"Ми Срби несмо, ми браћа несмо,
Ми несмо Немањића сој!"
УБИЈАЊЕ СРБА И СРБИЈЕ
Убиство целе српске породице у Обилићу, од стране шиптарских терориста (разбојника), показује нам да српски народ више нема ону преко потребну националну енергију, која би могла да га спасе од суноврата, безнађа и губитка животних сокова неопходниих за функционисање саборног (или сабраног) духа. Симболично, добија се утисак, да су се Срби, након злочина над Столићима (никако случајно), коначно "устолицили" на трону властитог погубљења. Десило се славном српском роду да се навикне на "спиралу" несрећне судбине, која га директно и неумољиво води у неузнемирљиво (благо)стање непостојања. Буда би могао да нам позавиди на овако перфектном "гашењу" страсти, заноса, жеља и амбиција. Имамо велику шансу да будемо први европски народ, који ће својом "равнодушношћу" успети да се ослободи "вечног понављања" (реинкарнације), а тиме и свих земаљских мука. Још ће нама, на крају, да завиде сви они који остану да се и даље ломатају по каљугама и пустолинама варљивог земаљског сјаја. Сада нам је (да ли по божјој вољи) "нирвана" на домак насе усахле руке.
ЧУЧАЊЕ У ТОРУ
Све нам је бо'но и болесно, а само је килави брацо здрав! Док Чова очајницки арлауче: Браћо, 'остајте овдје', Срби из Обилића су на корак до "спасоносне" одлуке да се колективно иселе у Бранковиће. Однекуд им, зачудо, "света српска земља" готово ништа не значи. Док буде гледао ФМП "текму", можда ће великом Србину пасти на памет да још одлучније подвикне:Браћо, срам вас било! Ето мене, вратићу се из Бранковића и живети међу Обилићима! Док њена деца крваре и, сасвим заборављена и небрањена, гину од шиптарских злотвора, Мајка Србија безгласно чучи у тору, не схватајући да ће и она убрзо стати у ред за клање. Помислимо само, шта би се десило да се нешто слично догодило Хрватима? Вероватно би се дигли сви као један и кренули да помогну својој браћи. За разлику од "правих" Срба, наша разбраћа и бивши Срби (да човек не верује) далеко су часнији и одлучнији када је њихов народ у питању. Њима се ни Хашки трибунал не обраћа ултимативно, јер знају да имају посла са чврстим и непоколебљивим (иако вештачки створеним) етносом. А Србија и Срби? Ћутимо као да смо малоумни (можда и јесмо). Као да је нашим жилама зацарила дебела забокрецина!
САУЧЕСНИШТВО САМОУБИЦА
Да ли постоји иједан народ у свету (осим Срба), који би овако дуго трпео , да буде варан од својих најрођенијих, од оних којима је поклонио поверење на изборима и којима је препустио судбину свог опстанка? Сада, када је и врапцима на грани јасно, да нас воде најцрњи разбојници и издајници и када нам је (српски) поглед устакљен као у јунца на кланици, као да никоме не пада на памет да, уместо самоуништења ка коме јасно идемо, обрнемо ћурак наопако и, једном за свагда, завршимо крваву причу с родјеним отпадом. Потом, да изаберемо друге, који ће, поучени таквим искуством, водити земљу и народ онако како то Србину и Српству доликује. Затирање Срба у Обилићу само је најсвежији пример наше неосетљивости, па и трагичне незаинтересованости за властиту судбину. Није могуће, да смо се сви претворили у бедне јајаре, помијаре и створове недостојне да представљају умна бића! Ако то нисмо (надајмо се да је тако), онда цемо повешати наше "полит-кримосе" по оним истим гранама, које је таква разуларена "плутократија" припремила не само нама живима (наравно, уз асистенцију туђина), већ и оној српској деци која тек треба да буду рођена.
ВЛАДАВИНА ЗЛОТВОРА
Садашња српска власт, у стилу чувених мафијашких синдиката, састала се како би потписала договор о ненападању. Зашто да гину међусобно, када могу да поделе крвави колач. Оно што је било било је... Свако од нас има путера на глави, а, такође, има и своју личну разбојничку дружину. Зато, најбоље је да овим нашим "овцама од народа" кажемо да нико од нас нема никакве везе са организованим криминалом. Од данас, сви смо поштени, часни и, што је најважније, задовољни нашим најновијим споразумом о подели плена". Чак је и поменути "обилићки" Чова сијао од среће. Сцхилера никад није читао, а опет, моћи ће и он да се слободно купа у шиптарским водама. Лешинари су се измирили, а на нама (српском народу) је да и даље мирно гледамо како нам ти стрвинари гуле кожу и кљуцају распорену утробу... (све наживо).
"Ал' опет грешан, грешно сам пево,
Рањено срце народа мог;
Та Србин трпи, трпи и чека,
Јер не да ђаво ил' не да Бог!"
Ђ.Јакшић
