Srpski intelektualni sergeant na Zapadu

Kada Srbin "zaključi" da mu je neko "po volji", tada se on, nesrećnik, trudi da zdušno opravda svaki postupak svog "miljenika", čak i tada kada mu takav "ljubimac" počne neskriveno da radi o glavi. Ta neobična crta u srpskom karakteru vidljiva je na svakom koraku, počev od "visokih " intelektualnih krugova, do seljaka na pijaci ili besmrtnih čobana-čuvara u "hoch geehrten" "ovčarsko-kablarskim" katunima saher-mazohovske (ne)svesti. Kada se Srbin, odnekud, snažno-bolesničko-boljševički veže za nekoga, on je spreman da i u pigmejcu vidi gorostasa ili da i najobičniju seosku ludu proglasi mudracem. Ta srpska potreba za samozavaravanjem i glorifikovanjem nečega što nema nikakvu osnovu u realnosti, gurnula je Srbe u XX veku na samu ivicu propasti i vlastitog poništenja. Kada Srbin nekoga "zavoli" on toga tada "voli" više od sebe samoga. Od silne "ljubavi" prema "jednome", Srbin iz dna duše olako zamrzi sve one koji bi da se okrenu "drugome", kao i sve one koji nisu spremni da se klanjaju tom njegovom "jednom jedinome".

Jedan sličan, ali, svakako, daleko bezazleniji primer srpske "ljubavno-mazohističke obnevidelosti" može se zapaziti u odgovoru Svetislava Kostića (Jedan od najaktivnijih srpskih intelektualaca na Zapadu) na moj tekst objavljen u elektronskim novinama "Novinar", pod naslovom "Ko je Srđa Trifković".

Naime, gospodin Kostić kaže da se "stiče utisak da autor članka 'Ko je Srdja Trifković' ocjenjuje patriotizam Srdje Trifkovića samo na osnovu Trifkovićevog odnosa prema Slobodanu Miloševiću". Reklo bi se da pomenuti gospodin Kostić ne shvata da je upravo odnos prema Miloševiću ona ključna tačka, kroz koju svaki Srbin ispoljava svoj "patriotizam" i poimanje novije srpske istorije. Uz to, odnos prema Miloševiću je centralni orijentir kroz koji se bliska prošlost prelama/pretapa u budućnost; odnosno, to je mesto gde sutrašnjica izvire iz kvintesencije jučerašnjeg "viđenja stvarnosti".

U pokušaju da 'odbrani' onoga ko mu je "po volji", gospodin Kostić konstatuje da Trifkovićevo negativno mišljenje o Miloševiću "u vreme rata u BiH" nije bilo "usamljeno". Ipak, onaj ko je pažljivo čitao ono na šta sam ja pokušao da ukažem, uvideće da "negativno mišljenje" o Miloševiću nema nikakve veze sa onim što je rekao gospodin Trifković, a što sam ja u pomenutom članku citirao. Zapravo, problem je u tome što je Trifković lagao zapadnu javnost, da su "Miloševiću bili potrebni spoljni neprijatelji, kako bi zaustavio opadanje vlastite popularnosti". To nije rečeno "za vreme rata u BiH", već dosta ranije, kada "negativno mišljenje" o Miloševiću jedva da je postojalo među Srbima, i s jedne i s druge strane Drine. Na izborima u decembru 1990 godine (Trifković je gornju tvrdnju izneo u novembru, pred same predsedničke izbore 1990), kao što znamo, Milošević je dobio 65,34% glasova biračkog tela u Srbiji. Sudeći po broju ljudi koji su tada dali svoj glas Slobodanu Miloševiću, moglo bi se reći da je on u to vreme imao apsolutnu podršku srpskog naroda, kao i priličnog dela nacionalnih manjina. Pošto je to Trifković morao znati, postavlja se pitanje, zašto se u tom slučaju poslužio neistinom?

Čak i da uzmimo da on to nije znao, te da ga je neko krivo informisao, teško se može naći opravdanje za takav postupak. Dakle, Trifković tada, zapravo, utire put za priču o tome da je Milošević (tj. Srbija) kriv(a) za rat i da ga je on započeo (što opet ne odgovara činjenicama). Prirodno, onaj ko traži "spoljne neprijatelje", nalazi ih u svom okruženju i započinje "krvavi balkanski pir", kao budući "balkanski kasapin".

