САВЕ(С)Т ДИЈАСПОРЕ

уторак, 01 јул 2003

Саветовање вампира Савет дијаспоре, који није у стању ни да међусобно, унутар себе, нормално комуницира и који је од самог почетка био Кљајевићева (владина) фатомска институција, пре свега захваљујући њеном "мутавом" председнику и "распричаном" потпредседнику, Чедомиру Несторовићу и Јасмини Вујић, однекуд се дигао из мртвих (повампирио се) и кренуо, под окриљем мисаоне таме, у ново забадање својих отровних зуба у истањени српски врат и у испијање оно мало здраве крви (и памети) која је, у српском малаксалом телу још остала.

Тај фантомски вампиризам, у коме се сва логика и људски ум потиру, отелотворен је у чудном и наказном бићу, преосталом од одсечених ноематских удова и безглаво похлепног вентрикулума (ануснофагусног сновидења) раскалашне српске "памети" Чедомира Несторовића и Јасмине Вујић. Поменута, свакако несвакидашња и непојмљива синтагма, у којој се извраћена и опака мисао, склопила од онога чега нема и саркофага који се отвара пред нашим, однекуд, замагљеним погледом, у ствари је права слика и прилика наше матично-дијаспорне крвопије, страшне немани, распомамљене и сурове, српске самоубилачке стварности. Несторовић и Вујићева су само један мали део наше екскрементно прождируце (копрофагне), национално "алцхајмерске", тешко распознатљиве "досетљивости".

Ругоба, која се у њима хипостазирала, у виду "најпрофитабилније" српске глупости, појављује се само с времена на време, притајено и подмукло, у оним тренуцима када им њихов мртвачки ковчег укалупљујућег хедонизма постане претесан и када нањуше да је мрак у српском мозгу досегао караконџулску густину, у којој би њихови крваво оголели очњаци имали прилику да се зарију у аркус родјене аорте. Наздрављање богу Мамону и испијање тешко справљног српског хемоглобина, за њих је врхунска уметност, увежбана у високостручним (бело)светским и црносрпским лабораторијама церебралногирусног или јамскогробног укопавања.

Werewolf's Ecstasy

Својом свилено сазданом (заузданом) реториком, фантомски Савет, оличен у вампиризму њихових челних, сурдо-распричаних "близанаца", покушава да убеди Србе да шија није врат, а крвави зуб није очњак. По њима, поменути "лук" живота српског бица, у коме се они раскалашно и животињски безобзирно, до бесвести опијају и "бањају", није то што ми мислимо да јесте, већ је небески свод и срећна есхатолошка раван, у којој ће Србин бити најбезбеднији и најнеузнемирљивији. Ухваћени у замку дневног спавања и крваве (по)ноћне пожуде, они никако и нису у стању да осете ужасни смрад који запахњује и који се, из њихове гробно-успављујуће колевке самомастурбирајуће "ат миднигхт" екстазе, шири и потире здраву и бистру српску духовну атмосферу. Њихов мозак је, од Mitternacht "репете" на гробљанском пиру српских умножених авети, толико одлакавио, да им се сав претворио у фалусновагиналну "репину", у којој се копулација са пролазним земаљским благом сматра највећом врлином. Вујићева зна да је некада била лепа и млада (паметна) Српкиња, све до оног часа, када ју је за слатки врат ујео ен-ес-пе-ес-ес драгон (драган). Побогу, зар само њој да белзаменска пенетрација донесе срећу и уживање? Зато данас и осећа аверзију према онима у српском национу, који су успели да се одупру тој привлачној немани и који нису искусили радост, насталу од продирања змајског (змијског) еректилног пројектила у мисаону материцу. За разлику од ње, Несторовић не зна ништа, чак се и не сећа оног времена у коме се (антиљудски) повампирио. И једно и друго, сасвим су добро дошли старом српскокоминтерновском вукодлаку, Кљајевићу, за поноћна бештијања и сатирања здраве, још неповампирене, српске мисли.

Пост мортем уживање

Сваких годину дана, фантомски Савет, сачињен од три моћна и ђаволски умна, од-лака (вљена) мозга, састану да виде шта им је чинити, да би поправили удобност њиховог мртвачког сандука. И мада су дијаболично паметни, ипак се боје, да им у време целодневног спавања, однекуд не доде српски простак, још неуједен отровним зубом распамећивања, који не верује ни у вампире ни вештице, и на њихово комфорно пост мортем место наваља некакву каменчину или, не д'о ђаво, дође са глоговим коцем и забоде га тамо где им је некада срце боравило. На све треба унапред мислити, па зато поново "ситну књигу" пишу (оверену наопаким-ЛАЖОВСКИМ- вукодлачким печатом), у којој се обраћају свим српским "мра(к)овићима" и Мрваљевићима, да им обезбеде "заједнички" гробнојамски бурдељ, јер, у противном, могло би се десити , да и белијал-српски самовредни (и властољубиви) "мрави" долијају . Опет це, веле, да "разматрају" (а никако захтевају!) како да оставе простор српској "расутој" крви да се мало прибере и обнови. Наравно, то не траже, јер су у страху, да би им тако "сабрана" српска крвна зрнца могла да почну "на нос скакати". Да се власи не досете, кренули су средњим, за њих најудобнијим и најмање опасним путем - свеобухватним РАЗМАТРАЊЕМ! Као да им је сам Броз, својим брзометним сперматозоидом, сав (без)ум оплодио! Знају они и то да их је Девла (девил) укинуо, али у изнудици, због још увек, до краја непогажених земаљских закона. Јасно је да ни девла није толико луд, да одбаци, тек тако, своје најверније слуге и чергаре. Никад није сигуран, кад ће му њихови блесави таламбаси, али и "беласави" очњаци затребати. Белсаменово крваво беласање це кренути тек оног часа, када број вукодлака надмаши у бројности српског простодушног сељака са глоговим коцем у својим рукама.

Антивампирско коље

На сав једногодишњи "рад" мртвачког Савета, српски сељак би само одмахнуо главом и њихово умовање бацио у пољски нужник, а потом би наставио да теше глогов колац. Затребаће! Знао је он да пронађе место на коме су вампири некада имали срце и раније, па ни овог пута, убеђен је, неће бити другачије. Најео се белог лука и, осим коцем, наоружао се и Христом у срцу. Истина, данас су се ти акрепи намножили, али, српски "простак" зна око које се "воденице" они окупљају у касним и мрачним сатима. Од похлепног воденичног кола, које им је давно душу самлело, они ће се толико успавати, да неће ни приметити, када поменути "сељак" додје да самеље коров, са глогом у руци, свакако. Бог велики и његова сила! Над свом овом грдном мјешавином, опет умна сила торжествује! Доћи ће дан када це се сви Несторовићи, Вујићи и други српски Мрвовићи, лупити шаком по челу: Шта урадисмо? Зар због мало пролазног уживања, да обрукамо наше часно презиме и светло српско име!? Сва та расколничка и крви жедна српска "господа", ускоро це пред суд Бога и народа изаћи у свој својој духовној беди и голотињи. Од њиховог неподношљивог воња, свет ће тада морати да запушава нос. Наравно, за њих ће тада бити касно, а поклопац њиховог мртвог дома це се заувек спустити, али то ће бити тек почетак за враћање здраве, "припросте" српске свести, видене код оног, поменутог, сељака, који наизглед мирно седи - и оштри антивампирско коље.

