Посто се цини да смо се ми, Срби у Србији, толико заглибили (до гуше) на пољима плитке памети а невероватно дубоке глупости, да нам само јос остаје периодично дисање изнад блата, које нам се већ увлачи у ноздрве, и немоћан поглед у мочварној измаглици наше свести, постаје више него јасно, да нам спасење може доћи само од оних који се налазе на "чврстом тлу" и ван "живог блата" које се зове Србија. То су наши људи, Срби, који се налазе у Европи и на другим континентима. Њихова мисао, надајмо се, још није "заражена" безнађем и смртоносним дефетизмом. Убеђен сам да би до српског организовања давно дошло, да није српске дављеничке власти у Србији (бивше и садашње), која, самртничким трзајима, покушава да нађе своје упориште у оним Србима у расејању којима нацонално достојанство ништа не значи. Таква власт, блатњава, укаљана, до краја умазана безумљем, села је на леђа народа, који, као што сам већ рекао, једва налази простор за краткотрајан удах у лепљивој смоли властите неверице.
Истина, у земљи постоји још један мали део политичких снага, које би хтеле и умеле да спасу свој род од (само)дављења, али у таквој су мањини, да без помоћи са "стране" никада неће успети да своје "спасилачке" замисли проведу у дело. А ти "са стране", који би нам могли бити од пресудног значаја, јесу Срби који су напустили Матицу из различитих разлога (најчешће због бахатости или небриге власти у Србији) и који су дуже или краће живели у земљама где је "друштвено уредјење" мање лоше и где су сигурно научили како се човек мозе извући из блата.
Часно сабирање (УСДЕ)
Но, да се оставимо "мудровања" и да пређемо на "практично поље". Ми данас у српском исељеништву Европе имамо две иницијативе за њихово сабирање, па и политичко организовање. Једно је иницијатива Николе Јанића, која се отелотворује у УСДЕ-у, где су се већ окупиле оне српске организације, које разумеју да се српска сујета и суревњивост морају превазићи, уколико се жели притећи у помоћ Мајци која се дави. Све те организације задржавају своју потпуну аутономност, сем у оном делу, где ће се заједно, поштено и крајње демократски, донети одлуке управљење ка активностима према Матици и које ће се постовати све до оног часа док се таква одлука не промени (наравно, демократским гласањем, где ће важити правило, "једна организација један глас"). Такво организовање Срба, у коме неће бити било каквог фаворизовања, нити наметања лидерства, неспорно је толико јасно, да верујем како не постоји човек који би томе могао дати било какву озбиљнију примедбу. УСДЕ не заказује конгрес или скупштину, пре него сто се највеци део српских организација у Европи претходно усагласи у основним ставовима и питањима. Некоме то вероватно изгледа као непотребно "губљење времена", али, нама мора бити јасно да се данас ствара организација Срба на једном закоровљеном терену и да би свака нестрпљивост и претерана журба само изградиле привремену "грађевину", која би и при најмањем дашку неусклађеног "ветра" пала као "кула од карата".
КСЕ спектакл
С друге стране, тзв. КСЕ иде сасвим другачијим путем. Заказују Конгрес "Срба Европе", на који позивају сваког Србина (без икакве селекције), који има могуцност да плати пут до Румланга и трошкове вечере у вредности од 100 евра (студенти 50€!). Дакле, сваки Србин, који је имао новаца за такву "екскурзију", могао је да буде учесник једног "великог историјског догађаја" (спектакла!). Када се на такав наопак (за све нормалне људе увредљиви и поспрдан) начин одржала Оснивачка скупштина, где су се "изборили" за своје личне позиције, КСЕ дебелгузани су се досетили да би на ту "готову вересију" требало сада да позову српске организације и српску интелектуалну елиту, која би могла њиховом приватном скупу у Румлангу (где већина учесника није представљала никога сем себе саме, баш као и организатори, Сима Мраовиц и Мила Алецковиц), да да легитимност која им је неопходна за даље замајавање Срба у Европи. Сигурно је да се нико, ко је здраве памети, неће одазвати на такав "јеретицки" позив (ниједна достојанствена српска организација нити частан појединац), јер би тиме само саучествовали у злочину, у коме нису били актери и са којим они нису имали никакве везе. Стога, они који се данас придружују на било какав начин КСЕ-у (углавном из Србије, попут једне наше угледне, али очигледно наивне организације, Покрета "Светозар Милетић") морају бити свесни да личе параноику, који, чувши однекуд да је неко извршио убиство на неком далеком месту, где он никако није могао бити присутан, одлази у полицијску станицу и тврди да је он починилац таквог злочина.
