Иза туче ведрије је небо,
иза туге бистрија је душа,
иза плача веселије појеш.
П. П. Његош
Господине Милатовићу!
Четири су, рекао бих, битна разлога због којих сам се одлучио да вам се обратим на овакав, јаван начин, пред српском инернет "публиком". Први разлог је чињеница, да сам био не само изненађен, већ, малтене, ужаснут, видевши ваш текст од 17. августа о.г., објављен на Вашем сајту "Истина", под насловом "Ко да поверује у морал проститутке", који је толико набијен мржњом, да ми се на моменте чинило као да ће ваша "Истина" експлодирати као Sprengstoff пред мојим очима. Једноставно, сматрам, ко год је ушао на сајт "Истина" и прочитао ваш горе поменути чланак, сигурно није могао остати равнодушан, а многима су, претпостављам, ваше тешке, паклене речи одзвањале у ушима до дубоко у ноћ.
Други, пак, разлог, јесте, моја унутрашња компулзија, која ми не да мира и једноставно ме гони да се српском "аудиторијуму" изјадам и да их питам, да ли су и они осетили исту горчину и бол у души, на сурове и немиле речи, које дојучерашње пријатеље своде на "жиголо момке", "лопове" и "проститутке". Ваша жаока је недвосмислено окренута ка неколицини људи у расејању и појединцима у Србији, а у највећој мери, ви сте се, чини се, окомили на господина Јанића. Наравно, ви на то имате право; чак, мислим, за разлику од већине Срба, да имате право, да у таквом атаку на одређене људе, користите и оне речи које сврставамо у непристојне, а које су саставни део српског (и Вуковог) вокабулара — попут "лажов", "лопов" и слично. Заправо, такав речник (којег неки зову "примитивним"), мора бити праћен непорецивим доказима, то јесте, таквим аргументима које не остављају нимало места сумњи, да је неко, кога именујемо речју "лопов", уистину нешто и украо. Тада те "ружне" речи имају свој смисао. У супротном, уколико нашу тврдњу о нечијем непоштењу нисмо у стању да поткрепима јасним доказима, тада долазимо у опасност да нас околина презре и прогласи смутљивцем и човеком ниског морала, без части и достојанства.
Овом бих додао, да је посебно опасно, да се човек петља у нечије приватне ствари (ко је кога "оженио", има ли или нема деце, итд.), јер је то приземна или крајње осиона, примитивна дисквалификација особа које нам нису по вољи и којима желимо да нанесемо бол на онај начин, који се у нормалном (цивилизованом) свету обично назива "подмуклим", па и "дивљачким". Опет, сви смо живи људи, и дешава се да некада изгубимо самоконтролу, те прибегнемо оним радњама за које знамо да спадају у домен поменутог "дивљаштва". Да би се таква импулсивна и привремена ментална аберација могла доцније исправити, цивилизован човек је смислио речи "извини" и "опрости".
Трећи и, вероватно, најважнији разлог због којег сам одлучио да вам се обратим, јесте чињеница, да ви, уместо да почетну ватру стишавате, радите сасвим супротно. Можда је то лоше, а можда и добро за укупну ситуацију у српском расејању — видећемо. Ваш најновији чланак на порталу "Истина", под насловом С(А)КУПЉАЊЕ (?) РАСУТОГ, УСПРАВЉАЊЕ ПОСРНУЛОГ, наставак је оне харанге коју сте започели 6. маја 2008. године, када сте, такође на вашем сајту "Истина", објавили текст, под насловом, "Тројански коњи остављају магареће отиске". С друге стране, видим и да је господин Јанић одлучио да вам врати истом мером ("Кад човек постане будала"), што никога, коме је стало до тога да српска дијаспора, једног дана, дође до циља и озбиљно се организује, не може оставити равнодушним.
Наравно, све се ово може гледати и из једног дригачијег угла, пошто би овакво распаљивање страсти могло довести до тога, да се "дијаспорна" сцена рашчисти. Ваш позив "српској интелектуалној елити" да се изјасни, то јесте, "да изнесу своја виђења начина организовања српског расејања", ја, са своје стране, најискреније подржавам. Надам се да ће се вашем позиву одазвати велики број Срба, како етаблиране "елите", тако и "обичног" света, који, свакако, без обзира на вашу аверзију према "неписменим аналфабетама (!)", верујем, имају неотуђиво и "демократско" право да се о задатој "теми" изјасне. То је уједно и последњи од поменута четири разлога због којих сам се овога часа прихватио тастатуре.
