Sunday, September 14, 2008

Српски радикални суноврат





Томини сантиметри

Томислав Николић, како кажу новине, напустио је састанак ЦОУ Српске радикалне странке са сузама у очима. Занимљиво је да сам Тома, у једном моменту, каже да је веома несрећан због расцепа у странци, док у другом, "весело" признаје, да има утисак да је "порастао" од како је с врата скинуо ону каменчину, на којој је, ваљда, оловним словима писало, "ШЕШЕЉЕВ ЗАМЕНИК". Ипак, ако бисмо се поштено замислили, увидели бисмо, да нико од нас не би желео да буде нечији "заменик" за читав живот. И заменик шерифа сања, како ће једног дана, кад "порасте", да постане главни "представник закона". Талични Тома се истински доказао као "заменик", извршавајући сваки, поверени му задатак педантно, са пуно љубави и елана. Поготово када су у питању биле потере за великим "досовским" зверкама. А да је Николић одлучан да настави да прогони "браћу Далтоне", и њихову "сиву еминенцију", Бориса Тадића, и након самопроглашења у "врховног команданта", јасно показују његове речи, "да ће срушити досовски режим оличен у Бобу Далтону и његовој банди". Нова девиза Таличног Томе, којом ће се он у будућности дичити, гласи: Бори се! Али, додаје Тома "поштено" (као "честит" српски "домаћин") - овог пута, Борисе драги, за себе... доста сам се борио за друге!

Нема оставки

Све би могло да делује много трапавије, ако не и неуверљивије, да из чика Томине "колибе", истог часа када се Тома дочепао слободе, нису "испарила" сећања на дане робовања, заједно са бланко "закљученим" оковима, због којих се срећни Николић данас слатко насмеје, чак и када га, уместо "чика", ослове са "ујка". Да сте ви робовали овако дуго, јада се Тома, тада бисте знали да, када више нисте у букагијама, никакво бреме више не може да вам буде тешко. Ја више нисам роб (!), закључује "чика ујак"... од овог трена ја сам политичар! А зна се; политичар мора да буде спреман да отрпи све и свашта, осим, наравно, да буде стално одоздо. И Тома би, макар под старе дане, желео да види како то изгледа кад се "шиба" одозго. И он би да узјаше белог коња, па на врх колоне. Или, ако баш хоћете, на чело колоне, која се већ ствара/размножава. Истина, за сада, углавном од радикалских "колониста" или "дошљака" типа плачимучног генерала Делића (Божјидара) или "карате кида" Пелевића (Борис-лава).

Поносна парада с(г)уза

Оно што вероватно највише збуњује бираче и симпатизере СРС, јесте необична "парада" мушких суза пред ТВ камерама. Тома је "засузио", а његов несуђени генерал (да ли са војском или без ње?), плакао је као дете. Ако бисмо овде применили Његошев аршин, "жена лаже сузе просипљући", грдно бисмо погрешили, јер ниједна жена, сем Јоргованке, још није напустила матичну странку - а ни Јоргованка, барем колико се зна, није ронила сузе. По нашем бесмртном Владики, тако "крупно" умеју да "плачу" само они који су вични "крупним" лажима - а такви су, тврдио је Петар Петровић, Турци, свеједно да ли они "прави" или, ови наши, "модерно" застрањени. Са сузом у оку, Тома се сетно враћа у она "дивна" времена, када је "измиривао", како он онако "успутно" (застрано) потврђује, "хомосексуалце" у некада властитој, а данас већ туђој странци. Ујак Том је напустио стару "девојку", а да нову, чини се, још није пронашао. Нада се да ће му Вучић прићи, те тим чином озваничити и комплетирати нову породицу, која ће бити спремна за нове трудове и нова рађања. Ипак, "младожењу" лагано почиње да нервира "младино" фемкање, те он (Uncle Tom) не успева да издржи а да резигнирано не завапи из "бијела грла": "То заиста нема смисла!"

Своја или туђа глава

С друге стране српске "радикално" збуњене барикаде, остала је (за сада) већина СРС "војника", који су до смрти (не зна се чије!) верни своме заточеном "војиславном" вођи. Нажалост, ни писац ових редова није у стању, да извргне подсмеху, ону трагичну горштачку црту човека, који, ни по цену живота, није спреман да прави компромисе, чак ни са онима, са којима је некада давно кренуо у "славу" и ширење "здравог" српског национализма. И поред чињенице да му се "заменик" одметнуо, српски "војвода" не сматра да је дошло време, да се испод досадашњег политичког деловања Српских радикала, подвуче црта и види "шта и куда даље". Основна ствар, коју Војислав Шешељ, чини се, никада није схватио, или није желео да схвати, јесте чињеница, да се државни и национални циљеви никада не смеју до краја обелоданити, а поготово не они, који би се могли остварити само у неком новом будућем рату (западне границе српства). Упорно и јавно инсистирати на термину "Велика Србија", у часу када то нашим непријатељима може обилато послужити у њиховој пропаганди и промовисању њихових циљева пред тзв. "међународном заједницом" (без народа!), сигурно је чисти и крајње штетни мазохизам. Исту "Велику Србију", гласно је подупирао и Томислав Николић, понављајући речи свога "шефа". Данас ће вероватно тврдити како му је било "заповеђено" да тако збори. Али, тада се поставља питање, да ли човек који је 18. година мислио туђом главом, сада, одједном, преко ноћи, може да почне да размишља својом, властитом?