Druga Trifkovićeva laž je da se "Miloševiću nikako nije moglo verovati". Prava istina je da su zapadne sile na čelu s SAD u Miloševiću imale najpouzdanijeg vazala. Srđa to izjavljuje u najtragičijoj godini u novijoj srpskoj istoriji (1995). Čak tog istog Miloševića poredi s Drakulom, što je, opet, samo neznatno odstupanje od poznate,"The Butcher of the Balkans", priče Zapada o Miloševiću, koja je, čini mi se, i lansirana nekako u to vreme. Pogledajmo samo kako je CNN izvestio o smrti Slobodana Miloševića: 'Butcher of the Balkans' found dead', to jeste, 'Balkanski kasapin' nađen mrtav', da bismo shvatili koliko je Trifkovićev "Drakula" bio "vidovita" verzija takve, godinama mlađe, a davno osmišljene CNN propagandne "vesti".

Ono što gospodinu Kostiću, ali i mnogim Srbima nije jasno, jeste činjenica da Trifković uglavnom piše po "narudžbi". Da bi takvu tvrdnju ilustrovali, pokazaćemo to na primeru svojevremene Trifkovićeve "pro-bush-ene" kampanje, kada se taj čovek 2004. godine svim srcem zalagao za to da Srbi daju svoj glas Džordžu Bušu, tvrdeći kakao je republikanska opcija "spas za Srbe". Da je za takvu "bušnu" propagandu bio debelo plaćen i da takvo njegovo viđenje nije imalo nikave veze sa njegovim stvarnim uverenjima, uvidećemo kada pročitamo Trifkovićev članak Mr. Bush and the Lure of Pseudo-Reality, objavljen nakon Bušove pobede, a samo nekoliko dana pre njegove inauguracije, u januaru 2005. Naime, u tom članku Trifković indirektno tvrdi da Buš zapravo nije normalan, jer sebe vidi, maltene, kao "Pomazanika/Mesiju" ili izaslanika "Proviđenja" (an anointed agent of divine providence). Dakle, kako je moguće da neko mesecima ubeđuje svoje sunarodnike da glasaju za ludaka i da čak osnuje Srpsko-američku ligu za podršku Džordžu Bušu, te da, uz sve to, od Srba još traži dobrovoljne priloge (novac!) za promovisanje "mentalno poremećenog" republikanskog kandidata?

Krajnje je vreme da se Srbi osveste i shvate, da intelektualci tipa Trifkovića nisu pripadnici srpske umne elite, već da su se takvi odavno "učlanili" u klub "pametnih plaćenika" i time sebe kvalifikovali i označili kao "bogomdane" eksponente i promotere "novog svetskog poretka", koji se, iz pohlepe i želje za ovozemaljskim zadovoljstvima, dobrovoljno brljugaju u blatnim vodama globalističke intelektualne falange.

Karadžićeva odbrana (3)

Poštovana gospođo Krstić!

Ne postoji ništa grđe ili monstruoznije od izdaje rođene zemlje kroz izdavanje neprijateljima onih ljudi koji su se, duže ili kraće vreme, nalazili na čelu jedne nacije i jedne države. U tom smislu, Srbi su počinili stašne grehove, koji se mogu porediti jedino sa oceubistvom. Za takav čin veleizdaje nema opravdanja, ali još nema ni zaslužene kazne za direktne počinioce takvog zločina, jer, formalno gledano, o tome je odlučivala "demokratski" izabrana vlast, to jeste (prevedeno sa jezika politike), svi građani Srbije, među kojima, svakako, najveću krivicu snose Srbi. Kada kažem Srbi, mislim bukvalno na sve Srbe, ma gde se oni trenutno nalazili. Kada je Radovan Karadžić uhapšen na jedan krajnje podmukli, razbojnički način, od nekakve "službe" za koju, izgleda, nikada nećemo saznati čija je (naša ili strana?), potajno sam se nadao da će to biti ona kap koja će preliti čašu, te da ćemo spontano izaći na ulice, a potom se uputiti ka mestu gde je Karadžić zatočen, do zgrade (o kakvog li apsurda!) Specijalnog suda za ratne zločine!. Naravno, unapred mi je bilo jasno (kao i svakom čoveku koji je donekle poznaje srpsku političku scenu) da nijedna politička stranka neće hteti da na sebe preuzme ulogu u kojoj bi stala na čelo jedne zdrave i beskompromisne pobune. Međutim, kako se ispostavilo, od moje puste želje nije bilo ničega. Slika željene narodne "pobune" svela se na časne, ali retke pojedince, pripadnike "Obraza" i drugih nacionalnih organizacija, odnosno na one dostojanstvene Srbe, kojima karakondžule "srpske demokratije" evro-atlanskog tipa još nisu uspele da isperu mozak. To je bio i trenutak u kome se moglo videti jadno stanje jednog obezglavljenog, poraženog i poniženog naciona.

