Српска дијаспора, сем једног броја часних изузетака, понаша се као крајње размажено дериште. Мама, мама...! Хтела би, ваљда, да се њена остарела и излапела мајка сети свог детета. Наравно, да наши Срби у расејању нису толико саможиви и пуни себе и својих надљудских вредности, они би сигурно схватили да је њихова мајка толико онемоћала, да не само да није у стању да изађе у сусрет њиховим дечјим сновима, већ, жалосна и слабовида, није у могућности да их уопште примети. Србија је ослепела и насумице бауља кроз гудуре смућеног ума, а њена "дијаспорна" деца не могу или неће да то спознају. Стога, јасно је да постаје крајње бездушно и покварено, да се од "мајке" и дан данас тражи "сиса".
Као што знамо, Никола Јанић (Председник Српског савеза из Шведске), годинама се труди да нашим сународницима, ван Матице, укаже на пут којим би српско расејање морало да крене, уколико у њима уистину јос има љубави према својој Отаџбини. Ствар је заправо сасвим проста. Србима у дијаспори потребна је озбиљна организација и људи чија се активност неће завршавати безнадним кукањем и тражењем "кривца" у Србији за нашу свеколику пропаст. Таквим, крајње савесним и одговорним путем кренула је УСДЕ, али, не лези враже, то никако не одговара оним, давно "етаблираним", "елитним" круговима, који би желели да и даље живе на ловорикама раније, незаслужене и измишљене "славе". У такве, на првом месту треба убројати КСУ и њихове "сателите", КСЕ (сачињен од два над-човека), некакве "култур/бунд/танане/милене" и НГО ad hoc организације, као и поједине српске "коленика" бизнисмене.
КСУ је одувек једно причала а друго радила. Ђорђеви'ева и Панићева улога у суноврату Србије толико је у одређеним моментима била велика (каткад и пресудна), да сигурно можемо да кажемо, како је "дијаспора" крива за сатирање здравог српског ума, ако не више, оно барем у истој мери колико и политички лешинари у Србији. Таква бездушност може се свалити на плећа читаве српске дијаспоре, иако је јасно, да убедљива већина наших људи у свету, искрено жели добро свом роду. Ипак, ћутање је знак одобравања.
Србија себи више не може помоћи. Ко другачије мисли, грдно се вара. Српски брод, без једара и кормила, плута светским морем, и ако браћа из расејања не притекну у помоћ, он ће се пред првим следећим олујним ветром разбити у парампарчад.
Никола Јанић, видимо, овог пута је игнорисао "сусрете дијаспоре". Учинио је оно што би морао да убудуће учини сваки частан Србин. Смучила му се та снобовска парада и приземни (варварски) кичерај, уз весело цвркутање на растанку. "Видимо се следеће године!" Такав његов потез би требало свим срцем поздравити, јер, ваљда нам је доста те јалове српске "без/везе".
Закони у Србији нису добри, кажу, да би Срби из иностранства долазили и инвестирали новац у земљи свог порекла? Али, намеће се и следеће питање: Зашто дијаспора не утиче на политички живот у својој земљи? Ето, сада се враћамо на горњу причу: не може да утиче јер није у стању да се озбиљно организује. Уместо да се здушно стане уз једину српску институцију (УСДЕ), у којој је српска мисао јасно опредељена и кристално јасна, дијаспора допушта да их за нос вуку бездушници, којима сем личне користи ништа друго није свето. Милијарде долара чекају да се слију у Србију! - њихова је стална јалова прича.
Сетимо се недавних избора и српских паразита, који су из иностранстава дошли да се кандидују на српским председничким изборима (Милинковић, Јовић). Из превеликог патриотизма дошли су да од "мајке" искамче коју десетину хиљада евра! На то готово нико из српске дијаспоре није реаговао. Дакле, чињенице показују да Срби из расејања, не само да немају намеру да инвестирају свој "силни" новац у матици, већ, сасвим супротно, долазе у "родну кућу" да би опљачкали своје смртно болесне "родитеље". Каква људска беда! Какав неморал!
То, што се у овом часу министарство господина Вукчевица (Србина кога су су Срби, по властитом признању, давно прогнали) "досетило" да започне "уједињавање" српске дијаспоре, свакако није дошло из Вукчевићевог упаученог мозга. Иза такве идеје сигурно стоје људи из српске дијаспоре, који су се давно одрекли себе, а којима, из похлепних разлога, никако није у интересу да се оствари замисао господина Јаница и других Срба у УСДЕ-у, којима је интерес нације важнији и од властитог живота.
