У својој најновијој мануелно-интелектулно засвођеној мастурбацији преко или auf die belügenden und täuschenden Seiten Милог нам Милатовићевог сајта, однекуд званом "Истина" (die lügende Wahrheit) , Мила Алечковић, између осталог вели: "Први знак да је неко душевно болестан јесте тај да вам се обраћа ''као да вас познаје'', а ви са њим ништа немате." Наравно, то би могло да се узме као исправно, али у свакодневној комуникацији обичног, нормалног света. Српска Миледи у "расејању", госпођа (или можда још увек "госпођица") Мила Алечковић, годинама се лажно представља, као председник некаквих српских и светско-српских "конгреса", антиглобалистичких, неодеголистичких или афроазијатских "покрета", чиме јасно показује да је душевно болеснија од лудака који пева или сам се са собом расправља на улици, скидајући повремено гаће и саблажњујући случајне пролазнике.
У наставку свог инфантилно-копулативног трактата, Миледи додаје како су "две такве креатуре које су, вероватно дириговане из матице, из неког центра, нападале све образоване људе". Свакако, не треба сумњати да Мила у овом случају покушава да себе некако "удене" међу "образован" свет, пошто је лешинарско воњање њене "памети" почело да је опомиње да ни издалека није оно што би желела да буде. А жарко је желела (још од оног часа, откад јој је ближа околина, из сажаљења, саопштила да је "лепа"), да једног дана буде паметна и да буде оно, што је некада међу чобанима (што данас није случај) звучало донекле отмено — Мила је, заправо, сањала како ће једног дана, кад порасте, бити интелектуалац! Иако никада није схватила шта би та реч уистину могла да значи, Мила свог инфантилно конфабулираног "интелектуалца" и данас доживљава као омнипотентну љубавну романсу и хедонистичку посувраћеност виригинално-сањалачког ума, "паметно" разор(е)ног, да не кажемо, "обатаљеног", који је у стању да пенетрира до најдубљих кутака прождрљиве утробе.
Силогизам, којим се Мила лукаво женски користи (иако тога није свесна), гласи:
Некакве 'две креатуре' нападају 'све образоване људе'.
Те 'две креатуре' нападају Милу Алечковић — српско-француску Миледи.
Закључак: Мила Алечковић је 'образована'.
Наравно, горњи закључак би се из темеља изменио и сасвим би одговарао истини, уколико бисмо у првој реченици, уместо "нападају све образоване људе" написали "нападају све необразоване људе". Колико је Мила необразована, показаћемо на неколико примера из њеног најновијег "умовања". Она, на пример, тврди како људи "могу да се уједињују на грегарним основама". Ако знамо да је "грегарно" синоним за "друштвено" тада нам постаје јасно да је свако "дружење" или стварање "друштва" (било људског или животињског), засновано на грегарном (друштвеном) мотиву. Дакле, човек нормално тежи да буде члан неке "друштвене групе", а таква "грегарна потреба" есенцијално је иста како код обичних људи (какав је писац ових редoва), које Мила зове "инстинктивно-нагонским" (примитивним), тако и за оне које Миледи, по њеној малоумној класификацији, сврстава у "интелектуалце".
Даље, она у поменутом чланку вели: "Опште се достиже преко партикуларног, говорили су сви умови света." Таквом реченицом Мила потире све што је до тада рекла, јер, по њој испада, како су "сви умови света" (дакле и 'примитивни и 'инелектуални', па и 'генијални'), били свесни индуктивне методе сазнања (од појединачног ка општем). А када је дедукција у питању, тада је јасно да једна "општа незналица", типа Миле, никада није макла ни корак даље од своје учмало учаурене "појединачности".
Готово да не постоји Милин текст, који не помиње "Едипов комплекс". Овог пута томе је инфантилно придодала Winnicott-ов "транзициони објекат", то јесте, њене уврнуте "луткице" и "меце", због којих никада није изашла из фазе "субјективне свемоћи" и због којих никада није успела да уђе у свет одраслих.
Права је истина неумитна: Мила може својом незрелом детињастом природом да фасцинира само особе сличне њој, које су неизграђене као личности. Сваки човек који је завршио основно или средње образовање, уколико пажљиво чита оно што Мила трабуња, схватиће да она, уствари, користећи се речником или некаквом енциклопедијом, трпа разнолике психо-философско-медицинске термине без икаквог реда, онако како се "књига" насумично отвори. Пример, који сам овековечио на страници http://vukotic.atspace.com/milabat.htm, јасно показује због чега се Мила грчевито (полусвесно) труди да себе прикаже некаквим "интелектуалцем", то јесте, особом која би се могла убројати у српску "умну елиту".
Коначно, Мила као неизбалансирана особа и набеђени "интелектуалац" одбацује основне принципе демократије (један човек један глас), сматрајући, као и сваки незрели кандидат за "вођу" (Führer), да "полуписмени" или, још горе "неписмени" плебејци немају праву да доносе одлуке својом главом, јер, побогу, нису "образовани", те нису у стању да одлуче шта јесте а шта није добро за њихову будућност. То значи, да би у њихово име требало да одлучују интелектуалне руине, типа Миле Алечковић или Симе Мраовића. У овом трену, Мила покушава да, што би наш народ рекао, "подиђе" Петру Милатовићу, индиректно га сврставајући међу српске "харизматичне вође", "натпросечно интелигентне", са "добром социјалном перцепцијом", онога који је у стању, да "попут Мојсија", својим чудесним "штапом", размакне морске таласе и изведе Србе на "прави пут" и одведе их до "обећане земље".
Несрећни Милатовић је, чини се, у све то поверовао, не читајући даље Милине речи, преписане из неких средњошколских уџбеника (можда "Психологија личности" Николе Рота), где она одавно није била у стању да прати ни књигу ни властиту мисао и где каже: "Оно што ми у науци зовемо ''снажна личност'', није бучан и бескрупилозан човек који вешто манипулише другима, него је то човек великих компетентности и способности, човек огромне ерудиције и визије." Таква каква је, сва несвесна, Мила је укопала свог "вођу" и пре него што је успела да га "инсталира".
Да је Мила уистину једно "ружно паче", које, за разлику од дечје успаванке, никада неће израсти у "лабуда", показује њено смушено размишљање о томе ко су праве "вође" Српске дијаспоре, наводећи ту имена српских генија, научника и уметника: Никола Тесла, Милутин Миланковић, Михајло Пупин и Милева Марић; уз њих ту су и Милош Црњански, Јован Дучић, др Слободан Јовановић, др Николај Велимировић, др Лазо Костић, др Слободан Драшковић и недавно преминули српски научник, врсни историчар проф. Радоје Кнежевић. Јасно је да је наше "паченце" у овом случају помешало "жабе и бабе"; наука је наука, политика је политика, а уметност је уметност. Наравно, када би патетична (онаучена) "политика" могла да помогне да се Срби изборе са Сцилама и Харибдама, које им са многих страна прете, тада би Милина "памет" могла да се прихвати као размишљање зреле особе. Нажалост (или на срећу), то није тако, и нашем "ружном пачету" (Миледи Мили) било би најпаметније да се прихвати кецеље и барем једном у животу припреми пристојан породични ручак.
No comments:
Post a Comment