Za razliku od Srba, kojima priča o "vlastitoj zločinačkoj prirodi" visi nad glavom kao Damoklov mač, naši neprijatelji se ponose svojim, koliko juče stvorenim etnicitetima, razvijajući ih na uštrb Srba i srpskih istorijskih prostora. Štaviše, naši neprijatelji su osetili slabost Srba i danas otvoreno atakuju, kako na srpsko ime, tako i na sve ono što je vezano za srpsku istoriju i kulturu. Naravno, nećemo nabrajati sve antisrpske aktivnosti naših suseda, jer bi onda to trajalo jako dugo. Samo da pomenemo najnoviji "poduhvat" Hrvatske, koja preko srpske filijale Helsinškog odbora, "dobronamerno savetuje Srbe, kako da se konačno reše samosvesti, vlastitog nacionalnog bića i vlastite istorije (čitaj, postojanja).
http://www.srpskaanalitika.com/p-prikaz-knjige-helsinskog-odbora-za-ljudska-prava-samoizolacija-realnost-ili-cilj-beograd-2008/140856.html

No da se vratim osnovnoj temi. Iako bi svaki Srbin, pa i onaj koji nije prošao "velike škole" kao Srđa Trifković, danas morao da bude svestan tragedije koja vreba Srbe iz zlokobne sudnice Haškog inkvizitorskog suda (posebno sada kada su se srpski zlotvori, zahvaljujući srpskim izrodima, dočepali Radovana Karadžića), čini se da će i ovog puta (kao i u slučaju Miloševića i Šešelja) izostati ozbiljno srpsko suprostavljanje NATO "kadijama" i apriornom anatemisanju Srba po "svetlim" koridorima moderno divlje "međunarodne zajednice" (zajednice bez naroda!). Takođe, jasno je da je presuda Karadžiću donesena i pre suđenja - "... dobiće 40 godina, što će, sudeći po Karadžićevim godinama, biti isto što i doživotna robija" (Robertson, CNN). Naravno, kada se tome dodaju sve češći zahtevi za ukidanjem Republike Srpske kao "genocidne tvorevine", koji koordinisano stižu sa raznih strana, kao i to da jedan od glavnih "planera" u donošenju Dejtonskog sporazuma, Ričard Holbruk, već godinama govori da je stvaranje Republike Srpske bila "greška", tada se mogu pretpostaviti stravične posledice koje bi eventualna Karadžićeva osuda mogla imati, ne samo po Republiku Srpsku i Srbiju, nego po čitav srpski rod ma gde on bio.

Veliki (a možda i najveći) problem Srba jeste srpska intelektualna elita, koja se odvojila od naroda, te sebe smatra Bogom danom da "popuje", ali ne i da nešto korisno uradi za svoj rod. Tome je umnogome doprinela i, čini se, opšte srpska crta u karakteru, koja bi se, možda, mogla nazvati "kompleksom srpskog uškopljeničkog intelektualizma", gde "običan" srpski smrtnik živi u ubeđenju kako je on nedorastao da se upušta u raspravu o stvarima, za koje imamo naše "etablirane umne gromade". S druge strane, srpska intelektualna elita se ponaša tako kao da je ona nešto što je daleko važnije i od naroda i od države, pokušavajući da sebe još više izdigne u nebo i pijedestal "tajanstva", nešto slično "modelu" šamanizma kod primitivnih (necivilizovanih) narodnih masa. Zapravo, danas je teško zamisliti nekoga ko bi se po svojoj autističnosti mogao meriti sa "dokazanim" (u nebo ispaljenim) srpskim intelektualcem. Prosečan Srbin voli da ih sluša i da se divi njihovoj pameti, ne shvatajući da su upravo oni kojima se najviše divi, zapravo, one "umne glave" koje u korenu seku svaku mogućnost ozbiljnog srpskog organizovanja po bilo kojoj stvari. Ustvari, niko tako snažno, pa i nekontrolisano, ne prezire svoj narod kao ona grupa srpskih "vrhunskih" intelektualaca, koje narod drži za "najpametnije". Takvi intelektualni paraziti su odavno shvatili da, ukoliko žele da i dalje plove na "oblaku" intelektualne "nadmoći", nipošto ne smeju da se "mešaju" s "masama", niti da stupaju u bilo kakvu komunikaciju s "običnim" svetom. Kao da ih je Domanovićev "Vođa" lično porađao!