КСЕ разбојници: Сима, Мила, Вера, Перић, Кнежевић - Ђорђевићеви клонови

Date: Mon Mar 1, 2004 5:22 am

Поштована господо,

Прекјуче сам упутио писмо госпођи Марјановић, као одговор на њен допис, у коме нам открива да Сима Мраовић својеглаво наставља са, надам се, узалудним "гурањем КСЕ камена узбрдо", који би се ипак могао "скотрљати" на недужне српске главе, како у дијаспори, тако и у матици. Очекивао сам да ће Вера, уколико је уистину занима судбина рођеног народа одговорити на поменути текст, али се то, како видимо, није догодило.

То нам показује, да се Вера ни по чему не разликује од Симе Мандарина, те да јој је на првом месту властита корист, а никако добробит Срба. Та дама сада, очигледно, очекује да је Сима позове (можда се то у међувремену и десило) и да јој понуди нову улогу, која би одговарала њеном великом "глумачком таленту". Заправо, реч је о једној КСЕ рашомонијади, у којој се не зна ко је од кога гори (покваренији): Вера од Миле, Мила од Симе и Вере или господин Перић, неписмени кафеџија, кога Сима оптужује да је главни кривац за неуспех оног опаког "конгре(п)совања" у Румлагу прошлог пролећа.

Ипак, цела "прича" око злочиначког деловања такве отпадничке тројке против интереса српског народа, добила је нове моменте, јер нам се у међувремену јавио некакав "мистер" Кнежевиц из Клуба "Тененум" (председник је извесни Мирослав Хиба), који је због мог "учтивог" обраћања Вери, поверовао да је та српска крвопија у некаквом дослуху са мном.

Више, верујем, нема никакве дилеме, да у свему томе постоји повезаност америчког КСУ и Мајкла Ђорђевића (слуге САД администрације), Кнежевићевог

Тененума (насталог злоупотребом латинског имена града Книна у мондијалистичком или разбојничком стилу), невладине организације Група 484 и

сличних српских авети, са покушајем да се спречи разумно српско уједињење на простору европског континета, уз помоћ вец именованих српских КСЕ

злотвора: Симе Мраовића, Миле Алечковић; Вере Марјановић, Томислава Перића, Жељка Кнежевића, Мирослава Хибе и сличних, који су се у такво ђаволско коло, из властите похлепе, одавно ухватили.

Њихова свађа око "ражња", док је "зец" у шуми, показује нам сву њихову подмуклу природу, какву нормалан људски ум тешко може појмити. Њихова борба личи на филм "Убиј све и врати се сам", наравно са новцем добијеним за велеиздају, која има за циљ да угуши сваку помисао Срба у Европи да наставе путем истинског уједињења, каквим је кренуо УСДЕ.

На руководствима оних српских организација, које јос нису ушле у Уједињену српску дијаспору Европе, остаће такође злочиначки жиг велеиздаје, уколико

се и даље не буду изјашњавали по, данас, најважнијем питању европских Срба. Остаје им да бирају, да и даље "мудро" ћуте (чиме потврђују да су део српског најгорег отпада) или да се "покају" и врате се оној стази, која нам нуди смисао нашег српског и уопште људског постојања.

Душан Вукотић

КСУ - питања

Оцт 2004 11:31:19 -0700

Веома занимљиво!

КСУ (Конгрес српског уједињења), ето, коначно је "схватио" шта би требало да раде у "наредном" времену. Погледајмо шта каже председник КСУ, Ненад Вукићевић: "Ми смо, као амерички градани, у МОГУЋНОСТИ да контактирамо наше изабране представнике у Представничком дому Конгреса и Сенату и..."

- Ту се одмах, сасвим логично, намећу одређена питања:

1. Шта је то КСУ до сада чекао?

2. Шта се то тако значајно променило у међусрпским или америчким (и светским) приликама, да смо ођедном дошли у МОГУЋНОСТ да делујемо на представнике Конгреса и Сената?

3. Да ли се то раније није могло утицати на конгресмене и сенаторе или се сада неко из укалупљеног и инертног КСУ тога сетио напрасно?

4. Ако се таквог "кокусирања" неко сетио тек сада, тада би било крајње људски, да нам КСУ саопшти разлоге њихове раније неактивности и индиферентности према свему ономе у чему поједини чланови КСУ нису имали своје личне интересе?

5. Могу ли такви људи, са четрнаестогодишњим "спавајућим" стазом уопште да се покрену, сем на моменте, као онда када су "скакали" на миг америчке Администрације (Сент Андреја нпр.)?

6. Зашто се КСУ из петних жила труди да спречи крајње смислено организовање Срба у Европи (УСДЕ)?

7. Да ли би једна смислена српска организација, каква је УСДЕ, могла да поквари одређене планове КСУ "спавача"?

8. Уколико би могла, тада би требало да нам КСУ, неприкосновени српско-амерички административци, кажу, да ли су ту на неки начин угрожени интереси Срба или је реч само о жељи да ту КСУ и даље сама "ведри" и "преврће ћурак" по ојађеној српској грбачи, заправо, њиховој "вољеној" земљи, о којој КСУ "capo di capi" нема баш много лепих речи?

9. Као своју највећу заслугу, КСУ наводи успешно спречавање Лантошеве резолуције о независности Косова и Метохије.

Питање:

- Да ли би та резолуција у овом часу уопште могла да прође, чак и да се српски Кокус за то није тако "здушно" залагао?

- Ако би могла, зашто би могла? (Ономе ко се имало разуме у "светску" политику, ствар би ту морала да буде до краја јасна).

10. Да ли "похвала" Тадићеве "храбрости" уистину (како је КСУ тврдио) спада у "велики успех" тзв. српског лобија? (Казем тзв. јер тамо не видимо никога сем оних који су раније и без Кокуса радили исто оно сто раде данас са Кокусом).

11. Да ли це тај фамозни КОКУС радити на исти начин К'О КСУ до данашњих дана?

12. Главна перјаница у Србији, колико видимо, за КСУ је Председник Тадић.

- Откуда то да се деси, да се Тадић надје између два "пласта сена" (Буша и Керија), мада је добро познато да се КСУ о тој великој дилеми текућих америчких председничких избора уопште јавно не изјашњава? (Иако Буша подржавају "испод жита").

- Није ли тиме КСУ показао да му је више стало до властитих интереса него до интереса Срба, Србије и Републике Српске?

13. Коначно, да ли КСУ намерава да престане са поткопавњем свега онога што је данас здраво у српском бићу, а посебно, да ли це престати да спречава уједињење Срба у Европи (УСДЕ), које би једино данас могло помоћи да се Срби саберу и схвате да српска политика (унутрашња и спољна) мора бити далеко виспренија, вреднија, а нарочито суптилнија (паметнија и промућурнија) у оним чињењима и одлукама од којих це увелико зависити судбина целокупног српског рода?

Душан Вукотић

П.С.

Јасно ми је да никоме из вођства КСУ неће пасти на памет да одговара на

горња питања. Уосталом, зашто би? Они су сами себи довољни и није им

потребна никаква српска "боранија" (слична мени) да им "соли" памет. Ипак,

надам се да ће на поменута питања покушати да дају одговор они Срби, којима

српство не служи само као параван. иза кога ће се јести печење, испијати

пиво и бусати у јектичава прса. Заправо, на сва таква питања, верујем,

одговор би требало да дају европски Срби и покажу нам да нису узалуд близу

"мајчиног" (отаџбинског) прага.

ТРРРИ ГОДИНЕ СРРРБИЈЕ И ЦРРРНЕ ГОРРРЕ

08 Мар 2003 15:03:24 -0800

Маску доле

Председник новоопеченог парламента Заједнице Србија и Црна Гора,Драгољуб Мићуновић позива Светозара Мар(к)овића да положи заклетву, као будући председник трогодишње орочене (ј)уније.

