Добри пајтоси (Jó pajtások)

Срећа

Ако мало пажљивије осмотримо реч срећа, видећемо да је она директно скопчана са сретањем, сусретом, сусретањем. Као да се бори против урока, српски језик подразумева да се једино срећа среће. А несрећа се не среће, нити, не дао бог, сусреће ─ не стиже нам у сусрет. Несрећа је несређена. Она је, заправо, несређено несретање, пошто је сретање исто што налажење или долазак два субјекта/објекта у средину, у центар на средини пута или у средиште (центар) на пола пута. Кад су у питању “умни” ентитети, тада свако сретање “на пола пута” подразумева да сви они “умноглавци” који су се договорили да се негде сретну, одраде свој (договорени) део посла и пређу своју “трасу” до назначеног средишта.

Несумњиво, најлепше и најважније човеково средиште, средина, центар целокупног његовог делања, срж без којег ничег не би било ─ јесте људско срце. Да би се срео, сусрео, како са самим собом тако и са другима, то јесте, да би био срећан/сретан, човек мора да има срце. Оно метафизичко, невидљиво. Оно срце које интелекту додаје неопходну есенцију љубави, разумевања, естетике и етике, чијим одсуством (несретањем) човек тешко може да буде човек у пуном смислу те речи. Особа која има такво срце, увек се труди да буде усредсређена и сређена, срдачна и срчана; она покушава да нађе средину и тамо где тако нешто, на први поглед, никако не би могло да постоји. Дакле, срећа не може да постоји ван центра, чак ни тада када се она, на скали између среће и несреће, почне померати ка оном што се, условно, може означити “апсолутном срећом”. Срећа је тренутак којег нема и који постоји или тренутак који не постоји а има га. Наиме, срећа је онај безвремени моменат у коме престаје једно (несрећа), а настаје друго (срећа). То је нешто као Сретење Господње, које, никако случајно, обележава ту непостојећу тачку “раздвајања” зиме и лета или увиђања истине (“Отпусти сада раба твојега Господе, јер видеше очи моје спасење твоје”; Симеон Богопримац зна да срећа нема трајање).

Сретенка

Једна од најлепших и најстаријих московских улица носи име Сретенка. Заправо, улица Сретенка је место где се родио и касније развио град Москва. Тешко је објаснити откуд усред Русије име Сретенка. Исто тако, нејасно је да ли такво име има везе са сретањем (рус. встреча) и срећом. Kао што знамо руска срећа је счастье и вероватно је у вези са речи часть ‘део, парче ‘, пошто се овде подразумева да се срећа може наћи само у дељењу (“на равне части”) узвишених идеја и радњи, чије се трајање не може измерити, јер је счастье такође безвремено. Срећа је само онда срећа када је “сретник” окружен онима с којима своју срећу може да подели, односно онима који умеју да у његовој “срећи” са-учествују (рус. участвовать ‘поделити, учествовати, партиципирати’). Овде је веома занимљиво да се напомене да је српска реч саучешће, у морфолошком смислу, настала на исти или сличан начин као и руско счастье ‘срећа’, с тим што су основне конотације таквог “израза” прилично дивергентне ─ Руси “саучествују” у срећи, а Срби у болу. Отуда, ваљда, оно чувено руско “пијанство” и њихов империјални дух, с једне стране ─ и српска необична и тешко објашњива наклоност ка самосажаљењу и самокажњавању.

Кучка

Изгледа да је баш у тој, горенаведеној улици Сретенка, некада давно било смештено село Кучково. Заправо, један значајан број историчара сматра да је Кучково било прво име Москве и да је изградња таквог села започела на Кучковом пољу, по имену бојара Степана Кучке. Степана Кучку, кажу, убио је Јуриј Долгоруков, а касније је ћерка Кучка убила Јуријевог сина Андреја Богољубскога, за кога је била удата. Овде је тешко разлучити да ли руска “кучка” има икакве везе са српском речи “кучка” (керуша, женка пса). Вероватно не, јер данас постоји руска реч кучка са значењем ‘хрпа, гомила’. Мада, како смо видели, и улица Сретенка тешко се може објаснити руским вокабуларом, док је у српском њено значење крајње јасно. Ако бисмо хтели да се мало поиграмо, могли бисмо рећи да је Кучка био Србин из племена Кучи у Црној Гори или да је барем рођен у српском месту Кучево. Само име Сретенка, може бити, показује да су сви Словени некада говорили језиком који је био веома налик српском “чобанском” – оном којег је Вук забележио и “ослужбенио”. Народ је, рекло би се, причао свугде исто, али црква и властела, желећи да, уз остало, и језиком утврде своју племенитост, и надмоћ над обичним пуком, радили су пуно на томе да се језик накити и значајно измени. Обичном крестьянину (сељак, хришћанин, кретен¹⁾), такав језик је звучао тајанствено, малтене, божански, тако да му није било друге него да се беспоговорно повинује вољи жреца, цара и властелина (бојара). Тако је било некада ─ а данас?