Nažalost, malo je Srba koji znaju za "jadac", kao što je malo onih koji danas naslućuju da gospodin Trifković (koji je odavno zaseo na srpski "umni presto" u dijaspori i prilično dobro se "utvrdio" i u "intelektualnom" miljeu Srbije) nije slučajno napisao pomenuti članak o Radovanu Karadžiću, već da je to učinio po "narudžbini", baš onako kako je to činio u davnim devedesetim, kada je, između ostalog, tvrdio, da "verovati Miloševiću isto je što i dati krv na čuvanje grofu Drakuli!" (pogledajte, "Ko je Srđa Trifković?"). Iz novina možemo da vidimo prve "plodove" takve Trifkovićeve "brige" za Radovana Karadžića, Srbe i srpske zemlje, jer se već oglasila i Karadžićeva porodica, očigledno duboko uznemirena onim što je čula od strane "velikog" srpskog intelektualnog maga.

Dakle, ljudi koji pripremaju Karadžićevu odbranu (a time i istorijsku odbranu Srba s obe strane Drine, kao i odbranu ključnih srpskih interesa ) moraju biti svesni da će sličnih (i još opasnijih) pokušaja, da se unese nesigurnost i defetizam, kako u Karadžićevu izmučenu dušu tako i u tim njegove odbrane, biti daleko više u budućnosti. Nadam se da će Karadžić imati dovoljno snage da izdrži sve napore koji ga u Hagu očekuju, a moći će da ih izdrži jedino ukoliko bude imao oko sebe veliku grupu saradnika koji će se iskreno i nesebično boriti za Radovanovu, odnosno našu, srpsku bolju sudbinu.

Dušan Vukotić

P.S.

Verujem da delim mišljenje svih srpskih rodoljuba ako priznam da sam izuzetno ponosan na to da se vi ponosite onim što je Radovan činio u prošlosti i što će, uz pomoć Boga i časnih Srba, u budućnosti činiti/značiti za srpski rod!



----- Original Message ----
From: drkrstich
To: pravoslavnatribina@pravoslavljedanas.info
Sent: Tuesday, September 23, 2008 1:18:45 AM
Subject: Re: [tribina] Karadzic na prekretnici -- S. Trifkovic("Glasjavnosti")

G. Vukoticu,
Odlicno ste sumirali stav prema Dr. Krsadzicu kd ste rekli:"Umesto jedne od ove dve navedene opcije, on se izgleda odlučio za treću (najgoru), to jeste, odlučio se da javno ukaže na neke, pretpostavljam svima vidljive, nedostatke u čvrstini Karadžićeve ličnosti. Svi oni koji su pažljivo posmatrali Radovanova istupanja pred haškom inkvizicijom, primetili isto to što i Trifković, ali, kako vidimo, nikome od srpskih rodoljuba nije palo na pamet da o tome udara "na sva zvona" i da na tome utvrđuje vlastitu pamet ili autoritet. Dakle, jedno je kada se o sličnim problemima raspravlja u jednom zatvorenim krugu, kakav bi trebalo da bude tim za Karadžićevi odbranu, a sasvim je drugo ukoliko se na slabe tačke ukazuje preko "razglasa" i to, čini se, samo u cilju promocije vlastite pameti". Smatram izuzetnom hrabroscu Dr. Karadzica da se "maskiran" pojavljuje u javnosti i cak drzi javna ptredavanja i posteno zaradjuje svoj hleb. Nije bio na "platnom spisku" belosvetskoh protuva ili da se prodao kao sto je slucaj sa mnogim izrodima danasnjice.Uvek sam imala veliko postovanje za njegovu trezvenost i poznavanje medjunarodnih osnosa a cvrstima njegovog karaktera bila je ubedljivo jasna. Nikad nisam sumnjala u njegovu duhovnu postojanost, stabilnost i rodoljublje za koje mocnici hoce da ga kazne. Zaprepastila me je cinjenica da se sve te osobine danas u Srbiji tako malo vrednuju pa sam cula i one ispranih mozgova koji smatraju da ga je trebalo predati tom, nazovi sudu. ( Pre dve nedelje sam se vratila iz Beograda.) Dr. Karadzic je ne samo psihijatar vec i izuzetan intelekt pa ni jednog trenutka ne sumnjam da ce se sa svim nevoljama nositi hrabro jer je to i dokazao. Sto se tice njegove odbrane, on jos nema svoj pravni tim sto ne znaci da ga nece imati ali su za to potrebna materijalna sredstva. Ne mislim da se po tom pitanju treba obracati Kosti Cavoskom vec njegovom bratu Luki Karadzicu koji ce to da koordinira i koji pokusava da osnuje jedan fond za njegovu odbranu. Mi Srbi, ma gde da smo, ne treba da trazimo kojekakve izgovore vec, koliko ko moze, odgovorimo patriotskim obavezama u tom pogledu jer Dr. Karadzic nije branio sebe i neke svoje interese vec srpski narod.

