Ne postoji ništa grđe ili monstruoznije od izdaje rođene zemlje kroz izdavanje neprijateljima onih ljudi koji su se, duže ili kraće vreme, nalazili na čelu jedne nacije i jedne države. U tom smislu, Srbi su počinili stašne grehove, koji se mogu porediti jedino sa oceubistvom. Za takav čin veleizdaje nema opravdanja, ali još nema ni zaslužene kazne za direktne počinioce takvog zločina, jer, formalno gledano, o tome je odlučivala "demokratski" izabrana vlast, to jeste (prevedeno sa jezika politike), svi građani Srbije, među kojima, svakako, najveću krivicu snose Srbi. Kada kažem Srbi, mislim bukvalno na sve Srbe, ma gde se oni trenutno nalazili. Kada je Radovan Karadžić uhapšen na jedan krajnje podmukli, razbojnički način, od nekakve "službe" za koju, izgleda, nikada nećemo saznati čija je (naša ili strana?), potajno sam se nadao da će to biti ona kap koja će preliti čašu, te da ćemo spontano izaći na ulice, a potom se uputiti ka mestu gde je Karadžić zatočen, do zgrade (o kakvog li apsurda!) Specijalnog suda za ratne zločine!. Naravno, unapred mi je bilo jasno (kao i svakom čoveku koji je donekle poznaje srpsku političku scenu) da nijedna politička stranka neće hteti da na sebe preuzme ulogu u kojoj bi stala na čelo jedne zdrave i beskompromisne pobune. Međutim, kako se ispostavilo, od moje puste želje nije bilo ničega. Slika željene narodne "pobune" svela se na časne, ali retke pojedince, pripadnike "Obraza" i drugih nacionalnih organizacija, odnosno na one dostojanstvene Srbe, kojima karakondžule "srpske demokratije" evro-atlanskog tipa još nisu uspele da isperu mozak. To je bio i trenutak u kome se moglo videti jadno stanje jednog obezglavljenog, poraženog i poniženog naciona.
Za razliku od Srba, kojima priča o "vlastitoj zločinačkoj prirodi" visi nad glavom kao Damoklov mač, naši neprijatelji se ponose svojim, koliko juče stvorenim etnicitetima, razvijajući ih na uštrb Srba i srpskih istorijskih prostora. Štaviše, naši neprijatelji su osetili slabost Srba i danas otvoreno atakuju, kako na srpsko ime, tako i na sve ono što je vezano za srpsku istoriju i kulturu. Naravno, nećemo nabrajati sve antisrpske aktivnosti naših suseda, jer bi onda to trajalo jako dugo. Samo da pomenemo najnoviji "poduhvat" Hrvatske, koja preko srpske filijale Helsinškog odbora, "dobronamerno savetuje Srbe, kako da se konačno reše samosvesti, vlastitog nacionalnog bića i vlastite istorije (čitaj, postojanja).
http://www.srpskaanalitika.com/p-prikaz-knjige-helsinskog-odbora-za-ljudska-prava-samoizolacija-realnost-ili-cilj-beograd-2008/140856.html
No da se vratim osnovnoj temi. Iako bi svaki Srbin, pa i onaj koji nije prošao "velike škole" kao Srđa Trifković, danas morao da bude svestan tragedije koja vreba Srbe iz zlokobne sudnice Haškog inkvizitorskog suda (posebno sada kada su se srpski zlotvori, zahvaljujući srpskim izrodima, dočepali Radovana Karadžića), čini se da će i ovog puta (kao i u slučaju Miloševića i Šešelja) izostati ozbiljno srpsko suprostavljanje NATO "kadijama" i apriornom anatemisanju Srba po "svetlim" koridorima moderno divlje "međunarodne zajednice" (zajednice bez naroda!). Takođe, jasno je da je presuda Karadžiću donesena i pre suđenja - "... dobiće 40 godina, što će, sudeći po Karadžićevim godinama, biti isto što i doživotna robija" (Robertson, CNN). Naravno, kada se tome dodaju sve češći zahtevi za ukidanjem Republike Srpske kao "genocidne tvorevine", koji koordinisano stižu sa raznih strana, kao i to da jedan od glavnih "planera" u donošenju Dejtonskog sporazuma, Ričard Holbruk, već godinama govori da je stvaranje Republike Srpske bila "greška", tada se mogu pretpostaviti stravične posledice koje bi eventualna Karadžićeva osuda mogla imati, ne samo po Republiku Srpsku i Srbiju, nego po čitav srpski rod ma gde on bio.