_________________

¹⁾ Крестьянин ‘сељак’ је руска реч и првобитно значење јој је било “хришћанин”. Дакле, хришћанин је боље прошао у руском него у француском језику, где је хришћанин (crestin) “постао” кретен.

Пајташка мафија

Пошто не знамо како је данас у Русији, окренућемо се Србији, да видимо како се ту понашају “модерни” српски “бојари”. Истина је да се у цркви још увек (али, чини се, све мање), на литургијама говори једна варијанта црквенословенског, српскословенског или рускословенског, али, тешко је рећи да такав језик данас може било кога да импресионира. Срби, заправо, у цркву залазе само тада када их снађе нека тешка невоља или када (помодно) желе да покажу свету да више нису “неверници”. Српска властела је данас неписменија од обичног пука, тако да се од њих тешко може очекивати да у свом разговору употребе више речи од оног броја сантиметара који се садржи у обиму њиховог масног трбуха. Судећи по томе, рекло би се да језик више није средство за владање/управљање масама. Да ли је могуће да данашњи властелини контролишу народ, служећи се само кратким фразама и припростим паролама? Важно је да се направи атмосфера ишчекивања, у којој ће се име “господара” што дуже “провлачити” кроз пауперизовану свест обесправљених српских “хелота”. На пример, једне године, у банатском селу Лукићеву, у време сеоске славе, постављен је у центру села велики натпис са добродошлицом, намењен војвођанском владару Пајтићу. Атмосфера је била слична оној у филму “Три карте за Холивуд”. Непотребно је да се каже да Пајтић, баш као и Тито некада, није уопште имао намеру да дође у то банатско село. Чак ту није ни возом пројурио.

Демократска диктатура

Они који имају солидан број година на својим леђима, попут аутора ових редова, добро се сећају “диктатуре пролетаријата” из оних “Карл-Марксовских” времена. У том добу пролетери су били они “другови”, који су успели да се убаце у владајућу класу након Другог светског рата. Ма колико идеја комунизма (комуна →заједница) била “хумана”, никада није било (нити ће бити) простора и материјалних средстава, да се задовоље потребе сваког појединца (“радиш колико хоћеш, а добијаш према потребама”). Уосталом, како би властела била властела, а власт власт, ако не би било “плебса” над којим се влада и који се израбљује. Да би један имао оно што жели (а појединац жели све), тада не постоји друга могућност да се таква жеља испуни, сем да се крене у отимачину и пљачку оних других, који то исто желе, али нису у позицији да жељено остваре. Заправо, могло би се рећи да ту једна врста остварених хуља пљачка оне хуље које нису стигле да се развију и на време изађу из ларвене форме. У Србији, након “демократских промена”, као да се ништа суштински није изменило. Једнопартијска “демократска” власт замењена је “вишепартијском демократијом”, док, уистину, ту је владао и влада само један човек. Рекло би се да “демократска батина” никада неће напустити српску мазохистичку свест. Као што смо већ горе напоменули, Србин саучествује само у болу и само бол може накратко да га уједини у утилитарно-кметовском свету запретених грегарних мотива. А у временима без бола Србин се брзо осили и постане саможив и самољубив у толикој мери да његову детиње раскалашну разиграност више нико не може ваљано контролисати. Власт у Србији је то давно схватила и зато свој народ непрестано млати по ушима, не допуштајући му да се неконтролисано “заобада”. Уосталом, зар није нормално да у овом суровом свету јачи одређује судбину слабијима? Па и наши властодршци константно добијају евроатлантске “ћушке”, образи су им се ужарили, те је и њима потребан некакав вентил за пражњење “упресованог” понижења.