Dr. D. Krstich

P.S. Vrlo sam ponosna da Dr. Karadzic nije bio ni vojnik ni general ni profesionalni ratnik, vec doktor koji nam pokaza da svi imamo sansu da branimo otadzbinu.

Odbrana Karadžića (2)

Gospodine Bojiću,
Kada sam rekao da bi možda gospodin Trifković mogao da pokuša da okupi jednu ekipu vrsnih stručnjaka, nisam uopšte mislio na nekakve ljude iz čuvenih svetskih advokatskih kancelarija, već upravo na ljude kakvi su prof. Čavoški, Ivanišević. Oni su, koliko znam, već u timu Karadžićeve odbrane. Zapravo, interesuje me da li je sam Trifković spreman (i koliko) da pomogne u jednom od, verovatno, najsudbonosnijem procesu za srpski narod i srpske zemlje. Mislim da bi bilo daleko bolje po sve nas kada bi gospodin Trifković ili ozbiljno ušao u "priču" kada je Karadžić u pitanju ili se potpuno držao sa strane. Umesto jedne od ove dve navedene opcije, on se izgleda odlučio za treću (najgoru), to jeste, odlučio se da javno ukaže na neke, pretpostavljam svima vidljive, nedostatke u čvrstini Karadžićeve ličnosti. Svi oni koji su pažljivo posmatrali Radovanova istupanja pred haškom inkvizicijom, primetili isto to što i Trifković, ali, kako vidimo, nikome od srpskih rodoljuba nije palo na pamet da o tome udara "na sva zvona" i da na tome utvrđuje vlastitu pamet ili autoritet. Dakle, jedno je kada se o sličnim problemima raspravlja u jednom zatvorenim krugu, kakav bi trebalo da bude tim za Karadžićevi odbranu, a sasvim je drugo ukoliko se na slabe tačke ukazuje preko "razglasa" i to, čini se, samo u cilju promocije vlastite pameti.

Ustvari, kada malo bolje razmislim, čini mi se (ako me sećanje ne vara) da je i Šešeljev prvi nastup u Haškom kazamatu bio donekle nesiguran, pa i pomalo obeshrabrujući, baš ovako nekako kao i ovaj Karadžićev o kojem danas govorimo. Znajući da je Karadžić u toku svih ovih godina bio pod ogromnim psihičkim pritiskom, jasno je da se sve to moralo u izvesnoj meri odraziti na čvrstinu njegovog duha.. Ipak, mislim da je to samo trenutna slabost, koje će se on već u prvim sledećim pojavljivanjima pred sudom, sasvim osloboditi.

Jasno je da vlada Republike Srbije neće sama ništa preduzeti da bi pomogla odbranu Radovana Karadžića. No, ja ne mislim da bi se s takvom situacijom trebalo pomiriti. Ubeđen sam da bi se dobro osmišljenim pritiskom, peticijama, pojavljivanjima u medijima, demonstracijama, čak i ova antisrpska vlast mogla naterati da, barem finansijski, u nekom dobrom delu pomogne odbranu Radovana Karadžića. Najgora su, rekao bih, ona razmišljanja, koja stoje na polazištu, da sa "izdajnicima" uopšte ne bi trebalo voditi razgovore, niti ih za bilo šta pritiskati, a posebno ne - moliti. Kao što već gore nagovestih, svako onaj ko smatra da je suđenje Karadžiću od sudbinskog značaja za Srbe, mora bi da koristi sve moguće metode, počev od medijskog pritiska, demonstracija, apela, molbi, peticija, plaćenih bilborda, plakata koje bi bukvalno oblepile srpske gradove i u kojima bi se, ukoliko se vlast ogluši na sve prethodno nabrojno, pozivalo na građansku neposlušnost. Zapravo, ja sam ovde naveo samo deo onoga što bi jedna ozbiljna ekipa, sastavljena od ljudi koji znaju šta hoće, mogla sigurno da izvede.