Светозар Мар(к)овић, прилично збуњен, ознојан, чешући час десном час левом руком, однекуд придошли, свраб на образу, дрхтавим, узбуђеним (стакато) гласом и аграмскопургерским акцентом, након заклетве започиње свој историјски, и за судбину две "заверене" државе, свакако далекосежно поучан говор. Од Зајечара, Рековца, Јагодине, преко Београда, па све да фаталног Трста, Светозар Марковић је клесао своју и насу социјалистичку (утопијску) мисао, идеју... Аутор Српске обмане, зачудо, уистину је веровао у оно што је причао. Великосрпска идеја, тврде, била му је трн у оку, а уједињење балканских народа, на равноправним основама, животни сан. Светозар Први бар је покушао да схвати Како су нас васпитали и зашто смо такви какви јесмо, док Светозар Други, чини се, има намеру да оконча своје путешествије (мандат) најумнијим српским делом: Истек (исток) Југославије.

Од њега ће то бити сасвим довољно, а у Србији ће се ваљда наћи они који ће оверити грандомански, белосветски и црносрпски монумент, Србија на Истеку.

Ко о чему, баба о уштипцима. Светозар Други ( Не )Маровиц не мари за зле језике, дубоко верујући у будућност обездржављене државе, старе новообновљене разједнице, у којој неће недостајати кључно и најважније демократско начело: РРРЕФЕРРРЕН-ДУМ!

Карлантанија (заклела се Земља Хагу...)

Министарство српских "внејших и сполејшних дела" непрестано се заветује србогеноцидном џелату да ће "вуковарска (разбојничка) двојка", бивша "тројка", убрзо бити ухапшена и продата ју-ен (мултифацијалном и мултиглацијалном) ad hoc суду за виртуелне српске злочине. Разлог због којег то да данас није учињено треба тражити у маклеражи, то јесте, у "набијању" и утврђивању адекватне цене таквог "купопродајног" аранжмана. Главни проблем је у томе што, иако је потражња велика, на српску жалост, ни понуда није мала.

Карла је, изгледа, потомак Карла Великог, крунисаног за цара захваљујући "бизантској" наивности. По српским "преученим" и (опа!) ученим лингвистима и политичарима, Карла је наша (не) суђена краљица (ако не и царица!). Као "краљевна" Карла је навикла да вешто подмеће српску "краљежницу" под свемоћни токмак глобалног (финансијско-политичког), старог а добро подмлађеног Новог поретка. Карла је краљица у крљању и туђем кркљању. У грљењу је аматер, али кога она загрли тешко њему.

Када се сатре великосрб-изум (греатсербисм), на Балкану ће се формирати велика царевина мир-отровних народа. Та нова, срећна дежела зваће се Карлантанија.

Шљива иза тарабе

Ако не будемо кооперативни, прете нам они моћни и богати, престаће да нам удељују мрвице преостале са њиховог пироманског стола, а наша кљакаво испружена рука стајаће као очигледан пример просјачке неинвентивности. Заправо, од Срба неће ништа ни остати, сем можданом реумом уџомбаних и тешко помодрелих прстију.

Потером за Шљиванчанином и Радићем (једним од најјаснијих и најумнијих официра које је бивша ЈНА имала), српска влада је (да ли свесно?) кренула у братоубиство и (само)убиство Срба и земље Србије. Наша, по свим показатељима, просјачка влада, хтела би да сав поносни народ Србије натера, да голом задњицом "окупира" небројене тротоаре разноликих и удаљених светских метропола. Тада ће се, верују, неко на нас сажалити и бацити нам "нову" коску, коју ћемо глодати док не скапамо или док нас "рејнџери" не стрпају у мртвају неког новог бондстил-косовског резервата.

Испоруком (како је само рогобатан овај израз којим се наше власти служе) Шљиванчанина, Србија ће, сва је прилика, изгубити и ону шљиву под којом би се, по Тарабићевом пророчанству , Срби требало да се саберу и размисле шта им је чинити...

Stranger In The Night

Српски, наопако саздани и мржњом повампирени, Френк Синатра, решио је да иде у Хашку калакурницу и да тамо "пропева" о "српским злочинима". Можда тамо сними и ЦД. Барем не мора да се ломата и тражи спонзоре.

Као осведочени Србин, дошљак свакако, он у центар белосветске правде и истине не иде без чанка. Са чанком је кренуо у српски Елдорадо, из тог чанка облизује "војвођанску нацију", уз благослов Јелачићев и тамбурицу Јанике Блаженог, чанак му је у срцу, заправо, он цео је, иако тога није свестан, ништа друго до тај исти, неуништиви и тврдокорни чанак.

Пуним гашом (касом) гази (пали) за Касом, касом и кесом, укосо, попреко, баш преко моштију славних српских предака и преко гробова својих најближих. Ништа му није свето, јер је схватио да се у свет не може са светињама, поготово српским. Тако учанчен у цанколизној, србоуспављујућој гробници ума, Срб Синатра сања снове у којим ће се његов излизани, на бескичмена леђа натоварени чанак, напунити обећаним златом добијеним од, давно, усташком камом, повађених српских зуба. Српски Синатра, несвестан и плиткоуман, не схвата да својом глупошћу и тупавошћу, као и похлепом, прождире рођену децу и да бешчасно, свакодневно, бљује и дефецира у свој и наш заједнички, вековни чанак, који је отхранио и наш и њега, који му (нам) је живот дао...

Душан Вукотић

Шта то чека дијаспора

Српска дијаспора, сем једног броја часних изузетака, понаша се као крајње размажено дериште. Мама, мама...! Хтела би, ваљда, да се њена остарела и излапела мајка сети свог детета. Наравно, да наши Срби у расејању нису толико саможиви и пуни себе и својих надљудских вредности, они би сигурно схватили да је њихова мајка толико онемоћала, да не само да није у стању да изађе у сусрет њиховим дечјим сновима, већ, жалосна и слабовида, није у могућности да их уопште примети. Србија је ослепела и насумице бауља кроз гудуре смућеног ума, а њена "дијаспорна" деца не могу или неће да то спознају. Стога, јасно је да постаје крајње бездушно и покварено, да се од "мајке" и дан данас тражи "сиса".

Као што знамо, Никола Јанић (Председник Српског савеза из Шведске), годинама се труди да нашим сународницима, ван Матице, укаже на пут којим би српско расејање морало да крене, уколико у њима уистину јос има љубави према својој Отаџбини. Ствар је заправо сасвим проста. Србима у дијаспори потребна је озбиљна организација и људи чија се активност неће завршавати безнадним кукањем и тражењем "кривца" у Србији за нашу свеколику пропаст. Таквим, крајње савесним и одговорним путем кренула је УСДЕ, али, не лези враже, то никако не одговара оним, давно "етаблираним", "елитним" круговима, који би желели да и даље живе на ловорикама раније, незаслужене и измишљене "славе". У такве, на првом месту треба убројати КСУ и њихове "сателите", КСЕ (сачињен од два над-човека), некакве "култур/бунд/танане/милене" и НГО ad hoc организације, као и поједине српске "коленика" бизнисмене.

КСУ је одувек једно причала а друго радила. Ђорђеви'ева и Панићева улога у суноврату Србије толико је у одређеним моментима била велика (каткад и пресудна), да сигурно можемо да кажемо, како је "дијаспора" крива за сатирање здравог српског ума, ако не више, оно барем у истој мери колико и политички лешинари у Србији. Таква бездушност може се свалити на плећа читаве српске дијаспоре, иако је јасно, да убедљива већина наших људи у свету, искрено жели добро свом роду. Ипак, ћутање је знак одобравања.

Србија себи више не може помоћи. Ко другачије мисли, грдно се вара. Српски брод, без једара и кормила, плута светским морем, и ако браћа из расејања не притекну у помоћ, он ће се пред првим следећим олујним ветром разбити у парампарчад.

