Писмо Зорану Ђинђићу

10. марта 2003. 10. 03. 2003.

"Und fragst du noch, warum dein Herz Sich bang in deinem Busen klemmt?"
(Гете)

Поштовани господине Ђинђићу,
Обраћам Вам се као обичан, да кажемо, просечно убоги грађанин земље Србије, као Србин чије срце крвари при помисли да се наша држава налази пред амбисом свеопште пропасти и као човек који верује да је борба за добробит колективитета далеко важнија од било чије појединачне судбине.

Сматрам да не би имало никаквог смисла да Вама, човеку чије је филозофско образовање дубоко и свеобухватно, говорим о томе да смо ми делови универзалног ума (сврховито издељеног и упућеног у свет светлости, боја и оптерећујуће материје) и да је наша примарна улога у томе да ваљано, онолико колико можемо, обликујемо нама дати микрокосмос и потом га, својом слободном вољом, вратимо у мозаик уређеног умног етернитета.

Такође, верујем да ћете се сложити ако кажемо да у "реалном свету" ништа није случајно и да сваки човек добија онакав задатак какав је својим умним "минулим радом" заслужио. Свакако да у таквој судбоносној подели "божанских" обавеза, барем што се српског рода тиче, Вама је запало најтеже мисаоно бреме у компликованом и мучно запетљаном Abteil-у Сур-Белановог логоса. У том бескрајно распарчаном ареалу, којег Хегел с правом назива "Unbegrenzung der Grenze", Ваше, наизглед ограничено деловање (сведено у оквир српских граница), ипак, гледано са аспекта опредмећеног, Ничеовог "јenseits von Gut und Bose", сигурно ће имати далекосежан значај, не само у локалним оквирима, него и за даљи развој континуиране универзалне мисли.

Људски живот је кратак и, чини се, пролазан, а свако препуштање хедонизму и путеним страстима неизбежно нас води у духовно безнађе, поништава нацију, њен колективни дух, њену саборност и сврховито постојање. Дакле све што смо учинили, што данас радимо и што тек намеравамо да учинимо у будућности, биће записано у непролазности духа (барем универзалног ако не и српског) и похрањено у неуништивим архивима невидљивог и, на први поглед, неделотворног демиурга.

Од нас (у овом случају од Вас) зависи да ли ћемо успети да утабамо стазу опстајања, живота и смисленог деловања за наше потомке или ћемо, својом саможивошћу и похлепом, истој тој српској деци затворити све путеве, порушити бране (уставе) и потопити их нашим незајажљивим жељама, сазданим од шаренила и сулудог сјаја. Ту више није у питању избор између две добре или мање добре ствари, јер је то бирање између живота и смрти, не за нас живе већ за оне још нерођене Србе. Пред нама је (а поготово пред Вама) задатак и обавеза од чијег испуњења ће зависити да ли ћемо се икада "испети на брдо" или ћемо заувек остати у мрачној гробници, коју деценијама вредно и (не)свесно копамо у подножју тог истог "брда".

Но, ако ми допустите, ја бих сада да пређем на главни разлог, због којег сам одлучио да се овако, ван сваког реда и уобичајене форме, некомпетентно, може бити и неукусно, обратим баш Вама, председнику Владе и кључној (најутицајнијој) личности на данашњој српској политичкој сцени.

