih veza i starih kolektivnih , sabornih vrednosti srpske tradicije.
Posebno destruktivni vid srpskog prezivljavanja bila je vekovna identifikacija sa agresorom, odnosno imitiranje dzelata ili osvajaca, kako bi se fizicki prezivelo. Ovaj vid bazicnog psiholoskog (psihopatoloskog, u osnovi negativnog) mehanizma odbrane, poslednji je kome se pribegava onda kada nista drugo vise nije moguce. Zrtva se identifikuje sa napadacem ili onim ko je kinji, pokusavajuci da se na slican nacin ponasa sa nekim drugim bicem ili narodom, kao sto kapo u logoru usvaja ponasanje tamnicara jer se nada da ce tako preziveti . Ovo je najtragicniji oblik srpske istorijske borbe za opstanak, a ojacao je veliki broj karakternih crta surovosti, koje su Srbima doneli osvajaci. U paganstvu matrijarhalan, a kasnije hriscanski milosrdni narod, preobratio se, da bi preziveo surovosti koje su mu nametane, u izuzetno borbeni i osvetoljubivi narod. Iz istog ovog registra identifikacije sa agresorom je i mitski cin napustanja sopstvene zajednice, odnosno cin izdaje, posebno osudjen u citavoj srpskoj tradiciji.
Psiholoski arhetip (smesa genetski i tradicijski, odnosno kulturoloski prenetog nasledja kroz generacije, koja deluje nesvesno i uzrocno na ljudsko ponsanje), koliko god da je u Srba bogat, toliko je i mentalno tezak i mucan.
NESLOGA je pocela jos sa Stevanom i Vukanom, nastavila se sa Obrenovicima i Karadjordjevicima, raskolom u Crkvi, cetnicima i partizanima, « gradjanima i nacionalistima » (lazni sukob), sve do danasnjih dana, odnosno danasnjih « dosovaca » i « antidosovaca ».
Edipalni konflikt, od koga najvecim delom zavisi KARAKTER coveka, moze biti neresen ili lose resen i u individualnoj i u kolektivnoj ravni. Ni EDIP, ni ELEKTRA problem nije izmislio Frojd, kome se ti termini obicno poklanjaju. Davno pre njega, ove psihicke drame u licnosti, opisivali su i kroz umetnost ziveli Grci .
Ni pojam NESVESNOG nije Frojdov pojam, i on je mnogo stariji od njega.
Izvesno je da neodreseni edipalni cvor uvek stvara isto ekstremno ponasanje ranjenog bica : preteranu poslusnost ili poniznost, preteranu surovost, preterani red ili preterani nered, zelju za nadredjenoscu i vecnim savijanjem pred fizicki jacim, cak i kada on nije u pravu, i uzastopnu smenu ova dva sukobljena ekstrema.
Kao i u srpskoj realistickoj pripovetci, tako i u srpskoj stvarnosti, ovaj dekor radja uplaseni, paranoidni svet. Svet uhoda, spijuna, dousnika, poslusnika, prevaranata, poniznih obavestajaca, svih onih koji rade u korist sopstvene egzistencijalne stete. Ovo je svet, s jedne strane zbunjenih, a s druge surovih, osvetoljubivih bica, koji upadaju iz ekstrema u ekstrem, u nemogucnosti da nadju psihicki zdravu sredinu. I shizofrena udvojenost moze se nadograditi na taj psihopatoloski sklop, sa rastakanjem ili gubljenjem identiteta i potpuno protivrecnim, AUTODESTRUKTIVNIM ponasanjem, coveka koji vise ne zna ni ko je, ni sta je.
Paranoidna nijansa je posebno jaka kod Srba, te su « sumnjivo lice », « balkanski spijun » i « politicki intrigant i razijac » gotovo istorijski, nezaobilazni paganski vampiri svih kolektivnih dogadjaja. Manijakalno-depresivni dispozicioni psiholoski sklop takodje je rasprostranjen u srpskom narodu, iako on ne mora uvek da se realizuje, niti da predje u bolest. Jos u VI veku, Jovan Lestvicnik je opisivao stanja « besnila » i « potistenosti », odnosno ekcitacije,agresije i depresije . Manijakalno-depresivni sklop ogleda se u stanjima iracionalnog zanosa i povisene energije, koja naglo smenjuju stanja depresije, nemoci i apatije. Taman se nesto konstruise i stvori,a ubrzo zatim stupa na snagu nepoverenje, sumnja, rusenje, napustanje ideje ili akcije.
Svaki put, sve pocinje iznova, od nule, u zanosu, a isti taj zanos je uskoro oboren i ponisten. Kada detinjasto odusevljenje nestane, nastupa zbunjenost, koju smenjuje umrtvljenost, pasivnost, mamurluk i dubok san. Za budjenje iz ovog dubokog depresivnog sna, opet ce biti potreban neki novi bunt.
