Pitanje Karadžićeve odbrane moglo bi da bude sudbonosno za budućnost Srba s obe strane Drine i sigurno je da bi time trebalo ozbiljno da se pozabave i Republika Srbija kao i Republika Srpska. Očigledno je da Karadžić ne deluje sigurno, a još manje ubedljivo; godine skrivanja učinile su, reklo bi se, da on sada nije u stanju da u potpunosti vlada svojim emocijama. Nažalost, realno gledajući, on bi mogao biti ona "slaba karika", koju su haški inkvizitori priželjkivali, još od onih davnih dana, otkada su krenuli u lov na Srbe. U ovom slučaju, za razliku od Miloševića i Šešelja, čini se da bi bilo najbolje kada bi država Srbija preuzela brigu oko Karadžićeve odbrane; ali u današnjoj političkoj konstelaciji u Srbiji, takav obrt, da se pokaže briga za nekim od naših optuženih građana, teško da bi se mogao dogoditi. Srpske vlasti su danas neprijatelji Srbima koji se nalaze u Hagu, gotovo jednako kao i haško tužilaštvo.
Šta da se onda radi? Možda je ovo istorijska prilika da srpska dijaspora preuzme stvari u svoje ruke. Kao što rekoh, u Srbiji je sve trulo i, barem za dogledno vreme, beznadežno. Bilo bi dobro, kada bi se gospodin Trifković, umesto besprekornih ali jalovih analiza, zajedno sa drugim Srbima u rasejanju, bacio na posao, i već danas angažovao na traženju vrhunskih stručnjaka, koji bi umeli da efektno i autoritativno izvedu Karadžićevu odbranu. Za sve to, bio bi neophodan novac, od čega bi jedan deo trebalo da obezbedi Srbija (ako vlasti ne žele/ne smeju da se bave odbranom haških zatočenika, onda barem moraju da pomognu onima koji hoće i znaju kako se to radi, a nemaju dovoljno sredstava).
Iako Karadžićevo psihičko stanje ne deluje najbolje, ipak je možda dobro što stalno potencira da NATO želi da ga likvidira i u samom tribunalu. Broj Srba koji su tragično skončali u tom kazamatu je toliko velik, da bi trebalo biti debelo naivan, pa poverovati da su ti ljudi tamo umrli slučajno. Slobodan Milošević je svesno ubijen, jer tužilaštvu više ništa nije polazilo za rukom. Shvatili su da ne postoji način kojim bi mogli da dokažu svoju apsurdnu optužnicu i našli su jedini moguć izlaz iz, za njih, krajnje nelagodne situacije. Pisac ovih redova je, kao i mnogi Srbi širom Srbije i sveta, još u jesen 2004. sasvim jasno video da će Milošević biti ubijen http://vukotic.atspace.com/geiselman.htm
Realna opasnost postoji i danas kada je u pitanju Vojislav Šešelj, jer nikakvo veliko iznenađenje ne bi bilo ako bi se haške ubice još jednom, po već ko zna koji put, odlučile za dobro oprobani "recept". Dakle, Karadžićeva priča o "likvidaciji" ne bi bila bez osnova, čak ni kada bi se iz toga izuzeo davnašnji dogovor, kojim mu je Holbruk "garantovao" da neće biti izveden pred Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju. Sva je prilika da Radovanova tvrdnja u vezi Holbrukove "zadate reči" može biti dokazana, a u takvom slučaju (gospodin Bojić je u pravu), ukoliko bi Karadžić bio osuđen za genocid (što je osnovna i unapred utvrđena intencija tog suda), Holbruk bi morao pred svakim normalnim sudom da odgovara za saučestvovanje u genocidu.
Opet, haška ka(r)lakurnica nije normalan sud (svima nam je to jasno), tako o Holbrukovoj osudi neće i ne može biti nikakvog govora. Oni su se nameračili da putem Karadžića ostvare ono što im nije pošlo za rukom u slučajevima Milošević i Šešelj vs. ICTY. Dakle, Karadžićevo suđenje bi moglo da predstavlja jedan od poslednjih ozbiljnih (krucijalnih) testova za ceo srpski rod, te da se vidi da li smo mi Srbi jošte živ ili smo možda već sasvim upokojen narod. Pošto znamo šta NATO sud u Hagu želi da postigne suđenjem srpskim vođama, tada bi naša strategija i taktika odbrane morala da bude krajnje precizna, zasnovana na dokumentima koji postoje (ali bi ih trebalo temeljno obraditi) i događajima čiji su svedoci mnogi od nas bili u tom tragičnom vremenu.
Lično sam uveren da je Slobodan Milošević "igrao" onako kako su mu zapadne "diplomate" (prvenstveno američke; baš kao i danas) "svirale". Takođe verujem da je velika šteta što Milošević nije imao snage, volje, a možda ni hrabrosti da sve to do tančina prezentuje, kako sudu u Hagu tako i svome narodu. Možda je verovao da bi, takvim priznanjem, sebe srozao u očima Srba. Zapravo, čni mi se, time je ispustio veliku priliku da se temeljno iskupi za sve ranije grehe. Da je tako učinio, danas bi mi (Srbi) videli strašnu ali jasnu istinu, a svet bi morao da se dobro zamisli pre nego što bi još jednom krenuo u satanizaciju Srba, jer bi svakome postalo jasno da je rat u bivšoj Jugoslaviji nastao i vođen je pod stalnim nadzorom i u režiji zapadnih sila.
Nažalost, takva šansa je u slučaju Miloševića ispuštena. Veliko je pitanje da li nam se, sa suđenjem Karadžiću, pruža nova prilika, da nešto popravimo od onoga što nismo onda, kada je trebalo, uradili kako valja. Da bismo ovaj put uspeli da iskoristimo Karadžićevo svedočenje za skidanje ljage sa srpskog imena, bilo bi neophodno da odmah danas imamo sastavljen tim od vrhunskih pravnih eksperata i advokata, koji bi danonoćno radili na obradi onih materijala koji bi bili (ili mogli biti) relevantni za Radovanovu, ali i opšte-srpsku odbranu. Samo tako, krajnje ozbiljnim pristupom, onakvim kakav dolikuje svim zrelim i još živim narodima na planeti, Srbi bi mogli da se nečemu nadaju na kraju ovoga, za Srbe verovatno odlučujućeg procesa, nakon kojeg ć naša budućnost biti odlučena.
Dakle, od nas samih prilično toga zavisi. Bez obzira što se MKSJ služi metodama na kojima bi im pozavidela i srednjovekovna inkvizicija, ipak bi se pažljivim radom mogao ostvariti rezultat koji bi u krajnjoj liniji bio povoljan i za Radovana Kardžića (što je manje važno) i za Srbe u Srbiji i Republici Srpskoj. Verujem da nije preterivanje, ako ponovimo da je suđenje Radovanu Karadžiću jedan od najvažnijih događaja za Srbe, barem u poslednje dve decenije, ako ne od svršetka Drugog svetskog rata. Svaka nacija koja drži do sebe žestoko bi se pripremala za tu sudbonosnu bitku. A da li mi Srbi držimo do sebe, vreme će pokazati - ono će nas ili uzdići na ono mesto među narodima za koje verujemo da ga zaslužujemo ili će nas zanavek pregaziti. Srpska sudbina je danas velikim delom u srpskim rukama, a to znači, kako god se završilo suđenje Karadžiću - njegovom osudom ili oslobađanjem - Srbi u celini će biti za to krivi ili zaslužni.
Dušan Vukotić
No comments:
Post a Comment