Veliki (a možda i najveći) problem Srba jeste srpska intelektualna elita, koja se odvojila od naroda, te sebe smatra Bogom danom da "popuje", ali ne i da nešto korisno uradi za svoj rod. Tome je umnogome doprinela i, čini se, opšte srpska crta u karakteru, koja bi se, možda, mogla nazvati "kompleksom srpskog uškopljeničkog intelektualizma", gde "običan" srpski smrtnik živi u ubeđenju kako je on nedorastao da se upušta u raspravu o stvarima, za koje imamo naše "etablirane umne gromade". S druge strane, srpska intelektualna elita se ponaša tako kao da je ona nešto što je daleko važnije i od naroda i od države, pokušavajući da sebe još više izdigne u nebo i pijedestal "tajanstva", nešto slično "modelu" šamanizma kod primitivnih (necivilizovanih) narodnih masa. Zapravo, danas je teško zamisliti nekoga ko bi se po svojoj autističnosti mogao meriti sa "dokazanim" (u nebo ispaljenim) srpskim intelektualcem. Prosečan Srbin voli da ih sluša i da se divi njihovoj pameti, ne shvatajući da su upravo oni kojima se najviše divi, zapravo, one "umne glave" koje u korenu seku svaku mogućnost ozbiljnog srpskog organizovanja po bilo kojoj stvari. Ustvari, niko tako snažno, pa i nekontrolisano, ne prezire svoj narod kao ona grupa srpskih "vrhunskih" intelektualaca, koje narod drži za "najpametnije". Takvi intelektualni paraziti su odavno shvatili da, ukoliko žele da i dalje plove na "oblaku" intelektualne "nadmoći", nipošto ne smeju da se "mešaju" s "masama", niti da stupaju u bilo kakvu komunikaciju s "običnim" svetom. Kao da ih je Domanovićev "Vođa" lično porađao!
Nažalost, malo je Srba koji znaju za "jadac", kao što je malo onih koji danas naslućuju da gospodin Trifković (koji je odavno zaseo na srpski "umni presto" u dijaspori i prilično dobro se "utvrdio" i u "intelektualnom" miljeu Srbije) nije slučajno napisao pomenuti članak o Radovanu Karadžiću, već da je to učinio po "narudžbini", baš onako kako je to činio u davnim devedesetim, kada je, između ostalog, tvrdio, da "verovati Miloševiću isto je što i dati krv na čuvanje grofu Drakuli!" (pogledajte, "Ko je Srđa Trifković?"). Iz novina možemo da vidimo prve "plodove" takve Trifkovićeve "brige" za Radovana Karadžića, Srbe i srpske zemlje, jer se već oglasila i Karadžićeva porodica, očigledno duboko uznemirena onim što je čula od strane "velikog" srpskog intelektualnog maga.
Dakle, ljudi koji pripremaju Karadžićevu odbranu (a time i istorijsku odbranu Srba s obe strane Drine, kao i odbranu ključnih srpskih interesa ) moraju biti svesni da će sličnih (i još opasnijih) pokušaja, da se unese nesigurnost i defetizam, kako u Karadžićevu izmučenu dušu tako i u tim njegove odbrane, biti daleko više u budućnosti. Nadam se da će Karadžić imati dovoljno snage da izdrži sve napore koji ga u Hagu očekuju, a moći će da ih izdrži jedino ukoliko bude imao oko sebe veliku grupu saradnika koji će se iskreno i nesebično boriti za Radovanovu, odnosno našu, srpsku bolju sudbinu.