Зора

Но, да покушамо да се са оваквог поља, засејаног теоретском јаловином, вратимо у поље у којем реално бујају многи цветови разнобојног корова. Пре неколико дана, аутор овог галиматијасног чланка, био је у прилици да га просветна “инспекторка” позове на “рапорт” у школи у Лукићеву где ради. Неко ће се овде упитати какве везе имају просветни инспектори са Кучковићима и Дугорукима. Вероватно никакве, сем, можда у симболичком смислу, јер је власт, углавном, свугде дугорука. Дакле, Дугоруки су дугоруки и у Русији и Србији и на било ком другом крају планете. Што се Кучковића тиче, видели смо да ту ствар није до краја јасна. На крају, као “куриозитет”, да још напоменемо да су Долгорукови били једна од најмоћнијих фамилија у Русији вековима и да су имали имање у месту Подмокло, чије нас име подсећа на српски придев подмукао (подмукло). Ипак, то је чиста случајност, јер је Подмокло добило име по влажном, мочварном земљишту (рус. подмокать ‘овлажити’).

…

Елем, тог дана (сада прелазимо на писање у првом лицу једнине), био сам некако наоштрен да се са неким жестоко посвађам ─ да ли због сретања или несретања ─ нисам сигуран. Било би најбоље, мислио сам, да то буде баш просветни инспектор. Нећу да се свађам с људима с којима се свакодневно виђам ─ то би ми за ове године било пренапорно. Сетим се оних давних/дивних времена када сам на “сва уста” изружио једног полицијског инспектора, па ми некако дође мило око срца. Онда, као да ми савест мало проради… чини ми се да је најбоље да онај малопређашњи позив игноришем. Ипак, након десетак минута премишљања, уђем у ону малу управну зграду, у којој плинска пећ хукће и дању и ноћу. Тамо, за оним удаљеним столом, одмах поред школског сефа, видим црнокосу госпођу, лепог белог лица и солидне, рустикално здраве, телесне грађе. Зорица Пајташев. Знамо се већ дуже од једне деценије. Из школе у Мужљи, још из оног доба када су једни, крајем деведесетих прошлог века, дували у пиштаљке и шетали по граду лупајући у шерпе, а други, попут Зорице Пајташев, мирно све гледали и стајали с друге стране барикаде. Издалека ми се учини да се Зорица није пуно променила, али, кад сам пришао ближе, видех да се прилично удебљала. Зорица је тада била девојка, која је, ваљда, тек била завршила факултет. Запослила се у школи у Мужљи као секретарица. Била је веома послушан радник у то доба, када је у Мужљи директоровала igazgató Стојанка Стајић²⁾ и када се у школи дизала буна против “диктатуре”. Зорица је, заправо, пример како се сервилност исплати (претпостављам да је тада добила посао преко СПС-а, јер се тада, као и данас, ретко ко могао запослити уколико није био члан владајуће партије/касте) ─ од једног “смерног” девојчета и сеоско-школске секретарице (касније секретарица у дечјем вртићу “Бошко Буха” у Зрењанину) “уздигла” се до места просветног инспектора.

__________________________

²⁾ Стојанка Стајић је била директор школе у Мужљи пре “октобарске револуције” у Србији на крају другог миленијума. Иако ми је Стојанка тада, готово целе школске године, одбијала 10% од плате, покушавајући да ме утера у “тор”, морам да признам да је она била госпођа, дама par excellence, за сву ову новокомпоновану господу. Сећам се, да и у време када сам са Стојанком био у најжешћем сукобу, никада се није десило да уђем у њену канцеларију, а да ме она не понуди кафом и пићем. Данашњи директори (слични Сретенку Марићу из Лукићева) гледају само како да се накраду за себе и не дају никоме другоме да узме једну пребијену пару. Песмица коју сам склепао за време Стојанкине владавине у школи у Мужљи, нимало не губи на актуелности:

Да л’ десет посто ил’ сто за једнога
Пита се у себи наставник нервозно;
Ако каже нешто – јебаће му бога
И све свеце што је школом добра спозно

Све за службу

Поздравих се са Зорицом и хтедох да је мало подсетим и попричам о оним временима у Мужљи, док је СПС још суверено владао Србијом. Међутим не стигох, јер ме Зорица погледа некако мутно, трудећи се да буде ауторитарна, питајући ме одмах “шта се ја то буним”. Не чекајући мој одговор, наставила је да прича како је у случају моје наставне норме све урађено по закону. Ударила је по бесмислицама, које нисам имао намеру нити да слушам нити да о њима озбиљније полемишем. Заправо, нисам желео да сада расправљам о нечему о чему ћу свакако морати да дискутујем у једном будућем судском процесу. Најзанимљивије у свему је то, да Зорица Пајташев, просветна инспекторка, тврди како члан 131. Закона о основама система образовања и васпитања, није прекршен тиме што листа за преузимање нераспоређених радника и запослених с непуним радним временом није достављена до 15. августа за следећу школску годину.