Ipak, moram da priznam da ste u pravu kada kažete da su gotovo sve niti, koje bi trebalo da vezuju Srbe u matici i u svet, debelo iskidane. Evo, i ovaj primer naše prepiske pokazuje da Srbi nisu spremni da odvoje ni minut vremena, da bi barem moralno podržali one koji bi hteli da nešto pokrenu. Ne znam koliko ljudi ima na ovoj listi... Danas kada postoji gotovo neverovatna mogućnost međusobnog saobaćanja putem interneta, koju drugi narodi svrhovito koriste, dobija se utisak da su Srbi postali umorniji (kao što ste i sami primetili) nego u ono vreme kada je pošta putovala mesecima. Postoji i druga stvar koja je Srbe obeshrabrila da u bilo kakvoj komunikaciji sa svojom sabraćom uzmu ozbiljnije učešće. Naime, za proteklih nekoliko decenija, svakojake barabe su išle po svetu, sakupljale novac, navodno za "braću u nevolji", da bi taj isti novac na kraju završio na nečijem privatnom računu. Čak je i "majka" Srbija (čitaj državni službenici) "zavrnula" svoju "decu" iz dijaspore za čitavih 6 miliona evra i, koliko znam, ni do današnjeg dana nije bilo političke volje da se tom novcu uđe u trag.

Slažem se s vama da bi uvodno i završno izlaganje moralo da bude pripremljeno na najbolji, vrhunski način i da bi kroz takva izlaganja trebalo stalno provlačiti one momente koji ukazuju na nepravednost suda, mada, ne mislim da bi tu nekakvo, kako vi kažete, "nipodaštavanje" bilo od praktične koristi. Za razliku od vas, ja verujem da se Karadžić i Srbija jedino mogu braniti istinom, to jeste, čvrstim i neoborivim činjenicama, koje će se jasno i odlučno predočiti onima koje je taj sud "ovlastio" da pronađu put kojim bi da zapečate sudbinu Radovana Karadžića, a time i Republike Srpske i srpskog naroda u celini. U ovom slučaju, stvar je mnogo ozbiljna da bi joj se smelo prići na jedan nonšalantan (amaterski) način.

Veliko je pitanje da li će ovog puta haška ka(r)lakurnica dopustiti Radovanu Karadžiću da se sam brani. I sa takvom mogućnošću (da mu se nametne branilac) trebalo bi najozbiljnije računati. Ubeđen sam da će Karadžić biti u stanju da se sam efikasno brani (ukoliko mu to haška inkvizicija dopusti) jedino u slučaju da iza njega stane ozbiljan i veliki tim saradnika, koji bi bio u stanju da gotovo svaki Karadžićev potez unapred isplanira. U partiji šaha, igrač je najvažniji, ali tu su i sekundanti koji nastupaju u svakom prekidu. Za razliku od partije šaha, uspeh na ovakvom suđenju može se zasnovati samo na onome što se uradi u "prekidima".

Na kraju, osvrnuo bih se na to što kažete da ste se obraćali gospodinu Čavoškom, ali da od njega niste dobili nikakav odgovor. Ne znam da li ste mu više puta pisali ili samo jednom? Da li je adresa na koju ste poslali to pismo ispravna? Pitam vas to zbog toga što mi je teško da poverujem da vam Čavoški ne bi odgovorio, ako je vaše pismo video. Ukoliko je on vaše pismo pročitao, ene mareći za odgovor, tada bi se moglo reći da i on spada u onu "vrhunsku" ili "nedodirljivu" elitu do koje se nikako ne može doći, a zbog koje Srbi, i pored briljantnih pojedinačnih umova, tavore na samom dnu samosvesnih i dostojanstvenih naroda.

Dušan Vukotić

----- Original Message ----
From: Michael Boyich
To: pravoslavnatribina@pravoslavljedanas.info
Sent: Monday, September 22, 2008 11:17:08 AM
Subject: Re: [tribina] Karadzic na prekretnici -- S. Trifkovic("Glasjavnosti")

Nekoliko stvari,

Dobro bi bilo, kako napisa Gospodin Vukotic, kada bi se i to moglo dogoditi da vlada Srbije ucestvuje u odbrani Dr Kardzica. No problem tek tu i zapocinje. Kako ce ona vlada, koja je satavljena od zute kuge, a na cijem se celu nalaze nekoliko seksualnih deformiteta, i koja je vlada u stvari uhapsila i isporucila Dr Karadzica Haskoj inkviziciji da sada ucestvuje u odbrani toga coveka? To bi bilo isto kao da se Isus Hristos obratio Judi da ga brani od Pontija Pilata.

