КОНГРЕСОМАНИЈА

Да ли то госпођа Алечковић и себе убраја у интелектуалце?

Да ли је то српско мезимче довољно обрзовано и да ли је уопште у стању да се посвети духовном раду, да би се могла убројати у ону врсту људи који својим интелектуалним способностима одскачу од просека?

Не, госпођа Алечковић је интелектуална руина, која је једино у стању да се позове на одређене научне ауторитете (наравно, пуким преписивањем њихових постулата), уз чију помоћ узалудно покушава да докаже своју интелектуалну зрелост.

Како видимо, Мила говори о храбрости неких умова у људској историји, ваљда покушавајући да ту негде и саму себе удене. Наравно, "заборавила" је да такви људи никада нису говорили о "групици најмљених", који су задужени да "прогоне жртву", већ су се, вођени чистом савести (пихоконструсаним Над-ја, које никакве везе није имало са супер-егоизмом Миле Алечковић), без икаквог страха, сукобљавали са својим "џелатима", никада се не служећи шупљим фразама о некаквим имагинарним "дефаматорским централама". Дакле, ударали су на конкретне "непријатеље", називајући их њиховим правим именом, онако како то часни људи (за разлику од смутљиваца) иначе чине.

Без имало савести и људског обзира, Мила у наставку говори о "настанку" КСЕ у Цириху (заправо у румлашкој Грдонији), посебно апострофирајући ново њено "чедо", којим се, у паузи умно ретардираног "конгресовања", ненадано, чак и за великог српског мага, Симу Мраовића, сасвим неочекивано "обременила". Чардак српске врхунске глупости чудесно се располутио на Симу и Милу. Сима је остао да "чува" накострешену, КСЕ нацртану овцу, док је Мила свога умног овна протерала у далеке азијске степе, где он данас кроз њена лепа уста мекеће о уједињењу свих оваца на "белом" (вуненом) свету, сем оних које су однекуд одлутале на "црни континент".

Колико је Мила ментално недозрела, не само да показује чињеница да она у сваком свом писму мора да се дотакне њене "свемогуће" психо-науке, већ и њено чврсто убеђење, да је она нека врста српске Јованке Орлеанке, која је преживела "рибаре људских душа", "ступила на пут Божјег праведника", те да без страха "пуца у згуснуте облаке лажи". Милина "анђеоска" памет тешко може да појми, да је она сама једно велико ругло на телу српског расејања, крајње понижено и обезљуђено. Али то што она себи удара срамотни жиг на чело, свакако, не би требало да представља озбиљан проблем, јер у сваком народу постоје они који сулудо верују у своју огромну величину - таквих је пуно у лазаретима широм света. Проблем је настао оног часа, када је такозвани "нормални" свет почео да верује у несувисле идеје, то јесте, бајке Миле Алечковић. Српски новинари ("Политика") су постали стални пацијенти те "орлеанске" психо-диве, али, ни Срби у европској дијаспори се, очигледно, својим менталним здрављем, када су у питању "конгреси" сачињени од једног јединог човека, никако не могу подичити.

Ко пажљивије завири у Милину лепу главицу, запазиће такође да она цитира Сартра на оном месту, које уопште није у складу са њеним, интелектуално "афирмативним ставом". Њена болест је страшна и она се може препознати и без тога да човек има увид у достигнућа модерне "душевне науке". Из Цириха је, егзалтирано каже Мила, кренуо и Лењин! Баш онако (цврц!) како је то учинио и шизматични Конгрес Симиних и Милиних, мождано-пустињских, "фатаморганизованих" или фатално организованих Срба, који се без проблема могу сместити у раскошно-мирисни простор пољског нужника. Поменувши Нушића и Домановића тамо где вероватно (када би само умела да мисли) не би желела, Мила је само показала страшан неред и тешку збрку у властитој лепој главици.

Колико се Милина памет безнадежно "рашчинила", показује и њена драматизација властитог "прогона", где је своје место однекуд нашао и сам Велики Инквизитор. Сам Бог зна шта је та српска психоразглављена "тиквица" хтела тиме да поручи. Да ли можда то да је она реинкарнирани Исус Христос? Евроазијатски Спаситељ Срба? Додатно, амерички и аустралијски и "минус" афрички Месија? Де Гол, Ками, "тајне службе", "јањичари"? Помињање Клаузевица, ни кривог ни дужног, свакако је још један од разлога, који би требало да натерају људе у белом да коначно почну да раде посао за који су плаћени.

На крају, зар ће Срби у дијаспори дозволити да их и даље за нос вуку особе, за које би сваки паор у Србији (да их једном види) "констатовао" да су лакрдијаши и варалице. Имају ли Срби у европском расејању имало поноса и људског достојанства, ако допуштају да их представљају самозвани Сотери или Сатири, заправо, болесно амбициозни лудаци и шарлатани? Харлекини, типа расцепљног (посвађаног) двочланог "конгреса" - Мила Алечковић = КСЕА и Сима Мраовић = КСЕ)?