Никола Јанић, видимо, овог пута је игнорисао "сусрете дијаспоре". Учинио је оно што би морао да убудуће учини сваки частан Србин. Смучила му се та снобовска парада и приземни (варварски) кичерај, уз весело цвркутање на растанку. "Видимо се следеће године!" Такав његов потез би требало свим срцем поздравити, јер, ваљда нам је доста те јалове српске "без/везе".

Закони у Србији нису добри, кажу, да би Срби из иностранства долазили и инвестирали новац у земљи свог порекла? Али, намеће се и следеће питање: Зашто дијаспора не утиче на политички живот у својој земљи? Ето, сада се враћамо на горњу причу: не може да утиче јер није у стању да се озбиљно организује. Уместо да се здушно стане уз једину српску институцију (УСДЕ), у којој је српска мисао јасно опредељена и кристално јасна, дијаспора допушта да их за нос вуку бездушници, којима сем личне користи ништа друго није свето. Милијарде долара чекају да се слију у Србију! - њихова је стална јалова прича.

Сетимо се недавних избора и српских паразита, који су из иностранстава дошли да се кандидују на српским председничким изборима (Милинковић, Јовић). Из превеликог патриотизма дошли су да од "мајке" искамче коју десетину хиљада евра! На то готово нико из српске дијаспоре није реаговао. Дакле, чињенице показују да Срби из расејања, не само да немају намеру да инвестирају свој "силни" новац у матици, већ, сасвим супротно, долазе у "родну кућу" да би опљачкали своје смртно болесне "родитеље". Каква људска беда! Какав неморал!

То, што се у овом часу министарство господина Вукчевица (Србина кога су су Срби, по властитом признању, давно прогнали) "досетило" да започне "уједињавање" српске дијаспоре, свакако није дошло из Вукчевићевог упаученог мозга. Иза такве идеје сигурно стоје људи из српске дијаспоре, који су се давно одрекли себе, а којима, из похлепних разлога, никако није у интересу да се оствари замисао господина Јаница и других Срба у УСДЕ-у, којима је интерес нације важнији и од властитог живота.

Ил' не да ђаво ил' не да Бог

Tuesday, June 10, 2003 04:27 PM

"Ми Срби несмо, ми браћа несмо,

Ми несмо Немањића сој!"

УБИЈАЊЕ СРБА И СРБИЈЕ

Убиство целе српске породице у Обилићу, од стране шиптарских терориста (разбојника), показује нам да српски народ више нема ону преко потребну националну енергију, која би могла да га спасе од суноврата, безнађа и губитка животних сокова неопходниих за функционисање саборног (или сабраног) духа. Симболично, добија се утисак, да су се Срби, након злочина над Столићима (никако случајно), коначно "устолицили" на трону властитог погубљења. Десило се славном српском роду да се навикне на "спиралу" несрећне судбине, која га директно и неумољиво води у неузнемирљиво (благо)стање непостојања. Буда би могао да нам позавиди на овако перфектном "гашењу" страсти, заноса, жеља и амбиција. Имамо велику шансу да будемо први европски народ, који ће својом "равнодушношћу" успети да се ослободи "вечног понављања" (реинкарнације), а тиме и свих земаљских мука. Још ће нама, на крају, да завиде сви они који остану да се и даље ломатају по каљугама и пустолинама варљивог земаљског сјаја. Сада нам је (да ли по божјој вољи) "нирвана" на домак насе усахле руке.

ЧУЧАЊЕ У ТОРУ

Све нам је бо'но и болесно, а само је килави брацо здрав! Док Чова очајницки арлауче: Браћо, 'остајте овдје', Срби из Обилића су на корак до "спасоносне" одлуке да се колективно иселе у Бранковиће. Однекуд им, зачудо, "света српска земља" готово ништа не значи. Док буде гледао ФМП "текму", можда ће великом Србину пасти на памет да још одлучније подвикне:Браћо, срам вас било! Ето мене, вратићу се из Бранковића и живети међу Обилићима! Док њена деца крваре и, сасвим заборављена и небрањена, гину од шиптарских злотвора, Мајка Србија безгласно чучи у тору, не схватајући да ће и она убрзо стати у ред за клање. Помислимо само, шта би се десило да се нешто слично догодило Хрватима? Вероватно би се дигли сви као један и кренули да помогну својој браћи. За разлику од "правих" Срба, наша разбраћа и бивши Срби (да човек не верује) далеко су часнији и одлучнији када је њихов народ у питању. Њима се ни Хашки трибунал не обраћа ултимативно, јер знају да имају посла са чврстим и непоколебљивим (иако вештачки створеним) етносом. А Србија и Срби? Ћутимо као да смо малоумни (можда и јесмо). Као да је нашим жилама зацарила дебела забокрецина!

САУЧЕСНИШТВО САМОУБИЦА

Да ли постоји иједан народ у свету (осим Срба), који би овако дуго трпео , да буде варан од својих најрођенијих, од оних којима је поклонио поверење на изборима и којима је препустио судбину свог опстанка? Сада, када је и врапцима на грани јасно, да нас воде најцрњи разбојници и издајници и када нам је (српски) поглед устакљен као у јунца на кланици, као да никоме не пада на памет да, уместо самоуништења ка коме јасно идемо, обрнемо ћурак наопако и, једном за свагда, завршимо крваву причу с родјеним отпадом. Потом, да изаберемо друге, који ће, поучени таквим искуством, водити земљу и народ онако како то Србину и Српству доликује. Затирање Срба у Обилићу само је најсвежији пример наше неосетљивости, па и трагичне незаинтересованости за властиту судбину. Није могуће, да смо се сви претворили у бедне јајаре, помијаре и створове недостојне да представљају умна бића! Ако то нисмо (надајмо се да је тако), онда цемо повешати наше "полит-кримосе" по оним истим гранама, које је таква разуларена "плутократија" припремила не само нама живима (наравно, уз асистенцију туђина), већ и оној српској деци која тек треба да буду рођена.

ВЛАДАВИНА ЗЛОТВОРА

Садашња српска власт, у стилу чувених мафијашких синдиката, састала се како би потписала договор о ненападању. Зашто да гину међусобно, када могу да поделе крвави колач. Оно што је било било је... Свако од нас има путера на глави, а, такође, има и своју личну разбојничку дружину. Зато, најбоље је да овим нашим "овцама од народа" кажемо да нико од нас нема никакве везе са организованим криминалом. Од данас, сви смо поштени, часни и, што је најважније, задовољни нашим најновијим споразумом о подели плена". Чак је и поменути "обилићки" Чова сијао од среће. Сцхилера никад није читао, а опет, моћи ће и он да се слободно купа у шиптарским водама. Лешинари су се измирили, а на нама (српском народу) је да и даље мирно гледамо како нам ти стрвинари гуле кожу и кљуцају распорену утробу... (све наживо).

"Ал' опет грешан, грешно сам пево,

Рањено срце народа мог;

Та Србин трпи, трпи и чека,

Јер не да ђаво ил' не да Бог!"