Zatim gospodin Vukotic predlaze da se Srbi koji ne zive u ostatku od trenutne Srbije, koju eto imamo zahvaljujuci bas upravo tim koje spomenuh zutim haskim isporuciteljima, a u isto vreme apeluje na gospodina Trifkovica da on pronadje tim dobrih strucnjaka da brane Dr Karadzica. Prvo zuta kuga ne moze da svari Dr Trifkovica,a kamo li njegovog advokata. Onda, za tako nesto bi bilo potrebno mnogo miliona dolara, a rezultat bi bio nikakav. U pravnom timu sam Dr Kardzic ima profesora Kostu Cavoskog, i boljeg strucnjaka s pravne strane ne treba da ima. Jer ono sto po Americi promovisu kao izuzetne branioce krivicnih slucajeva, to u stvari nisu nekakvi veliki pravni strucnjaci, nego jednostavno velike advokatske kancelarije, koje zbog ogromnog novca, imaju jakog uticaja. Njihov uticaj u Americi ne znaci da bi oni imali ama bas ikakvog uticaja pred Haskom inkvizitorskom tamnicom. Jer Haska inkvizitorska tamnica nije sud vec politicki forum, koji po svemu lici na produzenu ruku Staljinovih cistilista. U to treba nadodati, i to, da i sami americki advokati, nisu naviknuti na atmosferu, gde sudije presudjuju u krivicnim postupcima, a ne porota. Mozda ne bi bilo lose dodati u tim odbrane nekoga advokata kao sto je to david Stepanovic, ili Djordje Deretic, pogotovu ovaj poslednji koji je svojevremeno bio sudija, pa kao takav bih mogao da pomogne da se bolje razume psihologija onih koju u slucaju Dr Kardzsica predsedavaju u sudskom vecu.

Problem se satoji jos i u tome. recimo mene konstantno pozivaju i pisu mi nasi ljudi, iz patriotski srpskih zajednica sa ovoga kontinenta i mole da pokrenem akciju da se otvori fond i prikupi novac radi odbrane Dr Karadzica. Ja se toga posla nikada prihvatio ne bih dok se u njega ne bi ukljucili oni koji cine trenutni tim u odbrani Dr Kardzica. Pokusavao sam da stupim u kontakt sa profesorem Cavoskim, i da vidim ako je on zainteresovan da krene put Kanade i SAD da sakuplja novac. No profesor mi nikada nije odgovorio. Tako losa saradnja izmedju patriotskih Srba iz Beograda, i nas koji zivimo u drugim delovima sveta, pogotovu na ovom kentinentu, nikada nije bila losija. Mi smo imali bolju saradnju u vreme kulminacije komunizma sa intelektualnom patriotskom sredinom iz Beograda, pa cak i sirom bivse Brozoslavije, nego danas. Nije li to dovoljno da se neko malo i pocudi.

Inace oslanjati se mnogo na evidentne cinjenice pred Hauskom Tamnicom je iluzija. Da bi se bilo sta postiglo, to se jedino moze postici na nacin, nipodastavanja i ponizenja te inkvizitorske institucije, koju jedino moze da ponizi i da je u pravnom izgledu diskredituje, bas onaj kome se sudi i koji brani sebe samoga. Jer svakog advokata takav sud moze da kontrolise, pretnjom omalovazavanja suda. Onoga koga je taj sud unapred osudio, ne moze da kontrolise, jer takav ima mogucnost da im govori istinu u lice. Najvaznija su dva momenta uvodno i zavrsno izlaganje. U oba izlaganja treba ukljuciti sve one nemoralne postupke kojih ova inkvizitorska prostitucija ima na pretek. Treba im reci da su inkvizitori. treba ih podsetiti da je nacisticki lajppciski proses, bio proces humanizma o odnosu na metode koje primenjuju haski inkvizitori. A kako ova dva izlaganja treba saciniti, o tome nekom drugom prilikom.

Српски радикални суноврат

Томини сантиметри
http://vukotic.atspace.com/srsr.htm

Томислав Николић, како кажу новине, напустио је састанак ЦОУ Српске радикалне странке са сузама у очима. Занимљиво је да сам Тома, у једном моменту, каже да је веома несрећан због расцепа у странци, док у другом, "весело" признаје, да има утисак да је "порастао" од како је с врата скинуо ону каменчину, на којој је, ваљда, оловним словима писало, "ШЕШЕЉЕВ ЗАМЕНИК". Ипак, ако бисмо се поштено замислили, увидели бисмо, да нико од нас не би желео да буде нечији "заменик" за читав живот. И заменик шерифа сања, како ће једног дана, кад "порасте", да постане главни "представник закона". Талични Тома се истински доказао као "заменик", извршавајући сваки, поверени му задатак педантно, са пуно љубави и елана. Поготово када су у питању биле потере за великим "досовским" зверкама. А да је Николић одлучан да настави да прогони "браћу Далтоне", и њихову "сиву еминенцију", Бориса Тадића, и након самопроглашења у "врховног команданта", јасно показују његове речи, "да ће срушити досовски режим оличен у Бобу Далтону и његовој банди". Нова девиза Таличног Томе, којом ће се он у будућности дичити, гласи: Бори се! Али, додаје Тома "поштено" (као "честит" српски "домаћин") - овог пута, Борисе драги, за себе... доста сам се борио за друге!

