ПОВРАТАК КОРЕНИМА
Политичке прилике (или неприлике) у Србији и даље су такве, да се још ни не назире онаква констелација политичкихчинилаца, који би могли земљи обезбедити улазак у једну, конзистентну и преко потребну мисаоност исаборност, како на унутрашњем тако и на спољњем плану. Истина, нешто сенаизглед помера, барем у домену грађења новог, "поштеног" имиџа. Ипак, одмах на старту, како је Коштуничина влада направила грешку у "корацима", допустивши да им се на месту министра полиције, нађе човек, који је у давно доба, "младалачки несташно", учествовао у пљачкању некакве "трафичице". Ми Срби као да никако нисмо у стању да схватимо, да народ не смеју представљати, нити народне интересе заступати, људи који имају било какву озбиљнију мрљу у својој биографији. Поготово данас, када смо морално и духовно толико посрнули, да постоји реална опасност, да се у Србији, заувек прихвати зло као добро а лаж као истина. Наравно, нико не може тврдити да и тежи преступник, након издржане казне, не би могао да се "поправи" и постане частан и достојанствен човек, и такви примери нису баш толико ни ретки. Дакле, могло би заиста бити да је новоименовани министар полиције поштен човек, мада постаје врло проблематично када неко за себе то сам изјави, јер једини начин којим би таква особа могла да доказе властито поштење, јесте то, да се никада није прихватила функције на којој се тренутно налази. Из таквог, случајно наметнутог силогизма, недвосмислено произилази, да новопечени министар полиције, у најмању руку, није личност којој би се могло веровати. Мада један човек (министар) никако не може осликавати духовну снагу нове владе, он јој ипак, сасвим непотребно, удара на самом старту, печат неозбиљности и неодговорности и гура је ка оном полу (негативном), на коме су се налазиле многе претходне српске власти.
АПЛАУЗ У УШИМА
Данас често чујемо да Србију "потресају" бројне "афере" (разбојништва), али је стварност, нажалост, сасвим другачија. Заправо, било би то уистину добро, када би поменуто "потресање" српског јавног мњења уопште постојало. Човек је биће које се прилагођава условима живота и његова се свест релативно лако може обликовати, те постоји огромна опасност да се данашње стање духовне и емотивне отупелости у нашој земљи зацементира за дуга будућа времена. Наравно, није потребно објашњавати колико је народна индиферентност према политичким (безумним) "акробацијама" њихових "трибуна" опасна за сами опстанак државе. Ипак, никада нација не може бити крива за летаргију и неинвентивност, већ за такву "мртвачку" климу кривицу сносе себични и плиткоумни "владари", као и она, такозвана, интелектуална (дубокоумна) елита, којој у Србији и свету прети потпуни морални крах и улога "хладних" и прорачунатих "аналитичара", потопљених у мору сопствене самодовољности. Теоретска еквилибристика, каквом се баве наши водећи "умови", свакако је потребна и никако је не би требало потцењивати, али, она губи сваки смисао уколико се у потпуности "одсече" од токова практичног живота. И заиста, Срби данас имају велики број "бриљантних" интелектуалаца, који умеју врло јасно и прецизно да "дијагностикију" наше болести или да предвиде даљу "егзацербацију" у српској саборној (а никада сабраној) мисли. Њима (што је и природно) прија свакодневно аплаудирање "обицчног" човека, поготово, када време покаже да су се њихове "инфауст" прогнозе у великом броју обистиниле. Од претеране количине памети, такви "генијални" умови уопште, изгледа, нису у стању да схвате (нити поднесу), да би неко могао с њима да се мери, пуни су таштине, а несвесни саможивости, која, без обзира на сву њихову енормну памет, мора да делује депримирајуће на читаву нацију, а, у коначном збиру, и на њих саме.