Lazni individualizam je nista manje tragican oblik srpskog zivota, jer je protivan samom istocno-hriscanskom i srpskom arhetipu sabornosti i zajednistva. On je posledica shizofrene udvojenosti, rastakanja identiteta, samoce, patnje, atomizacije savremenog sveta, izopstenosti u tudjini i emigraciji, praznog infantilnog narcizma « stadijuma ogledala » , megalomanske crte koju stvara samoca i nezrelog inata . U srpskoj realnosti dobija lik besa, razjarenosti, hajduckog karaktera kada mu nije vreme , ljutnje, agresije, zelje da se bliznji srusi, skloni, gurne u prvi jarak, a sve to bez ikakve analize realnog ucinka ili greske onoga sto se ( koji se) napada. Cim se stvori neka ideja i podigne na noge, cim se oformi neki pokret, cim nesto pokaze uspesnost i snagu, odmah ga treba oslabiti, razrusiti, oboriti, ukloniti, pogaziti.
I tako, svesno ili nesvesno, mi jedni druge sputavamo, gusimo i zloupotrebljavamo, a politicka kratkovidost ostaje istorijski najplodnije polje svih kolektivnih srpskih drama . Ranjivi, afektivno slabi, psiholoski nedovrseni pojedinci i grupe, oduvek su bili taoci u srpsko-srpskim neslogama i razaranjima. Oni su bili ili radna snaga strukturama na vlasti, ili dvorske budale koje, u istorijskom hodu nesrecnog naroda u trci za izgubljenim vremenom ratova i siromastva, smetaju i sebi i drugima.
ALI, ZA NAS PSIHOLOGE I PSIHIJATRE, POLITIKA JE SAMO MANJE ILI VISE HRAPAVA POVRSINA, ISPOD KOJE SE BORE PODZEMNE SNAGE DOBRA I ZLA, ZIVOTA I SMRTI .
Mi znamo koliko je lako instrumentalizovati i kolektivnu i individualnu patnju i nesrecu, a koliko je tesko ponovo probuditi nagon zivota, nagon za stvaranjem i ujedinjenjem, zajednistvo, hriscanski savez dusa. Jak covek ne pusta iz sebe na povrsinu pagansko ili starozavetno bice, koje u njegovim dubinama pritajeno zivi. Dokle god on psihicki ne oboli, njegov lik je novozavetni, snazan, prastajuci i konstruktivan. A kada oboli, isti postaje virus nesloge i razdora, destruktivan je za druge , zatim za sebe samog, i na kraju ostaje potpuno usamljen i bespomocan.
Citav smisao psiholoske i psihijatrijske (kao i duhovne) misije, jeste ponistavanje SMRTI U COVEKU i borba protiv nje, na dugom putu smrtnikove terapije, individuacije ili obozenja.
Na srecu, osim nesloge, ARHETIP SPASIOCA veoma je jak u srpskoj tradiciji. Uvek smo trazili pravdu. Vecnu pravdu, brzu pravdu, sveobuhvatnu pravdu. Mozda je i za Srbe tacno ono sto je Bjelinski govorio za ruski narod: bezbozan narod, ali onaj koji jos uvek veruje u Hrista bolesnih, siromasnih i izgnanih. U ovoj tacki prestaje svaka nesloga. Tu se ponovo budi kolektivna srpska podsvest SABORNOSTI.
Prvi put do sada, Srbi "Seoba", u razlicitim zemljama Evrope, ujedinili su se i pokusali da pokazu da su jedan isti narod bez obzira gde zive. Ujedinjenje Srba Evrope samo je stepenik u dugoj uzlaznoj putanji kojom smo , na pragu treceg milenijuma,poceli da se penjemo . Mozda cemo svi pasti u bezdan zaborava istorije, a mozda cemo ipak uspeti jedni druge da podrzimo i produzimo zivot nasim precima koji zive u nama i potomcima koji ce ziveti posle nas.
Kao neko ko zna koliko je teska borba za svaki ljudski zivot i za ozdravljenje svake pojedinacne obolele duse, kolika je, pored destrukcije, odbrambena snaga EROSA, stvaranja, kohezije i sloge u coveku, verujem da cemo izaci iz sopstvene preteske proslosti i ostati u zapocetoj borbi zajedno.
Neka nas tek rodjeni KONGRES SRBA EVROPE opominje da zivot mora da pobedi smrt, zdravlje bolest, organizovanost nered, sloga prazan destruktivan narcizam, a snazni duhovi one koji su se naivno odrekli tradicije. Buducnost pripada samo onima koji se secaju.
Ceo srpski narod, danas je u polozaju teskog bolesnika koji prolazi kroz psihoterapiju i polako upoznaje uspavane i sputane snage svoje licnosti.
Nase budjenje je, posle tolikih izgubljenih vekova, danas u Cirihu pocelo.
NAPOMENA: Dr Mila Aleckovic Nikolic je psiholog i pisac, predsednik asocijacije "Psychologie Troisieme Milenaire" (Francuske), clan radnog predsednistva Prvog Kongresa Srba Evrope (Cirih), autor knjige "O domu i iskonu", etnopsiholoski eseji "Slovo Srba u svetu", Gutembergova galaksija, Beograd.
Mila Aleckovic Nikolic
Post a Comment