ДУХОВНА ЛЕШИНА
РЕПА БЕЗ КОРЕНА
Наш народ каже: "никада није тако лоше да не може бити још горе!" Ипак, ако више уистину не постојимо, тада таква изрека губи на значају, иако је она у својој суштини тачна. Ако коначно успемо у томе да нас не буде (а близу смо тога), тада ћемо стићи у подручје "без горег и бољег". Када човека неко други обеси, тада је он ипак, чак и у случају када је крив, у извесној мери сачувао људско достојанство, али када тај самом себи намакне омчу око врата, тада је понизио сву природу, Бога, ум, а највише себе самог. Зашто би мајка рађала дете (човека), који није способан да схвати да је борба сврха људског живота. Али она борба, мање или више сурова и немилосрдна, у којој се умно биће не срозава на ниво "крмета у обору", већ се води доследно и бескомпромисно у складу са идеалом узвишености и националног достојанства. Без идеала у коме је национално (непролазна саборност или узајамна прожетост ума) далеко изнад личног (пролазног), човек је најобичнија биљка, која се, ишчупана из корена, суши у привлачном сјају ништавила. Нација живи само дотле, докле има њених синова, који су спремни да се за њен живот жртвују. У том смислу, гинути не значи смрт, већ живот. Наравно, пре таквог (физичког) жртвовања, постоји и ум (којим је човек обдарен), а на који смо ми Срби, изгледа, сасвим заборавили. Да ли смо се ми заиста толико одродили (отуђили од себе самих), да нисмо у стању да, барем данас у ери крајње једноставне комуникације, окупимо оно што је највредније у нашој нацији и створимо умно језгро, које ће знати и умети да нас скине са вешала на којима кркљамо (издишемо) деценијама?
ШАМАРАЊЕ САВЕСТИ
На Светском дану несталих (каква страшна симболика) Србин удара шамар самом себи. И то, пред камерама и на очи целог света! Очигледан пример горе поменутог српског мазохизма (самокажњавања)! Као дете, пре више деценија, посматрао сам комшију (данас покојни), како износи своје ствари, намештај и слично, слаже све на гомилу у дворишту, а потом све то пали и скаче као урођеник око ватре која прождире сав његов вишегодишњи труд. Када се пламен стишао, пришао је ораху у свом двришту и почео да удара главом у стабло. Комшилук се окупио и салтко се томе смејао. Да ли то има икакве везе са данашњом Србијом? Можда и нема, јер је поменути комшија доцније све наново купио (зарадио), чак и нову кућу сазидао. И поред понижавајуће слике, коју је вероватно у себи носио кроз читав живот, њему је пошло за руком да се прибере, остави својој деци пристојно имање и чак постане један од најугледнијих људи у селу. Србин који данас себе туче, док му се сав свет смеје, јесте наш заједнички демон (монструм), кога смо створили нашом неодлучношћу и отуђеношћу од онога што дефинише кодекс непорецивих вредности, част, самопоштовање и уопште људскост.
Таква морална наказа, без обзира да ли ми то хтели признати, јесте наше право лице. Дакле, порука те српске караконџуле, која сама себи заскаче на врат из густе и непробојне тмине, сасвим је недвосмислена, те нема сврхе да се неко због тога појединачно кажњава, јер је ту у питању наша колективна распамећеност. Такви шамари, баш зато што су тешко појмљиви, требало би да нам буду опомена, да је крајње време да се приберемо и новим сабраним духом протерамо еумениде, које су нас толико нагрдиле, да све више личимо на мочвару у којој нам несрећна и одметнута с(а)вест борави.
АЛХЕМИЈА
Лаж, лаж и опет лаж. Да ли ми Срби умемо ишта друго сем да лажемо? Наравно, не друге него нас саме. На унутрашњем политичком плану толико смо се излагали, да више лаж уопште не примећујемо. Успели смо оно што никоме до данас није пошло за руком: избрисали смо границу између лажи и истине! Заправо, у Србији је све, истовремено, и лаж и истина. Још мало и успећемо да лаж преместимо у ареал истине, а истину у злокобни вртлог лажи. Јасно је да се потирањем те антиномијске распуклине, и уласком у примордијални хаос обрнутим редом, враћамо у подручје непостојања и пустих жеља немогућих могућности. Свакако да такви поништавајући процеси највише зависе од оних који тренутно Србијом владају, то јесте од "алхемичара", који ће ускоро, вероватно, прогласити да су успели да од гована направе злато. Нормалан човек (Србин) се усамљенички гнуша пред таквим смрдљивим огледима. Заправо, онима којима се памет још није сасвим помутила, остаје мала могућност избора.