Такође, надам се, да ћете одржати ваше обећање, те да ћете "свачије мишљење" објављивати "без цензуре", на сајтовима које сте навели. Истина, ви сте у почетку позвали само "српске интелектуалце" на сарадњу, али општом заменицом "свачији" ви сте ту вашу првобитну иницијативу проширила на "свакога", и тиме дерогирали ваш првобитни исказ. Ово кажем, тек да се зна, да доцније не би било неспоразума. Исто тако, запазио сам да сте себи оставили превелики маневарски простор, када сте рекли, да ћете на сајту "Истина" публиковати "свачије" мишљење, додавши, "које је у служби зналачке одбране српских виталних интереса". Предлажем да се овај део реченице у потпуности избаци, јер ако ви будете сами одређивали шта јесте а шта није "зналачко", тада је бесмислено да се о таквој теми било ко изјашњава. Дакле, тада би испало да ви све знате, а када неко све зна унапред, тада су сви други, који немају такву дивинизовану моћ, у подређеном положају; а судбина њихових мишљења, свеједно да ли "елитних" или "свачијих", унапред је осуђена на "истинско" необјављивање.
Но, ето, дође и час да понешто покушам да кажем о "српском (не)организовању" у дијаспори (исто важи и за Матицу). Имам утисак, да ми Срби никако не успевамо да разумемо једну ствар, а то је, да је било какво озбиљније удруживање или прављење некаквих асоцијација унапред осуђено на пропаст, уколико се "актери" такве "друштвене игре" не ослободе властите нарцисоидности и веровања да они увек морају бити у праву. Србин се радо и брзо (да не кажем брзоплето) одазива на састанке било које природе, унапред уживајући у властитиој "афирмацији" и надмоћности оних "идеја", које сам заступа; стога је Србин исто тако брз и у деструкцији ("разбуцавању") онога што је, готово до пред сам крај "састанка", изгледало као тврда, малтене, гранитна извесност.
Још пре пет година, ја сам дао мој мали прилог, на тему о којој данас ви говорите. У то доба, покушао сам да представим идеју УСДЕ организовања, онако како сам га ја видео, а на основу онога што је у то време предлагао (заступао) Никола Јанић. С поносом признајем да сам тада био одушевљен Николиним замислима, које су, показало се доцније, предвиделе све, осим невероватних и разорних црта у српском карактеру — саможивости и сујете. Из тог текста, за ову прилику, издвајам неколико тачака о томе како би требало да изгледа једна озбиљна српска организација:
[...* Као прво, нуди нам слободну и ни у ком делу ограничену мисао, сем истинским интересом српског народа.
* Позива све српске „кровне“ организације, да приступе Уједињеној српској дијаспори Европе. (Многе су се већ том позиву одазавале и, убеђен сам да ће то убрзо учинити и оне које се, можда, још двоуме).
* Уједињење се заснива на консензусу око основних националних интереса.
* У таквом уједињењу ниједна организација Срба, понаособ, не би била ни на који начин угрожена, када је у питању њихова аутономност.
* Таква, условно речено, надкровна институција не би имала свог лидера, оличеног у индивидулном (личном) ауторитету.
* Њоме би управљало тело, сачињено од председника организација чланица или оних људи које свака чланица за то овласти (делегира).
* Одлуке би се доносиле гласањем (простом већином гласова) чланова таквог председништва.
* Председници (или овлашћени делегати) одређених српских организација имали би прилику да тамо заступају мишљења њиховог чланства.
* Све одлуке, које би на такав начин биле донесене, постале би обавезујуће за све чланице УСДЕ–а.
* Дакле, УСДЕ све ради отворено, јасно и без икаквих „задњих намера“, на какве смо навикли у нашем дугогодишњем јаловом саобраћању. Све што је понуђено, крајње је људски и засновано је на најдемократскијим принципима. Чак и да то неко жели да оспори, за тако нешто не би могао да нађе ни један једини основан аргумент...]
Заправо, у поменутом тексту, ја нисам ништа посебно смислио, већ сам само "компилирао" оно што је господин Јанић годинама заступао. Дакле, сви они који тврде да је Јанић некакав самозвани "ујединитељ" или неко ко је хтео да преузме европски (или, чак, светски!) "трон" српске дијаспоре и постане некакав "диктатор", малтене, capo di tutti capi (der Pate der Paten) "свесербског" расејања, једноставно, причају бесмислице. Никола је небројено пута наглашавао да би волео да види "уједињену дијаспору у Европи" и тиме би његов сан био остварен. За себе никада није тражио било какве привилегије, нити га је то, уверен сам, икада посебно занимало. Ако ви, господине Милатовићу тврдите да је Никола "лопов" и да је у некаквом "дилу" са "жутима", тада постоје само два објашњења за вашу тврдњу: једно је да сте "на невиђено" поверовали некоме ко вам је близак; а друго је да сте се на хајку без покрића одлучили, вођени некаквим, мени непознатим калкулацијама. Лично верујем да је у питању ово прво, то јесте, да вас је неко искористио као "кедера", за своје сопствене циљеве. Тај ко вас је тако злоупотребио, будите уверени, сутрадан ће вас одбацити као крпу и доживећете судбину сличну оној коју је доживео ваш тренутни "сапутник" — Сима Мраовић! Та особа, која вам је тренутно "мила", биће она отровница која ће вас сасвим бацити у блато и избрукати пред српским родом. Сав ваш рад и вишедеценијски труд и борба за српску ствар, биће бачени у бездан. Све вам ово говорим, јер сматрам да ваш досадашњи рад јасно указује на човека који је искрено у срцу српски патриота. Још једном — питајте Симу, и ако је у том човеку остало имало савести, он ће вам објаснити каква вас је "бољка" снашла.