А члан 131. поменутог Закона дословно гласи:

Запослени који је у установи у радном односу на неодређено време, а остао је нераспоређен или има статус запосленог са непуним радним временом на основу члана 137. ст. 2. и 3. овог закона, остварује право на преузимање стављањем на листу запослених са које се врши преузимање.

Листа из става 1. овог члана утврђује се до 15. августа за сваку наредну школску годину, у оквиру школске управе по јединицама локалне самоуправе, а на основу пријава установа о запосленима који имају право на преузимање. Право на преузимање остварује се споразумом, уз сагласност запосленог.

Потом се Зорица осврну на мој пријашњи захтев да се обезбеде иоле пристојни услови рада у учионици која је преуређена за наставу физичког васпитања. Каже ми “мудро”: “Душане, знаш ли ти колико наставника ради у горим условима него што су ови овде у Лукићеву?”

Ту замало нисам пао у ватру. Подсетим Зорицу, бившу секретарицу школе у Мужљи, да сам сличну бесмислицу чуо од Вере Ђукић, бивше саветнице за наставу физичког васпитања, која ми је, баш у школи у Мужљи рекла, како је она некада “радила и у тежим условима”. Дакле, инспектори, саветници и надзорници су исто причали и оно “зло” СПС време као што причају и у ово “демократско” доба. Уместо да раде на томе да створе боље и хуманије услове за рад деце и наставника, наша несуђена инспекторка прича (баш као и Вера Ђукић некад) о горем. Одвратно! Кратко сам одговорио Зорици:

“По таквој логици могли бисмо да се вратимо у пећину и да као урођеници тамо скачемо око ватре!”

Свака даља дискусија са Зорицом, видим, сасвим је непотребна и без икакве је сврхе. Иако инспекторка, по истом, горепоменутом, Закону о основама система образовања, има обавезу “да обезбеди заштиту детета и ученика и запослених од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања”, она ипак брани ону страну која је плаћа. Наравно, то је у Србији сасвим нормална ствар, јер ту се једино луд инспектор, судија или било који други државни службеник, који доноси одлуке о туђим судбинама, придржава закона и етичких принципа који човека чине човеком. Уствари, човек који држи до свог моралног интегритета никада не би могао да ради посао инспектора, јер уколико би поступао по слову закона, убрзо би био удаљен с таквог посла. Наравно, овде ја не желим да окривим Зорицу за било шта… па, побогу, и она мора од нечег да живи!

Сам против отмичара

Од Канта до Жарка

Не може се преко мора без компаса и мотора, та није ово средњи век… ─ говорио је некада песник,  мој пријатељ Ж. Перовић, професор математике у Приједору, који, нажалост, данас није међу живима. Тај човек се увек водио оним чувеним Кантовим начелом: “Звездано небо изнад мене и морални закон у мени” (Der bestirnte Himmel über mir und das moralische Gesetz in mir). Као и Кант, оптимистички је веровао у могућност побољшања морала и људског карактера уопште, истовремено се слажући с великим философом “да је наопака и зла природа још увек иманентна људском бићу”. Сам Кант је тврдио да човеков порив за чињењем зла није наслеђен, то се не стиче и не учи, пошто зло оригинално припада човеку; оно је примордијалног порекла, у човеку је “од почетка”.

