Закукуљена логика Мирослава Ђорђевића

Туе, 27 Јан 2004 11:56:13 -0800

Јаловина?

Да ли је Мирослав Ђорђевић она личност из српског расејања, која би могла помоћи да дође до коначног уједињења, како Срба у дијаспори тако и до природног "увезивања" Матице са њеном "децом" која су се отиснула у свет? Да би се на такво питање могло правилно одговорити, нужно је да се сагледа активност Мајкла Ђорђевића и његовог КСУ у дугим годинама које су иза нас. Мада је мало Срба који би имали да нешто приговоре Ђорђевићевим речима у доњем тексту, пошто је јасно да већина нормалних људи схвата да без укључивања српске дијаспоре у "крвоток" Србије неће бити помака ни на политичком нити економском плану, ипак би требало видети да се ту случајно не ради о јаловој реторици, на какву су Срби, нажалост, навикли, поготово од оних људи из свог рода од којих највише очекују.

КСУ и Савет Дијаспоре

Сигурно је да би било неопходно, да се што пре обезбеде услови да наши људи могу да гласају у оним земљама света у којима тренутно бораве; за почетак барем у конзулатима, ако не и путем интернета. Иако се Мирослав Ђорђевић на речима (повремено) залаже за олакшавање и упрошћавање начина којим би се већ постојеће право гласа Срба у расејању могло једноставније и далеко ефикасније реализовати, свакако да нас збуњује такво изненадно (опетовано) ударање у "таламбасе", које убрзо сасвим утихне (замре). Изгледа да је нама Србима, уместо да се срчано боримо за добробит нације, најлакше да упремо прстом на "главног кривца", у датом случају - Владу Србије. Сетимо се онога што је Савет Дијаспоре, у коме се налазила и господја Вујић (један од челника КСУ и потпредседник поменутог Савета), започео пре две године, покренувши велику халабуку у медијима Србије, када се, тада је изгледало, одлучно тражило стављање на дневни ред владе тог горућег питања, не само нашег расејања већ и свеколиког српства. Наравно, све се завршило оном народном: "тресла се гора родио се миш!" Где су тада били Мирослав Ђорђевић и КСУ? Чињеница је да им нико није могао забранити, да путем српских информативних гласила, наставе притисак на власти у Србији, који би, на крају, ипак морао донети плод. Уместо тога, Савет дијаспоре (Јасмина Вујић а тиме и КСУ), решили су да "спусте лопту", унапред дајући сигнал Влади Србије да могу да се понашају на исти начин као и у Милошевићево време, то јесте, прећутно су се сложили да се питање озбиљног регулисања права гласа дијаспоре стави ад ацта.

Осовина Милошевић - амерички "бизнисмени"

Пре готово шест година, у Београду је основано Веће за демократске промене у Србији, са господином Ђорђевићем на челу. У таквој борби за "демократију" у Матици, на одређен начин учествовали су и друга два српска "велика" бизнисмена, Милан Панић и Борис Вукобрат. Том приликом лансирана је и "спасоносна формула" за излазак Србије из економског колапса, а то је - нестраначка влада, сачињена од "врхунских експерата", која ће бити реализована након "октобарске револуције" 2000. Својевремено, сећамо се, лично је Слободан Милошевић довео Милана Панића у Србију. Испоставило се на крају, да Панића није баш много занимала политика, иако је то, наводно, био главни мотив његовог доласка, већ послови око фармацеутске куће "Галеника", која је убрзо доведена до просјачког штапа. У свему томе, Вукобрат, а посебно Ђорђевић, трудили су се да остану по страни, да би могли на време да обрну "ћурак" и подигну "димну завесу" за Панићев безбедан повратак у УСА српско-демократску "базу". Њихов дојучерашњи "пријатељ", Слободан Милошевић, пуштен је низ воду. Такав српски "лоби", за кога и данас господин Ђорђевић тврди да је "ефикасан", успео је да на рачун ојадјење Србије "убаци" у своју касу, у последњој деценији прошлог века, више стотина милиона долара (могуће је да се ради и о милијардама, јер права размера такве "бизнисменске" пљачке никада неће бити до краја разоткривена).

