Ми данас имамо неколико српских организација у свету, које тврде да заступају истинске интересе српске дијаспоре и српског народа уопште. С једне стране имамо амерички КСУ, организацију Срба која се годинама намеће као "цапо ди цапи" нашег расејања. Назалост, мало је Срба који су у стању да запазе њихов малигнитет и несрећу коју нам константно доносе. Све што су они урадили наопако, брзо се заборавља. Не примећује се да га воде српски "бизнисмени", којима ништа на белом свету није важно сем властитог добра и зараде на плећима свог ојађеног рода и сироте земље Србије. Док је Милошевић суверено владао, били су му "одани" као кућни мезимци (наравно због личне користи), а када су увидели да ће он потонути, здушно су се здали на изграђивање "демократског друштва" у својој матици. Деструктивне улоге (на српској политичкој сцени) Ђорђевића, Панића, Вукобрата и сличних, данас се мало ко сећа. Чувени "Сентандрејски сабор", у организацији КСУ, Сороша и дела америчке администрације, довео је Србију на ивицу сигурне пропасти и нестанка. Да ли се данас ико присети како се Мајкл-Америчко-Српски хвалио својом кључном улогом у преврату 2000. године? Сумњам. Када му је коначно пошло за руком да са власти скине дојучерасњег "пријатеља", опет је окренуо ћурак наопако. Није му пало на памет да би могао да и даље контролише оне које је, према властитом признању, довео на власт. А није му пало на памет, зато што би његова могућност да пљачка рођену земљу била увелико смањена, уколико би се у Србији оформила једна иоле пристојна власт. Ако је, како тврди, могао да смени једне "владаре", сигурно је да је могао да управља другима, које је сам на власт довео. Но, англосаксонском
Ђорђевићу и другим "великосрпским" гуликожама и пљачкашима рођеног огњишта, очигледно, никако није могла да иде у прилог стабилизација политичких прилика у оној земљи, коју они још имају смелости да назову својом и од које су себи, разбојничким деловањем, обезбедили огроман капитал.
С друге стране, покушајмо да анализирамо и оно што се дешава на другим странам света, када је у питању српска дијаспора. Првенствено у Европи, где су Срби јос увек једном ногом у матици. Ту имамо иницијативу Николе Јанића, за једно крајње смислено и људско организовање, оличену у УСДЕ (Уједињена српска дијаспора Европе). УСДЕ би требало да буде организација која би деловала на један демократски и сасвим поједностављен, али врло ефикасан начин. Она не би имала свог председника (некакав институционализовани персонални ауторитет, типа однарођеног Ђорђевића), већ би свака чланица (појединачна организација, друштво или клуб) из појединих европских земаља имала једнако право гласа.
Одлуке би се доносиле већином гласова, које би тада биле обавезујуће за сва удружења која се налазе у некој врсти УСДЕ "синдиката". У УСДЕ-у се налази један број значајних српских организација, али оне, знајући да би свако насиље над вољом других било контрапродуктивно, чекају да свест о потреби једног таквог, до краја јасног и сврсисходног уједињења, сазри у српском бићу. Да ли ће до тога једног дана уистину и доћи, сада је тешко казати. Једно је пак сигурно: уколико се Срби у Европи убрзо не саберу, судбина Србије (а тиме и целог српског рода) биће запечаћена, а било каква надања за бољу будућност окончана. Наравно, ако би се којом срећом десило да се Срби ускоро организују на горе поменути начин, тада ће се отворити нове перспективе и међу Србима Америке и Аустралије. Обманама Ђорђевића, Вујићеве и сличних српских опсенара и шибицара доћи ће крај. А када њима дође крај, тада ће се отворити и могућност за једно уједињење Срба на глобалном нивоу.
То свакако знају и похлепни српско-амерички "конгресмени", те због тога се из петних жила труде да оформе некакве "Конгресе" у Европи. Сетимо се пропалог КСЕ, а сада и новооснованог "кон-греха", под палицом српске јуродиве психо-даме, Миле Алечковиц, под сличним називом (КСЕА – Конгрес српских Евроазијата). Дакле, није потребно много памети, да би схватила злокобна игра, која нам долази од "уједињеног" разбојничког кола америчко-ђорђевићевих "административних" Срба.