Југословенски Гаврило

Током покушаја да се направи коалициона влада сачињена од СРС, СПС и ДСС-НС, војвода Шешељ, као по обичају, није могао да се уздржи. Да се подсетимо, рекао је да је убица Зорана Ђинђића "заслужио славу Гаврила Принципа у српској историји". Да ли нас је, и колико, коштала Гаврилова "слава" (Гаврило је тада још био малолетан и велико је питање да неко није подмукло искористио његову младост и осећај за "правду"), која је Аустријанцима и Немцима дала онај "повод" за рат, на који су дуго чекали. Дакле, није искључено, да је Гаврило, и не сањајући, убио Франца Фердинанда, по налогу саме Аустроугарске Царевине (сетимо се паљења Рајхстага, немачких војника преобучених у Пољаке, а можда ће се једног дана показати да ни Куле Близнакиње нису пале онако како су нас уверавали, те да је, можда, неко помогао Ал Каиди да реши "техничке проблеме", којима су Бин Ладенови "експерти" сигурно били недорасли). Као високо-образован и натпросечно интелигентан човек, Воја би морао тога бити свестан. Подсетимо се, Гаврило није имао ни пуних двадесет година у време атентата, то јесте, био је у годинама када се његова свест најлакше могла обликовати. Коначно, Гаврило, и поред тога што је Србин и што је убиство починио на Видовдан, тешко може да уђе у странице озбиљне српске историје. Принцип је погинуо као "младобосанац", за идеју југословенства, што нам пружа додатан разлог да сумњамо, да је као такав, млад и наиван, он само злоупотребљен као изговор за рат са Србијом, на који су се Аустроугари одавно спремали.

Из једног јајета

Мада је тешко рећи, јер би човек могао да огреши душу, однекуд се добија утисак да Шешељ, повремено, свесно игра на карту српске неслоге, несугласица и раздора. Дакле, не сме се искључити ни, у овом часу, јеретичка мисао, да је и Шешељ "кукавичје јаје", које је подметнуто Србима. Наравно, Шешељ јесте Србин по рођењу и свако оспоравање његове припадности српском роду једнако је глупаво, као и тврдња да само Србин може мислити добро своме народу (сетимо се светлог примера једног од најславнијих "Срба" - Арчибалда Рајса). Досадашња српска историја је показала, да се међу највећим злотворима властитог рода, често налазили они, који су били Срби и од оца и од мајке, генерацијама у назад. Наравно, нико не може да каже, да би се Шешељ могао убројати у такав несој, иако се тешко могу разумети поједини његови поступци, који су директно наносили штету Србији и српском народу у целини. Тренутна ситуација и стање у Српској радикалној странци, свакако је прилика, у којој ће се морати показати право лице свих њених главних актера. Уколико војвода Шешељ и даље остане својеглаво на оном месту са кога се годинама није померио и не допусти једну потпуну катарзу у странци, на начин да сви тамошњи учесници слободно искажу своје мишљење, тада ће бити јасно, да је СРС, заправо, све време играла игру (њени челници) против српских интереса, а да је Војислав Шешељ у истој мери "издајник" колико и Томислав Николић.

Последња прилика

Томислав Николић и Војислав Шешељ, чини се, још увек имају шансу да сачувају образ и СРС и самима себи. Ту им је још једна преостала заједничка "карика" - Александар Вучић, човек који се, очигледно, пече на ватри својих дојучерашњих партијских колега, "истомишљеника", сабораца и пријатеља. Но, времена да се штеата смањи и ствари доведу у "нормалу" све је мање. После ДСС и СРС има прилику да изгуби велики део свог бирачког тела, а опозиција у Србији ће се на крају свести на неколико малих, исцепканих и међусобно крвно завађених странака, чија ће улога у одржавању једне здраве равнотеже унутар српског парламента постати толико безначајна, да неће представљати било какву озбиљну снагу, нити ће имати икакву "корективну" улогу у односу на власт. Последице таквог развоја догађаја, који ће имати далекосежно негативан утицај на судбину Србије, тешко да се сада могу до краја набројати. Чињеница је, да ће сада српска власт (Влада Србије на чијем челу је председник Србије а не председник Владе) бити у прилици да на миру доврши све оне задатке, које је пред њих поставила "међународна заједница" (без народа), почев од, најпре прећутног, признања Косова и Метохије као независне државе, до отварања нових питања (истих оних о којима је својевремено говорио немачки амбасадор Цобел), као што су давање атрибута државности Аутономној покрајини "Војводина", поклањање територијалне аутономије војвођанским Мађарима (а тиме и муслиманима у Рашкој области/Санџаку), мењање Устава Србије и његово усклађивања (гле чуда!) са Статутом Војводине и слично. Да ли ће господи Николићу, Шешељу и Вучићу бити важније да се баве властитом сујетом или судбином Србије, којој су заклели на верност, показаће будући дани.

Srpska Zora Bela

No comments: