ВУЦИ СИТИ - ОВЦЕ НА БРОЈУ

ВУЦИ СИТИ - ОВЦЕ НА БРОЈУ

КСУ није никаква српска организација, већ је то један превејани синдикат разбојника свих боја и националности.

Министар за дијаспору, Војислав Вукчевић, крајем новембра, изјавио је у Јагодони да "дијаспора храни и брани Србију". Наравно, такву тврдњу нико здраве памети не би доводио у питање, да у исти контекст Вукчевић не ставља и Конгрес српског уједињења, за којег вајни министарац констатује, ни мање ни више, него да "брани Србију".

"Храни тако што шаље годишње три до пет милијарди долара и од тога новца живи и школује се велики број људи, а брани преко Конгреса српског уједињења у Америци који окупља веома истакнуте појединце не само на економском и пословном плану већ и интелектуалном и духовном", објаснио је он.

Заправо, тачно је да Србија добија велику помоћ од Срба из расејања, али врло мало тога се чини организовано (сем неких изузетака, Српски савез из Шведске, на пример), већ се поменуте "милијарде" сливају у Отаџбину тако што Срби из света шаљу помоћ својим породицама. А са тим ниједна српска институција ни у земљи ни у иностранству нема никакве везе. Но да не бисмо до краја били "неправедни", мора се признати да у склопу КСУ постоји задужбина "Студеница", која је ових дана одвојила 50.000 $ за стипендије "талентованим" студентима (хиљаду долара годишње по једној паметној главици). А студенти су углавном деца "високих" српских политичара, попут Милице Лабус, ћерке Мирољуба Лабуса. Из тога се види да је деловање "Студенице" чисто "економске" природе. Отприлике: Српски "Лабуси" ће свакојаким махинацијама да "намакну" новац из српске државне касе Мајклу Ђорђевићу, да би овај доцније "великодушно" помагао децу српске политичке "елите". Вуци сити а овце на броју!

САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА ONLY SUC SAVES THE SERBS

Пре готово годину дана, на многе српске адресе послао сам текст (на десној страни ове странице) под насловом "Српски какус - брука!", али на то нико није обратио озбиљнију пажњу. Данас је "демократски" конгресмен Рам Емануел, велики пријатељ бившег америчког председника Клинтона (човека који је Србију у црно завио), копредседник (уз Дена Бартона) некаквог вајног "српског лобија". Може ли се замислити већа фарса? Можда она, од стране чувеног "миротворца" Хавијара Солане, који Србима годинама соли и памет и ране.

У српском "какусу" је и даље човек који се 1999 године здушно залагао за независност Косова и Метохије - Роберт Векслер (на десној страни ове странице можете прочитати шта је Векслер рекао на Одбору за међународне односе у вези независности Косова и метохије (10.фебруар 1999); док, 8. октобра 1998. године исти конгресмен је, бранећи Клинтона, рекао следеће: "Док геноцид затире Косово, ми причамо о Моники Левинској"). Зачудо, Векслер је први члан "српског" какуса који је посетио Београд (децембар 2004), где је између осталог (да ли случајно?) изјавио, "да би Албаци требало да буду практичнији и стрпљивији".

Није јасно због чега Лантош није примљен у то спасоносно "српско" друштво, када су тамо већ сви они који су Србима годинама радили о глави. Шта рећи за Дениса Кучинића - Хрвата? Откуд он у "српском лобију"? Неко ће рећи, тако се то ради у Америци... не разумеш ти то. Ипак, КСУ челници су се хвалили како су "урнисали" поменутог Лантоша, који годинама "лобира" за албанску "ствар", желећи, ваљда, да покажу Србима да у "какусу" нема конгресмена који су према Србима крајње непријатељски расположени. А први човек "Конгреса српског разједињења" (синтагма Николе Јанића), истовремено и српски и амерички "патриота", Мајкл Ђорђевић, из дна своје сироте душе, мрзи народ и земљу из које је потекао. Ђорђевић то никада није крио и то је коначно показао својим подмуклим деловањем у Републици Српској и недавном афером око Банке за југоисточну Европу (Развојна банка - каква спрдачина!).

АМЕРИЧКИ ДРИЈЕМ

Коначно, поменимо и српске интелектуалце, посебно једног у Америци. Најпре, Срби би морали да што пре демаскирају двоструку игру Срђе Трифковића, човека веома умног, али, чини се, и невиђено препреденог. Пре неколико месеци, ја сам о том "господину" написао један афирмативан чланак, "Мотор српског ума", надајући се да ће његова савест прорадити и да ће урадити нешто корисно за српски род. Наиме, пре отприлике три месеца (можда и више) Трифковић је обећао да ће кренути у организовање једне "неополитичке, научно-истраживачке и културно-образовне установе", која би могла пресудно утицати на будућност српског народа. Међутим, показало се да је то био пуцањ из празне пушке. Срђа је тада помало окрпио и "српски лоби" (Кокус) и посредно свога "ментора" Ђорђевића и његов КСУ, вероватно из неких личних разлога, можда размирица или "показивања" своје снаге српским "босовима" у САД. У ствари, учинило му се, да је дошло време у коме ће се улоге обрнути: он ће бити "газда" а Ђорђевић "потрчко". У Америци човек мора да ради, али може и лепо да сања. Зашто и Трифковић не би имао свој "дријем"?

Истина је да сам ја у једном часу поверовао да је Трифковић схватио да је дошло време да се искупи за све своје раније грехове. Међутим, показало се да тај човек нимало не држи до властитог образа и људског и интелектуалног достојанства.

Dissolution of Serbia

The time of the final „negotiation” about the future status of Kosovo and Metohija is knocking mercilessly on our dilapidated door of remorseful consciousness. Serbian “negotiators” were skillfully prepared to accept the “inevitable caress of destiny”. They are repeating the “passionate” and exceptionally “shrewd” slogan: “More than autonomy and less than independence!”, as they finally have invented the anal feculent-eating smudging. Serbian authority learned the lesson how to follow the dresser’s signals in the approved manner. Were they lucky, there is a new chance for them and Serbs in general to become acceptable and “valuable” domestic animals – castrated bulls for instance if not the noble sheep.



Serbian tragedy started fifteen years ago with Holbrook’s (or Van den Brook) “peace initiative” and it could not be well finished without him (serb.bruka shame, disgrace). Today, the brook of political events is heading (flowing) upstream in Serbia, against any sound logic. Kosovo must be a sovereign state, of course, Albanian one. Albanians are the majority in this (former?) Serbian province, as the Moslems are in some districts of Paris, Marseille, London, Berlin or Hispanics in New Mexico, Texas…Any state in the world has its “natural” rights defined by the international law except Serbia. In spite of the fact that Serbs are the absolute majority in Republic of Srpska, so-called International Community deprived them of having even a Serbian entity, which that “global” institution certified a decade ago with the signs of the most prominent world politicians in the Dayton agreement.



A complete dissolution of Serbia is precisely scheduled for years to come. European Union and USA seemingly supported in the beginning the state union of Serbia and Monte Negro, the same way they did in case of former Yugoslavia during the nineties. The good old “medicine” appeared to be still very effective. Although Montenegrin’s landlords have not yet achieved their own “free” state, they already “speak” a new branded “mother language” (a linguistic phenomenon!), they forged quite a new diaper-national-name and created one man church according to the pro-self-rule objectives of the Montenegrin authorities. Using the bribes, blackmails and extortions International Capital Communism succeeded in their wicked new-world-order lab to “convince” the significant part of one nation (Serbian) in Monte Negro to reject its own name and being.



Great Serbian poet and thinker Vladika Njegos would say: “They locked up themselves into the stranger!” Similar obliteration of the national name had not been accomplished by force threw the centuries, but with the help of the “almighty” pecuniary it is possible to do in a few decades. Now, the northern part of Serbia is “eagerly” waiting for its turn. Parliament of the Counsel of Europe expressed a “deep” concern towards the “violation of the minority’s rights” in the province of Vojvodina. Hungarian foreign affairs minister Laszlo Kovacs announced an offensive in European Parliament against Serbia a year ago, but the irrational Serbian politicians did not take it seriously. For decades, Hungary is questioning (more or less openly) the articles of the Trianon peace agreement (1920), trying to reestablish the Greater Magyarorszag that historically existed before the World War I as a part of Austro-Hungarian Empire.



As far as interethnic clashes in Vojvodina are concerned, the truth is that it exists on a small level, not more than in any other of European countries. Mostly, those conflicts are a simple saloon scuffles between heavily drunken people where no body even think about ethnicity background. The worst incidents in sense of interethnic (Serb – Magyar) “brawling” was the one that took place in Temerin (a small town near Novi Sad). Than five young Hungarians had severely beaten a Serb (Zoran Petrovic) stubbing the wooden stake in his anus (a bad reminiscence to the well-known case “Martinovic” in Kosovo; Albanian used the bottle instead of pole) and left him to die in a ditch. Petrovic survived but his normal life abilities were irremediable ruined.



Orchestrated and precisely synchronized anti Serb campaign is reaching its second pinnacle. Who ever believes it would be possible to avoid a new cataclysmic time for Serbia and Serbian people that is either naïve or stupid. As we see, Western countries and NATO do nothing to prevent Albanian bellicose exhilaration. So-called KLA still exists in Kosovo and they are threatening not only the rest of Serbian population in the Province but the “international forces” itself. Unfortunately, in this moment, the bad past and bad reputation purposely and cunningly imposed to the complete Serbian nation has chained Serbia’s hands. It seems, nothing left but to watch the last Serbian havoc well prepared in the Western brainwashing labs.



Nevertheless, there is always a chance to escape the bleakest prospects until the man is alive. Shakespeare says:

Oft expectation fails and most oft there

Where most it promises, and oft it hits

Where hope is coldest and despair most fits.

(All's Well That Ends Well)

Therefore, Serbian government must not take part in any kind of negotiation with Kosovo Albanians, UN, EU, and neither NATO. Kosovo and Metohija is historically Serbian land and cannot be the subject of any kind of compromise. Any eventual decision that “international community” could bring and impose to Serbia would be illegitimate act and not in accordance with the international justice. If so, Serbia will wait the inevitable changes on the global political scene and a new climate, which would be “friendlier” and more inclined towards Serbian interest and than retrieve the Serbian sacred soil again.



Furthermore, Serbia should concentrate all its intellectual powers towards two goals. First and most important are the essential changes in the demographic policy. Depopulation of Serbia is far more important Serbian problem, bigger than all other troubles together. We can preserve Serbian future only if we have enough living souls, id est, if we can significantly increase the rate of newborn children. The second one is the recovery of Serbian economy through private enterprises, foreign investments and the curbing of criminal activities and corruption. All above-mentioned tasks could have been feasible in a very short period – in a span of four years (one mandate of the government). Of course, it unnecessary to say, if we want to realize that specified objectives, the government of Serbia must be constituted of intelligent, proud and honest individuals.

Srbi i svet

Srbi i svet

Pre nesto vise od dve godine Srbi su jos bili na zestokom udaru tzv. Medjunarodne zajednice (Ujedinjenih nacija u kojima, zacudo, narod uopste ne postoji), kao i finansijskih (citaj: politickih) centara (sve)moci, koji su Srbiju prikovali za stub srama u onom casu (1992) kada se Srbima pricinilo da ce biti dostojni svojih slavnih predaka (ratnika).

Davljenje vojnika, pod kupolom tenka "slavne" JNA, u Splitu, pokazalo se, bilo je tada tek simbolicno ubijanje Srba i Srbije. Naravno, u tom casu mi nismo bili u stanju da prepoznamo ni bes ni mrznju ni zavist, niti zaverenicko kolo nase donedavne "brace", a pogotovo ne pritvorni "strani faktor", ciji su se interesi, odnekud, za nas neocekivano, poklopili sa zeljama "potlacenih" juznoslovenski naroda.

Nase neshvatanje realnosti bilo je porazno, tako da nije nikakvo cudo da smo do pocetka treceg milenijuma izgubili sve bitke, pocev od bojnog, preko propagandnog, pa do finansijskog polja. Drugacije nije moglo ni biti, ako se zna na koji nacin je srpski um, u toku nekoliko decenija komunisticke vladavine, najpre kontrolisano uspavljivan, a potom filantropski (sirokogrudo) oblikovan. Slika lazne velicine i neranjivosti, uz "nepostojanju neprijatelja", stvorila je od Srba tako "velikodusan" narod, koji je, eto, spreman cak i na samovesanje, samo ako ce takvim cinom usreciti svoje opasno razmazene ukucane.

Zbog svega toga desilo se da oni koji su prvi proglaseni dzelatima, budu poslednji u politickom organizovanju i odbrani vlastitog zivota. Srpskom drzavom odavno ne upravljaju Srbi, cak ni u onim slucajevima kada su ti "vladari" imali srpske roditelje. Tako je bilo stoga sto svoje vodje nikada nismo birali mi, vec oni krugovi u svetu ciji je glavni zadatak "da odliju dje je prepunano". Kada dodje do "zamora materijala", (belo)svetski kontrolori globalne opresije jednostavno odsrafe dotrajali deo i zamene ga novim, na njihovoj mocno prozdrljivoj vatri, nanovo iskovanim "ersatzteil-om".

Istorijska aritmija

Petog oktobra 2000. godine ucestvovao sam u demonstracijama koje su na vlast dovele tadasnju opoziciju i danasnju opozicionu poziciju. Nisam ni znao da cu biti svedok jedne nedovrsene revolucije, koja ce se docnije pokazati kao nedonosce, cedo pijanstva i kica, ciji zivot se nece moci odrzati bez aparata i kontinuirane transfuzije. Kada se stvari zacnu kilavo, ni zivot koji se radja ne moze biti drugaciji.

Bivsi predsednik, koji je "prvomajski" terevencio dok su srpske majke sahranjivale svoju decu sa njegovom slikom, sada je u Hagu, na sudu osnovanom za ono sto je "bivse" u prethodnoj Jugoslaviji. A izgleda da je bivse samo ono sto je vezano za srpski rod. Sloboda je ukorenjena ili, ako bas hocemo, iznikla je iz Zore Belog Dana, iz samog imena Srbinova (o takvoj etimologiji ili etiologiji bice vise reci drugom prilikom). Na osnovu toga evidentno je da je srpska sloboda danas na optuzenickoj klupi i, vec unapred, osudjena na robiju. Zanimljivo je to sto slobodu nije zanimala sloboda izvan Dedinja sve dok je bila na slobodi. Biti u robijanju slobodan najveca je srpska umetnost.

Pogledajmo sta danas obelezava srpsku stvarnost: kandi secerleme, biseri, djindje, svila i kadifa, nevidjeni glamur uz obavezni licht (light) show. Poceli smo s Kukanjcem i zavrsili sa Poplasenom. Varadi nam vesto vrda, ali je veliko pitanje da li ce nam ratna odsteta iz-vrdati, pogotovo kad se zna da sebe same opanjkavamo gde god stignemo. Nedostaje nam samo Pogrebeljanovic! Izgleda da sve vise licimo na sizofrenika koji dolazi da se prijavi za ubistvo, koje nije pocinio. Samo, ovo nije zapeceni "melting pot", u kome ce nam istrazitelj reci: Hm... dobro, dobro. Slobodan si(nema veze sa Hagom), idi kuci!"

Mazohizam i samokaznjavanje postale su nase najvaznije takmicarske discipline. U tome smo nepobedivi. Istina, u nekom prikrajku (iako ubijamo kolektivno u sebi i oko sebe), pojedinacno se odnekud nadamo da ce nasa glava ipak biti postedjena. Razmisljajuci pohlepnom utrobom nismo ni primetili da nam najveci deo glave nedostaje.

Busotina uma

Tuzilastvu, zaduzenom za "pravednu" osudu srpskog "genocida", cini se, i pored Lepog koji je ruzan dozlaboga i engleskog meseca Meja u kome se srpska krv ledi, nije jasno da li bi krali ili se karali. Seseljijada srpskih jada nije ni blizu svog kraja. Vojvodi se sudi zbog Vojvodine, u kojoj ce, sva je prilika, da inkasiraju najvise oni kojima led oko srca (ili oko Tise) nikada nije bio stran. Ko do canka stigne (ako takvih uopste bude) blago njemu. Taj ce da peva "I did it my way".

Bus je opasan, Bus je glavni, Bus je slavni ("Volim knjige jer u njima ima lepih fotografija"). Bus busi, Bus je iz busa. Nama fali busotina vise nego Busu, pa da se negde provucemo, zavucemo, sakrijemo, pobegnemo. Irak pa Srbija nekad, a sad opet Irak... Nece valjda. Mi smo vec toliko izbuseni, nabuseni i ubuseni, da bi nam jos jedno busenje bilo bas premnogo.

Ipak, mozda sam se previse uplasio. Imamo i mi naseg Eliot Nesu, to jeste, Vlada Batu (vladinu batinu) koji nece dopustiti da Marko kara, zapravo ore, carske drumove onako kako mu se prohte. Zar da nas i troglavi merkaju (merkatoruju) sa naseg bratski udjubrenog Zapada! Vucino podigni rep, arlaukni na mesec, pa da se i tvoji kumrovacki vucetici konacno pokrenu iz tazbine. Srbija ce se osloboditi svojih najcrnjih neprijatelja, narocito Busanovica, kada ozida ustavu, koja ce biti osnovni zakon ne samo za Srbe i bivse Srbe, vec i za Dunav i Savu.

Uostalom, prodacemo vodu Busu, vec izbusenu, ubunarenu, u plastiku zapusenu od Bondstila do Alibunara. Naravno, kada ovaj ozedni od iracke nafte i ugrusaka. Tako cemo valjda umilostiviti longajlendskog Drakulu, menhetenskog vampira, koji se (videli smo) ne libi ni rodjene, senzalske, trejdjunionske krvi. Jos kad bi bio mrtav ladan Bin Laden!

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

Да се не заборави
30.05.2003.

Све буде и прође, каже наш народ, ваљда, свикнут на свакојаке невоље и несреће. Наравно, то је истина, која важи само за оне Србе, који, некаквим чудом успеју да се провуку између злих сила и сачувају живу главу на рамену. Тако је то било кроз многе векове, па и миленијуме, да би се, као што видимо, исто то наставило и у овом, "савременом" добу. Топимо се, нестајемо, што од рата, што од беле куге, а највише, од сопственог немара, као и необјашњиве незаинтересованости за судбину властитог рода. Сва та апатија, неким чудом разастрта по самој основи српског бића, тешко се може објаснити нечим другим, сем нашом прекинутом предачком "жицом" и заборављеним силним вековима, наопако пресложеним у нашим душама, нарочито у времену у коме је започело "испирање српског мозга" уз помоћ модерних медијских "справа", уређених сјајем и шареним, моћним и заводљивим сликама Луциферових поданика.

THE DAY AFTER

Четири године су прошле од оног часа, када су нас сирене упозориле да се налазимо на ивици свеопште пропасти, а ми, чини се, не само да у међувремену ништа нисмо предузели на нашем опоравку и духовном (пре)сабирању, већ смо наставили путем без повратка, у бездану распуклину похлепом прогрижене свести. Наш "Day After" раскалашно нам се смеје у брк, а ми га уопште не видимо, јер нам ,однекуда, не пада на памет да бацимо поглед у небо и схватимо да нам сунце бледи, лагано се утапајући у сивило западног хоризонта. Оно од нас тражи да заборавимо, не само "милосрдни огањ", који нас је "добродушно" усмерио ка идеалу обезглавЉеног и полумртвог европског човека, ка глобалној оглобљености ума и новој цивилизацији духовног уједначавања, већ хоће да се одрекнемо свега што нас подсећа на јуче, на наше претке, на прошлост.

БЕЗЛИЧНО МИЛОСРЂЕ

Истина, више нема ранијих подела на четнике и партизане, јер смо изгледа, коначно, појмили да смо једно те исто, неразлучиво, "милосрдним" нитима увезано и у безличност бачено, распојасано а обезгаћено биће. Сви смо, коначно, дочекали нови миленијум без подела, сви смо једно јединствено НИШТА - Срби без јутарњег руменила, Срби западнуто уврнутог Запада, Срби заласка и одласка, Срби којима је, чак, и рођено име страно. Хтели бисмо негде а не знам где, хтели бисмо нешто а не знамо шта.

АЛ СМО БРОЗНИ

Пошто већини Срба, највероватније, ама баш ништа није јасно, нашли су се они међу нама,од других вешто подучени и богато нагр(а)ђени, који су окренули леђа српским митовима (али не и подмићивањима), који су добро научили језик крваво руменог, западнутог сунца, језик учен више од пола века у Брозовим комитетским катакомбама (кумровачки ђаци), који су више него успешно заменили наше Брозовиће, називајући се Матићима и Орлићима, мада ни са мајком ни са Српским остарелим Орлом немају никакве везе. Разлика је једино у томе, што су они први ишли по своје мишљење у Комитет, а ови други, кибернетски и на дугме управљани, одлазе по свој став у владајуће Невладине организације, израсле на стоглавом рамену Капитал монструма.

Увијена премија

Ако је Луцифер, а сва је прилика да јесте, измислио чудесна медијска страшила, наравно, да би његове идеје лакше продрле у разводњену свест модерног човека, тада није никакво чудо да смо догурали дотле, да оно што се није појавило у прозору привлачног шаренила, заправо, никада и није било део наше стварности. Да трагично убиство Премијера Србије није забележено "свевидећим" оком (не)објективног објектива, вероватно, да се у Србији никада не би увело ванредно стање, већ би оно било нормално, то јесте, ванрадно и најнапорније у Заводима за запошљавање. Профит је оно што се данас тражи, и ако неко није у стању да га умножава, за тога је боље и да се није родио. Невладин(а) статив(а) нам показује да се и на добро одабраној смрти може лепо зарађивати. Скривене легије и мобстер батаљони смрти, потом се свале на леђа једног превејаног Семелиног потомка, можда и најзаслужнијег за устоличење (не)владајућих олигарха. Ничија глава више није света, уколико постоји прилика да се иста добро уновчи. Отуда сузе и плач оних, који би требало да владају барем својим емоцијама (боље рећи страхом), ако већ нису у стању да контролишу "сиНдикална језгра".

МИЛОВАНЕ КРАДЕШ БОГУ ДАНЕ

Када се МОБ-СИНДИКАТ* добро орагнизује, тада се на њиховим ретким састанцима разматрају теме "заштите", "утеривања дугова", "имунитета" и сличне теме које су од виталног значаја за њихово "братско" удруживање. Сваки сепаратизам ту се, тра највећом јерези, а ако већ до тога дође, Синдикат ће учинити све што је у његовој моћи, да, користећи сва (не)дозвољена средства, такву пошаст у корену (с)у(з)бије. Свакако да је најгора варијанта, када се у поменутом "удружењу уважених грађана", сваки члан острви и направи сопствену синдикалну "подружницу". Тада је сукоб неминован и трајаће све до оног часа док једна асоцијација, претходно сахранивши остале, не преузме све дизгине у своје руке. То је и рецепт за добро организовано, прагматично и лукративно Друштво.

* Да ли је то пинк боја ил сам ја далтониста?

МАТИЋЕВ ОРЛИЋ

Стриктна подела на Орлове и Орлиће, уколико се ствар доведе прецизно до краја,вратиће нас, полако али сугурно, у мирну и срећну Матићеву (Матичну) Луку. Шеф МОБ-СИНДИКАТА мора да има душу, барем у свом имену, јер ако то не би било тако, сав крвави посао био би узалудан. Бува се не сме пустити из рођеног окриља, јер би онда могла да се насели у нечије здраво и добро чујеће ухо. Чума се нипошто не сме поменути. Побогу, није ово средњовековно, pestis/testis доба или време сифилитичних гума, већ цивилизација кондома и bullet- proof панцира и оклопњача.

ЈЕЗИК У ОСТРУГАМА

Нама Србима, а и целом Истоку, Потемкин је све потамно и потанко објаснио. Изградили смо Тврђаву, Утврду од напрегнутог бонтона, осветлили наш дом свемогућом луст(е)рацијом и луциферацијом и кренули, као и сав поштен (српски) свет у Хашко чистилиште. Уместо утврде, у Међународном без-ујачком Суду, распиштољили смо (без)вредне варде и варадије, које пуцају ћорцима, одлучно и немилосрдно. Као и сваки самоубица, праве метке остављамо за себе. Нико још себе није толико жртвовао за универзално добро, колико ми Срби. Слободу смо предали или продали, писмо и језик ловимо по остругама, стругарама, све до Острошког Манастира и надамо са да ћемо их коначно ухватити и стрпати у џак, напуњен камењем, а потом све то бацити у бездани Западни океан. На крају, доћи ћемо ми главе и нашој националистичкој младости и свим Младићима, који нису у стању да се уклопе у нови свет виртуелног (не)постојања. Исплакани српски ум више се и не сећа Караџића (Вука), јер данас проговара модерним, "сајберспејс" чипом, сасвим обезличен и, зачудо, срећан и "поносан", иако без осмеха и радовања одлази у "лијепу" Еуропу.

РАШКО-РАСНИ ЧАНАК

Расним Расима нема расне, верске и националне трпељивости, без рашког човека, још увек генетски и отомански немодификованог, бившег Србина, Рашанина гордог и анадолским семеном расађеног по српској испошћеној ораници. Однекуда се верује, да пружање малог прста неће довести до одгризања читаве руке, а можда и главе. Члан СИНДИКАТА, задужен за међуљудско мањинско разумевање, лепо збори, али о томе шта уистину мисли може се прочитати једино у ел Курану. Иако је чанак заједнички и њему и нама, њему је та"спасоносна" посуда "заједничкија" са онима који ручају на поду и јела спремају на "лојаницама". "Буди фин", његова је девиза, бар док не дође у прилику да окрене ћурак наопако. Из чанка Војводства Српског, свакодневно се, са остацима мрсне гозбе и помијама, избацују српска деца на ђубриште некакве војвођанске наднације, наказно чудне државотворности, у којој поглавица, велики шаман, призива аустроугарске вампире и мађарске превејане чардашлије, да се добрано припреме за нови војвођански лед и успављујуће "мирољубље" реке Тисе.

МИРОЉУБИВИ ЈАСТРЕБОВИ

Некадашње чедо мира, претворило се, у том ковитлацу незајажљивих жеља, о острвљеног јастреба, који, с велике и, наизглед, недостижне висине, управља свој оштровиди поглед ка оном потенцијалном плену, који није у стању да обузда своје стегнуто грло. Основни закон, не само Војводине, већ и целокупне природе, јесте тај, да се пред опасношћу не смеју пуштати ни најмањи гласи, чак ни вапаји, док се на крике не сме ни помишљати. Ипак, усуди ли се неко да гукне, ту су и други предатори, чова (човек за сва времена) и владина батина, који ће тог несрећника искидати на парампарчад. Ама, ванредно је стање, без обзира што нам је неред остао исти или , чак, и већи. На срећу, још није свануо тај, дугоочекивани шести октобар, тако да још има наде да нам сунце још једном изгреје у зору, а ако, на крају, дође и шести октобар, сва је прилика, нигде нас неће бити, јер ћемо се сасвим смешати са најгушћом тмином. Опет, да све није црно како нам се чини, показује нам дружина "седамнаест величанствених", опегланих, уштирканих, углађених и упарађених, албусом испр(в)них, чији ће имиџ најпословнијих "синдикалиста", свакако, допринети да нам Анђео Милосрђа баци какво зрно у наш похабани и дебело напукли чанак, барем да не скапамо од неухрањености. Зрно ће нам сигурно бити удељено, јер, побогу, кога би силници могли да туку да није оваквих као што смо ми.

ПАТРИОТИЗАМ И УСКОГРУДОСТ

Но да бацимо малчице поглед и на ону страну, одакле би нам требало да дуну повољнији ветрови. Да видимо, шта се то дешава у оном делу српске интелектуалне елите, од које, с правом, очекујемо спасење од претеће апокалипсе и излазак из мрака и деценијског глиба. Чини се, сем часних изузетака, који уистину и практично раде на изградњи српске самосвести (попут Српског савеза из Шведске и Николе Јанића) није мали део оних, чија су уста пуна жала због евидентне српске несреће, али, њихови мотиви се,ипак, врло мало разликују од оних, којим се покрећу Срби, васпитани и обучени да затиру властити род. Сем "добре" приче, као да код таквих патриота ничега другог и нема. Да има, они би се ујединили око тог заједничког циља, и не би се, обузети ускогруђем, више бринули око тога да ли ће они у таквој саборности водити главну реч. Да ли ћемо, коначно, превазићи ту нашу, надалеко чувену "српску краву", или ћемо "крепати" заједно са нашом саможивошћу и гордошћу, који као да су важнији од будућности нације, земље Србије и изгубљених српских потомака. Докле ћемо заваравати себе? Погледајмо истини у очи! Погледајмо себе у огледалу и видећемо тамо халапљиви Мидин поглед, своје, од себичности "упакоштено" и извраћено лице, видећемо да једно причамо а друго радимо, видећемо великог српског Нарциса, који је, зарад властите лепоте, спреман да жртвује рођени дом, државу, народ...

Господо Српска, покренимо се! Учинимо оно што смо давно морали да урадимо! Будимо једно, ма где да смо!

КО ВЛАДА СРБИЈОМ

Др(е)мање у Dream-u

30.05.2003.

Чињеница је да данас Србија умире на очиглед свог остарелог, уморног и, баш због тога, крајње безвољног народа, који више, чини се, нема унутрашње снаге да се суочи са болном и трагичном судбином сопственог "брисања" са мапе "живих нација" Европе и света. Народ умире оног часа када више није спреман на побуну. Србија се ућутала, а сваки њен појединац (сем владајуће, у криминалу и крви огрезле олигархије) гледа да себи обезбеди голи и сасвим обесмишљени живот, пребирајући гладним стомком по тору и тражећи спасоносну "травчицу" усред пусте и испошћене српске земље. Куга, која је завладала српским умом, не дозвољава нам да поносно дигнемо главу и суочимо се са реалношћу нашег духовног нестајања. У име сутрашњег магловитог и уснулог буђења, спремни смо да отрпимо и сопствено потирање оних вредности које су дубоко закопане у нашем миленијумски старом (не)сећању.

Што је најгоре, спремни смо да се одрекнемо нашег светог СНА и да своју, некада часну есенцију, прикачимо на вагон захукталог и "блиставог" НСП воза. Спремни смо да "празну торбу" напунимо "црним комадом", а потом, сити свега, да ударнички кренемо ка остварењу нечијег DREAM– а, не видећи да нас тиме обузима такав ДРИЈЕМ, из кога се никада више нећемо разбудити. Српско сунце бледи, док нас неодољивим сјајем привлачи Црна Звезда са западне стране, којој однекуд успева да нас убеди да је ружно лепо, непоштено поштено, нечасно часно, а да је наша Света Српска Земља највеће ругло и стециште нечега чега се "модерни" свет давно одрекао и чега би се Срби морали стидети.

Гроктање товљеника

Преварен и није преварен, уколико не схвата да је преварен. Он живи срећно у "обору" и радосно грокће када му се пружи посуда са "помијама". Његова девиза је: живи док живиш! Труди се да не радиш ништа и брљугај се у (без)умној мочвари! Онај ко је несвестан преваре у којој се његов живот у месту котрља, верује да је сву памет света попио и нико га не може убедити да је сав наопако насађен. Такав себи не долази ни у часу када му његов распамећени "хуманизам" приђе са очигледним "људско-кољачким" намерама. Заборавили смо, изгледа, да сваки домаћин тапше своје "мезимце" у обору, а посебно их умирује и тепа им када дође време "свињокоља".

