| |
УСПЕШНА ИНВЕСТИЦИЈА
Ових дана, у Зрењанину је отворено ново градско гробље. Велелепно, по изгледу идентично онаквим модерним гробљима, какве срећемо на западним странама света. Вероватно би такав догађај прошао незапажено, да се градски медији нису потрудили, да то прикажу као нешто чиме се градске власти могу подичити. Између осталог, на насловној страници локалног листа, појавила се велика фотографија, где су "усликани" градски челници, у друштву са министром вера, господином Миловановићем. Са стране је наслов, исписан крупним словима: УСПЕШНА ИНВЕСТИЦИЈА. Наизглед, ништа необично. Ваљда је природно, да се завршетак "значајних радова", на неки начин обележи. Па и прослави. Ипак, о томе, да ли се "наздрављало" за покој душе на самом гробљу или на неком другом, можда, прикладнијем месту, у новинама није било ни речи.
Опет, не лези враже, пажљивим читаоцима ("гледаоцима") није промакло, да са поменутом фотографијом на насловној страни нешто није у реду. Поред поменуте, по извештаченом (удресираном) западном маниру, од ува до ува насмејане господе са насловне стране, сериозним оком, "братски" су нас "поздрављали" сунит-муфтија и свештеник католичке цркве. Тамо није било онога, који би по природи ствари, у граду у коме живи око 80% православног становништва, на таквом "збору" морао да буде присутан. Сви су ту, а једино представника СПЦ - нема! У пропратном тексту, поводом тог, за град, "догађаја од изузетног значаја", о недоласку српских свештених лица на такву "величанствену церемонију", такође, ништа није забележено.
ИСТУРЕНИ СРЕДЊИ ПРСТ
Само који дан касније, римски папа је дошао у посету Бањалуци. Централну мису одржао је код католичког "самостана", недалеко од места, где је у Другом светском рату, представник Христовог намесника, Фра Сотона Филиповић, започео свој и "божји" крвави пир над нејаком српском децом, да би за такав "савестан" а још на земаљској кугли невиђен злочин, био ускоро унапређен и постављен за управника најстрашнијег конц-логора, кога је Европа икада имала. Наравно, поменута сподоба у људском обличју, није једини "римско-духовни" саучесник у затирању и клању српског народа, поготово, жена и деце, јер је мало католичких свештеника на тлу тадашње НДХ, који нису узели активно учешће у Павелићевом монструозном плану српског истребљења, а још мање је оних који су се таквом, од усташа институционализованом геноциду над Србима, на неки начин супростављали. Након рата, Тунелом пацова, организованом, првенствено од стране Ватикана, велики број усташких кољача , а међу њима и припадника католичког свештенства, било је пребачено на сигурно, највећим делом у Јужну Америку, и тако , од моћне руке "божјег изасланика", заштићено од земаљске и оправдане људске казне.
Онако неприродно укривљен, посу(но)враћен као гудало, са злокобним осмехом и муњом која немилосрдно сева из похлепног, божјенамесничког ока, папа се обратио, наводно, свеукупном "верујућем" свету, тражећи опроштај греха и помирење, онако како то разбојнички, већ вековима, чине они који Христа заступају камом, длетима, шилима и маљевима. Они, који су били истинити antemurales christianitatis (Срби), од католичког клера добили су, као захвалност, властите одсечене уши, носеве, ископане очи и, на крају, одсечене главе. Лукав, онако како то иначе Латини одавно знају бити, папа се огласио скрушеним гласом, да би између бројних флоскула убацио и једну кратку реченицу, за коју је знао да ће је Срби наивно прогутати, баш на онакав начин, на који су ту чинили вековима. Рекао је "да је међу злочинцима било и неких који су припадала католичкој породици". Његов позив на "помирбу" био је неодређен и , као и увек, двосмислен. Из његових речи није се могло разазнати ни ко су злочинци ни ко су жртве, сем да је међу злотворима било и "неких синова католичке цркве". Свакако да папа под "синовима", није подразумевао католичко свештенство. "Свети отац" добро зна да нељудског (али у различитом степену) има свугде, па што онда не би признао да је тога било и у његовом "стаду".
Неки, понеки...!? А, у ствари, готово сви...
