Српска наивност - шта ли је...?

1. Да ли Срба у Европи уопште има?
2. Ако их има, због чега су толико неспособни и мутави?
3. Ко то тамо води све те силне, тзв. српске организације?
4. Сем Николе Јанића (председника Српског савеза у Шведској), чини се, тамо нема ниједног представника неког српског друштва, који је у стању да прозбори једну једину реч?
- Повремено се раније појављивао млади Булатовић у име свога друштва из Француске, али и он је дефинитивно заћутао, као да се однекуд снабдео марвеним чељустима
- Наравно, ту су и малоумни појединци, Сима Мраовић и Мила Алечковић, којима српска омутавелост иде у прилог и који су се лакрдијашки самопрогласили некаквим српским институцијама, надајући се да ће се у такву "мишоловку" ухватити поједини српски мишеви или барем инсекти
5. Где су руководства српских друштава из других европских земаља (Немачка, Енглеска, Швајцарска, Аустрија...)?
6. Да ли у наведеним европским земљама Србе представљају људи или мајмуни?
- Кажем мајмуни или можда неко друго живинче, јер у данашњем свету у коме су добра комуникација и правовремена информација кључ сваког националног просперитета, једино би стока наставила да мирно и безгласно пасе у свом тору.
7. Ако нас тамо представљају мајмуни или неки други ајвани, шта смо онда ми сами?

Док Срби у Европи ћуте као да су малоумни, Србија све брже тоне и нестаје са мапе света. Ваљда су препустили иницијативу "паметним" и "мудрим" америчким Србима, јахачима српске апокалипсе (Ђорђевић /куга/, Панић /глад/, Кесић /рат/, уз асистенцију Југо-Европљанина Вукобрата/смрт), да у име светског капитала својски и "братски" сахране "мајку", онако како је то ред и како то Србима доликује.

Оболела од тешког сиромаштва, духовног слепила и општег безнађа, земља Србија сигурно није више у стању да пронађе унутрашњу снагу за опоравак. Дакле, њој је остало само да се евентуално нада, да ће јој помоћ доћи од њене "деце" расуте широм света. Такве помоћи неће бити, све док Срби у свету (свеједно на ком континенту), којима српство и веза са отаџбином и прецима није само пука фраза, не схвате, да се морају немилосрдно обрачунати
са српским изродима и похлепницима.

Мраовић, Мила Алецковић и перспективни "студент" Милинковић су само врх "леденог брега", у ствари, најобичније ситне лопуже и протуве, које на свој род пујдају поменути "српски финансијски моћници", обећавајући им куле и градове. Интерес глобалног капитала је истовремено и интерес наших "капиталаца". Ако је интерес оних који држе финансијске "узде" света у својим рукама, да Србија нестане (а јесте), тада је то, такође, основни интерес и наведене мале групе "најбогатијих " Срба (боље рећи - бивших
Срба). Ту чињеницу данас могу да пренебрегну само будале или наивни, крајње неупућени Срби.

Поменутим "симомилно-аналептичним" Србима треба придодати и српску интелектуално-пробушену "елиту", типа др. Срђе Трифковића, чија је улога "тројанског коња" евидентна и који се труди да својом "умном"еквилибристиком успава и оно мало свести која је Србима у неком запећку преостала. Из петних жила (вероватно као припадник Републиканске странке, а за личну корист) залагао се за победу Буша Јуниора. Буш је победио ("захваљујуци Србима!", помахнитало је трубио Серџ), а ми смо данас сведоци нескривеног и више него очигледног затирања Републике Српске, као и претњама новим санкцијама Србији. Као што се могло и претпоставити, нема ни Трифковића ни свих других српских "промотора" Бушове "просрпске" политике, да нам објасне о чему се ту ради. Љигавци и уштве се не могу променити, већ само, евентуално, уклонити, да не би и даље сакатили и вређали здрав српски ум. Слично је и са "нуклеарном шпедицијом" др. Јасмине Вујић, "бригом за Србију" госпође Шкорић, челницима Вукобратовог Фонда за прављење и "решавање" криза (данас на северу и југу Србије, уз зло-употребу српског санџачко-војвођанског "угљенисаног чанка").

Уколико чланство КСУ уистину жели добро својој матици и Србима уопште, тада би оно морало да се под хитно ослободи бездушног Ђорђевића и свих оних који се данас налазе на челу те тзв. српске институције у Америци. Уколико би се то десило, тада би српско уједињење, не само у Европи већ и у целом свету, било могуће, а судбина Срба би се могла изменити и кренути набоље.Остане ли овако како јесте, за коју деценију, а можда и пре, Србије неће бити, а самим тим ни КСУ ни било које српске организације у свету, јер за
њима неће бити никакве потребе. Свакако, треба узети у обзир да тако нешто није лако урадити, пошто Ђорђевић и братија имају новац, а тиме и информације. Тај муфљуз је, чини се, већ нањушио опаност и због тога је "ујединио" српска друштва у Америци (опет Конгрес, српско-амерички), а на чело те нове организације поставио Пановића (можда поштеног Србина, али недовољно свесног своје улоге).

У спасењу Србије, Срби у Европи би могли да одиграју пресудну улогу, али, изгледа да ни они тога уопште нису свесни. Не верују у своје снаге и оптерећени су комплексом инфериорности у односу на своју "велику америчку браћу". Уместо да душом, срцем и делом стану уз часну идеју Николе Јанића и да га на путу тог лако изводљивог и сигурно плодног координисаног уједињења максимално подрже, Срби у Европи су однекуд спремни да ћуте и чекају да се њихове евентуалне лепе жеље саме од себе остваре. Чекају оно чега више ни у бајкама нема.

Зар није дошло време да се Срби у Европи, коначно, ослободе дадиље, баце
цуцлу и скину пелене?
Једном речју - да одрасту и буду истинска људска и умна бића?