Wednesday, July 26, 2006

Чекајући Чекуа

(Коментар на интервју - "Србија да сачува тапију на Косово" - Срђа Трифковић)

Срђа Трифковић с правом каже да ће Црна Гора доживети судбину "охридске Македоније". Заправо, биће и горе од тога. Црна Гора је и данас јасно интересно подељена на прохрватске, проалбанске и промуслиманске зоне. Једино није до краја јасно како ће Срби у Црној Гори проћи, пошто их највећим делом воде људи, слични Булатовићу, који би желели да и даље седе на двема столицама – српској и црногорској.

__________________________________________________________________

Затирање српског језика у некадашњој "српској Спарти" успешно је окончано. И то тако вешто и ефикасно, да то нису стигли да примете, како Срби у Црној Гори тако ни у Србији. Сада је време да се такав експеримент понови на "заморчићима" у северној српској покрајини. Чанак је због таквог "огледа" провео неколико месеци добоко-пенетрантне "инструктаже" у САД-у.

Директор Рокфорд института жали што српска влада није значајније "лобирала" код нове америчке администрације. То би се делимично могло уважити, мада је нормалном човеку, који зна на који начин функционише империја, одавно јасно да су Срби пре много деценија изабрани за жртвеног јарца, тако да нам било какво "мекетање" тешко може бити од помоћи.

Сетимо се само Трифковићевог здушног залагања за Буша и Републиканце уочи последњих тамошњих председничких избора. Тада је, по његовим тврдњама, било потребно само да Демократе не победе и Србији ће процветати руже. Наравно, након Бушовог устоличења, Трифковић је схватио, да се у америчкој политици према Србији ништа није променило.

Необично је да један врхунски познавалац "светске политике" каже да је Влада Србије "допустила" да се њоме баве представници бивше америчке админстрације – Бернс, Монтгомери, Проспер или актуелни амбасадор у Београду. Није јасно како би то српска влада уопште могле спречити. С друге стране, Трифковић даље наглашава, како поменути "пулени" Медлин Олбрајт, "немају апсолутно никакву тежину на америчкој јавној и политичкој сцени". Ако је то заиста тако, зашто би се Трифковић или садашња српска политике њима бавили? Зашто би се неко трудио да "затвара уста" некоме ко је безначајан и без икаквог политичког утицаја?

Рокфордски експерт* лаконски каже да Србија може, на основу Резолуције 12444, "да ускрати признање самопроглашеној албанској држави". Наравно, то је тачно и то нико, здраве памети, не доводи у питање. Проблем није у томе, већ је невоља у ономе што ће уследити након српског одбијања да такав документ о властитом комадању, беспоговорно потпишу. Чудно је да Трифковић не помиње данашње преговоре са представницима шиптарских "власти", који полако добијају форму међудржавних билатералних комуникација. Да ли су то "балканске пијанке" председника и премијера две суверене државе – Тадић и Коштуница, лицем у лице с председником и премијером тзв. Косова, Сејдиуием и Чекуом?

Додатно питање, уколико до Бечких преговора дође у горе наведеном саставу, намеће се у таквом случају: да ли Срби и српске власти сматрају да Агим Чеку није ратни злочинац? Уколико се сећамо каква нам је зла, поменути, најпре хрватски, а потом и шиптарски "генерал" нанео, тада је несхватљиво да било ко од Срба таквог злочинца прихвати као преговарача у име српских шиптара. У случају да смо Чекуу опростили и заборавили силна мучења и убијања српских цивила и заробљених војника, као и протеривање стотина хиљада Срба из Српске Крајине (Чеку је био на челу хрватско-америчке злочиначке војне акције "Олуја"), а доцније и са Космета, тада је јасно да ћемо једног дана (пре или касније) заборавити и нашу Колевку, па и себе саме.

Помињање Рамсфелда и Буша делује прилично наивно, јер Трифковић сматра да они нису посебно заинтересовани за проблем Косова и Метохије. Свакако да нису или јесу, у истој мери колико их занимају или не занимају догађаји у другим крајевиома света. Чини се да Трифковић још не успева да схвати да лична мишљења председника и других службеника Стејт Департмента, немају никаквог значаја за разматрање српских мука на Косову и Метохији.

За Србе би, чини се, било најбоље, баш као што и Трифковић каже на крају свог интервјуа листу "Глас јавности", да косовско питање остане нерешено на дуге стазе. Једно због чињенице да је реинтеграције шиптарског становништва (српских Шиптара) у економско-политичке токове Републике Србије, тренутно неизводљива, а друго, због тога што нам "планетарни полицајци" у овом часу нимало нису наклоњени.

________________________________________________________________
*Пре готово годину дана, Ср
ђа Трифковић је обећао да ће основати једну неополитичку, научно-истраживачку и културно-образовну установу, чији би утицај на Вашингтон могао бити од пресудног (судбинског) значаја за опстанак српског народа и државе. Нажалост, до данашњег дана нисмо добили никакву информацију о таквим Трифковићевим активностима. Овај мејл је отишао и на његову адресу, те се надам да це нас удостојити и дати одговор на питање, докле је стигао у таквој својој племенитој замисли.