Умножавање трутова
Одсуство било какве озбиљније политичке стратегије државе Србије толико је евидентно, да о томе готово да нема никакве сврхе да се говори. Државна заједница под именом Србија и Црна Гора у себи подразумева некакав чудесни "амалгам" двеју земаља, које су једна од друге толико удаљене, као да се налазе на супротним странама света. Улога председника такве унесрећене "заједнице", једнака је оној коју је својевремено, врло вешто и ефикасно, "одиграо" Стипе Месић, у давно заборављеној држави под именом СФРЈ. Председник и премијер Србије немају никакав ауторитет ни код својих најближих сарадника а камоли у страним дипломатским круговима. Помахнитали вукови (олињале и крезубе звери) покушавају да заварају и "стадо и чобане" малоумним блејањем о "европским интеграцијама" у "усрећујућем" Хашком тору за Србе. Министар за капиталне инвестиције (или пре, капиталне промашаје), као луда сеоска снаша иде од једног до другога (од Карица, Панића до Монтгомерија). Безумни Наумов, након успешно завршене "слабострујне" вечерње школе, аутоматски се упушта у "академску" расправу о "европским ценама", док му се жућкаста слина слива низ отромбољене губице. За дављење полумртве војске, свакако не случајно, задужен је Давинић, коме душа само што није излетела из помодрелог лешинарског кљуна. Динкић и седамнаесточлана група педера причају бајке о српском "неw деал"-у и "новом оделу" у којем срећни Срби дочекују несрећну Нову годину (свеједно, може и обрнуто). Министар просвете, за кога никада нико раније није чуо и који је школу, изгледа, видео само у крими причама о америчком теенаге-пимп подземљу, у једном величанственом потезу истресао је сву своју испроституисану памет у школске јавно-кућне зборнице и клозете. Србија више нема "наивних" лопова, којима би за "загревање" могло да послужи примитивно обијање сиротих трафика; а за такву накнадну "памет" највише могу да захвале министру полиције. Излапели Ћосић (на зна се у чије име) труби о "подели" Космета (сигурно уз добру апанажу), док се Шиптари спремају за нови "Drang nach Norden". Један у клин други у плочу. Добија се утисак да не постоји ништа на белом свету (осим пљачке рођеног народа и повећања плата државним службама) око чега би се српски безглави "главари" могли сложити.
George the Pecus & Surge
Српским глупостима крај је тешко сагледати. У српској дијаспори широм света, стање није нимало боље. Тамо све врви од силних "конгреса" и самозваних "конгресмена". Тако је то када политику води "пословни свет", којима сем звекета из Јунониног храма ништа друго не допире до ушију. Прилика је то, кажу, "а биг оппортунитy" за брзо богацење и бизнис великих размера. А све под плаштом "бриге за Отаџбину". Свакако, "најзабринутији" су они "најзбринутији", који знају да је обрт врх највеће бруталности и суровости света у коме живимо. Pecus (а не ovis) Ђорђевић и слични њему никада нису крили да су водили главну реч у "срећном" расплету 2000. године. Мада су свему томе додали и мало "недосољене" српско-митске свести, поменуте пекуније (Јуно Монетин окот) сигурно су активно учествовале (барем као марионете) у пасивизацији (пацификацији) српског ума, не само у току те "револуционарне" године (миленијумске прекретнице) вец и много пре као и након тога "спасоносног" пуча.
Медијска подршка коју "богати" себи могу да приуште, свакако је од огромног значаја за развој њихове гологузе финансијске "империје". Наиме, у отаџбини уопште није тешко придобити новинарску сиротињу. Ували им се кора од банане (може и републичка) и они пишу што год желе они, чија је душа давно отишла "дођавола". Схватајући да је интернет комуникација у великој експанзији, наши кокусирани "конгресмени" су пронашли умну "елиту", типа утрипованог Трипковића, уваљаног Сурге-а (снажнијег од било каквог оркана или цунамија), који својим неспорним ауторитетом и несавладивом умнм силом плави српске утрип/к/оване мозгове у српском расејању. "Драги Срби", поручује нам тај брилијантни мозак, "учините онако како сам вам саветовао и сигурно ће вам бити боље; а и ако вам не буде боље, знајте да би вам било далеко горе (црње) да мене нисте послушали".
Расејавање српске хладњаче
Ту је и сајт тзв. Српскадијаспора.инфо, који, по некаквој немуштој рачуници "власника", сваког дана посети неколико стотина милона Срба из целог света. Тамо могу да се појаве сви они којима је мозак добро "избељен" и намирисан "еу/ропским" мисаоним парфемом; који личе на пингвине и у којима се "антикатартични" лед таложи у врху несаломивих брегова српске малодушности. Јасно је да је таква цензура, у којој је приступ забрањен сваком Србину који се појави у "гуњу и опанцима" (то јесте, више него јасним знаком да је такав још увек повезан са српском "примитивно-племенском" свешћу), преко потребна и крајње неопходна; јер, побогу, шта би свет могао помислити о "културно" расејаним (еуро-американизованим или америцан-омрканим) Србима. Таква забрана посебно важи за оне који су се дрзнули да Србима у Европи укажу на пут некаквог "једноставног" уједињења, где би се Срби сабрали у име некакве конструктивне идеје, наводно, само зато да би сачували своје пуко опстајање у "не/цивилизованом" свету. Из тих разлога, председнику највећег српског друштва у свету, Николи Јанићу, није дозвољено да приђе ни на пушкомет поменутом сајту, јер је сигурно да би он својом саборном идејом и сабраном мишљу могао да "отрује" целу "српску" Европу. Опет, њихов страх је тешко разумети, када се зна, да од оних стотину милиона Срба, који шпацирају (спејсирају) по Српскојдијаспори, једва њих стотинак стигне да прочита коју реч: остали ту чудно протрче у делићу секунде, као да су, не дај Боже, на мекетавом хаџилуку у јуришу ка светом камену или Музделифи. Шта тај Јанић хоће? Ујединићемо се ми у Европи онда када не буде ни нас ни Европе.
Душан Вукотић
П.С.
Да ли ће доћи време у коме ће Срби у Европи схватити, да сваки секунд у коме се одлаже могућност њиховог јединственог и смисленог деловања, доноси беду, смрт и јад не само њиховој браћи у отаџбини већ и њима самима? Оно што је Никола Јанић покренуо са идејом УСДЕ могли би да не прихвате само они којима није стало до сопственог живота. Заиста, да ли је Србиима у европском расејању стало да више не буду "расејани", те да се као одговоран свет саберу и помогну да српски род не буде избрисан са мапе света? Када ће схватити да пребацивањем кривице на матицу, за властиту неспособност (а у дијаспору су, кажу, отишли најумнији људи са српских простора Балкана), никада неће успети да оправдају своју немарност, саможивост и похлепу? То се не односи само на вође српских организација (који су ту свакако најодговорнији) него и на евентуално чланство, која се задовољава да мирно гледа властиту пропаст и животињски индиферентно чупка сочну "траву" варљивих, а неодољиво привлачних и размождавајућих евро-ливада.
Када је Србија у питању, у њој је остало само оно што је кљасто и убого (већина народа) или они код којих се до неслућених величина развио зверски нагон за опстајањем (политичко-криминална "елита"); те би сваком иоле мислећем човеку морало бити јасно да Србија нема унутрашњу снагу за опоравак. Како ствари стоје, сем УСДЕ-а, који нуди јасну и реалну формулу по којој би Срби сами себи могли да помогну (без обзира где живе), мало је других у српској дијаспори који су стању да виде колика се опсаност над нашим родом надвила.
No comments:
Post a Comment