Dušan Vukotić
P.S.
Verujem da delim mišljenje svih srpskih rodoljuba ako priznam da sam izuzetno ponosan na to da se vi ponosite onim što je Radovan činio u prošlosti i što će, uz pomoć Boga i časnih Srba, u budućnosti činiti/značiti za srpski rod!
----- Original Message ----
From: drkrstich
To: pravoslavnatribina@pravoslavljedanas.info
Sent: Tuesday, September 23, 2008 1:18:45 AM
Subject: Re: [tribina] Karadzic na prekretnici -- S. Trifkovic("Glasjavnosti")
G. Vukoticu,
Odlicno ste sumirali stav prema Dr. Krsadzicu kd ste rekli:"Umesto jedne od ove dve navedene opcije, on se izgleda odlučio za treću (najgoru), to jeste, odlučio se da javno ukaže na neke, pretpostavljam svima vidljive, nedostatke u čvrstini Karadžićeve ličnosti. Svi oni koji su pažljivo posmatrali Radovanova istupanja pred haškom inkvizicijom, primetili isto to što i Trifković, ali, kako vidimo, nikome od srpskih rodoljuba nije palo na pamet da o tome udara "na sva zvona" i da na tome utvrđuje vlastitu pamet ili autoritet. Dakle, jedno je kada se o sličnim problemima raspravlja u jednom zatvorenim krugu, kakav bi trebalo da bude tim za Karadžićevi odbranu, a sasvim je drugo ukoliko se na slabe tačke ukazuje preko "razglasa" i to, čini se, samo u cilju promocije vlastite pameti". Smatram izuzetnom hrabroscu Dr. Karadzica da se "maskiran" pojavljuje u javnosti i cak drzi javna ptredavanja i posteno zaradjuje svoj hleb. Nije bio na "platnom spisku" belosvetskoh protuva ili da se prodao kao sto je slucaj sa mnogim izrodima danasnjice.Uvek sam imala veliko postovanje za njegovu trezvenost i poznavanje medjunarodnih osnosa a cvrstima njegovog karaktera bila je ubedljivo jasna. Nikad nisam sumnjala u njegovu duhovnu postojanost, stabilnost i rodoljublje za koje mocnici hoce da ga kazne. Zaprepastila me je cinjenica da se sve te osobine danas u Srbiji tako malo vrednuju pa sam cula i one ispranih mozgova koji smatraju da ga je trebalo predati tom, nazovi sudu. ( Pre dve nedelje sam se vratila iz Beograda.) Dr. Karadzic je ne samo psihijatar vec i izuzetan intelekt pa ni jednog trenutka ne sumnjam da ce se sa svim nevoljama nositi hrabro jer je to i dokazao. Sto se tice njegove odbrane, on jos nema svoj pravni tim sto ne znaci da ga nece imati ali su za to potrebna materijalna sredstva. Ne mislim da se po tom pitanju treba obracati Kosti Cavoskom vec njegovom bratu Luki Karadzicu koji ce to da koordinira i koji pokusava da osnuje jedan fond za njegovu odbranu. Mi Srbi, ma gde da smo, ne treba da trazimo kojekakve izgovore vec, koliko ko moze, odgovorimo patriotskim obavezama u tom pogledu jer Dr. Karadzic nije branio sebe i neke svoje interese vec srpski narod.
Dr. D. Krstich
P.S. Vrlo sam ponosna da Dr. Karadzic nije bio ni vojnik ni general ni profesionalni ratnik, vec doktor koji nam pokaza da svi imamo sansu da branimo otadzbinu.
No comments:
Post a Comment