Могу да се завуку у своју "умну" љуштуру (пећину), која је све чвршћа и тамнија, што је човек "паметнији", те да се диве самима себи и својој виспрености и проницљивости и да тамо бесплодно умују (баш како то ја сада чиним) док их снага сасвим не изда. Исто тако, ти "нормални" имају прилику да своју "нормалност" (а тиме и "памет") ставе у службу окивајућих лажи (што многи и раде), па да своју учаурену и мрачну просторију, уместом мемлом и умном паучином, испуне сјајем истог оног, алхемијски модификованог говнета. Остаје неодговорено питање, зашто се један део "нормалних" окива мемљивом самоћом а други усамљеношћу алхемијског злата (говна!) и како то никоме не пада на памет да "спас" потражи у нашој српској, миленијумски старој "умној жици"? Можда зато што је и легендарни (а несрећни) краљ Мида био Србин? Једимо злато, серимо злато, купајмо се у злату! Баш смо златни! Толико смо постали "златни" да се више и не сећамо од чега је то злато направљено. Доле говно! Живело златно говно
АХ СВЕТОЗАРЕ
Готово је невероватно, да Срби ни у Матици ни у расејању, никако нису у стању да се договоре (сложе) око основних питања која су од интереса за будућност нације. У Србији више нема ниједне организације, политичке партије или удружења, коме би вишеструко изварани српски народ поклонио своје поверење. Оснивање партија у нашој земљи је исти што и оснивање неког лукративног предузећа. Чак, у таквом "предузећу" није потребно ништа озбиљно да се ради, сем да се човек додворава народу или западним "донаторима". Ако сложиш добру причу и народ ухватиш на своју "српско-националну" удицу (саздану од чисте "части" и "поштења"), решио си своје финансијске проблеме а, горе поменуто, "зговнано злато" ти се реално смеши. Наравно, када видиш да бусање у "српска прса" више не доноси очекивани профит, тада се прешалтај на Сороша и сличне невладине (а ко зна чије) организације, почни да пљујеш по најрођенијима. Тад ће да крене "најслађа" пара.
У Србији данас постоји, изгледа, само једна организација, која покушава да нешто озбиљније покрене у српској националној свести. Народни покрет "Светозар Милетић" се труди (истина, усамљенички, стидљиво и неодлучно) да удахне живот своме роду на уздисају. Како су се код нас ствари раније развијале, не би било никакво чудо да тамо дођу "дивљи" (златни из горње приче) и отерају оне који су свесни да ће нам такво "злато" доћи главе. Заиста, да ли су они који желе добро својој нацији, некако "добродушни" и склони томе да буду преварени. Шта сада значи извесни "блок", који "Светозар Милетић" ствара са неким другим организацијама, међу којима је чак и КСЕ, предвођен провереним српским копрофагом (златоједом) Симом Мраовићем и Милом, мама-татиним српским мезимчетом. Није ми јасно зашто тако олако срозавају свој тешко грађени углед, удружујући се са кверулантом (српском тужибабом) и "психоеротским" приватно-кафанским друштвом, које је "умислило" да су они "спаситељи српства", свакако из користољубља.
Уместо да подрже оно што је крајње здраво у српском исељеништву, "Светозар Милетић" се одлучио да стане на страну тешких болесника. Ко је таквој лакомислености таквог Покрета, у коме се налазе сјајни и умни људи, највише кумовао? Убеђан сам, они исти, који су сваку часну идеју у српском бићу дочекивали као богомдану прилику да се лично афирмишу и окују "златом". Било би нормално, ваљда, ако "Светозар" мисли на своју нацију уопште, да прави "блок" (а не блокаду памети), са једином српском институцијом у Европи (у развоју), која не намерава да српску памет ломи преко колена, већ све жели да изгради на најдемократскијим, данас знаним принципима, а то је УСДЕ (Уједињена дијаспора Европе). Иницијатор таквог, јасног и демократичног сабирања европских Срба, Никола Јанић, за разлику од других људи, који са сличним идејама излазе на светло дана, никада није ништа радио иза кулиса, већ сасвим отворено. Ниједног Србина, који му се обратио са одређеним питањима, никада није оставио без одговора.
Зар то није начин на који би сви они, који намеравају да заступају Српство, требало да се понашају? Како је могуће да се то не цени, а придаје се значај евидентним улизицама, преварантима и сецикесама, које раде ћутке, излазећи из својих мрачних јазбина само у оном часу када процене да би својим појављивањем могли лично да профитирају. Свој тешко стечени углед, "Светозар Милетић" ће убрзо прокоцкати, буде ли се удруживао са српским Размрваљевићима. Сетимо се народне, "с ким си такав си"! Ако и "Светозар Милетић" потоне у горе поменути алхемијски котао (златни а крепали), угасиће се још једна добра прилика да се нашем народу покаже чиме треба да се воде они који намеравају да се ставе на чело страначких и других удружења, или пак национа.
Светозаре, опрости ми!
