Завера ћутања

Завера ћутања је и данас, без обзира на силне оптужбе Запада (и прећутног одобравања Русије), присутна у овој нашој несрећној Србији. Др Радивоје Пешић је написао књигу под сличним насловом Оптужујем ћутање - завера порицања), која се, истина, односи на наше ћутање у вези непобитних историјских чињеница, да се Срби и српски језик налазе у основи европске цивилизације и културе. Али, све то показује и доказује да ми самима себи, већ деценијама, радимо о глави. Зашто је то тако, није тешко открити.

- Читав свет је контролисан од оних центара моћи, који у својим рукама држе највећи део светског капитала.

- Готово да више не постоји влада у било којој земљи света, која на власт није дошла, захваљујући тим истим "пекунијским" круговима.

- Не треба се заваравати и мислити да се из канџи белосветске финансијске камариле може тако лако извући. Сведоци смо да данас у Србији имамо премијера, ротаријанца Живковића, коме се, као што смо приметили, гаће тресу пред црнцем Пауелом (ја кажем Повалом или црноберзијанским, хомотравеститским поваљивањем). Сигурно је да су наши "владари" често били чланови масонских ложа, Ротари клуба и многих сличних (а у суштини истих) "тајних" организација за сакаћење здраве памети. Наша представа о таквим "окултним" институцијама прилично је мутна. Чини нам се да је то све прекривено мистицним велом, а стварност је сасвим другачија. Поменути "центри моћи" имају на располагању новац, који је неопходан да се задовољи похлепа сваког несрећника, који се у такво коло ухвати. Ко има новац, има и информације, помоћу којих се (поготово данас у ери "глобалне" комуникације) вро лако и једноставно управља бројним процесима у свету.

- Будући да ни они "силници", којима је привидно додељена улога "малих богова", у бити, нису господари нити имају своју слободну вољу, долазимо до разорног сазнања да се новац од слуге издигао на место свемоћног (универзалног) контролора људске свести и умне покретности.

Отварање очију

Но, да не би сувише упловили у непотребно мудровање, из свега наведеног следи логично питање:

- да ли уопште постоји излаз из таквог загрљаја бога Мамона?

Сигурно да постоји. Ипак, пре него што кренемо у образлагање конкретних будућих потеза за спас нације, најпре би требало да схватимо да је свет суров и да у њему нема места за дубоке људске особине, поготово за сажаљење. Кључно је питање ОПСТАНКА нашег рода, а то подразумева чист макијавелистички приступ том проблему. Не би требало да нас занима тудја судбина, већ само властито добро. Заправо, неопходно би било да свој данашњи егоизам, сведен на појединца, где нас не занима судбина наше браће, подигнемо на ниво колективне себичности и саборног (српског) духа. Судећи по "хуманистичким" идејама, које су нам од малих ногу испирале мозак, свестан сам да се многи Срби неће сагласити са таквим видјењем наше будућности. Прича о чојству и јунаштву је, нажалост, одавно превазиђена. Данас нам је потребна мудрост, али, још више, лукавост и промућурност. На несрећу, на овом свету се не може опстати а да некога не преварите. Зар није дошло време да од оних вараних, уз помоћ наше памети, пређемо у други "табор"и тиме сачувамо живу главу? Поменути "хуманизам" је прича за наивне. Хоћемо ли да будемо наивни? Зар смо спремни, у име "људскости", да прикријемо и такав крвави злочин, какав се десио над нашом децом у Вуковару? Ако јесмо (а изгледа да јесмо), да ли смо ми уопште људи? Да ли је могуће да нас ни злочини почињени спрам наше деце не обавезују да коначно отворимо очи и сагледамо нашу реалност онако каква она уистину јесте?

Устанак или потпуна револуција

Да би се уопште кренуло из мртве тачке, нужно је да се данашња власт у Србији што пре смени, а њени протагонисти примерно и без милости казне. Чињеница је да су нам "демократски опзиционари" дошли на кормило земље уз помоћ народног бунта и да су ту позитивну колективну српску енергију на најгори начин злоупотребили. Преварили су свој род због личног егоизма, похлепе и заслепљености задовољствима материјалног света. Нису успели да издигну нормалан људски егоизам на степеницу националног одржања, па су заслужили да се против њих дигне потерница у име народа. Та људска ништавила су спремна да предају (или продају) и рођену мајку, само да би се домогли мало "праха" из Јунониног храма. Ништа нису учинили (а обећали су) да се похапсе и пред народни суд изведу они који су ову земљу, нарочито у последњој деценије XX века, бездушно пљачкали и уништавали. А зна се, да они који аболирају лопове, а на власти су, чине то јер и сами желе да наставе оно што су њихови претходници (зло)чинили. Уосталом, то је данас јасно и птицама на гранама. Нема никога у тренутној власти у Србији, ко није кренуо путем најцрње издаје национални интереса.