Да ли ће нам икада пасти на памет да се омча завлачи у уста (језик), само онда када смо довољно "утовљени" квалитетном (онесвешћујућом) храном из газдиног, похлепом прожетог и дугиним спектром "ушарењеног", церабралног гируса? Да ли се такав "товљенички" живот може уистину прихватити као основни мото нашег (бе)смисленог постојања? Зар је могуће да се егзистенција "умног" бића, у коначном збиру, сведе на чисту "рачуницу" горе поменутог власника (владара) једне убалегане и нераузумне марвене "метрополе"? Пред таквим српским "умарвењавањем", чак би и орвеловска визија морала (барем у моралном смислу) да изгуби дах.

Утеривање глупости

Ипак, највећа наша несрећа долази нам од оних, који су (зачудо, изабрани у "име народа") за шаку квалитетне, горе именоване, "прекрупљене" памети, пристали да стадо (коме и сами припадају), односно сопствени род и заједничку српску несрећу, убеђују да су "домокротитељске" (читај: демократске) методе, најбољи начин да се изађе из умног "свињца", а горко насмешена српска слика залепи на поменути, "залауфани" и анималном жудњом претоварени еуровоз; наравно, на задњи вагон такве изанђале и свемоћном пекунијом дефециране композиције.

Цивилни вођа српске "домобране" стао је на чело обезглављене армије, у којој изгледа нема ниједног истинског "ратника" и чији су "војводе" и "сердари", свесрдно и за сва времена умилосрђени милос(п)рдним подсмехом, од времена "кукањчевог" и "поплашеног", "бљеска", "олује", па све до овог последњег, сумануто усрећујућег замаха раскалашне "сабље" и из тога насталог "вихора", чије би последице могле бити далеко горе од болесне "бљесно-олујне", милошевићевски припремљене "ђинђувске" слободе. Јасна је жеља српског "психо-патос(ног)" и "грађански" обликованог Obersturmführera (која му се, на српску несрећу, испуњава), да се додвори својим НСП, безименим газдама, те да оне часне српске официре, којима Српство није само бескрвна фраза, прикаже као наше злотворе, а осведечене злотворе и издајнике претвори у борце за српску (брозовску) "светлу" будућност.

За то време Пауковић се заплео у мрежу властите, наопако (у)бодне "плетиљске" стратегије и сасвим залутао у доктрини "пост-трауматског" ратног синдрома. Други, претходни "генералштабник", и даље (о)Перише зелене новчанице и продаје своју плиткоумност и српско "светло оружје" онима који су спремни да више плате. За то време, умишљена и убојна Кврга на излупаној глави наше "домоб(о)раније" претворила се у иструлели рог, који никога више не може и не сме убости, иако је још у стању

да снажно продире у рођени, тешко раскрвављени утерус (од лат. uterus и гр. χιστερα, као што примећујемо, лако се стиже до антисрпског утеривања глупости, чак и у наше "проверене" ратничке главе, као и до истеривања часне и преко потребне српске памети).

Бори се Србине

Они који данас јасно виде сву ту српску борбеност у најогавнијој и нај-нељудскијој предаји", повикали би углас: Бори се, Србине! не уљуљкавај се својом западношколском психо-патосологијом, као да се клањаш "Вахду" на петковној (потковној) џуми! Осврни се, отвори очи, и видећеш своју упљувану и убалегану мисао како се ветри у пољском клозету, кисеоником пуштеним из не-из-Лечене српске "обор" култур-коморе. А да би се излечили и српству вратили здраву и јасну слику болесне стварности, неопходно је да се најпре ослободимо наших недолечених наркомана и пијанаца, који Гаше-ње старог дресерског система образовања подређују "паљењу" заслепљујућих рефлектора Чедо-морног "ку-ку-рику-ломског" обезглављивања.

Плачљива лица и Кораци крадљивца (који би хтео да замаскира своју разбојничку мисију), у Србији безочно пропагирају "параду" српског насрамнијег поноса. Пред "секретираном" Капитал-Повалом, наши "великаши" се "уклимоглављују", слично детету из сиротишта, које у сваком "чики" тражи оца кога никада није имало. Нажалост, ти климоглави су имали и оца и мајку, али су се родитеља одрекли оног часа, када им се нестална мисао утопила у привлачном шаренилу комшијског дворишта. Зато данас једу "банане" у туђој кући, а кору, халапљиво поједене, условно рефлексне банане, потом, бездушно пребацују преко затворске ограде, на стазу којом се крећу њихови болесни, ојађени и тугом сатрвени родитељи. Живећи и пре-Живкава(ју)ћи од туђе милостиње (застранивши од себе самих), заборавили су властити језик и прешли на "комуникацију", од које су сасвим омутавели и почели да грокћу попут "пре(за)сићеног" назимчета.

Њихова у-крме-љана свест, сабила их је у "шталу благостања", у којој продају своју, проклетством прошарану душу. Због тога, никако не могу да схвате, да себе могу да продају колико год им је воља (пошто им је немуштост и марвени вашар у крви), јер се и не могу рачунати у умна бића. Без обзира на данашњу "хуманост", стока се никако не може изједначити са људима, па ма колико се неко ту упињао да докаже супротно.

Надути разбој

Српски чанак данас није вредан помена. Њега су заборавили и они које је та дрвена посуда отхранила, а камоли они други, васпитавани наопако вођеним ет(н)ичким чунком, по српском ткачком "стану" или разбојном вр(а)тилу. Ходајући уз западни олујни ветар, научили су да развејавају своју и свест својих најближих, на многе закоровљене просторе, њима добродошлог а ненаданог, мождано-јунонског (јунећег) вртлога. Ипак, неминовно је било да се таква "раз-бојна", накриво откана дружина, на крају, и сама разбије о хриди западно утапајућих обала.

Од на-Дуле ЦИА могли бисмо најбоље дознати како се планира једно дугорочно разбојничко разбијање. Она не живи, попут наших владајућих изгнаника из памети, без оријентира, онако, од данас до с(л)утра. ЦИА се до пуцања надула од моћи, пара, а самим тим и ума који се може купити или поробити. ЦИА све дозна брже него ОЗНА! ЦИА зна и ко нам је скинуо с врата "ђинђуву", али, наравно, неће то да саопшти. И зашто би? Зар да самој себи скаче у незасити стомак, када около има "назимаца" колико ти воља! Уосталом, у њеним рукама је Владина батина, којој свакако приличи да лупета и прича глупости (па и лажи) до миле воље.

Ту су и њена бројна патуљаста служинчад, чове(чи)ћи, које јој служе као разбојни чункови, разбацани у свим правцима таквог запрепашћујуће блиставог ткања. ЦИА је чума за све оне који не чуме и који покушавају да размишљају оним чиме нипошто не би смели – рођеном главом.

Baby Agency

Да је неко би(ј)а тамо где је БИА? БИА је исто што и ЦИА, али у малом, baby издању! То је биро за бирање умне"дивљачи" за одстрел. За такав посао најпогоднији су они који су радни век провели као послуга у салама где су се годинама одржавали балови размождених српских крвопија. Такав биро или невладина агенција за (дез)информације, главни је стожер успостављен од ЦИА, око кога се окупило позамашно разбојно коло "бебопаликућа". У бебастој глави налазе се и узде и коњи српске наопако у-Зоране ледине. Њу мора зорно да слуша чак и главни српски аутокротитељ ретко преосталих "контемплативних з(а)вер(ов)а" у српском опустелом мисаоном пољу.

Весели се Србијо! Певај! Имаш и бебе (пристојне тежине одраслог човека) и плач, јаук и живахно завијање паса, сирена за узбуну, па и људи у стваралачком очајању. Земљо Србијо, у теби је, коначно, остало само "зелено" разбојно светло, под којим се тка чудотворни ћилим, којим се може избећи свака невоља и одговорност. Препусти се хедонистичкој бујици, која навире из набреклих удова, и баци се на задње седиште "аудија" (или "џипа") са затамњеним стаклима. Уз бећарац, јурни "двеста на сат"! Мефисто се сваком калеми у души, зато не оклевај – разарај и руши!

ШОКАНТНО ШОКИРАЊЕ

ГРОЗА

Председник Србије, Борис Тадић није размишљао ни трен. Сазнавши да постоје снимци "ужасног" злочина, којег су Срби "извршили" над "недужним" мусли-манима, одмах је реаговао онако како би то учинио сваки "нормалан" човек у Србији. Не само да се "шокирао" већ, приде, и тешко "згрозио". Наравно, након гледања видео снимка из Хашке Карлакурнице (за који, уистину, још није речено ни утврђено да је аутентичан), где се види српски војник како хладнокрвно пуца на заробљенике, чије су руке везане за леђима, "природно" је да се поменутом "нормалном и цивилизованом" човеку (уз то и председнику државе какве нигде нема) леди крв у жилама. То је један "несхватљив" "злочин" какав свет, до данас, сасвим сигурно, није видео. Као што знамо, слично Тадићу поступили су и други српски политичари.

КАКУСНО КАКАЊЕ И ГАКАЊЕ

Да би се ствари потпуно "усагласиле", појавила се и српска дијаспора у лику КСУ Какуса, која овог пута не губи време (знајући да смо по таквим питањима раније били необјашњиво немарни) и одмах (намерно) ангажује српскоамеричку какофонију, наравно, "да би се спасло што се још може спасити". Пошто је слика стрељање муслимана (свеједно да ли истинита или лажна) кључни и необориви доказ да су Срби геноцидан народ и да су истребили Мухамедове следбенике у Сребреници и широм планете, српски лоби у Америци (заједно са крајње "савесном" власти у Србији)одлучио је да данас устане раније него обично и без "умивања" и уседеличког "чешљања" призна оно што већ цео свет добро "зна": "Јесте, истина је, геноцид над муслиманима је почињен! Али, то нисмо злочинили ми, из наше "Мајке Србије", већ наша недорасла и подивљала браћа с ону страну "криве" Дрине! И, свакако, "нациста" Милошевић, који је десет година владао државом и народом који га нису хтели, па чак ни познавали!"