Више од овога што сам вам рекао, ја не могу да учиним ништа, да бих вам помогао да се саберете. Неко ће можда рећи, да, ако сам желео да вам помогнем, није требало да вам се обратим на овакав, свима доступан вид саобраћања. Ја не мислим тако, пошто је свима нама "блиско" падање и устајање, морално посрнуће али и очишћење и поносан ход. Сви смо људи од крви и меса, а грех је саставни део наше природе. Сетимо се Исуса Христоса и његовог: "Нека први камен баци онај који је безгрешан!"
Морам још. на крају, да вам кажем одакле сте добили идеју да Србе могу да воде само "доктори наука" или "елитни интелектуалци". Те синтагме, заправо, једну грубо "рафинисану" глупост, у вашу главу улила је Мила Алечковић. Просто, мени је апсолутно јасно шта се с вама догађа, те да ви тешко можете да из "емотивне магле" сагледате сурову реалност у којој се тренутно налазите. Просто је невероватно како једна српска чобанчица, Мила, око прста врти толики број српских умних људи, којима она у интелектуалном смислу, није ни до колена. Да бисте схватили о чему говорим и да ја ништа не причам тек тако, на рекла-казала, упутићу вас у неке ствари, везане за Милу, о којима сам ја небројено пута писао. Најпре, прочитајте шта о њој мисли ваш пријатељ Сима Мраовић, један од оних несрећника које је Мила давно прогутала.
[...Откуд Мили новац да иде у Кину - вајкао се Сима Мраовић. А и шта ће тамо када нема никаквих научних радова, додао је. Кинеско-француско-српска веза показала се изузетно корисном у случају негдашњег КСЕ "двојца" - Симе и Миле. У преписци с аутором ове странице, Сима је нагласио да Милу Алечковић "треба жалити", али му то доцније није сметало да се прикључи "армији" од неколико "хиљада" србоазијатских "интелектуалаца" - од Владивостока до Нџамене...].
Питајте Симу и он ће вам потврдити да је ово горе истина. Друго, да ли знате каквом "памећу" се Мила, као вајни "интелектуалац" служи? Погледајте ову преписивачку школу једног набеђеног "доктора", једно интелектуално ругло, на које сам ја реаговао 6. јула 2005. године, пославши протест листу „Политика“:
Дакле, 2003 Мила, на почетку свог чланка "о српској неслози", вели следеће:
[..."Наравно да српски народ није појаву Сигмунда Фројда, Вилхелма Рајха, Алфреда Адлера, па чак ни Карла Г. Јунга да би сопственим животом показао да разуме основну психосексуалну динамику доминације и игре моћи, као ни историјске несреће која из тога следи."
Јул 2005, у срамотном тексту који је данас Политика објавила. Мила понавља:
"Наравно да народи нису чекали појаву Сигмунда Фројда, Вилхелма Рајха, Алфреда Адлера, па чак ни Карла Г. Јунга да би сопственим животима показали да разумеју основну психосексуалну динамику доминације, материјалног згртања и игре моћи која опстаје и у демократији."...]
Надам се, да вам је сада јасно да Мила није никакав "интелектуалац", већ једно крајње смушено створење, које однекуд има способност да људе "хипнотише", ваљда њеним психо-сексуалним уз-буђењем. О чему се ту заправо ради, ни мени није до краја јасно. Али, јасно ми је, господине Милатовићу, да сте ви једна од њених најновијих жртава. Да се разумемо: господине Милатовићу, ја изузетно ценим ваш рад и због тога сам се дуго премишљао да ли да ово писмо упутим само вама или да оно буде "јавно". Одлучио сам се за ово друго, јер ми се чини да је то једини начин да се заустави разорна, уништавајућа активност Миле Алечковић у телу европске српске дијаспоре.
С поштовањем,
Душан Вукотић
No comments:
Post a Comment