Јасно је да такво стање потпуног расула не може дуго потрајати. Ова злотворска власт ће отићи убрзо, милом или силом. Вероватно, пре силом. Али, наш проблем није толико у томе да се једна власт замени, већ суштински лежи у оној народној: Сјаши Мурта да узјаши Курта, или обрнуто. Ништа нећемо добити тиме, ако, опет, слично 5. октобру, дођемо пред Скупштину и промовишемо изнова, сад неке друге, који ће нам обећати "куле и градове". Праву ствар ћемо учинити само у случају, уколико насим новоизабраним "владарима" не дозволимо да се опусте и помисле да могу да се понашају као и они пре њих. А једини начин да се то учини, јесте, да народ остане на улицама све до оног часа, када ће се објавити да су "опозициони позиционари" добили дугогодишње робије (најбоље доживотне). Истина, наефектније би било, да се те сецикесе и паликуће лише свог поганог живота на лицу места (као очит пример "наследницима"), али, то је неизводљиво због притисака од стране "хуманог" и "демократског" света.

Чупање језика

Следећа ствар, коју би Срби и Србија морали хитно да ураде, јесте окупљање српских највећих умних глава, те стварање једне нове културне установе (дистанциране од "пензионерске" и полумртве САНУ), која би свету (али и нашем народу) презентовала оно што је највредније у нашем мисаоном стваралаштву, као и истину о нашем језику и чудесној српској историји, каквом се ниједан народ на свету не може подичити. Можда ће то многим Србима изгледати невероватно, али, један од главних разлога нашег затирања и евидентних планова за уништење Срба и српског језика, лежи управо у чињеници да је српско име у Европи темељ европске и светске цивилизације. Ако неко у то још сумња, нека се запита који је разлог да се данас српски језик и даље цепа на "босански" и "црногорски". Сетимо се немачке крилатице:Србија мора умрети! Несмотрена изјава Медлин Олбрајт: "Одреците се свог имена (српског) и нећете имати више проблема"!, указује нам на праве узроке нашег сатанизовања. Хашки трибунал користи две верзије докумената, једна писана на енглеском, а друга на БХС језику, с тим што се оно С потпуно занемарује или маргинализује. Зар мислимо да је случајно предвиђен и Windows на "црногорском"? Откуд нам се породи сулуда "дукљанска академија" усред српске Спарте? Самосталност Србије и Црне Горе (осамостаљивање Срба од Срба!) није оригинално наш производ, већ је дебело плаћен, а и данас се плаћа нашим разможденим крвопијама, да сами себе скратимо за главу. У свему, примећујемо, удар на српски језик је примаран (лансирање тезе о "комуникацијама" од нашег несрећног министра просвете) и од исхода борбе на том пољу, зависиће да ли ћемо више постојати као народ. Дакле, наши непријатељи увелико реализују своје планове, али, ипак, само од нас и наше памети зависи да ли ће тај план у потпуности остварити. Посебним стварањем једног института за српски језик, где би се укључили многи српски умови, који се налазе широм земаљског шара, за релативно кратко време, могла би се на светло дана изнети таква аргументација, из које би се видело да готово сав европски говор почива на српском имену, а коју нико више не би могао да оспори. Крајње је време да се ослободимо неверице и озбиљно прилегнемо на посао, који би нацији повратио углед и достојанство у свету.

Све се може кад се хоће

Можда ће неко замерии да економију (оно од чега се живи) остављам за крај. То је због тога што верујем да се без духовног препорода никако не може доћи ни до напретка у материјалној сфери. Када се слика о Србима у свету измени (а рекао бих, то може да се изведе у релативно кратком року), цео наш род би почео другачије да размишља, наступило би доба позитивног заноса, које би нам убрзо омогућило да кренемо стазом екомског просперитета. За само неколико година, све наше несреће и злопаћења, остала би нам као ружан сан, а наша деца (потомци) не само да нас се не би стидели, већ би с поносом истицали своје српско име и порекло. Све то можемо да урадимо, а питање је само да ли хоћемо.

До горе поменутих, посебно културних и економских циљева, тешко се може стићи без помоћи наше дијаспоре. Ја то, ипак, у овом случају не раздвајам, јер сматрам да је Србин (ако је Србин?) Србин ма где он био и да има исте обавезе (с тим да у будућој Србији има и иста права), без обзира да ли живео у Матици или на Северном (Јужном) Полу. Наравно, нисам говорио о нечему што је врло важно, а то је онај несрећни новац, без кога се ништа на белом свету не може ваљано урадити. Али и до тога би се дошло, ако би Срби у расејању прекинули међусобна трвења и посветили се стварању уједињене српске организације у свету, засноване на међусобном уважавању (УСДЕ је,чини се, прави пример за то), чији би главни циљ било добро свеколиког Српства. Многи Срби не верују, но, сигуран сам да би то била најчаснија, али и најуноснија и најпрофитабилнија инвестиција. Новац би се оплодио, а, што је далеко важније, Српски Дух би се обогатио и у великом сјају вратио се на светску позорницу.