С друге стране, добро и морал оригинално не постоје у човеку, те је неопходно (Кант¹) да се човек од малих ногу васпитава (поучава) у том смислу. Наравно ни Кант ни мој колега и пријатељ Перовић нису први који су слично размишљали на тему морала, општеприхватљивих норми и, уопште, на тему онога што бисмо, можда, условно могли да назовемо “добрим понашањем”. Са своје стране, Хегел се супроставио Кантовом “индивидуалном” моралу, сматрајући да се морал (Sittlichkeit) мора промишљати како кроз институције (објективни дух) тако и у смислу његовог историјског развоја. Спознавање тог објективног духа (који постоји “сам по себи” и који је независан од људске воље) било је предмет “умовања” многих философа, од античког доба до данас: како спознати несазнајно! Све у свему, обрни окрени, “разумно бића” (Сократ) увек се на крају своди на “политичку/друштвену животињу” (Аристотел) и на “незаситу” жељу те “животиње” за “превредновањем свих вредности”, пратећи “вољу за моћ” (Ниче, Wille zur macht).


У земљи Србији, рекло би се, не остаје простор ни за какве друге “философске” медитације сем оног Кантовог “звезданог неба” (које се све ређе и теже може видети кроз тешку тмушу и маглуштину) и моралног закона “у себи”, којег људи у Србији никако не смеју да се држе. Човек у Србији тешко да може да буде “разумно биће”, пошто он не мисли главом већ изгладнелом утробом. Он није ни “политичка” ни било каква друга животиња, пошто више није у стању да се организује ни на нивоу чопора. У Србији човек нема шта више да “превреднује”; све вредности су темељно уништене. Он више није у стању да онако, ничеовски, у очају повиче, “Ja, ich weiß woher ich stamme¹…”, јер грађанин у Србији више ништа не зна: од силних надања и хватање на “кедере” лажних обећања, ни сам не зна како, нашао се у подножју непрегледне пустињске дине, коју ветрови  нон-стоп развејавају замећући све путеве и све трагове који би могли да одведу некуда и негде. Смештени смо у никуда и нигде, без икакве наде за оазу негде. А ко нам је крив што смо се нашли ту где јесмо као да нисмо? Наше вође? Ама не, тешко да су нам “лидери” криви. Оне наше старије генерације из 40-их и 50-их беспоговорно су, читавог живота, следили некакве “вождове”. Осим у ретким изузецима, бунили су се само онда када их неко напујда и када су знали да им неће фалити длака с главе. Нисмо знали да станемо у заштиту наших комшија, пријатеља и рођака, чак ни тада када су неки од њих били изложени ужасним страдањима. Сви смо расли уз Домановићевог Вођу, а ништа одонуд нисмо успели да схватимо. Мислили смо да је сатира исто што и шала. А када смо схватили да то двоје није исто, било је касно, време нас је згазило.


А како да нам не буде лоше? На чело Министарства просвете увек су, неким чудом, долазили људи, којима ништа “озбиљније” није запало у расподели изборног плена. Шта ће политиколог на челу српске просвете? Човек је докторирао на теми: “Мањинско питање у односима балканских држава” и требало га је послати у Прешево, Нови Пазар, на Космет, да тамо ради оно за шта се школовао. На сајту владе стоји да је министар просвете написао две књиге и десет научних радова. Осим књиге Геополитика Србије, написане у облику скрипте, за потребе Мегатренд факултета, ништа даље се, изгледа, не може наћи на интернету. Како год било, теме којима се бавио Жарко, чини се, немају великог додира с просветом. Ваљда нам се због тога и десило да смо почетком ове школске године кренули да сејемо отказе просветним радницима. И то сасвим противзаконито. Министар ништа није радио током лета, а онда се “сетио” да је ипак требало нешто да уради, да би, ако ништа друго, показао да волонтерски рад није једнак нераду. Након што је консултовао просветне синдикате, који кобајаги заступају интересе просветних радника, отпочео је лов на “прекобројне” раднике у школству. Најпре је одаслао школским управама широм Србије некакво наводно упутство, које, до дана данашњег, нико није успео да види. Убрзо, након два три дана, уследиле су и две тајне “депеше” у којима се покушало ублажити оно зло које је министар нанео незаконитим одлукама. Начелници школских управа углавном су ревносно извршавали постављену “домаћу задаћу”, баш као и велики број директора школа. Међу овим другима нашао се и приличан број оних који су дочекали овакву прилику да се освете појединим радницима који им нису били по вољи. Једноставно, акција “реорганизације”, започета лакомисленошћу министра просвете, добила је облик тешке харанге и прогањања познатих из давно прошлих компартијских времена. Недостајао је само Голи Оток, Главњача и други слични центри за “преваспитавање” унутрашњих непријатеља. Вероватно да просветни радници никада раније на овим просторима нису осетили такву правну несигурност, као у првим данима ове  школске године. Већина тужних просветара завукла се у мишје рупе, свакодневно се презнојавајући у очекивању какву ће им вест донети директор школе. У канцеларију директора улазили су на прстима, једва успевајући да некако нешто проговоре о ономе што их мучи, а излазили су погрбљених леђа са неодређеним, а често и бахатим одговорима њихових надређених. А на њиховом ојађеном, понекад и престрављеном месту требало је да буде просветни радник који ће с осмехом од уxа до уха да дочека ученике?