ИНТЕЛИГЕНТНИ ГЛУПАК

Ипак, зло које чини Мирослав Ђорђевић, звани Мајки, својој "милој Мајци", сигурно није за чуђење. Само будалама или најгорим покварењацима у Србији би могло пасти на памет да се за помоћ обраћају човеку (некада вођи младих "социјалиста" Калифорније) који је у Америци одликован за патриотизам и рад на заштити америчких интереса. Америчка држава сачињена је, како сви знамо, од народа који је тамо пристигао са свих страна света. Да би САД прошириле свој утицај на сваки педаљ планете, зар није логично да у ту сврху употребе оне своје грађане који одређен "педаљ" најбоље познају? За српске просторе они нису могли пронаћи идеалнију особу од Мирослава (Мајкла) Ђорђевића, некада младог и похлепно амбициозног "политичара", а данас остарелог и излапелог грамзивца; уз све то испуњеног ирационалном мржњом према земљи свог порекла и својим сународницима, који га, некад давно, чак "ни у војну школу не хтедоше примити".

ИЗБОРНИК

Наравно, озбиљна држава никада неће ангажовати за своје прљаве послове интелигентне људе, већ ће за то пронаћи неинтелигентне, односно, ментално тупе (приглупе) и осветољубиве појединце, којима мржња никада неће дати прилику да ставе прст на чело. Њима ће се на вештачки начин придати важност (отуда је Ђорђевић као нико и ништа ушао у и/зборник "Ко је ко у Америци"), тако да им сународници у отаџбини завиде и, сходно људској потреби за додворавањем "снажнима" и "богатима", започну да им љубе "скуте и рукаве". Тако се десило да један обичан медиокритет добије прилику да кроји судбину своме роду. Мајклов највећи успех је Сентандрејски сабор, на коме је, заправо, досегао врхунац (лабудова песма) у својој дугачкој каријери служења амаричким националним интересима.

ДРАГО БУШЕЊЕ (ПУШЕЊЕ)

Све што поседује у материјалном смислу, Ђорђевић може да захвали наведеној "природној селекцији", којом су се империје од памтивека служиле. Наравно, човек који поседује новац, у данашњем свету може да има шта хоће и, малтене, кога хоће. Такозвана српска интелигенција, у којој је материјално одавно убило духовност, гологуза и босонога, похрлила је и стала у ред да их "славни" Мајкл помилује по празној глави или џепу. О српским политичарима, чини се, није потребно трошити речи, јер су сви они били или су и данас робови поменутог српског "кума над кумовима". Почев од Милошевића (којем је Мајкл "увалио" Милана Панића), до Ђинђића, Коштунице и Тадића. Као илустрација крајње беде српских "владара", могло би да послужи "љубавно" писмо Тадића, упућено пред председничке изборе у САД, "драгом" Бушу Јуниору, које он није писао својом вољом већ по стриктном наређењу "капе свих капа". Заправо, то писмо је већ било написано (а писао га је "највећи ум" у српској васељени - Др Срђа Трифковић), а сироти Тадић једва да је стигао да прочита пре него што га је потписао. Уосталом, Тадићу је одавно јасно, да се нико у држави Србији ни за шта не пита ("ја сам вас ту довео и ја ћу вас одатле уклонити, уколико не будете послушни")и да је сам, својом вољом, свесно потписао пакт с ђаволом, за оно мало кратког овоземаљског уживања.

БАЛАСТ ПАМЕТИ

Очигледно је да се српска трагедија приближава оној тачки у којој ће се све завршити. И то не тако што ће се трагедија окончати сама од себе, него тако што ће несрећа напустити Србе у оном часу када Срби напусте овај свет. То није песимизам ни некаква жалопојка у безнађу, већ груба и немилосрдна реалност. На планети могу да остану само храбри и јаки или мудри. За треће нема места, свет је много тесан и сваког дана постаје све тешњи. Нажалост или, ко зна, можда на срећу, Срби су се сами уврстили у ову трећу категорију, у баласт, у оно што се од давнине баца у море да брод у олуји не би потонуо. Зачудо, изгледа, да је то јасно само амбициозним будалама типа Ђорђевића (Какусменима), а да о томе немају појма они умни Срби у матици и расејању, који иначе "све знају". Тоните браћо! - узвикнуће "конгресмени" достојанствено. - И нека је вечна слава вашој племенитој души!

Душан Вукотић

A DANGEROUS MISAPREHENSION

TWATCH-L@LISTSERV.BUFFALO.EDU

Frank, who was talking about Serbian politics. Unfortunately, Serbian politics does not exist at all as we do not have a clear English, French, German or any other sovereign politics in Europe. Serbia is poor, dying country and nobody of a normal sense would even have a smallest notion about Serbian "influence" .

The results of a strictly directed propaganda in Western media caused a controlled (guided) reactions in the mind of the common people around the globe where Serbs were depicted as monsters and wild animals.

Let us refresh the memory. How the Yugoslav crisis started? Slovenes and Croats demanded their independence and had been clearly and openly working on dismembering of the one of well acknowledged states in Europe. Their intentions were not screened at all and they were categorical in their conception knowing in advance that their ideas will be substantially supported by some /all/mighty political circles in the West (USA, Germany, UK etc.).

What an absurdity: Serbs were crucified because they wanted to preserve their own country. On the other side, those who betrayed country were portrayed in the West as "freedom fighters". The story about Serbian dominated government in Yugoslavia (irrespective to the quite obvious arguments that Serbs had not even a single prominent politician during almost half a century old history of this country /Tito - Croat, Kardelj - Slovene, Pijade - Jew, Markovic - Croat; the last president, well known for his famous sentence: I did my job - Yugoslavia exists no more! - Stjepan Mesic - also a Croat/) continued to fill the columns of the Western newspapers.

Is the UK Government dominated by the English? I suppose not. Imagine what would have happened in case if Scotland politicians decided to fight for their independence? Would you greet it as a normal human right - self-determination and similar crap! Or you would regret it? Would you be so kind and answer that question honestly?

The biggest crimes in former Yugoslavia were committed against Serb population in Croatia; Bosnia and Kosovo. Who still remembers that Moslems slaughtered JNA soldiers in Sarajevo (before the war really started /Marsal Tito street/) in front of the eyes of "international" observers? For the brainwashed mind of a common Westerner, it seems absolutely normal to kill Serbs - "wild animals, beasts". What about Medacki dzep, Dobrovoljacka street in Tuzla, two thousand Serbian civilians killed around Srebrenica (what a farce - protected zone!), before 1995, Croatian "Bljesak" and "Oluja" military operations that left thousands of dead persons and force more than 250.000 Serbs to flee their home, 300.000 refugees from Kosovo and more thousands of killed Serbian civilians since the NATO Alliance took control (and responsibility, I hope) over that Serbian Province?

Truth and Justice are two of the most important pillars for the future of Europe. Everything based on lies is doomed to be annihilated sooner or later. Both of those two principles were mercilessly neglected on the soil of former Yugoslavia and it is a normal side-effect if Europe begins to feel terrible consequences for its Balkan blindness. I am almost sure, in ten years from this moment, EC will be remembered as one unfulfilled dream (Utopia). National tensions across our continent will soon achieve the heat-point. I am not a prophet, it is just a "logical" development of events.

Frank

Date: 04/30/05 13:13:13

To: TWATCH-L@LISTSERV.BUFFALO.EDU

Subject: Re: [TW] MR. NICE WANTS TO DAMAGE THE DEFENSE CASE BY REDUCING ITS PREPARATION TIME

Thanks DV for your colourful, although some-what gloom and doom rhetoric , I note that you consider I am totally brain-washed and lack understanding of the reality of events unfolding in the Balkans which you perceive will be the pattern for the future of Europe. I not sure whether you believe that the spread of these developments is as a direct result of Serbian politics, or a development which will occur anyway, if it's the former I would suggest that you over-rate the influence of Serbia on European and world politics

You appear to be in favour of increased nationalism, but you don't really say why?

You ask me to specify Milosevic crimes: I would point you to the indictments, as to discussing them, I suggest that reading the reports of the trial will provide a greater insight than any discussion we might have, however if you would care to identify any particular accusation, which you feel is totally without foundation I'd be interested, but please stick to facts.

From: Dusan Vukotic

To: TWATCH-L@LISTSERV.BUFFALO.EDU

Sent: Thursday, April 28, 2005 9:12 PM

Subject: Re: [TW] MR. NICE WANTS TO DAMAGE THE DEFENSE CASE BY REDUCING ITS PREPARATION TIME

A DANGEROUS MISAPREHENSION Obviously, Frank, your conclusions were derived a priori out of the false Western media reports concerning Yugoslav crisis during nineties. Milosevic never was nor ever has been even a Serbian nationalist in a positive meaning of that word (man who loves his nation and country). He was an enormously devoted "soldier" of the New World Order, id est, of the new global movement of neo/communism - brainwashed bolshevism made of corrupted ideas and distorted thoughts about democracy and humanism. Although it seems different on the surface, he did nothing without the direct consents (orders) of his masters in the West. I know that you hardly can understand it, because an average man in Western countries (living in a "golden sheepfold") have lost a great portion of his abilities to think properly and use his own sense as an independent (autonomous) intelligent being. Serbia is the land doomed to disappear from the map of Europe and this country is a part of the one of the crucial experiments for the most dangerous capital-owners' laboratory in the whole history of mankind. Also, I am sure, you would not agree if I say that obliteration (extermination) of Serbia will be an overture to one of the greatest calamities in European history. I already see the smile in the corner of your lips, but that smile will be undoubtedly gone in a year, maybe two, five or ten. Serbian politicians of today are the most primitive servant of those people in the world whose supreme God is Money and whose church is Junona's or Mamon's temple. The same (or approximately same) situation is all around the world, especially in the West. It could look strange (odd), but Euope can escape ill fate only in case of the recuperation of a sound national sentiment among all their nations (Le Pen in France, Heider in Austria etc.). Dreaming the world of virtual reality will certainly bring a "real reality" which is going to disperse even a notion of such a sintagma as "human future, progress, normal life". Who does not understand it - understands nothing. Back to the main subject: according to the sane human logic and rules of the law in the civilized world, there is no tribunal on this planet which could prove Milosevic's guilt, at least for those acts of "crime" he was accused for by the ICTY warmongers and zealots. Withal, if you think otherwise, please, would you be so kind to specify his "crimes" exactly, so we could continue our discussion on a more precise terms. DV From: Frank Date: 04/28/05 17:21:40 To: TWATCH-L@LISTSERV.BUFFALO.EDU Subject: Re: [TW] MR. NICE WANTS TO DAMAGE THE DEFENSE CASE BY REDUCING ITS PREPARATION TIME I think Milosevic is far too intelligent to think that the events and his responsibilities for them of , which he is accused, can be proved in most cases to be false, what he may believe is that the circumstances justified his actions, however this he knows will not be accepted as a defence, but for him it will provide some political satisfaction In these circumstances his desire to delay the outcome of his trial is of course completely natural. We shall see. Српска Зора Бела