Ђ.Јакшић

(ЗА)ГРОБНИ ЖИВОТ

(ЗА)ГРОБНИ ЖИВОТ

---

УСПЕШНА ИНВЕСТИЦИЈА

---

Ових дана, у Зрењанину је отворено ново градско гробље. Велелепно, по изгледу идентично онаквим модерним гробљима, какве срећемо на западним странама света. Вероватно би такав догађај прошао незапажено, да се градски медији нису потрудили, да то прикажу као нешто чиме се градске власти могу подичити. Између осталог, на насловној страници локалног листа, појавила се велика фотографија, где су "усликани" градски челници, у друштву са министром вера, господином Миловановићем. Са стране је наслов, исписан крупним словима: УСПЕШНА ИНВЕСТИЦИЈА. Наизглед, ништа необично. Ваљда је природно, да се завршетак "значајних радова", на неки начин обележи. Па и прослави. Ипак, о томе, да ли се "наздрављало" за покој душе на самом гробљу или на неком другом, можда, прикладнијем месту, у новинама није било ни речи.
Опет, не лези враже, пажљивим читаоцима ("гледаоцима") није промакло, да са поменутом фотографијом на насловној страни нешто није у реду. Поред поменуте, по извештаченом (удресираном) западном маниру, од ува до ува насмејане господе са насловне стране, сериозним оком, "братски" су нас "поздрављали" сунит-муфтија и свештеник католичке цркве. Тамо није било онога, који би по природи ствари, у граду у коме живи око 80% православног становништва, на таквом "збору" морао да буде присутан. Сви су ту, а једино представника СПЦ - нема! У пропратном тексту, поводом тог, за град, "догађаја од изузетног значаја", о недоласку српских свештених лица на такву "величанствену церемонију", такође, ништа није забележено.

---

ИСТУРЕНИ СРЕДЊИ ПРСТ

---

Само који дан касније, римски папа је дошао у посету Бањалуци. Централну мису одржао је код католичког "самостана", недалеко од места, где је у Другом светском рату, представник Христовог намесника, Фра Сотона Филиповић, започео свој и "божји" крвави пир над нејаком српском децом, да би за такав "савестан" а још на земаљској кугли невиђен злочин, био ускоро унапређен и постављен за управника најстрашнијег конц-логора, кога је Европа икада имала. Наравно, поменута сподоба у људском обличју, није једини "римско-духовни" саучесник у затирању и клању српског народа, поготово, жена и деце, јер је мало католичких свештеника на тлу тадашње НДХ, који нису узели активно учешће у Павелићевом монструозном плану српског истребљења, а још мање је оних који су се таквом, од усташа институционализованом геноциду над Србима, на неки начин супростављали. Након рата, Тунелом пацова, организованом, првенствено од стране Ватикана, велики број усташких кољача , а међу њима и припадника католичког свештенства, било је пребачено на сигурно, највећим делом у Јужну Америку, и тако , од моћне руке "божјег изасланика", заштићено од земаљске и оправдане људске казне.
Онако неприродно укривљен, посу(но)враћен као гудало, са злокобним осмехом и муњом која немилосрдно сева из похлепног, божјенамесничког ока, папа се обратио, наводно, свеукупном "верујућем" свету, тражећи опроштај греха и помирење, онако како то разбојнички, већ вековима, чине они који Христа заступају камом, длетима, шилима и маљевима. Они, који су били истинити antemurales christianitatis (Срби), од католичког клера добили су, као захвалност, властите одсечене уши, носеве, ископане очи и, на крају, одсечене главе. Лукав, онако како то иначе Латини одавно знају бити, папа се огласио скрушеним гласом, да би између бројних флоскула убацио и једну кратку реченицу, за коју је знао да ће је Срби наивно прогутати, баш на онакав начин, на који су ту чинили вековима. Рекао је "да је међу злочинцима било и неких који су припадала католичкој породици". Његов позив на "помирбу" био је неодређен и , као и увек, двосмислен. Из његових речи није се могло разазнати ни ко су злочинци ни ко су жртве, сем да је међу злотворима било и "неких синова католичке цркве". Свакако да папа под "синовима", није подразумевао католичко свештенство. "Свети отац" добро зна да нељудског (али у различитом степену) има свугде, па што онда не би признао да је тога било и у његовом "стаду".

Неки, понеки...!? А, у ствари, готово сви...

---

А СРПСКИ НАРОД

---

Узимајући у обзир чињеницу да Ватикан сасвим тачно зна, каква су зверства над српским народом починили хрватски (католички) синови, јасно је да они ту служе само као заклон и подстицај за даља злочињења крвожедних Хрвата. Неко ће сада можда упитати, зашто Хрвата а не усташа? Па, побогу, Хрвати су наша "браћа"! Истина је да су Хрвати, будући да су то бивши Срби, заправо огледало наше изнутрице. Док то не схватимо, ми ћемо и даље блејати као стадо оваца. Хрвати су се изродили из наше (српске) похлепне свести, баш као што је то био случај са муслиманима, или, онако како се данас поједини Срби унакажавају, одричући се српства и прухватајући, у црногорству, географску као националну одредницу. Упитајмо се да ли су Срби из скопске Црне Горе, такође, Црногорци!
Прихватили смо с одушевљењем папино "извињење", заправо ватиканску најогавнију спрдачину на рачун српског рода, као да смо малоумни. То само показује нашу велику, разорну и самоуништавајућу незрелост. У таквом глорификовању "светог оца", наши медији се утркују ко ће на ту тему "спевати" бољи панегирик. Уместо да од подмуклих латина понешто и научимо, ми непрестано наседамо на њихове просте, стално понављане, провидне трикове. А ако нас неко, сваког дана, превари на исти "штос", онда, шта смо друго него будале! Или, пре би се могло рећи да смо глупи. Неко ће на ово реаговати и, можда с правом, казати да медији пишу оно што им власти заповеде. Има ту велике истине, али поред власти и добровољно пођармљених новинара, ваљда у овој земљи постоји и народ. А ако наш народ мисли да се царство (држава) може очувати на душеку, "све дуван пушећи", тада и није заслужио да се више зове српским народним именом.

---

СРПСКА УМНА ПУШКА

---

Горе наведени догађаји, у Зрењанину и Бањалуци, мада наизглед различити, воде нас ка истом циљу, у поље духовне пустоши и физичког нестајања - у неузнемирљиви (за)гробни живот. Пример такве српске умне растројености јесу и данашњи Хрвати и њихов главни град Загреб, у коме смо ту страшну "оностраност" или настраност, најпре загребали, а потом се на тим просторима сасвим истребили и искоренили, да би се доцније оваплотили у усташкој, братоубилачкој свести. Ако неко мисли да су се процеси српског растакања окончали, тај се грдно вара. Оно што се крије у самом имену Срба довољан је разлог да туђини на нас гледају са завишћу и мржњом. А наша највећа невоља и, коначно, најстрашнија грешка, скривена је у нашим речима, које долазе из далеких миленијума и које ми никако нисмо у стању да правилно растумачимо. Да није тако, ми бисмо знали, и показали бисмо надменој Европи (нашу разбраћу и да не помињемо), да без Срба не би било ни европске а тиме,великим делом, ни светске цивилизације.
Глупост и плиткомље се развејавају тамо, где човек заборавља да није само оно што сваког јутра гледа у огледалу и не схвата да су у њему наслагани силни векови, па и миленијуми, те да је он само наставак једне непрекинуте мисли, још од оног часа када је Бог одлучио, уз нашу помоћ, да изађе из своје непокретности. Стога, гробље у Зрењанину и папина беседа у Бањалуци, представљају само врх леденог брега, док се у дубини тог страшног српског ледника, крију прави разлози за наш прогон и уништавање. Планови наших непријатеља, везани за разарање српског националног бића, јасни су и савршено прецизни. У последњих шездесет година, нису повукли ни један погрешан потез. Знају шта хоће, имају новац, информације, а данас, ето, имају и многе од нас у својим редовима. Све то, на први поглед, делује крајње депримирајуће и безнадежно.
Ипак, сва ова несрећа која нас је до данас снашла, ако се посматра његошевским или јакшићевским умним оком, уопште и није толико страшна, јер нам сада даје прилику да се као људска бића докажемо и нашим потомцима рашчистимо стазе и богазе, те их упутимо на то, да је борба најузвишеније стање духа. Ако добро размислимо и одлучно се саберемо (приберемо), окупимо наше највеће умове, наши непријатељи би убрзо изгубили рат, у коме већ верују, да су најважнији део посла на нашем уништењу довршили. Наша умна пушка је толико моћна, да јој се нико не би могао озбиљније супроставити. Ми смо је забацили у некакав буџак и на њу сасвим заборавили. Сетимо је се!