ПРОГРАМИРАНИ СУИЦИД
Пошто је у Србији стање духа такво, да би се, у неком догледном времену, тешко могло очекивати "оздрављење", природно је да се гаји нада, да би помоћ могла да дође од оних Срба, који су се, из разноразних разлога, раселили широм планете. Обичан свет у Србији верује, да су такви Срби далеко више одани свом народу и држави, него што је то случај са нама, који и данас живимо у "својој" земљи. У великој мери, такво виђење наше дијаспоре, од стране Србина у Србији, јесте исправно. Срби у расејању (барем њихов већи део), врло су везани за матицу и сваку српску несрећу на просторима своје матице далеко јаче и теже доживљавају, понекад, чак, чини се, и више (емотивније) од оних Срба који су том истом несрећом директно погођени. Али, зло је у томе, што се и таква ламентирања, над очигледном трагедијом своје сабраће, врло брзо, након пражњења силне љубави, враћају у устаљењу "колотечину" и очекивање нове прилике за "кукање". Уживање у властитој пропасти (нека врста чудног популистичког мазохизма), нешто је што постаје константа у свести сваког живог или новорођеног Србина на тлу Балкана, али, изгледа, да се сличан синдром "програмиране аутодеструкције" значајно укоренио и телу српске дијаспоре. Наравно, разлози такве "тугованке" леже у српској прошлости, миту и "причи" о нашој неслози и неспособности да се људски организујемо, која се из генерације у генерацију (с колена на колено) преноси и множи у нажим жалобитним дамарима. Ипак, необично је да ми нисмо у стању, да се, из такве наопаке "слике" о себи, искобељамо и да се одупремо суицидним поривима, којих би већ једном морали да будемо свесни.
Један човек, Србин (настањен у Шведској), покренуо се и, давно схвативши да од поменутог "јадовања" нема никакве користи, изабрао једини пут који нам може донети самопоштовање, неопходно да би се српско колективно биће уопште могло померити из тешко објашњивог мртвила. Његова борба позната је српским читаоцима дугим годинама иза нас. Многи су претпостављали да ће се он уморити и дићи руке од највећег идеала, којег жив човек уопште може имати, а који се односи на човекову везаност са судбину рођеног народа и доживљавање властите личности као збир предачког ума; коме би свако частан требало да се поклони и да га поштује у име нараштаја који следе. Наравно, такав Србин (Никола Јанић по имену и презимену), који је свој "нерв" уткао у националну умну нит и који зна да је живот (мада, наизглед, ефемеран) вредан онолико колико га човек посвети своме роду и добробити оних који ће иза нас доћи, никада није клонуо духом (чак ни у тешким личним невољама) и показао нам је како се треба борити за српски опстанак и националну самосвест. Никола није много "мудровао" и просипао "памет", онако како то свакодневно чине наше "уважене умне главе", већ нам је одмах указао на практичан пут, којим би се српство могло удаљити од силних Сцила и Харибди и свеколике пропасти. Многима од нас Никола је отворио очи и објаснио нам, да ствари нису толико запетљане колико нам се чини и да се Срби могу на једноставан начин, крајње демократски и људски организовати, те започети оне активности на кључним фронтовима (медијским, економским), од којих данас првенствено овиси даља српска судбина. За оно што нам господин Јанић предлаже, није потребно (за почетак) ниста више од мало добре воље.
ПРЕКОР ПОТОМАКА
Нажалост, чини се, да је Србима у расејању изузетно тешко да се пробуде, устану из топлог кревета, умију се "српском" савешћу и закораче у онај простор, који не би више представљао њих саме или њихову слику у огледалу. Ни на крај памети нам, изгледа, није да помислимо како је живот јединке пролазан и крајње обесмишљен уколико је окренут само личној добробити. Зар ћемо допустити да нам нагонско (анимално) у нашој природи преузме "дизгине" и потера нас на ливаду са богатом "травом", на којој ћемо сами да пасемо своју есенцију, док сасвим не попасемо и себе и најрођеније? Да ли ће Срби доживети такву судбину, тешко је рећи. На основу неких "сигнала" у последње време, добија се утисак, да борба Николе Јанића за повратак Срба највишим вредностима умног бића, ипак неће бити узалудна. Јасно је да његове замисли имају велику подршку код огромне већине Срба у Европи, али та већина, на нашу несрећу, никако не успева да се до краја испољи, јер је врло често заступају представници некаквих српских организација, којима је одавно и сам Бог рекао "лаку ноћ". Опет, нико се неће моћи оправдати пред судом будућих покољења, тако што це рећи, да он није могао ништа да уради, пошто су у његово име говорили српски изроди и ветропири. Потомци ће нас једном, сасвим логично, запитати: а где сте ви били и зашто сте допустили да нам најгори шљам завлада родом, сатре нашу младост и уништи српску будућност?
УСДЕ - ПИТАЊЕ ЧАСТИ
УСДЕ (и Јанић) до краја су отворени и прецизни. Нуде уједињење српским