Активна пасивност

Наравно, да би прави мутљаг око "демократског" пословања поменуте "тројке" остао под велом тајне, Ђорђевић пласиира причу о силним милијардама које српска дијаспора сипа у "буре без дна", смештено у њиховој "вољеној" Отаџбини. Свакако, таква његова лаж прилично лако пролази код Срба у Матици, јер су им се Ђорђевић и КСУ (за кога мало Срба у Америци уопште зна), некако умилили и прирасли за срце. Наивни Срби на Балкану, никада не би могли да разумеју, да је могуће да су проверени српски "патриоти" и моћни пословни људи, спремни на ситносопственички, маклерски порив, у коме човек не зна ни за оца ни брата, а камоли за припадност и дуг своме национу. Недавно, под паролом: "Удружени за Србију - матица и дијаспора", Софија Шкорић, председник канадског огранка КСУ, ни не трепнувши, изјавила је: "Ми смо ресили да активно уцествујемо у судбини ове земље!" Који је разлог таквог изненадног "буђења"? Прорадила им савест!? Не, такви људи тешко да имају савест, јер им је главни оријентир у животу - профит!

Quid pro quo

Крајем 1995. године, Ђорђевић пише свој чувени "есеј", под насловом СЕРБИА TODAY AND TOMORROW: GOALS AND OPPORTUNITIES или, тачније, неко је то вешто написао у Ђорђевићево име. Ту он, на самом почетку, без имало обзира цитира Солжењицина, који нас упозорава "да онај ко чека да му историја нешто донесе на поклон, најчешће ризикује да таква ишчекивања на крају буду узалудна". Ипак, Ђорђевић, који је на Западу научио да је "време новац", никако није губио време, већ је 1999. године "тркнуо" до Сент Андреје и тамо, заједно са принцом Карађорђевићем и неизбежном Сорош фондацијом "хуманих пијавица". Човек који патетично тврди да је "Србија његова мајка", одлази у Мађарску и не само да учествује у уједињавању тадашње српске опозиције, већ отворено каже "да ће таква опзиција добити онолико новца колико буде заслужила - "квид про кво". Дакле, на основу изјава самог Ђорђевића, јасно је да је ДОС морао да игра онако како Ђорђевић и "друштво" свирају. Након свега, само нам се намеће питање: како се могло десити да проблем права гласа Срба у расејању, и после преузимања власти у Србији од стране сентандрејских "штићеника", остане до дан данас нерешен?

Мајклова шаргарепа

Може се приметити да Ђорђевићево понашање сличи оним ставовима какве према Србији заузима Стејт Департмент. Он "шаргарепно-штапски" каже: "Ако дијаспора добије права, Србија ће добити новац!", а истовремено чини све што је у његовој моћи, свакако, скривено од очију јавности, да се право гласања наших људи у расејању никада не реши на разуман начин. То би било противно његовим "пословним" амбицијама. Уосталом, када није то питање поставио или, тачније, није наредио онима које је он довео на власт 2000. године, да донесу одлуку у заједничком интересу српског исељеништва и матице, сасвим је јасно да га никада неће ни поставити у будућности, сем за повремено дизање прашине у којој се неће видети велико зло које нам он лично доноси. Његова осиона, па и безобразна тврдња, да је "изгубио" много пара "бранећи" Србију, заиста је нешто преко чега ниједан частан Србин, био он у матици или расејању, не би никако смео тек тако олако да пређе.

Америчко-европски конгрес

Када је Мирослав Ђођевић видео да се на европском тлу замеће озбиљна клица српског уједињења, оличена у УСДЕ-у, одмах је инстинктивно реаговао, покушавајући да своје личне интересе заштити, и кренуо у организовање некаквог Конгреса Срба Европе. За такав "разбијачки" посао изабрао је Симу Мраовића, ловца на др. титуле и мама-татино мезимче, Милу Алечковић. На његову несрећу, али на срећу Срба у расејању, та два Ђорђевићева "пулена", захваљујући властитој неспособности, а донекле и менталној ограничености, убрзо су била "прочитана" и готово сасвим изопштена из оне људске групације, коју колоквијално зовемо "поштен свет". Наравно, у таквом размождавању Срба Европе, учешће су морали да узму и одређени делови српске власти, они које је Ђорђевић пре три године устоличио у Србији. Наравно, узалуд. Мирослава је то дебело забринуло. Страх га је да тиква "лудаја", коју је он пажљиво гајио годинама, сада не пукне и покаже оно зло семе, поникло у незаситим зеницама Ђорђевића и сличних њему. То је и главни разлог због кога "наш" Мајки оформљује нову "институцију", под називом "Удружени за Србију", за Ђорђевићеву "мајку", у чијим похабаним скутима он још увек проналази по коју мрвицу "хлеба насушног". Надајмо се, не задуго... Уз све то, Мајкл би да се "убаци" на место министра Срба за дијаспору... Хе, хе, лукаво нема шта, али и врло прозирно за све оне који су пажљиво патили "развојни пут" тог српског "патриоте"...