КСЕ ће гонити све злочинце света

Мрак Кинг Мил:КСЕ ће гонити све злочинце света
(одговор на Милин чланак "НОВЕ АКЦИЈЕ И АКТИВНОСТИ СРПСКЕ ДИЈАСПОРЕ")


Несхватљиво је, заиста, да српски медији и даље форсирају људе из српске дијаспоре, самозване "лидере", оне иза којих тешко да би стала и њихова ужа фамилија. Чиме је то Мила Алечковић задужила Србију? Шта је то она до данас урадила добро за српски род? Опет, то што су особе попут Миле Петинг или Симе Мутавога умислиле да су сву памет света "попиле", свакако, није за чуђење, јер такви верују да је свет само због њиховог властитог добра створен. Но, тужна је слика српских новинских кућа и наших кукавних
новинара, који су спремни да се увуку у задњицу сваком оном, за кога помисле да би им, колико сутра, могао бити од некакве користи. Наравно, извињавам се оним ретким извештачима и колумнистима, као што су господа Тијанић, Бркић или госпођа Петрушић, и можда још неким, за које не знам да нису изгубили своје достојанство и људскост уопште.

Уосталом, да би и они ретки људи у српском расејању, који још нису схватили са каквим људским шљамом имамо посла, анализираћемо допис Миле Алечковић, насловљен "патриотски": "Против политичких идиота"! Наравно, идиоти су они, од којих наша даља судбина, па и само физичко опстајање, највише зависи. То је иста она наопака памет, какву видимо код Симе Мраовића и његове "слободе", који би хтели да на месту Слободана Милошевића виде утамниченог и окованог Џорџа Буша. У свету политике, то зна и онај који је о политици макар мало размишљао, никада се не прича (не машта) о ономе што би се
желело, већ се гледа шта је то што би одређеном колективитету, у датом тренутку, било од користи. Да ли би поменуто српско мезимче, када би се нашло само, очи у очи са социјално поремећеном и агресивном особом, рекло таквом разбојнику, да је лупеж и идиот. Сигурно да не би, јер би била у страху за свој сопствени живот. Не знам, да ли је та наша "душевна
механичарка" о томе икада размишљала? Сумњам, јер да јесте, она никада не би такву несувислост (идиотизам) ставила у поднаслов свог текста.

Мила каже, придружиће Хелену Ранте КСЕ-у, једној од најважнијих спских институција, не само у српском бићу, већ и у читавој васељени. Хелена ће такву понуду, наравно, оберучке прихватити, јер бити члан КСЕ-а је далеко важније од Нобелове награде или доделе Оскара. Несрећно мезимче очигледно није у стању да схвати да је сасвим обневдела од Симиног упорног а безгласног "петинговнања". Ипак, то што њен мозак ради на веома ниској "фреквенцији" не би требало да буде проблем за српску дијаспору у Европи, која је схватила, да је УСДЕ она варијанта српског сабирања која може донети добробит не само матици, већ и дијаспори. С друге стране, јасно је Хелена Ранте говори само оно што јој се каже да сме да саопшти. Истину о Рачку знала је још пре пет година, мирно је гледала како се једна земља и њен народ безочно уништава, а сада јој је "савест" изненада "прорадила". Опет, добро је што је та форенсичарка данас саопштила праву истину, јер је то прилика да се придружимо оним "снагама" у Европи којима је доста америчкесвојевоље. Свакако, врло опрезно и крајње осмишљено.

Стратегија Пентагона можда јесте лицемерна, али никако наивна, како Мила у својој наивности и плиткоумности претпоставља. САД се понашају онако како су се одувек понашале моћне империје. Да чине другачије, тада то не би било "нормално". Сима и Мила су ставили знак једнакости између њихове личне похлепе и српске дијаспоре, те су одлучили да се докопају "опште и далеке правде", не питајући при томе своје сународнике за мишљење . А што би их и питали, када та два надригуза, захваљујући својим звучним титулама, добијеним директно од Кинеског Цара, верују да је њихова "императорска"
логика најбоља за њих. Наравно, ако је нешто за њихову задњицу корисно, то мора бити срећа и за васколико српство. Разлог због којег су троје-четворо "симомилних" Срба непоправљиви "романтичари" треба тражити у параноичној супериорности и претераној "памети", којима их је сам "српско-кинески" Бог обдарио. Такав "Бог" им је, однекуд, уз толстолобик и кавијар, поручио или шапнуо на глуво уво: "Симо и Мила, видим ја све али чекам..."

Не заборавимо Бата Батаја, блиског КСЕ а, можда, и самој Мили; учествовао је у радио емисији РФА, након чега је примио честитке од часне КСЕ Српкиње, Беатрис Лакост. Да српскоевропски конгресомани поштују свој народ и да не вуку потезе којима у безлични тор гурају српско исељеништво у Европи, нико не би, вероватно, имао ништа против Беатрис, Ранте или Бате Алечковића. Конгресоманијацима недостаје ипак "велики филозоф" попут Шифера или један "борац за истину и правду" типа Ремзија Кларка, да би "мило-симна" карлакурница била комплетна. И поред тога, КСЕ умоболници верују да смеју да чине оно што не сме нико други, а посебно српска држава. Светским моћницима
се тресу гаће, откако је кроз КСЕ сам Бог проговорио: "чувајте се лудаци, манијаци, идиоти, јер божје КСЕ око све види; ускоре ће Ђорђе Бушић завршити у тешким синџирима; српска међународна троједина група (Сима-Мила-Бата) од мене (Бога) добила је "интелектуални мандат" и сада је она "власт над властима". Идиоти и грешници ће добити још једну шансу да се искупе (уз терапеутски рок за исповест), а након тога ће севнути божји КСЕ "бич".

О каквим се српским КСЕ лудацима и грандоманима ради, увериће се свако ко прочита чланак Миле Алечковић, "Нове акције и активности српске дијаспоре", где она, између осталих глупости, тврди да:
1. КСЕ реагује на све што је везано за активности дијаспоре и политику у
матици;
- то сви знамо, пошто се КСЕ оглашава само када је ствар за њих "актуелна", као што је тренутно случај са "чардаком ни на небу ни на земљи", то јесте, местом министра за Србе у расејању, за које и Мила и Бог верују да је баш за њу скројено (као измишљено)
2. Редовним саопштењима обраћа се европским институцијама и француској администрацији, и онда када повод нису сами Срби;
- нико и никада није од самозваног КСЕ добио било какву информацију по том питању; дакле, било би добро да већ једном чујемо којим се европским институцијама обраћао КСЕ и поводом чега, ако је уопште истина да су се икада било коме обраћали, сем, повремено, српским разможденим медијима; да ли је и то само једна у низу крволочних лажи КСЕ-а, за интерс симомилне КеСЕ?
3. КСЕ прати суђење у Хагу;
- посебно, српски инквизитор Сима Мрвовић, који ће Бушу ј.... све по списку!
4. Поздравио је неодеголистичку политику француског министра спољних послова. Изразио је подршку В. Путину наспрам напада од стране удружених олигарха. Упутио је и апел америчким интелектуалцима да крену у борбу против финансијских група које тероришу њихов континент;
- да ли смо луди ми који оваква булажњења читамо или Мила Алечковић која је све то написала? Ментално поремећени "двојац без кормилара" овде исказује намеру, не само да помогне свој српски род, већ је своју улогу замислио у својству "душевног менто/л/стругара", који би хтео да поправи читав свет; биће добро да видимо, ко ће се у српској дијаспори придружити том умоболном "чамцу"?
5. Поздравио је (саопштењем европским војним врховима) стварање европске војне структуре у Тервуерену. Поздравио отварање Кине према Европи.
- Живела Кина и Кинески Цар - Си-ма-Мра-Кинг-Мил!
6. Најзад, КСЕ је преузео на себе да јавно, медијски и свим могућим средствима, гони све злочинце света, без обзира којој нацији припадали.
- Један мој пријатељ би на ово, уз смех, рекао: "Није ми што ј... луд збуњеног, већ што сам стално збуњен". Драга браћо Срби у расејању, не дозволите да и ви сутра будете "збуњени". Придружите се разумним и самосвесним Србима у УСДЕ-у. Помозите да се уради оно што је давно требало да буде учињено. Затворите врата српским грандоманима, болесницима и сеоским лудама - идиотима, како је сама Мила, наравно, несвесно, окарактерисала себе и друге КСЕ умоболнике, прослеђујући доње писмо српским медијима.