Но да се још мало вратимо нашем мега политичком комесару, преподобном комуносоцијалисти, који би направио дил и са црним ђаволом само да се домогне места на коме ће имати велику личну корист и парче тако слатке политичке моћи и утицаја. У то што је данас, Обрадовић је стасао под Милошевићевим скутом, оним истим због кога некадашњи ДОС и данас кука и тврди да и даље пропадамо због наопаке владавине СПС-а и ЈУЛ-а током деведесетих прошлог миленијума. Данас, зачудо, као да нико не сме да тог истог министра просвете упита зашто арчи државне паре у своја туристичка путовања по свету. То он, ваљда, хоће ипак “мало” да наплати своје волонтирање  у влади? Човек “ради” у влади “бесплатно”, а плаћен је на страном факултету! Али, ко да пита министра просвете зашто незаконито и тајно троши народне паре и зашто уништава српску просвету, када и већина других државних функционера чини то исто. И то од врха до дна власти. У просвети се намножило на хиљаде директора, заменика директора, правника и друге непотребне администрације, који у малим сеоским школама немају шта да раде, сем да гледају да за себе узму неку “цркавицу”. Такви непрестано поправљају шарке на вратима, косилице, пумпе за грејање, сваке године негде разводе струјне каблове, праве чесме и где треба и где не треба, купују апарате за пречишћавање воде па их негде забораве, граде шупе, узимају сваки час измишљене дневнице, путне трошкове, троше на хиљаде евра на “пословне ручкове”, купују и оно што не постоји, чекају гром и олују као озебли сунце…

---

¹ Die Kritik der Urteilskraft
² Знам одаке потичем

(Да, ја знам порекло своје.
Незасито као плам,
горим, згарам себе сам.
Што год дирнух, светлост поста,
што оставих угљен оста,
сигурно је да сам плам!)

Терор над просветним радницима

Оно што се дешава у месецу септембру у школама широм Србије могло би се подвести под најгору врсту психолошког терора над просветним радницима. Заправо, да ли постоји ишта теже и опасније за човеково здравље од неизвесности? Данима и недељама долазите на посао, а не знате какав вам је статус. Не знате у којим ћете разредима радити, не знате колико ћете часова имати у недељи, не знате да ли ћете имати пун или непун фонд, да ле ће вам плата бити мање за 10 или за 50 процената. Ништа од тога не знате, а сваки дан долазите на посао и покушавате да сакријете вашу муку од ученика, који својим проницљивим ‘радарима’ примећују да нешто с вама није како ваља. Сваке вечери, исцрпљени до максимума и физички и психички, лежете с питањем шта ће вам донети сутрашњи дан, какво ће вам решење ваш директор сутра или неког следећег дана гурнути под нос, шта ћете онда када вас напросто шутну, да ли ћете скичати, сиктати, скакутати или ћете се скитати од немила до недрага. Није потребно посебно објашњавати колико је сличан однос према радницима нељудски и колико одступа од свих моралних норми на којима почива модерна цивилизација. Модерним језиком, сличан психолошки терор назива се ─ мобинг (енг. mob ‘руља, гомила, олош). Најчешће је то тзв. вертикални мобинг, где надређени прогањају и уништавају своје подређене.