Владин експеримент (пропали)
Следи логично питање: коме би било у интересу да подржава стварање некакве српске организације, на врат на нос, где ће главну реч водити људи слабе интелигенције, који немају никакав ауторитет код Срба у дијаспори (сем оног вештачког и надуваног уз помоћ медија Владе Србије, који је само мехур од сапунице) и који уистину теско могу да сами себе заступају. Њихова глупост, неспособност и инфантилност видљиви су на сваком кораку и на свему што наводно предузимају у "интересу" Срба и Србије. Сима Мраовић нема смелости да се појави на српским интернет страницама, сем понеким сувим, штурим и несувислим саопштењем, једном у пола године. Нико заправо не зна какве су они закључке донели на свом "добро дошао ко год дође" конгресовању, па чак није до краја јасно ни ко је ушао у уже руководство те "небочардачке" организације. Све то заправо није ни битно, јер је требало створити препреку здравом организовању Срба, какво заговара УСДЕ. Из тога јасно произилази да је иницијатор слуђеног КСЕ-а нико други већ власти Републике Србије. Онај коме то још није јасно, требало би да се врати у основну школу и коначно научи да чита. Да је то тако, потврђује и Мила Алечковић, вајни психолог, која објављује некакве психолошке "огледе" (вратоломије), које не би могле да прођу ни као матурски рад једног просечног средњошколца, а које се у медијима Србије стављају у некакву "научну" раван. То српско мезимче је полуписмено и толико јадно, да може да буде само "ода" српској наивности или глупости.
Ум-мртвило
Оно што мене лично највише збуњује, јесте једна морална тупост, која је снажно захватила српско биће, где чак ни српска интелектуална елита (ако уопште постоји) не жели да се активно укључи у процесе, започете у телу наше европске дијаспоре, а који би, по свему судећи, требало да буду одсудни за даљу (свеукупну) српску судбину. Да ли разлоге таквог, евидентног "умног мртвила" треба тражити у вишедеценијском "испирању" српског мозга, у коме су се у први план увек стављали квази-интелектуалци, слични поменутој Мили Алечковић, што је изазвало "замор материјала" у привидно здравим српским главама, ја заиста не знам. Не верујем да игде у свету постоје "умне главе" које су нарцисоидније и саме себи довољне (које се перверзно самозадовољавају), као што је то случај медју Србима. Зато би можда за српско уједињење било далеко ефикасније, да се такве "памети" сасвим одрекнемо и вратимо се здравој српској мисли, домаћинској (од које сви, мање-више, потичемо), која чак и инстинктивно зна како се може учинити добро своме роду. Убеђен сам, да би се, у случају да се српско чланство бројних српских организација разбуди и крене у акцију, убрзо дошло до онога што сваки Србин - у коме се није прекинула прадедовска нит (а такви међу Србима, мада нам то не изгледа тако, ипак чине убедљиву већину) - жели, сања и на томе истрајава. Такође сам убеђен, када бисмо питали Србе у расејању за какву су врсту српског сабирања (а да им се претходно јасно презентују намере једних и других), ону коју нам разложно предлаже УСДЕ или онакву какву нам "јуришнички" намеће тзв. КСЕ, да би се ретко могао наћи појединац који би свој глас дао самозваним (с коца и конопца сакупљеним) "конгресменима".
No comments:
Post a Comment