Kada Srbin "zaključi" da mu je neko "po volji", tada se on, nesrećnik, trudi da zdušno opravda svaki postupak svog "miljenika", čak i tada kada mu takav "ljubimac" počne neskriveno da radi o glavi. Ta neobična crta u srpskom karakteru vidljiva je na svakom koraku, počev od "visokih " intelektualnih krugova, do seljaka na pijaci ili besmrtnih čobana-čuvara u "hoch geehrten" "ovčarsko-kablarskim" katunima saher-mazohovske (ne)svesti. Kada se Srbin, odnekud, snažno-bolesničko-boljševički veže za nekoga, on je spreman da i u pigmejcu vidi gorostasa ili da i najobičniju seosku ludu proglasi mudracem. Ta srpska potreba za samozavaravanjem i glorifikovanjem nečega što nema nikakvu osnovu u realnosti, gurnula je Srbe u XX veku na samu ivicu propasti i vlastitog poništenja. Kada Srbin nekoga "zavoli" on toga tada "voli" više od sebe samoga. Od silne "ljubavi" prema "jednome", Srbin iz dna duše olako zamrzi sve one koji bi da se okrenu "drugome", kao i sve one koji nisu spremni da se klanjaju tom njegovom "jednom jedinome".
Jedan sličan, ali, svakako, daleko bezazleniji primer srpske "ljubavno-mazohističke obnevidelosti" može se zapaziti u odgovoru Svetislava Kostića (Jedan od najaktivnijih srpskih intelektualaca na Zapadu) na moj tekst objavljen u elektronskim novinama "Novinar", pod naslovom "Ko je Srđa Trifković".
Naime, gospodin Kostić kaže da se "stiče utisak da autor članka 'Ko je Srdja Trifković' ocjenjuje patriotizam Srdje Trifkovića samo na osnovu Trifkovićevog odnosa prema Slobodanu Miloševiću". Reklo bi se da pomenuti gospodin Kostić ne shvata da je upravo odnos prema Miloševiću ona ključna tačka, kroz koju svaki Srbin ispoljava svoj "patriotizam" i poimanje novije srpske istorije. Uz to, odnos prema Miloševiću je centralni orijentir kroz koji se bliska prošlost prelama/pretapa u budućnost; odnosno, to je mesto gde sutrašnjica izvire iz kvintesencije jučerašnjeg "viđenja stvarnosti".
U pokušaju da 'odbrani' onoga ko mu je "po volji", gospodin Kostić konstatuje da Trifkovićevo negativno mišljenje o Miloševiću "u vreme rata u BiH" nije bilo "usamljeno". Ipak, onaj ko je pažljivo čitao ono na šta sam ja pokušao da ukažem, uvideće da "negativno mišljenje" o Miloševiću nema nikakve veze sa onim što je rekao gospodin Trifković, a što sam ja u pomenutom članku citirao. Zapravo, problem je u tome što je Trifković lagao zapadnu javnost, da su "Miloševiću bili potrebni spoljni neprijatelji, kako bi zaustavio opadanje vlastite popularnosti". To nije rečeno "za vreme rata u BiH", već dosta ranije, kada "negativno mišljenje" o Miloševiću jedva da je postojalo među Srbima, i s jedne i s druge strane Drine. Na izborima u decembru 1990 godine (Trifković je gornju tvrdnju izneo u novembru, pred same predsedničke izbore 1990), kao što znamo, Milošević je dobio 65,34% glasova biračkog tela u Srbiji. Sudeći po broju ljudi koji su tada dali svoj glas Slobodanu Miloševiću, moglo bi se reći da je on u to vreme imao apsolutnu podršku srpskog naroda, kao i priličnog dela nacionalnih manjina. Pošto je to Trifković morao znati, postavlja se pitanje, zašto se u tom slučaju poslužio neistinom?
Čak i da uzmimo da on to nije znao, te da ga je neko krivo informisao, teško se može naći opravdanje za takav postupak. Dakle, Trifković tada, zapravo, utire put za priču o tome da je Milošević (tj. Srbija) kriv(a) za rat i da ga je on započeo (što opet ne odgovara činjenicama). Prirodno, onaj ko traži "spoljne neprijatelje", nalazi ih u svom okruženju i započinje "krvavi balkanski pir", kao budući "balkanski kasapin".
Druga Trifkovićeva laž je da se "Miloševiću nikako nije moglo verovati". Prava istina je da su zapadne sile na čelu s SAD u Miloševiću imale najpouzdanijeg vazala. Srđa to izjavljuje u najtragičijoj godini u novijoj srpskoj istoriji (1995). Čak tog istog Miloševića poredi s Drakulom, što je, opet, samo neznatno odstupanje od poznate,"The Butcher of the Balkans", priče Zapada o Miloševiću, koja je, čini mi se, i lansirana nekako u to vreme. Pogledajmo samo kako je CNN izvestio o smrti Slobodana Miloševića: 'Butcher of the Balkans' found dead', to jeste, 'Balkanski kasapin' nađen mrtav', da bismo shvatili koliko je Trifkovićev "Drakula" bio "vidovita" verzija takve, godinama mlađe, a davno osmišljene CNN propagandne "vesti".
Ono što gospodinu Kostiću, ali i mnogim Srbima nije jasno, jeste činjenica da Trifković uglavnom piše po "narudžbi". Da bi takvu tvrdnju ilustrovali, pokazaćemo to na primeru svojevremene Trifkovićeve "pro-bush-ene" kampanje, kada se taj čovek 2004. godine svim srcem zalagao za to da Srbi daju svoj glas Džordžu Bušu, tvrdeći kakao je republikanska opcija "spas za Srbe". Da je za takvu "bušnu" propagandu bio debelo plaćen i da takvo njegovo viđenje nije imalo nikave veze sa njegovim stvarnim uverenjima, uvidećemo kada pročitamo Trifkovićev članak Mr. Bush and the Lure of Pseudo-Reality, objavljen nakon Bušove pobede, a samo nekoliko dana pre njegove inauguracije, u januaru 2005. Naime, u tom članku Trifković indirektno tvrdi da Buš zapravo nije normalan, jer sebe vidi, maltene, kao "Pomazanika/Mesiju" ili izaslanika "Proviđenja" (an anointed agent of divine providence). Dakle, kako je moguće da neko mesecima ubeđuje svoje sunarodnike da glasaju za ludaka i da čak osnuje Srpsko-američku ligu za podršku Džordžu Bušu, te da, uz sve to, od Srba još traži dobrovoljne priloge (novac!) za promovisanje "mentalno poremećenog" republikanskog kandidata?
Krajnje je vreme da se Srbi osveste i shvate, da intelektualci tipa Trifkovića nisu pripadnici srpske umne elite, već da su se takvi odavno "učlanili" u klub "pametnih plaćenika" i time sebe kvalifikovali i označili kao "bogomdane" eksponente i promotere "novog svetskog poretka", koji se, iz pohlepe i želje za ovozemaljskim zadovoljstvima, dobrovoljno brljugaju u blatnim vodama globalističke intelektualne falange.
No comments:
Post a Comment