Чини се да је мисија Хашке Керле (нем. Керл, момак, јуноса) постала вредна рубрике "веровали или не". Еуропска ХермАфродита бацила је у бригу и такву велесилу каква је САД! Буш се презнојавао у својој белокућној (паликућној) резиденцији, дрхтећи пред новим "понтијевско-пиладским /пилећим/" питањем, "qуид ест веритас?" (Шта је истина?). Хтео је, некако, да елиминише изгладнелу, омнисексуалну Керлу и њеном (његовом) отровном крвљу "нахрани" свог, данас већ потонулог, ривала, ратнички расположеног пацифисту, Керија. Да би из/бушио властиту главу и спречио да компресовани ликвор "сливене" правде не оштети његове малобројне мождане ћелије, позвао је у помоћ вештог новинског Кухињара (винскомушичавог Кувара), тражећи од њега да, специјално за Керија, припреми Керлу, добро подгрејану и међународном "правдом" вешто (зналачки) зачињену. Међутим, Кери не би био Кери, када не би знао да је глодање костију далеко укусније од Керлине двополне крви. Тиме се проблем униполарног света биполаризовао, односно, бисексуализовао, на крвопије и глодаче костију.
Острашћена публика широм земаљског шара у чуду се пита: како је могуће да се једна "међународно лудкаста" Керла (енг. гирл, герла, грло) толико осили, да постане онај фактор који ће "демократски" одлучити ко ће након америчких председничких избора бити разапет на крст? Понтије је некада слично поступио (недемагошки), али он се тада понашао као заповедник римских легија и тешко да је био у било каквом сродству са Банту црнопаљцима или Негромонтинским мутантима . Уз све то, (мада је био страствен путник, без посредовања агенције за сплаварење на сувом уз ветар), Понтије у то доба није још био чуо ни за Банат ни за Панту из Чантавира, кога спопада мука и од Јунигорана (Славиц уницорн Обаро-Унг-Аријана) и новопечених (здраво нагорелих), збрда-здола с/урбаних Негро Докољенаца. Ко је ту Спаситељ а ко Бараба, поменути Панта из Баната нема појма, баш као што ништа не зна ни о напред (ко зна зашто) поменутим Банту Нагоре-идимо, који би требало да су у блиском сродству (барем судећи по имену) са Негро-сурбијанцима, па и Унгаријанцима (можда и са свим осталим Гуронацијама и шупљим говоранцијама).
Керл или Герла то не би била (био) да не уме слатко да запева (на гробљу свакако) из белосветског "грла". Баш је (га) брига за то да ли ће "Туци кога стигнеш" да заврше у Хуту колиби или ће се окупљати уз ритуалну ватру Калашњиковљевог (не-Бриговићевог) бубња или "чејнџера", крепећи се балегом црноконтиненталне биволске правде. Главна брига су јој (му) балканске белогардске поглавице, које прете не само ЕуРопском уједињену већ и читавом Новом ком-капиталистичком, светски срећном (сређеном) повратку у доба ломачно-вештичијих логорских ватри. С друге стране, Керла или Керл нема никаквог разлога да се посебно узбуђује због бушокерног кочоперења оних, који су је (га) углавили у Хашку Карлакурницу, пошто је она (он) научио (научила) да копулира сама са собом, купајући се у властитом пеновагиналном "секрету", у коме се скрива циркумцизирана "тајна" обрушавајуће планете кофо-онанског самозадовољства и миракулске звезде ново-ордерског сјаја.
Хашка Карлакурница је, како тврде добро обавештени извори, догурала до свог краја. Поготово данас, када су "светско-империјалну" победу извојевали Републиканци, свакако, захваљујући "пресудним" српским гласовима. Борис (the Serbische Schönheit und Klugheit) је, (добро посаветован од оних Срба којима је светска политика проста к'о пасуљ), у последњем часу обрнуо ћурак и послао "љубавно" писмо Бушићу, у коме му саопштава да ће га волети до гроба и да ће све дати за једно константно узајамно "бушење", у коме је јасно ко дрзи "Бохрер" (бургију која Бора) у рукама, а ко упире подлогу под својим коленима. За то време, Керла покушава да добије подршку НАТО невидљивих јастребова, осећајући да лагано пролази време у коме је хермафродитизам био на цени. Циљ јој (му) је да у своју хашку тамницу "пребаци" још коју стотину Срба, чиме ће и српска "кривица" за масовну гробницу живих људи бити дефинитиво доказана. Тиме ће бити задовољени и стоглава, змијама опасан Горгона као и српски "великодушни мазохизам". Овце ће бити сите а козе на броју.
Да су Срби неуништиви, показало се и на недавним англосаксонским изборима, где је на биралишта широм Америке изашло више од педесет милиона Срба, да би листом гласали за "црног Ђорђија" (Бушића). Керићева мајка СЛабанка и отац, конвертовани (не зна се из каквог амалгама) Јудео-Шиптар у чуду се питају: "Зар је могуће да ни након пет-шест непоузданих 'влахиња' нашем сиротом сину није јасно да су му 'каури' дошли главе?!", заборавивши да су у нека давна времена послали своје драго дете у медресет у коме се уче највеће божје мудрости, где им је Керић и "озебао од много памети". Јањичар је јањичар а паша је паша. Паша паше и јаше, пише (заповести) а по потреби и буши тамо где још није пробијено (дефлорисано). Српски Бушић постепено почиње да схвата (гледајући "поносне" ђауре" - Ђуре, Ђурађе, Ђорђије - и осећајући однекуд чудесну ватру у својим успаваним сурбаним дамарима), да су му есенцијалне вредности људског живота ту, сасвим близу набушеног мозга. Остаје му само да још затвори (укине) хашку карлакурну мошесу и заковрне врат њеном распеваном керл-герл-понтијском, дозлабога грлатом мујезину. Свакако, уз свесрдну помоћ Ал Каиде и Бин Ладеновог новог светског (бес)поретка.
Serbien muss sterben! (стербиен или истребије/н), чује се новомиленијумска вриска старомиленијумске крилатице. Они који су такву антиљудску паролу "провукли" кроз свест западног човека знају зашто су то урадили, али, не пада им на памет да то објасне мушким Афродитама који из бела Грла (Керла), сасвим несвесно (уз примитивно потцикивање) понављају научено. Наравно, Србима је то још мање јасно, јер о томе немају никога компетентног коме би могли да поставе питање, а сами нису у стању да било шта докуче, јер су оптерћени митском свести и самоуништавајућом вером у немогуће које пред разрогаченим очима постаје могуће. Српска власт и интелигенција су се "заробили у туђина". Размишљају страном главом и причају отуђеним Грлом (Керлом). Вазали и служе томе да би најрођеније "возали". Најпре до мртвачнице а потом до гробља, не схватајући да су и сами дебело опружени преко катафалка сопствених похлепних снова и незајажљивих жеља. Поједини од српских "великаша" су за Грло (Керлу), поједини уживају у "бушењу" властитог натрулог мозга, а већина је негде ту, између "пушачког грла" и "набушене позадине". А сви они заједно "жваћу" исту, горе поменуту и незнано од кога у свет пуштену крилатицу: Србија и Срби морају умрети, да бисмо коначно живели као срећни и безимени људи.
No comments:
Post a Comment