08 Мар 2003 15:03:24 -0800
Маску доле
Председник новоопеченог парламента Заједнице Србија и Црна Гора,Драгољуб Мићуновић позива Светозара Мар(к)овића да положи заклетву, као будући председник трогодишње орочене (ј)уније.
Светозар Мар(к)овић, прилично збуњен, ознојан, чешући час десном час левом руком, однекуд придошли, свраб на образу, дрхтавим, узбуђеним (стакато) гласом и аграмскопургерским акцентом, након заклетве започиње свој историјски, и за судбину две "заверене" државе, свакако далекосежно поучан говор. Од Зајечара, Рековца, Јагодине, преко Београда, па све да фаталног Трста, Светозар Марковић је клесао своју и насу социјалистичку (утопијску) мисао, идеју... Аутор Српске обмане, зачудо, уистину је веровао у оно што је причао. Великосрпска идеја, тврде, била му је трн у оку, а уједињење балканских народа, на равноправним основама, животни сан. Светозар Први бар је покушао да схвати Како су нас васпитали и зашто смо такви какви јесмо, док Светозар Други, чини се, има намеру да оконча своје путешествије (мандат) најумнијим српским делом: Истек (исток) Југославије.
Од њега ће то бити сасвим довољно, а у Србији ће се ваљда наћи они који ће оверити грандомански, белосветски и црносрпски монумент, Србија на Истеку.
Ко о чему, баба о уштипцима. Светозар Други ( Не )Маровиц не мари за зле језике, дубоко верујући у будућност обездржављене државе, старе новообновљене разједнице, у којој неће недостајати кључно и најважније демократско начело: РРРЕФЕРРРЕН-ДУМ!
Карлантанија (заклела се Земља Хагу...)
Министарство српских "внејших и сполејшних дела" непрестано се заветује србогеноцидном џелату да ће "вуковарска (разбојничка) двојка", бивша "тројка", убрзо бити ухапшена и продата ју-ен (мултифацијалном и мултиглацијалном) ad hoc суду за виртуелне српске злочине. Разлог због којег то да данас није учињено треба тражити у маклеражи, то јесте, у "набијању" и утврђивању адекватне цене таквог "купопродајног" аранжмана. Главни проблем је у томе што, иако је потражња велика, на српску жалост, ни понуда није мала.
Карла је, изгледа, потомак Карла Великог, крунисаног за цара захваљујући "бизантској" наивности. По српским "преученим" и (опа!) ученим лингвистима и политичарима, Карла је наша (не) суђена краљица (ако не и царица!). Као "краљевна" Карла је навикла да вешто подмеће српску "краљежницу" под свемоћни токмак глобалног (финансијско-политичког), старог а добро подмлађеног Новог поретка. Карла је краљица у крљању и туђем кркљању. У грљењу је аматер, али кога она загрли тешко њему.
Када се сатре великосрб-изум (греатсербисм), на Балкану ће се формирати велика царевина мир-отровних народа. Та нова, срећна дежела зваће се Карлантанија.
Шљива иза тарабе
Ако не будемо кооперативни, прете нам они моћни и богати, престаће да нам удељују мрвице преостале са њиховог пироманског стола, а наша кљакаво испружена рука стајаће као очигледан пример просјачке неинвентивности. Заправо, од Срба неће ништа ни остати, сем можданом реумом уџомбаних и тешко помодрелих прстију.
Потером за Шљиванчанином и Радићем (једним од најјаснијих и најумнијих официра које је бивша ЈНА имала), српска влада је (да ли свесно?) кренула у братоубиство и (само)убиство Срба и земље Србије. Наша, по свим показатељима, просјачка влада, хтела би да сав поносни народ Србије натера, да голом задњицом "окупира" небројене тротоаре разноликих и удаљених светских метропола. Тада ће се, верују, неко на нас сажалити и бацити нам "нову" коску, коју ћемо глодати док не скапамо или док нас "рејнџери" не стрпају у мртвају неког новог бондстил-косовског резервата.
Испоруком (како је само рогобатан овај израз којим се наше власти служе) Шљиванчанина, Србија ће, сва је прилика, изгубити и ону шљиву под којом би се, по Тарабићевом пророчанству , Срби требало да се саберу и размисле шта им је чинити...
Stranger In The Night
Српски, наопако саздани и мржњом повампирени, Френк Синатра, решио је да иде у Хашку калакурницу и да тамо "пропева" о "српским злочинима". Можда тамо сними и ЦД. Барем не мора да се ломата и тражи спонзоре.
Као осведочени Србин, дошљак свакако, он у центар белосветске правде и истине не иде без чанка. Са чанком је кренуо у српски Елдорадо, из тог чанка облизује "војвођанску нацију", уз благослов Јелачићев и тамбурицу Јанике Блаженог, чанак му је у срцу, заправо, он цео је, иако тога није свестан, ништа друго до тај исти, неуништиви и тврдокорни чанак.
Пуним гашом (касом) гази (пали) за Касом, касом и кесом, укосо, попреко, баш преко моштију славних српских предака и преко гробова својих најближих. Ништа му није свето, јер је схватио да се у свет не може са светињама, поготово српским. Тако учанчен у цанколизној, србоуспављујућој гробници ума, Срб Синатра сања снове у којим ће се његов излизани, на бескичмена леђа натоварени чанак, напунити обећаним златом добијеним од, давно, усташком камом, повађених српских зуба. Српски Синатра, несвестан и плиткоуман, не схвата да својом глупошћу и тупавошћу, као и похлепом, прождире рођену децу и да бешчасно, свакодневно, бљује и дефецира у свој и наш заједнички, вековни чанак, који је отхранио и наш и њега, који му (нам) је живот дао...
Душан Вукотић