Наравно, мобинг (злостављање слабијих) постоји од када је света. Ипак, рекло би се, ретко се дешавало да се ‘народна и демократска’ власт једне државе сасвим окрене против властитог народа (какав је случај у Србији) и да жели да свој народ затре, тј.  да га темељно и неповратно искорени. Човек који је први увео термин ‘мобинг’ у употребу, Хајнц Лејман, учинио је то на основу студије о “психолошком терору”, коју је урадио у Шведској током 80-их година прошлог века. Њему је пошло за руком да идентификује 45 варијанти понашања типичних за мобинг: прикривање неопходних информација, социјална изолација, клевета, немилосрдна и неоснована критика, ширење гласина, поруга и слично. Условно речено, све то што је Лејмен побројао веома је уобичајено (малтене природно) у пословном свету који је израстао из криминалног миљеа. Ипак, такво разбојничко понашање никако се не може сматрати “нормалним” када је у питању државна управа и извршна власт једне земље. Да ли је то српска политичка елита (слично пословној) израсла из разноразних ‘гангова’ и ‘синдиката’, који се ни по чему не разликују од оних мафијашких кругова из којих је израсла класа модерних бизнис “лидера”?

Разбојнике који данас кроје судбину српској просвети и српској будућности нимало не занимају деца. Интереси ученика у пребројавању и елиминисању “прекобројних” наставника уопште немају значаја онима који су одлучили да “уштеде” неки динар у циљу очувања “економске стабилности земље”. На пример, у школи у Лукићеву, где је директору стигла “директива” начелника (гаулајтера) школске управе Зрењанина (коју овај као државни војник “савесно” извршава), да се наставницима музичког васпитања убудуће не плаћају часови хора, дошло се до апсурдне ситуације у којој се ученицима ускраћује право да имају школски хор. Наиме, реч је о невиђеној и несхватљивој дискриминацији деце, пошто је јасно да наставница музичког не може да држи бесплатно хорове у обема  школама у којима ради (Лукићево и Стајићево). Дакле, поменута наставница ће изабрати једну од те две школе да у њима држи хор као “обавезну секцију”.

Да би апсурд био већи, настава музичког васпитања, када су у питању хор и оркестар, не помиње се у Закону о основној школи нити у Закону о основама образовања. Али, у наставном програму за седми разред јасно пише да су часови хора обавезни (види слику горе) и да они улазе у фонд часова наставника музичке културе. Дакле, часови хора (по мишљењу министра, начелника и директора), иако су обавезни и мада улазе у фонд часова наставника музичког ─  не треба да буду плаћени. Зар је могуће да се наставни програм не мора поштовати или се оно што у том програму пише може тумачити како се коме прохте?

У најновијем програму за осми разред и даље стоји да је “школа обавезна да организује рад хорова”. Дакле, школа је обавезна да организује нешто што је необавезно, пошто је сада, Правилником о другом циклусу образовања, хор сврстан у факултативне изборне предмете. Тешко је објаснити како се таква нелогичност могла наћи у једном законском акту. Поставља се питања да ли је ико то пажљиво читао пре него што је такву бесмислицу усвојио. Примећујемо да се овог пута часови хора не третирају као “редовна настава”, већ улазе у “оквир” 40-часовне радне недеље”. Сваком ко није раставио с памећу јасно је да нешто што је обавезно не може да подлеже било каквој и било чијој “ревизији”.

Хор је по законодавцу и факултативни (необавезни) изборни предмет и додатни рад у оквиру предмета музичко васпитање и слободна активност (секција). Уз све то хор је и ОБАВЕЗАН предмет који траје 45 минута и који се уноси у распоред часова.

Коначно, уколико министарство жели да истера с посла наставнике музичког васпитања, да би тиме “спасило земљу” и да би се Србија “извукла из економске кризе”, тада се оно понаша сасвим неразумно. Сваки иоле бољи економиста, још од Рикарда и Адама Смита зна да решење за финансијске невоље никако не може бити масовно отпуштање радника с посла, већ ново упошљавање на оним местима која доносе профит. Очигледно је да су наше власти неспособне  да се озбиљно ухвате у коштац са економским проблемима у које је земља запала и, уместо да траже механизме којим ће да напуне буџет, они гледају како да смање захватања из буџета. И то где? У просвети!?

А пре само неколико месеци наш надобудни министар се хвалио како следи ону кинеску пословицу (погледај видео, кликни лево): “Планираш ли за једну годину унапред, посеј жито; планираш ли за десет година, посади дрво; планираш ли за цео живот, образуј народ“. Занемаримо ли чињеницу да Обрадовић погрешно приписује горњу мисао Конфучију, слушајући га могли смо доћи до (погрешног) закључка да њега уистину занима судбина српске просвете.  Засад је стигао дотле да сеје отказе и дискриминише децу, којој укида право на хорско певање, али исто тако, рекло би се, и на било какву радост у животу.