уторак, 01 јул 2003
Саветовање вампира Савет дијаспоре, који није у стању ни да међусобно, унутар себе, нормално комуницира и који је од самог почетка био Кљајевићева (владина) фатомска институција, пре свега захваљујући њеном "мутавом" председнику и "распричаном" потпредседнику, Чедомиру Несторовићу и Јасмини Вујић, однекуд се дигао из мртвих (повампирио се) и кренуо, под окриљем мисаоне таме, у ново забадање својих отровних зуба у истањени српски врат и у испијање оно мало здраве крви (и памети) која је, у српском малаксалом телу још остала.
Тај фантомски вампиризам, у коме се сва логика и људски ум потиру, отелотворен је у чудном и наказном бићу, преосталом од одсечених ноематских удова и безглаво похлепног вентрикулума (ануснофагусног сновидења) раскалашне српске "памети" Чедомира Несторовића и Јасмине Вујић. Поменута, свакако несвакидашња и непојмљива синтагма, у којој се извраћена и опака мисао, склопила од онога чега нема и саркофага који се отвара пред нашим, однекуд, замагљеним погледом, у ствари је права слика и прилика наше матично-дијаспорне крвопије, страшне немани, распомамљене и сурове, српске самоубилачке стварности. Несторовић и Вујићева су само један мали део наше екскрементно прождируце (копрофагне), национално "алцхајмерске", тешко распознатљиве "досетљивости".
Ругоба, која се у њима хипостазирала, у виду "најпрофитабилније" српске глупости, појављује се само с времена на време, притајено и подмукло, у оним тренуцима када им њихов мртвачки ковчег укалупљујућег хедонизма постане претесан и када нањуше да је мрак у српском мозгу досегао караконџулску густину, у којој би њихови крваво оголели очњаци имали прилику да се зарију у аркус родјене аорте. Наздрављање богу Мамону и испијање тешко справљног српског хемоглобина, за њих је врхунска уметност, увежбана у високостручним (бело)светским и црносрпским лабораторијама церебралногирусног или јамскогробног укопавања.
Werewolf's Ecstasy
Својом свилено сазданом (заузданом) реториком, фантомски Савет, оличен у вампиризму њихових челних, сурдо-распричаних "близанаца", покушава да убеди Србе да шија није врат, а крвави зуб није очњак. По њима, поменути "лук" живота српског бица, у коме се они раскалашно и животињски безобзирно, до бесвести опијају и "бањају", није то што ми мислимо да јесте, већ је небески свод и срећна есхатолошка раван, у којој ће Србин бити најбезбеднији и најнеузнемирљивији. Ухваћени у замку дневног спавања и крваве (по)ноћне пожуде, они никако и нису у стању да осете ужасни смрад који запахњује и који се, из њихове гробно-успављујуће колевке самомастурбирајуће "ат миднигхт" екстазе, шири и потире здраву и бистру српску духовну атмосферу. Њихов мозак је, од Mitternacht "репете" на гробљанском пиру српских умножених авети, толико одлакавио, да им се сав претворио у фалусновагиналну "репину", у којој се копулација са пролазним земаљским благом сматра највећом врлином. Вујићева зна да је некада била лепа и млада (паметна) Српкиња, све до оног часа, када ју је за слатки врат ујео ен-ес-пе-ес-ес драгон (драган). Побогу, зар само њој да белзаменска пенетрација донесе срећу и уживање? Зато данас и осећа аверзију према онима у српском национу, који су успели да се одупру тој привлачној немани и који нису искусили радост, насталу од продирања змајског (змијског) еректилног пројектила у мисаону материцу. За разлику од ње, Несторовић не зна ништа, чак се и не сећа оног времена у коме се (антиљудски) повампирио. И једно и друго, сасвим су добро дошли старом српскокоминтерновском вукодлаку, Кљајевићу, за поноћна бештијања и сатирања здраве, још неповампирене, српске мисли.
Пост мортем уживање
Сваких годину дана, фантомски Савет, сачињен од три моћна и ђаволски умна, од-лака (вљена) мозга, састану да виде шта им је чинити, да би поправили удобност њиховог мртвачког сандука. И мада су дијаболично паметни, ипак се боје, да им у време целодневног спавања, однекуд не доде српски простак, још неуједен отровним зубом распамећивања, који не верује ни у вампире ни вештице, и на њихово комфорно пост мортем место наваља некакву каменчину или, не д'о ђаво, дође са глоговим коцем и забоде га тамо где им је некада срце боравило. На све треба унапред мислити, па зато поново "ситну књигу" пишу (оверену наопаким-ЛАЖОВСКИМ- вукодлачким печатом), у којој се обраћају свим српским "мра(к)овићима" и Мрваљевићима, да им обезбеде "заједнички" гробнојамски бурдељ, јер, у противном, могло би се десити , да и белијал-српски самовредни (и властољубиви) "мрави" долијају . Опет це, веле, да "разматрају" (а никако захтевају!) како да оставе простор српској "расутој" крви да се мало прибере и обнови. Наравно, то не траже, јер су у страху, да би им тако "сабрана" српска крвна зрнца могла да почну "на нос скакати". Да се власи не досете, кренули су средњим, за њих најудобнијим и најмање опасним путем - свеобухватним РАЗМАТРАЊЕМ! Као да им је сам Броз, својим брзометним сперматозоидом, сав (без)ум оплодио! Знају они и то да их је Девла (девил) укинуо, али у изнудици, због још увек, до краја непогажених земаљских закона. Јасно је да ни девла није толико луд, да одбаци, тек тако, своје најверније слуге и чергаре. Никад није сигуран, кад ће
Антивампирско коље
На сав једногодишњи "рад" мртвачког Савета, српски сељак би само одмахнуо главом и њихово умовање бацио у пољски нужник, а потом би наставио да теше глогов колац. Затребаће! Знао је он да пронађе место на коме су вампири некада имали срце и раније, па ни овог пута, убеђен је, неће бити другачије. Најео се белог лука и, осим коцем, наоружао се и Христом у срцу. Истина, данас су се ти акрепи намножили, али, српски "простак" зна око које се "воденице" они окупљају у касним и мрачним сатима. Од похлепног воденичног кола, које им је давно душу самлело, они ће се толико успавати, да неће ни приметити, када поменути "сељак" додје да самеље коров, са глогом у руци, свакако. Бог велики и његова сила! Над