НОЋ ЂЕНЕРАЛА

НОЋ ЂЕНЕРАЛА

ONE WAY OR ANOTHER

Коначно је генерал Павковић ослободио Србе и Србију велике ноћне море. Вероватно ће успети да се нађе у Хашкој Карла-курници до дана "д", када ће Савет министара Еу-ропске свињо- г(н)ојне штале на дневни ред ставити Студију српске изводљивости (на кланицу), наравно, уколико холандске власти буду вољне да му дају визу (/и/сточновашарску). Ако већ нисмо били у стању да поштујемо Павковићево херојско држање за време најезде западних лешинара на полумртву Србију 1999. године, врло је вероватно да овог пута нећемо направити сличну грешку и да ћемо славном генералу подићи споменик усред Србије, на коме ће стајати: славно се предао непријатељима, које је у рату победио! С друге стране, Павковић је успео да одржи властито обећање, "да се неће предати жив", јер у данашњој мртвој Србији живо је само оно што не дише - новац највише. У том случају, чак ни изјава мртвог председника мртве Србије (дата Die Welt-у пре десетак дана), "да ће се Павковић наћи у Кланици за Србе на овај или онај начин" (one way or another), нимало неће умањити славну Павковићеву (тиме и српску) епопеју давно погинулог знаног јунака. Приде, ко би у таквом случају могао да буде већи оптимиста од генераловог адвоката Животињовића, коме је јасно да Павковић мора да иде на своју и општесрпску сахрану; барем је то основни ред и нешто сасвим природно; баш као што је природно да лончиће најмање брка онај који их прави (Лончар - није Буди Мир) и коме је јасно да је сарадња лонца са пећи неминовна (зна се ко ложи а ко гори или се пече).

ВУЧЈЕ-КРВАВА КОСТУРНИЦА

Вук Драшковић, шеф мртве дипломатије умрле земље, последњих дана се ућутао као да није убијено саможив. Очигледно, стигао је ред и на њега, што је страшно збунило његово мртво око, које тек сада успева да види сопствени костур и милионе црва како му гризу евро-забачену мрежњачу. Није само јасно шта то хашко-глобални месари могу да скину са темељно оглоданих вучјих костију (моштију). У очају, мртви Вук (Баук) последњим остацима рашчеречених костију, завија кроз српску непробојну тмину: "Оставите моје кости и показаћу вам гроб у коме се крије Младић, енергичан, снажан и још увек (зачудо) жив! Његов скелет је натакнут, неоглодан, а месо сочно, сигурно незаражено!" Каква незахвалност хашке Карле Курнице! Због ње је Вук био спреман да се растане и од своје сјајнојалове звезде Данице и да заборави зборано и масно убалегано дупе негдашње чешкосрпске примадоне, Свесјајне (All Bright) Мудоли/г/ње. Зар је као одговоран и савестан поданик шпиљоглобалних комуно-печењара заслужио такав величанствени погреб?

ПОГРЕБНА СТУДИЈА

Генерал Павковић путује, путује. Овако или онако. Данас или сутра. Зачудо, то нимало не узнемирава српску јавност и српску савест. Супротно од онога што би се у таквој ситуацији морало очекивати, српски политичари углавном поздрављају генералову "добровољну предају", а медији се такмиче у томе ко ће нам боље и сликовитије приказати Студију српских "светло-хашких гробова". Српски народ, разјапљених уста и мртво укочених вилица, слуша оно што му вампири из властитих редова саопштавају. Да ли нешто уистину чује, тешко је рећи, када су и "чекић и наковањ", поготово "узенгије" у туђим, несрпским рукама. Сигурно је да се крај српским мукама назире. Уосталом само жив човек мора да се бори с невољама, што би се за мртвог, индолентно опруженог на катафалку, тешко могло рећи. Дакле, браћо Срби, дошло је време да себи извадимо и ово једно преостало ћораво око, те да се срећно разбашкаримо у спасоносном мраку нашег милог (без)умља.

Српска Зора Бела

Издајници и изроди

Влада Србије је, нажалост, институција најобичнијих дрипаца и набигуза, бескрвних, малоумних и спремних на сваку врсту послушности и пасје оданости оним разбојничким круговима у свету и земљи, којима продају своју душу попут припросте уличне проститутке. Мозак им се претворио у измећарски калкулатор са самом једном рачунском операцијом (сабирање) и једном вером (Мамон). Таквим уштвама судбина земље, српског народа и будућност његовог потомства апсолутно ништа не значи. То су у главу изјебани хедонисти, чија се потреба за уживањем свела на слушање музике "златних талира" који директно "с неба" упадају у њихов умни клозет. Они су саставни део оног светског експеримента, који би се могао именовати као комуно-глобално клонирање срећних говноједа. Коначно, то су бешчасне џукеле на ланцу Јуно Монете, чије би лајање и слинављење требало да постане саставни део јединствене васељенско-ан/им/алне музике.

Ругло које се, попут највеће пошасти, раширило српском политичком мишљу, озбиљно прети да у потпуности затре српску државу и народ. На кључним местима у државној власти налазе се нељуди (стока, па и звери), који, овог пута, не комадају само земљу, већ прецизно (систем/ат/ски) разарају сваку здраву и плодну мисао у српском бићу. Циљ је јасан: Србе треба претворити у безличну масу миомирисног мондијалистичког ништавила, односно, у људе без прошлости, порекла и свега онога што човека чини човеком.

Да би се човек одлучио да промени властито име, неопходно је да му се оно постојеће максимално огади. А да би му се оно огадило, потребно је да се такво име повеже са нечим крајње ружним (одвратним); оним што у његовом бићу изазива нелагодност, непријатност и нагон за повраћањем. Слично психо "гешталтовање" се већ прилично дуго примењује над српским народом, свакако, уз помоћ "свемогућих" медија, који се налазе под контролом српске актуелне (издајничко-поданичке) власти и одређених (моћних) криминогено-политичких кругова у иностранству. Дакле, све је управљено ка једној мети - ка черечењу душе једне нације и "добровољном конвертовању" човека (нације) у ништа. Да ли ће Срби на таквом путу властитог поништавања истрајати, не зависи много од самог народа већ од оних људи који су се ставили на његово чело.

Сам министар Вукчевић је једна излапела лојара (по сопственом признању, протерана из Славоније од стране "злих" Срба), те је илузорно очекивати да он учини било шта корисно за земљу Србију. Његови надређени су Вук Драшковић (дипломатско-ушпиљени дроњак из рода примата) и Горгона Даница (стоглава Медуза), пентагонални брачни пар, којима су и памет и срце давно сишли у задњицу. Наравно, од тавих похлепних октопода нимало се не разликују ни други у српској власти, а да је то баш тако потврђује нам здрава логика: с ким си такав си! Антисрпска активност СПО "перјаница" је толико очигледна и "транспарентна", да је не би могао приметити само онај човек коме је из главе одстрањено барем пола мозга. Вуково арлаукање и вукодлачење у (без)умној тмини донекле се и може разумети, јер је он сам себе довео у безизлазну позицију хашког евнуха (безмуда). На главу је ставио "ореол" изрода тако да више нема чега да се боји (сем карла-курнице) нити да се стиди.

Поента свега горе реченог је то, да нико ко се дружи са доказаним изродима, не може имати часне намере у односу на своју земљу порекла и народ од кога је потекао или пре - отпао. КСУ, Мирослав Ђорђевић, Јасмина Вујић и други челници "велике" и "значајне" српске организације у Америци, јасно нам показују да њихов рад никако не може бити у интересу Срба и Србије. Ђорђевић је велики опсенар и хохштаплер - једна умна протеза којом се Стејт Департмент вешто служи у постизању оних циљева на просторима СЦГ који би се тешко могли остварити на други начин (детаљније у чланку "Закукуљена логика Мирослава Ђорђевића"). Нажалост, КСУ је у своје ђавоље кочије успела да упрегне и поједине српске интелектуалце (попут Срђе Трифковића), чији текстови дају целом том српско-америчком "какусу" један привид патриотске оријентисаности. У Србији пак, интелектуалаца готово да и нема или, ако их има, врло их је лако "убедити" да је црно, уствари, бело. Један од таквих скорашњих примера је и наш врсни исламолог Мирољуб Јефтић, који понизно љуби скуте свог америчког брата из бранше.

Просторије у згради Министарства за дијаспору додељене су Мирославу и КСУ пре готово два месеца. Пошто се прве реакције појављују тек данас, да ли то значи да су у Министарству и КСУ веровали да таква "расподела испод руке" никада неће бити откривена? Наравно, нормалном човеку је то сасвим несхватљиво и чини се немогућим. Међутим, поодавно, у једном тренутку, да ли на сајту Министарства или Српске дијаспоре, појавила се кратка вест о усељавању КСУ у "кућу дијаспоре", да би она убрзо била уклоњена. Све нам то указује на крајњу перфидност, поквареност и подмуклост, како самог Министарства тако и Српско-америчког конгреса. Шта рећи на осионост КСУ, која сада "нуди" "своју просторију" другим српским организацијама, које тамо "могу наступати под именом КСУ", а истовремено и "задржати властити идентитет"? Каквог ли само понижења других озбиљних српских друштава! За КСЕ разбојнике све друге српске организације су недозрела деца.

Српска Зора Бела

ИЗВОДЉИВО ЈЕ!

СТУДИЈА ИЗВОДЉИВОСТИ (ЗАВОДЉИВОСТИ, ЗАВАДЉИВОСТИ, ЗАВИДЉИВОСТИ)

ГЛОБАЛНА КЛАНИЦА

Српска издајничка Влада је коначно добила "потврду" и "признање" за свој приљежан и "напоран" рад на черечењу српске државе, народа и убијања властитог потомства. Еу-ропске слуге изашле су радосно на улице српских градова, весело, раздрагано, уз неизбежан осмех срећних идиота. Јадној српској деци (која не сносе никакву кривицу за неспособност својих "родитеља"), обукли су мајице са злокобно хедонистичком поруком: "Изводљиво је!" Наравно, деци није јасно о чему се ту ради, али, барем су добили адекватну одећу за лето које долази. Можда и који динар за сладолед, пиће. Наш народ каже: "што једна будала поквари, десет паметних то не може поправити". А шта да кажемо за малоумну "изводљивост" комплетне српске владе? Мајмуни у моделима најпрестижнијих европских модних кућа, заправо, стока која трчи пред руду, да би дохватила банану или попасла још коју сочну травку, никада није умела да мисли нити је знала да су јој комфор и светла пространа штала приуштени само зато да би глобалне кланице могле да буду озбиљно упослене.

ЖИВОТИЊСКА ФАРМА

Понашање српске опозиције нимало се не разликује од оне глупости и мајмунско-циркуске искежености, која се свакодневно приказује на позиционим сточновашарским медијима наше несрећне земље. Када би Орвел био у стању да види српску политичку сцену, тешко да би могао да поверује рођеним очима, јер његова "анимално товилиште" није више ствар фикције или распаљене маште уметника, већ сушта реалност, отелотворена усред Европе. Српска опозиција се не усуђује да отворено каже српском народу, да је "Студија изводљивости" само једна нова "жвака" за будале, односно, таква ступидност којој тешко да има равне, сем, можда, оне, по злу чувене, "колатералне штете" (лудачко-генијалне синтагме светских разбојника), којом се, крајем деведестих, озваничио почетак сезоне некажњеног лова на српски род. Опозиционо-позициони чопор примата, који и даље размишља ниским челом и црвеним убалеганим дупетом, ипак, својом животињском интуицијом схвата, да се ни по коју цену не сме супроставити глобалним чобанима, јер од таквих зависи да ли ће слободно пасти (харати) српске осмуђене ливаде или ће у јарму (заједно са својим унесрећеним сународницима) теглити плуг нове светске комуне за шаку зоби, а можда и постати делом хашко-карлакурне циркуске шатре, у којој је поменуто црвено дупе (српско свакако) главна атракција.

УДАРНА ПЕСНИЦА

Српска политичка стока (позиционо-опозициона) остаје намерно мутава на тешко брукање (мајмунисање) шефа дипломатије СЦГ, Вука Драшковића, чије понизне (сервилно-дупеувлакачке) изјаве наносе невиђену и непоправљиву штету српској држави и српском народу уопште, ма где да се он налази. Наравно, јасно је и због чега нема озбиљнијих реакција на очигледне издајничке (поданичке) потезе такве животиње, јер, у ствари, Вук (мајмун) је "ударна песница" како оних који се данас налазе на власти тако и оних који претендују да сутра запишавају српски простор својом мокраћом и згађују га властитим изметом. Српски политичари (јадници), размишљајући гузицом, никако нису у стању да схвате да господари никада нису волели улизице и доушнике, мада су их увек користили за прљаве послове. Наравно, у оном часу када им такве сподобе нису потребне, нимало се не двоуме већ их одмах одстрањују, дајући им "награду" какву такав несој и заслужује. Уосталом, сетимо се народне песме: "Кад издаде мене код тебе/ и тебе ће сутра код другога".

ИЗВОДЉИВО ЈЕ... ОВЕНЕ

Његош би рекао: "слатка мама, но би на удицу". Такозвана, "Студија изводљивости" није никакв знак добре воље, којом такозвана Европска Унија "части" Србе и Србију. Само би дресирани и бичем "обучени" мајмун могао у то да поверује. Уколико Савет министара ЕУ и потврди да има намеру да заиста разговара на тему "придружвања" СЦГ Европској штали, тада ће то бити само невешто направљена варалица за сомове. Уследиће нова условљавања и ново упадање Срба у живо блато властите похлепе. С друге стране, уједињена Европа је само сан, утопија некаквих европских ентузијаста (типа Мора и Овена), коју ће њихова стока разбуцати као говече пласт неограђеног сена. Дакле, велики је степен вероватноће, да оног часа, у коме би Србија требало да постане део "цивилизованог" света, уједињене Европе неће ни бити. Сваком нормалном уму морало би бити јасно, да се убијањем националног духа, никада не може остварити цивилизацијски напредак, већ се тако може само ући у нову људску несрећу и страдања огромних размера.

КСУ КУЋА ИЗДАЈЕ

С друге стране, очекивања да ће српска дијаспора успети нешто корисно да уради за свој род, чини се, сасвим су се изјаловила. Другачије и није могло бити, када се под утицајем српских власти (посебно СПО оваца и Вука Драшковића), једна издајничка српска организација (КСУ) ставља у први план. Ко ће коме ако неће свој своме: издајник издајнику, частан човек часном човеку. Нажалост, ових других, изгледа, све мање је међу Србима. За КСУ је најважније да оствари свој дугогодишњи циљ, да све српске организације стави под своју "капу". Како то није успела "милом", сада је одлучила да сама заузме тзв. "кућу српске дијаспоре" у Београду, у којој ће, ето, и друге српске организације имати прилику (под покровитељством и "очинском" бригом КСУ), да искажу своје ставове и задрже властити улизички идентитет. Чини се да друге српске организације још нису озбиљније реаговале на поменуто понижавање од стране власти у Србији и КСУ. Неке од њих, вероватно, једва ће дочекати ту јединствену прилику да се "афирмишу" у сали српско-америчких "конгресмена". Ипак, надајмо се да ће оних часних и достојанствених бити више, те да ће бити у стању да се супроставе погубн oj политици оних којима је лична корист једини мото у животу.

Људи слични Мирославу Ђорђевићу, Вујићевој, Милинковићу, Алечковићевој, Мраовићу и другим челницима КСУ, Српско-америчког конгреса и неких измишљених организација у Европи (КСЕ, КСЕА), огромно су и страшно ругло на лицу српске дијаспоре. То су уштве које не долазе у Србију због добра рођеног народа, већ ту стижу с намером да своју отаџбину опљачкају, а то нам показује и последњи срамотни пример, где КСУ изнајмљује (односно добија на поклон од Вука Драшковића - издајника) простор од неколико стотина квадратних метара у центру Београда, за тричавих 100 евра. Наравно, овде би требало подвући, да се карактеристика лопова и издајника не сме приписивати свим члановима КСУ и Српско-америчког конгреса, јер је сигурно да се ту налазе, највећим делом, поштени и часни Срби, који, нажалост, о правим пљачкашким намерама својих "вођа" ништа не знају. Али, то их сутра неће оправдати нити са њих скинути одговорност за зло и несрећу коју њихова организација доноси српском народу. Зато је на њима, да се коначно пробуде и са кључних позиција у својим организацијама уклоне оне који би и надаље да зарађују на пошасти која уништава Србију деценијама. Коначно, зар није чудно, да једна "уважена" српска организација на америчком континенту, после 14 година свога постојања, броји свега неколико стотина чланова. Упита ли се ико, зашто је то тако? Одговор је јасан: лоповима никада није одговарало велико чланство, јер би то сигурно умањило шансе Ђорђевићу и другим фуњарама, да несметано раде противно интересима своје земље, а за властити џеп.

УМНА ПОДРШКА (С. ТРИФКОВИЋ)

Након свега јасно је због чега ни "студија заводљивости" (на криви пут свакако) ни очигледна издаја српских власти (коју у свој својој ружноћи оличава Вук Драшковић), уопште није тема за КСУ. Интересантно је, да се тиме, изгледа, не намеравају да позабаве ни водећи српски интелектуалци, било да се налазе у Србији или иностранству. Да ли је могуће да су се баш сви продали или, можда, предали? Ни једно ни друго не доликује људима који су стекли репутацију уважених српских интелектуалаца. Узмимо пример Срђе Трифковића, чија је улога у афирмацији КСУ и Српско-америчког конгреса незаобилазна. Иако се не може оспорити да тај човек спада у сам врх српске интелигенције, његово понашање је врло тешко објашњиво. Да ли је могуће да и он узима део плена, који КСУ разбојници годинама убирају са леђа своје сироте браће у отаџбини? Сетимо се његове ватрене подршке Бушу за време председничких избора. Немогуће је претпоставити да Срђа не зна да се империјална политика не може изменити једним изборима. Захваљујући његовим текстовима, многи Срби су почели да са симпатијама гледају на Буша млађега. И шта смо добили Бушовом победом? Исто оно што бисмо имали да је којим случајем победио Кери. Трифковић није јуче стигао "од оваца" да то не би знао и једини логичан закључак јесте, да је то урадио из некакве личне користи. Пљунуо је на себе као интелектуалца и човека уопште. Мада је некада (у Милошевићево доба) знао да "окрпи" Вука Драшковића, данас, када је овај досегнуо врхунац људског бешчашћа, не пада му на памет да "зналачки" анализира профил најгорег српског политичког крпигуза. На уму су му друге "студије", слична оној у јануару ове године, када за свог "љубљеног" Буша, каже " да је умислио да је помазаник самог Провиђења ".

ШТРАНГА ОКО ВРАТА

Несрећна "Студија о изводљивости" личи на оно када вас неко позива у госте, говорећи: "Ви дођите, али ја не знам да ли ћу бити код куће". И заиста, велико је питање докле ћемо се залетати на грубо направљену варалицу, као да смо сомови а не људи. Радујемо се нечему што би могло да деси у току следећих десетак година, а не помишљамо на то да можда земље Србије, уколико се њено разарање настави садашњим темпом, тада неће ни бити. А вероватно ни Европске уније. Потирање духа нације није пут ка новој цивилизацији и свету без граница и кад год се нешто слично покушало да уради, углавном се то завршавало великом несрећом. Мало је вероватно да ће Европска комуна у томе имати више среће. Стога, сва је прилика да ће за десетак година нека друга стара (остарела) нација Европе викати сулудим гласом: "Изводљиво је!", и то у оном часу када себи (баш као данас Србија) буде несвесно стављала конопац око врата.

Душан Вукотић

Превара на ЕКС (Милинковићев Европски конгрес Срба)

"Дакле, радни назив Европски конгрес Срба на овом скупу трајаће толико колико траје и сам скуп 26.02.2005. године.Нема никаквог говора о оснивању конгреса". (Милинковић, јануар 2005)

Поштоване даме и господо!

Још једна протува "смисила" је како да додатно запржи чорбу своме роду. Овог пута то није ни Сима Мраовић ни Мила Алечковић, већ нови стари преварант, муфљуз и набигуз, по имену Зоран Милинковић, остарели "студент" и бивши кандидат за председника Републике Србије, за кога није гласала ни рођена фамилија.

Појединци су ми раније повремено замерали на грубим речима, које сам упућивао на рачун пробисвета и шибицара, Симе и Миле. Вероватно ће тако бити и овога пута, али ја једноставно не могу другачије окарактерисати Зорана Милинковића, сем као једну најобичнију анадолску лојару, која је закевтала оног часа када су се друге џукеле, на часак, барем наизглед, примириле и умукнуле. Лавеж такве помијаре морао би да запара свако здраво српско ухо, уколико у нашем бићу уопште такво "ухо" постоји.

Наравно, јасно је да Милинковићев canis-мозак није довољно развијен, јер се у њему "племенито" језгро одавно истопило, а похлепна ирадијација се толико повећала, да му сем развраћених чељусти и припростог лавежа ништа друго није преостало. Ипак, то што Милинковићев мозак није за две ноге и није толико важно. Далеко је страшније то што, малтене, нема оних људи у европском расејању, којима такво дивље арлаукање смета и који би били спремни да одвоје мало свог драгоценог времена за своју нацију и матичну државу. То јесте, који би својом активношћу, у сагласности са другим часним Србима из Европе, спречили да несој упропаштава сваки покушај јасног, поштеног и осмишљеног српског сабирања.