А СРПСКИ НАРОД
Узимајући у обзир чињеницу да Ватикан сасвим тачно зна, каква су зверства над српским народом починили хрватски (католички) синови, јасно је да они ту служе само као заклон и подстицај за даља злочињења крвожедних Хрвата. Неко ће сада можда упитати, зашто Хрвата а не усташа? Па, побогу, Хрвати су наша "браћа"! Истина је да су Хрвати, будући да су то бивши Срби, заправо огледало наше изнутрице. Док то не схватимо, ми ћемо и даље блејати као стадо оваца. Хрвати су се изродили из наше (српске) похлепне свести, баш као што је то био случај са муслиманима, или, онако како се данас поједини Срби унакажавају, одричући се српства и прухватајући, у црногорству, географску као националну одредницу. Упитајмо се да ли су Срби из скопске Црне Горе, такође, Црногорци!
Прихватили смо с одушевљењем папино "извињење", заправо ватиканску најогавнију спрдачину на рачун српског рода, као да смо малоумни. То само показује нашу велику, разорну и самоуништавајућу незрелост. У таквом глорификовању "светог оца", наши медији се утркују ко ће на ту тему "спевати" бољи панегирик. Уместо да од подмуклих латина понешто и научимо, ми непрестано наседамо на њихове просте, стално понављане, провидне трикове. А ако нас неко, сваког дана, превари на исти "штос", онда, шта смо друго него будале! Или, пре би се могло рећи да смо глупи. Неко ће на ово реаговати и, можда с правом, казати да медији пишу оно што им власти заповеде. Има ту велике истине, али поред власти и добровољно пођармљених новинара, ваљда у овој земљи постоји и народ. А ако наш народ мисли да се царство (држава) може очувати на душеку, "све дуван пушећи", тада и није заслужио да се више зове српским народним именом.
СРПСКА УМНА ПУШКА
Горе наведени догађаји, у Зрењанину и Бањалуци, мада наизглед различити, воде нас ка истом циљу, у поље духовне пустоши и физичког нестајања - у неузнемирљиви (за)гробни живот. Пример такве српске умне растројености јесу и данашњи Хрвати и њихов главни град Загреб, у коме смо ту страшну "оностраност" или настраност, најпре загребали, а потом се на тим просторима сасвим истребили и искоренили, да би се доцније оваплотили у усташкој, братоубилачкој свести. Ако неко мисли да су се процеси српског растакања окончали, тај се грдно вара. Оно што се крије у самом имену Срба довољан је разлог да туђини на нас гледају са завишћу и мржњом. А наша највећа невоља и, коначно, најстрашнија грешка, скривена је у нашим речима, које долазе из далеких миленијума и које ми никако нисмо у стању да правилно растумачимо. Да није тако, ми бисмо знали, и показали бисмо надменој Европи (нашу разбраћу и да не помињемо), да без Срба не би било ни европске а тиме,великим делом, ни светске цивилизације.
Глупост и плиткомље се развејавају тамо, где човек заборавља да није само оно што сваког јутра гледа у огледалу и не схвата да су у њему наслагани силни векови, па и миленијуми, те да је он само наставак једне непрекинуте мисли, још од оног часа када је Бог одлучио, уз нашу помоћ, да изађе из своје непокретности. Стога, гробље у Зрењанину и папина беседа у Бањалуци, представљају само врх леденог брега, док се у дубини тог страшног српског ледника, крију прави разлози за наш прогон и уништавање. Планови наших непријатеља, везани за разарање српског националног бића, јасни су и савршено прецизни. У последњих шездесет година, нису повукли ни један погрешан потез. Знају шта хоће, имају новац, информације, а данас, ето, имају и многе од нас у својим редовима. Све то, на први поглед, делује крајње депримирајуће и безнадежно.
Ипак, сва ова несрећа која нас је до данас снашла, ако се посматра његошевским или јакшићевским умним оком, уопште и није толико страшна, јер нам сада даје прилику да се као људска бића докажемо и нашим потомцима рашчистимо стазе и богазе, те их упутимо на то, да је борба најузвишеније стање духа. Ако добро размислимо и одлучно се саберемо (приберемо), окупимо наше највеће умове, наши непријатељи би убрзо изгубили рат, у коме већ верују, да су најважнији део посла на нашем уништењу довршили. Наша умна пушка је толико моћна, да јој се нико не би могао озбиљније супроставити. Ми смо је забацили у некакав буџак и на њу сасвим заборавили. Сетимо је се!