1) Косово и Метохија, након наше тешке трагедије, којој смо и сами доста допринели, полако али сигурно добија све атрибуте независне и суверене државе (најновија Штајнерова одлука да се већина уставних надлежности пренесу на институције Косова) и убрзо би се могло десити да Србија на "мала врата" изгуби значајан део своје територије. Резолуција Уједињених нација (1244) уопште се не поштује, заправо, намерно, безобзирно и перфидно се крши, а, добија се утисак, наша Влада не предузима озбиљније кораке да би спречила сличне одлуке, које воде ка одвајању Косова и Метохије од Србије. Истина, понекад се и огласимо, али млако, стидљиво, плашљиво. Почињемо да личимо на дете, које другови из разреда стално задиркују, зачикују и, најпосле, млате, а оно се, са страхом у очима и сасвим неуверљиво, повремено пожали свом разредном старешини. Једина сатисфакција коју то дете може да добије, јесте то, да наставник каткад "оштро" изгрди његове "мучитеље". Наравно, после свега ствари би се свеле на нове, понекад још жешће тортуре тог (м)ученика. Тек када тај малишан однекуда смогне храбрости, те, из очаја, дохвати некакав предмет и распали по глави једног од оних "насртљиваца" који му загорчавају живот, ствар постаје озбиљна за наставника, директора, па и школске органе. (Надам се да ми нећете узети за зло што се користим Вашом методом сликовитог поређења, мада је моја изражајност ту далеко испод Ваших бриљантних имагинативних способности) Након неколико узастопних "негативних стимулација", горе поменуто несрећно дете (које није смогло снаге да неком разбије главу) почиње да се повлачи у себе, бежи од стварности и, коначно, препушта се "спирали" физичког и духовног пропадања. За њега је резервисано брисање табле и дохватање лопте. У међувремену, и наставници и директор школе навикну се на ту самоукорењену и по себи "разумљиву" улогу "жртвеног јарца", тако да његове евентуалне будуће жалбе не наилазе ни на какав озбиљнији одговор. Затвореност и аутизам, као резултат опетоване опресије и сталних фрустрација у интерперсоналном лавиринту, остају као поље "последње одбране" и природна су реакција на мучне надражаје из "непријатељског" окружења. Кад се свему томе још дода и лукава, кверулантска политика његових другова, ствар постаје до краја јасна и објашњива. Да ли је Србија слична таквом детету, процените сами..

2) Наопако именовани "југ Србије", друга је болна рана наше отаџбине. Својим огромним наталитетом Шиптари прете да убрзо преплаве опустела српска села, чак и у самом срцу земље. Шта ми предузимамо да бисмо поправили ту малигно анемичну слику нашег народа? Демографска мапа показује да Срби годишње губе на стотине хиљада душа. Да ли Вам је познато да је прираштај у Србији свега 0,9% по једној породици?! Из тога није тешко извести рачуницу да ћемо се у неколико следећих деценија, ако се садашња стопа наталитета (морталитета) продужи, свести на националну мањину у рођеној земљи. Није ли то довољан разлог за позив на узбуну?

3) Рашка област (Санџак) свакако ће, независно од наше воље, пре или касније, постати још једно немирно подручје у Србији. Да би на ту претњу одговорили, требало би да разумемо суштину мухамеданске идеје, која сасвим одређено, без устезања саопштава, да "две вере не могу живети заједно". Ефекте таквог, свакако наопаког, виђења света налазимо свуда где муслимани живе као већина (Пакистан, на пример, након Другог светског рата имао је око 20 милиона немуслимана, који су у међувремену негде "испарили"). У Курану лепо пише: "Сабирун ће добити награду без хисаба", то јесте, ко убије неверника добиће неограничену награду на оном свету. Живљење у заблуди горе је и од најцрње истине! Уосталом, сличну политику гледали смо на Косову и Метохији у прошлом веку.

4) У Војводини је већ припремљен "основни закон" (читај: УСТАВ), који би северу Србије требало да послужи као одскочна даска за грађење нове суверене државе. Наравно, аутори таквог "кукавичјег јајета" знају да се то не може урадити преко ноћи. Нужно је да се, најпре, оформи војвођанска "национална свест" и зато "аутономни републиканци" бирају утабану стазу Јосипа Броза, коме је великим делом успело да Србе, у негдашњој српској "Спарти", "конвертује" у Црногорце. Планови су јасни и толико очигледни, да их само "будала код очију слијепа" није у стању да опази. Ако је такво испирање мозга могло да прође у "Спарти", зашто не би могло и у "Атини"!