Уосталом, постоји ли ико нормалан, ко би био у стању да схвати доњи анимални позив!? Свакако да Милинковић, као обична дугорепа и дугодлака пришипетља има право да испије и оно мало мождане сиве масе, којом га је Бог нагрдио! Као што видимо, он то чини на ЕКС (конгресоманијачки), баш онако како су то радиле сличне јајаре пре њега. Мада се понекад (не баш често) дешава да Милинковићу понеку коску баце србоамерички "конгресмени", он примећује да се сав олињао и да се претворио костокожну животињску мумију. Утроба му је зацвилела: "од ових се ти нећеш никада нејести!" Зато је данас кренуо у лов на стрвину, по опробаном "симомилном" рецепту. Ипак, Милинковић је ту, размишљајући празном утробом и везаним цревима, смислио нови "мамац" за поштен и хуман свет.

Обратимо сада пажњу на последњу тачку у Милинковићевом штуром позиву, под насловом "Један евро једна нада"; заправо, на његову намеру да оснује некакав Фонд солидарности. Неко ће помислити да је то уистину добра идеја. Колико Срба има у расејњу? Свако од њих да одвоји по један долар месечно, сакупио би се који милион долара! То није посебно значајна сума за Србију, али, могла би се, рецимо, искористити за помоћ нашим младима, посебно надареним студентима (баш онако како је Милинковић и заарлаукао). Али, када боље размислимо, данас је тешко сакупити новац међу нашом дијаспором, па макар да се ради и о једном једином долару. Људи су толико пута варани, тако да се томе не би требало чудити.

Ипак, таквом позиву би се реално могло одазвати која стотина наших људи. Сакупила би се тако мала сума, са којом се ништа озбиљно не би могло урадити. И шта тада? Нарвно, све би ту морало да буде јасно српској дијаспори, барем онолико колико и мутаво-кевтавом Милинковићу. Уз све то, не би се смело заборавити, да је Милинковић већ долазио да пљачка рођену земљу, чиме је показао да је спреман на свакакву врсту подвала и најодвратнијих превара. У Србији готово нико и не зна ко је он. Кандидат за председника, коме није пало на памет да учествује у кампањи. Зар да га неко

препозна? И још да троши новац без везе!? Фуњара је покупила оно што му по закону "припада" и вратила се у своју јазбину.

Да ли Срби у Европи имају достојанства и људског поштења? Ако га имају, тада ће се потрудити да их и надаље не брукају битанге, сецикесе и караконџуле типа Зорана Милинковића, Симе Мраовића, Миле Алечковић. Уколико са њихове стране не буде никаквих озбиљнијих реакција, тада би морали бити свесни, да се ни по чему не разликују од поменутих ЕКС Србо-јајара.

Мислим да нема потребе да се посебно осврћем на сам Милинковићев позив. У прилогу вам је Милинковићево писмо упућено мени прошлог месеца, које до краја разголићује његову погану намеру.

По вољи вам господо.

Душан Вукотић

П.С.

Сетимо се Владике:

Част и брука живе довијека

САВЕ(С)Т ДИЈАСПОРЕ

уторак, 01 јул 2003

Саветовање вампира Савет дијаспоре, који није у стању ни да међусобно, унутар себе, нормално комуницира и који је од самог почетка био Кљајевићева (владина) фатомска институција, пре свега захваљујући њеном "мутавом" председнику и "распричаном" потпредседнику, Чедомиру Несторовићу и Јасмини Вујић, однекуд се дигао из мртвих (повампирио се) и кренуо, под окриљем мисаоне таме, у ново забадање својих отровних зуба у истањени српски врат и у испијање оно мало здраве крви (и памети) која је, у српском малаксалом телу још остала.

Тај фантомски вампиризам, у коме се сва логика и људски ум потиру, отелотворен је у чудном и наказном бићу, преосталом од одсечених ноематских удова и безглаво похлепног вентрикулума (ануснофагусног сновидења) раскалашне српске "памети" Чедомира Несторовића и Јасмине Вујић. Поменута, свакако несвакидашња и непојмљива синтагма, у којој се извраћена и опака мисао, склопила од онога чега нема и саркофага који се отвара пред нашим, однекуд, замагљеним погледом, у ствари је права слика и прилика наше матично-дијаспорне крвопије, страшне немани, распомамљене и сурове, српске самоубилачке стварности. Несторовић и Вујићева су само један мали део наше екскрементно прождируце (копрофагне), национално "алцхајмерске", тешко распознатљиве "досетљивости".

Ругоба, која се у њима хипостазирала, у виду "најпрофитабилније" српске глупости, појављује се само с времена на време, притајено и подмукло, у оним тренуцима када им њихов мртвачки ковчег укалупљујућег хедонизма постане претесан и када нањуше да је мрак у српском мозгу досегао караконџулску густину, у којој би њихови крваво оголели очњаци имали прилику да се зарију у аркус родјене аорте. Наздрављање богу Мамону и испијање тешко справљног српског хемоглобина, за њих је врхунска уметност, увежбана у високостручним (бело)светским и црносрпским лабораторијама церебралногирусног или јамскогробног укопавања.

Werewolf's Ecstasy

Својом свилено сазданом (заузданом) реториком, фантомски Савет, оличен у вампиризму њихових челних, сурдо-распричаних "близанаца", покушава да убеди Србе да шија није врат, а крвави зуб није очњак. По њима, поменути "лук" живота српског бица, у коме се они раскалашно и животињски безобзирно, до бесвести опијају и "бањају", није то што ми мислимо да јесте, већ је небески свод и срећна есхатолошка раван, у којој ће Србин бити најбезбеднији и најнеузнемирљивији. Ухваћени у замку дневног спавања и крваве (по)ноћне пожуде, они никако и нису у стању да осете ужасни смрад који запахњује и који се, из њихове гробно-успављујуће колевке самомастурбирајуће "ат миднигхт" екстазе, шири и потире здраву и бистру српску духовну атмосферу. Њихов мозак је, од Mitternacht "репете" на гробљанском пиру српских умножених авети, толико одлакавио, да им се сав претворио у фалусновагиналну "репину", у којој се копулација са пролазним земаљским благом сматра највећом врлином. Вујићева зна да је некада била лепа и млада (паметна) Српкиња, све до оног часа, када ју је за слатки врат ујео ен-ес-пе-ес-ес драгон (драган). Побогу, зар само њој да белзаменска пенетрација донесе срећу и уживање? Зато данас и осећа аверзију према онима у српском национу, који су успели да се одупру тој привлачној немани и који нису искусили радост, насталу од продирања змајског (змијског) еректилног пројектила у мисаону материцу. За разлику од ње, Несторовић не зна ништа, чак се и не сећа оног времена у коме се (антиљудски) повампирио. И једно и друго, сасвим су добро дошли старом српскокоминтерновском вукодлаку, Кљајевићу, за поноћна бештијања и сатирања здраве, још неповампирене, српске мисли.

Пост мортем уживање

Сваких годину дана, фантомски Савет, сачињен од три моћна и ђаволски умна, од-лака (вљена) мозга, састану да виде шта им је чинити, да би поправили удобност њиховог мртвачког сандука. И мада су дијаболично паметни, ипак се боје, да им у време целодневног спавања, однекуд не доде српски простак, још неуједен отровним зубом распамећивања, који не верује ни у вампире ни вештице, и на њихово комфорно пост мортем место наваља некакву каменчину или, не д'о ђаво, дође са глоговим коцем и забоде га тамо где им је некада срце боравило. На све треба унапред мислити, па зато поново "ситну књигу" пишу (оверену наопаким-ЛАЖОВСКИМ- вукодлачким печатом), у којој се обраћају свим српским "мра(к)овићима" и Мрваљевићима, да им обезбеде "заједнички" гробнојамски бурдељ, јер, у противном, могло би се десити , да и белијал-српски самовредни (и властољубиви) "мрави" долијају . Опет це, веле, да "разматрају" (а никако захтевају!) како да оставе простор српској "расутој" крви да се мало прибере и обнови. Наравно, то не траже, јер су у страху, да би им тако "сабрана" српска крвна зрнца могла да почну "на нос скакати". Да се власи не досете, кренули су средњим, за њих најудобнијим и најмање опасним путем - свеобухватним РАЗМАТРАЊЕМ! Као да им је сам Броз, својим брзометним сперматозоидом, сав (без)ум оплодио! Знају они и то да их је Девла (девил) укинуо, али у изнудици, због још увек, до краја непогажених земаљских закона. Јасно је да ни девла није толико луд, да одбаци, тек тако, своје најверније слуге и чергаре. Никад није сигуран, кад ће му њихови блесави таламбаси, али и "беласави" очњаци затребати. Белсаменово крваво беласање це кренути тек оног часа, када број вукодлака надмаши у бројности српског простодушног сељака са глоговим коцем у својим рукама.

Антивампирско коље

На сав једногодишњи "рад" мртвачког Савета, српски сељак би само одмахнуо главом и њихово умовање бацио у пољски нужник, а потом би наставио да теше глогов колац. Затребаће! Знао је он да пронађе место на коме су вампири некада имали срце и раније, па ни овог пута, убеђен је, неће бити другачије. Најео се белог лука и, осим коцем, наоружао се и Христом у срцу. Истина, данас су се ти акрепи намножили, али, српски "простак" зна око које се "воденице" они окупљају у касним и мрачним сатима. Од похлепног воденичног кола, које им је давно душу самлело, они ће се толико успавати, да неће ни приметити, када поменути "сељак" додје да самеље коров, са глогом у руци, свакако. Бог велики и његова сила! Над свом овом грдном мјешавином, опет умна сила торжествује! Доћи ће дан када це се сви Несторовићи, Вујићи и други српски Мрвовићи, лупити шаком по челу: Шта урадисмо? Зар због мало пролазног уживања, да обрукамо наше часно презиме и светло српско име!? Сва та расколничка и крви жедна српска "господа", ускоро це пред суд Бога и народа изаћи у свој својој духовној беди и голотињи. Од њиховог неподношљивог воња, свет ће тада морати да запушава нос. Наравно, за њих ће тада бити касно, а поклопац њиховог мртвог дома це се заувек спустити, али то ће бити тек почетак за враћање здраве, "припросте" српске свести, видене код оног, поменутог, сељака, који наизглед мирно седи - и оштри антивампирско коље.