Чини се да се српска дијаспора буди из подужег стања обамрлости. Повремене муње као да највљују једно озбиљније невреме. Дође ми готово жао што ја нисам тамо негде, "вани", па да се директно укључим (како би моји Банаћани рекли) у добру "шору" (здраво "шорање"). Наравно, ово "шорање" може се разумети двоструко, чак троструко ако поред туче и удара кишних капи томе придодамо "мокрење" (по мокрим чворовима и шире). Коначно да не би било забуне, када кажем "туча", заиста мислим на праву тучу (а не на ону, Његошеву, двосмислену), "мару" или "шибање", односно мушко песничење, на које сам готово заборавио, а у коме сам као дечак, па, богме, и младић, страшно уживао. У то доба, крвави носеви су се заборављали већ следећег дана, а они са којима смо се најжешће макљали постајали су нам временом најбољи пријатељи.
Елем, као и сваки Србин, заљубљен у себе (образовани би рекли "нарцисоидан"), знајући да сам мудрији и паметнији од моје сабраће — која, опет, са своје стране, мисле да то није тачно, те да су они баш ТАЈ или ОНАЈ који је надмашио све остале (у памети наравно)— решио сам да мало прокрстарим мојом Српском Зором Белом и успут посетим Истину чији би Корени морали бити усађени у природан амбијент запретеног бића, у коме се све зна и све разуме. Корене прескочих и уђох у Истину ("на истину" још не планирам, сем ако буде Божја воља), тек да проверим да се случајно није појавио неко ко би се могао са мном мерити, или, не дај Боже — надмашити ме.
Истина је разлог што почех овако умно да трабуњам, јер тамо, in the middle of die Wahrheit, пронађох расписан "конкурс" за "све српске интелектуалце", да пријаве "докторат" на тему "организовања српског расеја(ва)ња". Помислих, ко би то могао да напише боље од мене? Кад добро и поштено размислим — нико! Опет, штрецнух се, ја нисам човек из расејања, а нисам ни толико расејан, да се, на пример, не бих могао сетити где ми се налази кућа (осим кад се напијем). А да кажем Истину, не пијем често, не стижем, јер након добре пијанке по три дебела дана мамурам. Уосталом, бодрим се, ово је прилика да се памет овери (ту мислим на "докторску диплому", а не она "оверавања" на каква смо ми у задњим деценијама у Србији навикли), овде нема "цензуре", а ни лекарско, колико видим, није неопходно. Читам даље, у "конкурсу" се на крају (или при крају) наглашава, како је важно да све то (цео "докторат") буде "у служби зналачке одбране српских виталних интереса".
Пошто спадам људе који не желе да било шта препусте случају, одлучих се да још једном пажљиво прочитам die wichtigsten Anweisungen (ćirilicom, ди вихтихстен анвајзунген), да се негде успут на зај... што би наша мудра народна рекла. Видим, одмах на старту, да су "неписмене аналфабете" искључени из програма "алфабетског описмењавања". Велим, ово је добро речене, јасно и написмено или, алфабетски писмено, баш онако како то небески и људски, како аналфабетски тако и писани, закони налажу. Посебно ме одушевљава део упутства који се односи на "емигрантско робље", али ме донекле збуњује њихов "материјалистички поглед на свет". Зар је могуће да су гастарбајтери читали Марксов "Капитал" или бар "Беду философије" (Elend der Philosophie) као њихово свесно-комунистичко одбацивање или мудро неприхватање Прудонове (Proudhon) "Философије беде" (La Philosophie de la misère).
Морам да признам да сам се мало уплашио пред будућим задатком, замало избегавши бездан "дубоке плиткоће", када се спотакох о чудесни "бољшевички ред" који је ижџикљао "из доњег миљеа памети". Што даље урањам у Истину, то се моје првобитно веровање у властиту памет све више топило. Једноставно, морао сам да се помирим: у ПМ...! Десило се оно чега сам се годинама прибојавао. Ипак се појавио неко ко је и мене надмашио у мудрости и свезнању. Јесте, човек је у праву, потребна нам је чиста (ексклузивна) елита, чиста памет, чиста крв. Њега ћемо за вођу. Он је прави Спартанац. Führer бре! Све што је "кусо", "кљасто", "убого" у српском роду — правац Тајгет, гулаг, Треблинка! "Непотврђена мајка" — у амбис с њом! А мешовит брак? Мандарин? И њега на Тајгет, па у провалију! Најважнија је "ментална хигијена нормалног човека"! Како је то дивно речено.
Сачекајте и мене, и ја бих да допринесем српској чистоћи, и ја бих некога да фрљнем низ/а страну.
Ево, опет ми се врати пређашње самопоуздање. Схватио сам суштину "конкурса". Поменути "докторат" се не пише, он се ради алаткама. Секира, нож, жица, понека бомба, утока. Напред, у нове победе; с новом "интелектуалном елитом"! И Вођом кога ћемо ваљда поздравити! Sieg Heil!
No comments:
Post a Comment