ПОВРАТАК КОРЕНИМА

ПОВРАТАК КОРЕНИМА

НЕСТАШЛУК

Политичке прилике (или неприлике) у Србији и даље су такве, да се још ни не назире онаква констелација политичкихчинилаца, који би могли земљи обезбедити улазак у једну, конзистентну и преко потребну мисаоност исаборност, како на унутрашњем тако и на спољњем плану. Истина, нешто сенаизглед помера, барем у домену грађења новог, "поштеног" имиџа. Ипак, одмах на старту, како је Коштуничина влада направила грешку у "корацима", допустивши да им се на месту министра полиције, нађе човек, који је у давно доба, "младалачки несташно", учествовао у пљачкању некакве "трафичице". Ми Срби као да никако нисмо у стању да схватимо, да народ не смеју представљати, нити народне интересе заступати, људи који имају било какву озбиљнију мрљу у својој биографији. Поготово данас, када смо морално и духовно толико посрнули, да постоји реална опасност, да се у Србији, заувек прихвати зло као добро а лаж као истина. Наравно, нико не може тврдити да и тежи преступник, након издржане казне, не би могао да се "поправи" и постане частан и достојанствен човек, и такви примери нису баш толико ни ретки. Дакле, могло би заиста бити да је новоименовани министар полиције поштен човек, мада постаје врло проблематично када неко за себе то сам изјави, јер једини начин којим би таква особа могла да доказе властито поштење, јесте то, да се никада није прихватила функције на којој се тренутно налази. Из таквог, случајно наметнутог силогизма, недвосмислено произилази, да новопечени министар полиције, у најмању руку, није личност којој би се могло веровати. Мада један човек (министар) никако не може осликавати духовну снагу нове владе, он јој ипак, сасвим непотребно, удара на самом старту, печат неозбиљности и неодговорности и гура је ка оном полу (негативном), на коме су се налазиле многе претходне српске власти.

АПЛАУЗ У УШИМА

Данас често чујемо да Србију "потресају" бројне "афере" (разбојништва), али је стварност, нажалост, сасвим другачија. Заправо, било би то уистину добро, када би поменуто "потресање" српског јавног мњења уопште постојало. Човек је биће које се прилагођава условима живота и његова се свест релативно лако може обликовати, те постоји огромна опасност да се данашње стање духовне и емотивне отупелости у нашој земљи зацементира за дуга будућа времена. Наравно, није потребно објашњавати колико је народна индиферентност према политичким (безумним) "акробацијама" њихових "трибуна" опасна за сами опстанак државе. Ипак, никада нација не може бити крива за летаргију и неинвентивност, већ за такву "мртвачку" климу кривицу сносе себични и плиткоумни "владари", као и она, такозвана, интелектуална (дубокоумна) елита, којој у Србији и свету прети потпуни морални крах и улога "хладних" и прорачунатих "аналитичара", потопљених у мору сопствене самодовољности. Теоретска еквилибристика, каквом се баве наши водећи "умови", свакако је потребна и никако је не би требало потцењивати, али, она губи сваки смисао уколико се у потпуности "одсече" од токова практичног живота. И заиста, Срби данас имају велики број "бриљантних" интелектуалаца, који умеју врло јасно и прецизно да "дијагностикију" наше болести или да предвиде даљу "егзацербацију" у српској саборној (а никада сабраној) мисли. Њима (што је и природно) прија свакодневно аплаудирање "обицчног" човека, поготово, када време покаже да су се њихове "инфауст" прогнозе у великом броју обистиниле. Од претеране количине памети, такви "генијални" умови уопште, изгледа, нису у стању да схвате (нити поднесу), да би неко могао с њима да се мери, пуни су таштине, а несвесни саможивости, која, без обзира на сву њихову енормну памет, мора да делује депримирајуће на читаву нацију, а, у коначном збиру, и на њих саме.

ПРОГРАМИРАНИ СУИЦИД

Пошто је у Србији стање духа такво, да би се, у неком догледном времену, тешко могло очекивати "оздрављење", природно је да се гаји нада, да би помоћ могла да дође од оних Срба, који су се, из разноразних разлога, раселили широм планете. Обичан свет у Србији верује, да су такви Срби далеко више одани свом народу и држави, него што је то случај са нама, који и данас живимо у "својој" земљи. У великој мери, такво виђење наше дијаспоре, од стране Србина у Србији, јесте исправно. Срби у расејању (барем њихов већи део), врло су везани за матицу и сваку српску несрећу на просторима своје матице далеко јаче и теже доживљавају, понекад, чак, чини се, и више (емотивније) од оних Срба који су том истом несрећом директно погођени. Али, зло је у томе, што се и таква ламентирања, над очигледном трагедијом своје сабраће, врло брзо, након пражњења силне љубави, враћају у устаљењу "колотечину" и очекивање нове прилике за "кукање". Уживање у властитој пропасти (нека врста чудног популистичког мазохизма), нешто је што постаје константа у свести сваког живог или новорођеног Србина на тлу Балкана, али, изгледа, да се сличан синдром "програмиране аутодеструкције" значајно укоренио и телу српске дијаспоре. Наравно, разлози такве "тугованке" леже у српској прошлости, миту и "причи" о нашој неслози и неспособности да се људски организујемо, која се из генерације у генерацију (с колена на колено) преноси и множи у нажим жалобитним дамарима. Ипак, необично је да ми нисмо у стању, да се, из такве наопаке "слике" о себи, искобељамо и да се одупремо суицидним поривима, којих би већ једном морали да будемо свесни.

СРБИН ИЗ ШВЕДСКЕ

Један човек, Србин (настањен у Шведској), покренуо се и, давно схвативши да од поменутог "јадовања" нема никакве користи, изабрао једини пут који нам може донети самопоштовање, неопходно да би се српско колективно биће уопште могло померити из тешко објашњивог мртвила. Његова борба позната је српским читаоцима дугим годинама иза нас. Многи су претпостављали да ће се он уморити и дићи руке од највећег идеала, којег жив човек уопште може имати, а који се односи на човекову везаност са судбину рођеног народа и доживљавање властите личности као збир предачког ума; коме би свако частан требало да се поклони и да га поштује у име нараштаја који следе. Наравно, такав Србин (Никола Јанић по имену и презимену), који је свој "нерв" уткао у националну умну нит и који зна да је живот (мада, наизглед, ефемеран) вредан онолико колико га човек посвети своме роду и добробити оних који ће иза нас доћи, никада није клонуо духом (чак ни у тешким личним невољама) и показао нам је како се треба борити за српски опстанак и националну самосвест. Никола није много "мудровао" и просипао "памет", онако како то свакодневно чине наше "уважене умне главе", већ нам је одмах указао на практичан пут, којим би се српство могло удаљити од силних Сцила и Харибди и свеколике пропасти. Многима од нас Никола је отворио очи и објаснио нам, да ствари нису толико запетљане колико нам се чини и да се Срби могу на једноставан начин, крајње демократски и људски организовати, те започети оне активности на кључним фронтовима (медијским, економским), од којих данас првенствено овиси даља српска судбина. За оно што нам господин Јанић предлаже, није потребно (за почетак) ниста више од мало добре воље.