5) Са Хашким трибуналом ухватили смо се у врзино коло. Садили смо тикве с ђаволом и, сами себи, на рамена, посадили "лудају". Јасно је да се с "рогатим" тешко може изаћи на кррај. У свету влада закон јачега, који се тешко може пренебрегнути и то се мора узети у обзир у свакој озбиљнијој политичкој калкулацији. Такође, тешко је данас замислити неку владу у већини држава света, којој "велики брат", односно, центар светског капитала, није кумовао при устоличењу. Такве владе, вође или владари опстају док "сива еминенција" глобалног финансијско-политичког и пљачкашки замућеног "холограма" не одлучи другачије. Тако је било са председником Милошевићем, који је радио онако како се то од њега тражило, а ипак је окончао своју "сјајну" политичку каријеру у тамници истих оних кругова који су му, својевремено, простирали црвени тепих и обасипали га највећим државничким почастима. Не заборавимо ни то да је, некад председник а данас премијер Црне Горе, господин Ђукановић, у своје време био један од најближих сарадника Слободана Милошевића. Да ли је он или није заточеник тих немуштих сила, које нам одређују судбину? Остало му је да бира између Хага или "златног тора" у коме је услов(ље)ни рефлекс на високој цени.

Господине Премијеру, ја се искрено надам да у Вашем случају неће доћи до сличног обрта.

На Вама је да мудром , па и лукавом политиком уведете српски брод, поред свих Сцила и Харибди, у мирну, отворену и обећавајућу луку. Данас је, верујем, кључно питање, како кренути у духовну обнову Србије, јер без духовног богатства не може се стићи ни до материјалног благостања. Једно са другим уско је везано, неодвојиво. Судећи по томе, неопходно би било да се, што је пре могуће, оформи једно снажно културно језгро, у коме би се сабрали сви значајни српски умови из Матице и Расејања. Да би се тако нешто уистину остварило, поред мало добре воље, потребан је и новац. Да ли Влада може да створи и финансира један такав програм? Логично би било да може и мора, јер држава која нема новаца за културу и просвету, уопште није или убрзо неће бити држава! Помоћ дијаспоре у наведеном случају могла би да буде од пресудног значаја. Колико је мени познато, уједињење европске српске дијаспоре је сасвим изгледна ствар, а вероватно је да ће тим путем кренути и други Срби, расејани широм планете. Ваши контакти са Уједињеним Србима Европе (надајмо се, ускоро, и света), са бројним српским организацијама, удружењима, са угледним Србима ван Матице, којима наша дијаспора указује неподељено поверење, могли би бити од велике користи читавом српском роду. Крајње је време да почнемо да гледамо на нашу браћу у расејању као нормалан свет и да разбијемо ту несхватљиву сумњичавост, па чак и страх, често присутне код наших власти. Широм света налазе се српски часни и умни синови и кћери, које је Мајка, у потпуном духовном растројству (изазваном идеолошким помамама), сасвим одбацила. Зар није куцнуо час да се таква, мучна и по свему неприродна одвојеност најрођенијих, коначно превазиђе? Нама је преко потребно да вратимо српску главу на српска рамена, а то се никако неће моћи учинити ако смо саможиви, један према другом затворени, идеолошки разједињени и ушанчени у ћифтинском менталитету.

Молим Вас да коначно направите онај корак, којег сви Срби, с чежњом и надом, већ деценијама ишчекују. Уједините Српство! Зауставите наше даље пропадање! Ви то можете, наравно, ако то хоћете и желите. Убеђен сам да је и у Матици и у Дијаспори сазрело сазнање да нас само јединство може извести из духовне и материјалне беде. Ако би се таква, најлепша српска визија остварила, ми бисмо били у прилици да, у име српства, презентујемо свету не само оно што је у српској култури познато и признато као вредно, већ и до сада још нечувене ствари, везане за српски језик и историју. Тиме бисмо, уверен сам, добили велику шансу не само за будући опстанак него и за брз свеопшти опоравак и живот достојан човека. У супротном, бојим се, очекује нас даље растакање, нове поделе, губљење државе, језика, народа српског...

Искрено Ваш,

Душан Вукотић