ПРЕКОР ПОТОМАКА

Нажалост, чини се, да је Србима у расејању изузетно тешко да се пробуде, устану из топлог кревета, умију се "српском" савешћу и закораче у онај простор, који не би више представљао њих саме или њихову слику у огледалу. Ни на крај памети нам, изгледа, није да помислимо како је живот јединке пролазан и крајње обесмишљен уколико је окренут само личној добробити. Зар ћемо допустити да нам нагонско (анимално) у нашој природи преузме "дизгине" и потера нас на ливаду са богатом "травом", на којој ћемо сами да пасемо своју есенцију, док сасвим не попасемо и себе и најрођеније? Да ли ће Срби доживети такву судбину, тешко је рећи. На основу неких "сигнала" у последње време, добија се утисак, да борба Николе Јанића за повратак Срба највишим вредностима умног бића, ипак неће бити узалудна. Јасно је да његове замисли имају велику подршку код огромне већине Срба у Европи, али та већина, на нашу несрећу, никако не успева да се до краја испољи, јер је врло често заступају представници некаквих српских организација, којима је одавно и сам Бог рекао "лаку ноћ". Опет, нико се неће моћи оправдати пред судом будућих покољења, тако што це рећи, да он није могао ништа да уради, пошто су у његово име говорили српски изроди и ветропири. Потомци ће нас једном, сасвим логично, запитати: а где сте ви били и зашто сте допустили да нам најгори шљам завлада родом, сатре нашу младост и уништи српску будућност?

УСДЕ - ПИТАЊЕ ЧАСТИ

УСДЕ (и Јанић) до краја су отворени и прецизни. Нуде уједињење српским организацијама у Европи, којим нико не би иимао било шта да изгуби, а српска нација би била крајњи добитник. Свака чланица је максимално уважена и ниједна не губи ништа од свог властитог идентитета, сем што би, по класичном демократском принципу, морала да испоштује одлуку већине, донесену простим сабирањем гласова свих чланица. Наравно, пошто би се ту одлучивало о оним активностима, окренутим поправљању српског духовног и материјалног простора, јасно је да се ту нико не би уплитао у начин унутрашње устројености појединих друштава. Па у чему је онда проблем и зашто један број српских организација упорно остаје глув на све позиве на такво, крајње јасно и крајње коректно, уједињавање? Можда зато што би се тада видело да многе српске организације постоје само на папиру и да имају врло мало чланова или уопште немају чланство? Служе само за "парадирање" (сликање) некаквих набеђених српских "лидера" и за остваривање неких малих замисли у похлепним и излапелим главама умишљених појединаца? Но, све и да је тако, када би такве "вође" имале барем мало мозга, схватили би да је улазак у УСДЕ велика прилика за придобијање нових чланова и за покретање оних "стваралачких" процеса у својим срединама, које би њима само могле да служе на част (по нечему корисном били би упамћени од стране српских потомака).

КСУ – Џорџ-административни Срби

Ми данас имамо неколико српских организација у свету, које тврде да заступају истинске интересе српске дијаспоре и српског народа уопште. С једне стране имамо амерички КСУ, организацију Срба која се годинама намеће као "цапо ди цапи" нашег расејања. Назалост, мало је Срба који су у стању да запазе њихов малигнитет и несрећу коју нам константно доносе. Све што су они урадили наопако, брзо се заборавља. Не примећује се да га воде српски "бизнисмени", којима ништа на белом свету није важно сем властитог добра и зараде на плећима свог ојађеног рода и сироте земље Србије. Док је Милошевић суверено владао, били су му "одани" као кућни мезимци (наравно због личне користи), а када су увидели да ће он потонути, здушно су се здали на изграђивање "демократског друштва" у својој матици. Деструктивне улоге (на српској политичкој сцени) Ђорђевића, Панића, Вукобрата и сличних, данас се мало ко сећа. Чувени "Сентандрејски сабор", у организацији КСУ, Сороша и дела америчке администрације, довео је Србију на ивицу сигурне пропасти и нестанка. Да ли се данас ико присети како се Мајкл-Америчко-Српски хвалио својом кључном улогом у преврату 2000. године? Сумњам. Када му је коначно пошло за руком да са власти скине дојучерасњег "пријатеља", опет је окренуо ћурак наопако. Није му пало на памет да би могао да и даље контролише оне које је, према властитом признању, довео на власт. А није му пало на памет, зато што би његова могућност да пљачка рођену земљу била увелико смањена, уколико би се у Србији оформила једна иоле пристојна власт. Ако је, како тврди, могао да смени једне "владаре", сигурно је да је могао да управља другима, које је сам на власт довео. Но, англосаксонском

Ђорђевићу и другим "великосрпским" гуликожама и пљачкашима рођеног огњишта, очигледно, никако није могла да иде у прилог стабилизација политичких прилика у оној земљи, коју они још имају смелости да назову својом и од које су себи, разбојничким деловањем, обезбедили огроман капитал.

С друге стране, покушајмо да анализирамо и оно што се дешава на другим странам света, када је у питању српска дијаспора. Првенствено у Европи, где су Срби јос увек једном ногом у матици. Ту имамо иницијативу Николе Јанића, за једно крајње смислено и људско организовање, оличену у УСДЕ (Уједињена српска дијаспора Европе). УСДЕ би требало да буде организација која би деловала на један демократски и сасвим поједностављен, али врло ефикасан начин. Она не би имала свог председника (некакав институционализовани персонални ауторитет, типа однарођеног Ђорђевића), већ би свака чланица (појединачна организација, друштво или клуб) из појединих европских земаља имала једнако право гласа.

Одлуке би се доносиле већином гласова, које би тада биле обавезујуће за сва удружења која се налазе у некој врсти УСДЕ "синдиката". У УСДЕ-у се налази један број значајних српских организација, али оне, знајући да би свако насиље над вољом других било контрапродуктивно, чекају да свест о потреби једног таквог, до краја јасног и сврсисходног уједињења, сазри у српском бићу. Да ли ће до тога једног дана уистину и доћи, сада је тешко казати. Једно је пак сигурно: уколико се Срби у Европи убрзо не саберу, судбина Србије (а тиме и целог српског рода) биће запечаћена, а било каква надања за бољу будућност окончана. Наравно, ако би се којом срећом десило да се Срби ускоро организују на горе поменути начин, тада ће се отворити нове перспективе и међу Србима Америке и Аустралије. Обманама Ђорђевића, Вујићеве и сличних српских опсенара и шибицара доћи ће крај. А када њима дође крај, тада ће се отворити и могућност за једно уједињење Срба на глобалном нивоу.

То свакако знају и похлепни српско-амерички "конгресмени", те због тога се из петних жила труде да оформе некакве "Конгресе" у Европи. Сетимо се пропалог КСЕ, а сада и новооснованог "кон-греха", под палицом српске јуродиве психо-даме, Миле Алечковиц, под сличним називом (КСЕА – Конгрес српских Евроазијата). Дакле, није потребно много памети, да би схватила злокобна игра, која нам долази од "уједињеног" разбојничког кола америчко-ђорђевићевих "административних" Срба.