Нема оставки

Све би могло да делује много трапавије, ако не и неуверљивије, да из чика Томине "колибе", истог часа када се Тома дочепао слободе, нису "испарила" сећања на дане робовања, заједно са бланко "закљученим" оковима, због којих се срећни Николић данас слатко насмеје, чак и када га, уместо "чика", ослове са "ујка". Да сте ви робовали овако дуго, јада се Тома, тада бисте знали да, када више нисте у букагијама, никакво бреме више не може да вам буде тешко. Ја више нисам роб (!), закључује "чика ујак"... од овог трена ја сам политичар! А зна се; политичар мора да буде спреман да отрпи све и свашта, осим, наравно, да буде стално одоздо. И Тома би, макар под старе дане, желео да види како то изгледа кад се "шиба" одозго. И он би да узјаше белог коња, па на врх колоне. Или, ако баш хоћете, на чело колоне, која се већ ствара/размножава. Истина, за сада, углавном од радикалских "колониста" или "дошљака" типа плачимучног генерала Делића (Божјидара) или "карате кида" Пелевића (Борис-лава).
Поносна парада с(г)уза

Оно што вероватно највише збуњује бираче и симпатизере СРС, јесте необична "парада" мушких суза пред ТВ камерама. Тома је "засузио", а његов несуђени генерал (да ли са војском или без ње?), плакао је као дете. Ако бисмо овде применили Његошев аршин, "жена лаже сузе просипљући", грдно бисмо погрешили, јер ниједна жена, сем Јоргованке, још није напустила матичну странку - а ни Јоргованка, барем колико се зна, није ронила сузе. По нашем бесмртном Владики, тако "крупно" умеју да "плачу" само они који су вични "крупним" лажима - а такви су, тврдио је Петар Петровић, Турци, свеједно да ли они "прави" или, ови наши, "модерно" застрањени. Са сузом у оку, Тома се сетно враћа у она "дивна" времена, када је "измиривао", како он онако "успутно" (застрано) потврђује, "хомосексуалце" у некада властитој, а данас већ туђој странци. Ујак Том је напустио стару "девојку", а да нову, чини се, још није пронашао. Нада се да ће му Вучић прићи, те тим чином озваничити и комплетирати нову породицу, која ће бити спремна за нове трудове и нова рађања. Ипак, "младожењу" лагано почиње да нервира "младино" фемкање, те он (Uncle Tom) не успева да издржи а да резигнирано не завапи из "бијела грла": "То заиста нема смисла!"

Своја или туђа глава

С друге стране српске "радикално" збуњене барикаде, остала је (за сада) већина СРС "војника", који су до смрти (не зна се чије!) верни своме заточеном "војиславном" вођи. Нажалост, ни писац ових редова није у стању, да извргне подсмеху, ону трагичну горштачку црту човека, који, ни по цену живота, није спреман да прави компромисе, чак ни са онима, са којима је некада давно кренуо у "славу" и ширење "здравог" српског национализма. И поред чињенице да му се "заменик" одметнуо, српски "војвода" не сматра да је дошло време, да се испод досадашњег политичког деловања Српских радикала, подвуче црта и види "шта и куда даље". Основна ствар, коју Војислав Шешељ, чини се, никада није схватио, или није желео да схвати, јесте чињеница, да се државни и национални циљеви никада не смеју до краја обелоданити, а поготово не они, који би се могли остварити само у неком новом будућем рату (западне границе српства). Упорно и јавно инсистирати на термину "Велика Србија", у часу када то нашим непријатељима може обилато послужити у њиховој пропаганди и промовисању њихових циљева пред тзв. "међународном заједницом" (без народа!), сигурно је чисти и крајње штетни мазохизам. Исту "Велику Србију", гласно је подупирао и Томислав Николић, понављајући речи свога "шефа". Данас ће вероватно тврдити како му је било "заповеђено" да тако збори. Али, тада се поставља питање, да ли човек који је 18. година мислио туђом главом, сада, одједном, преко ноћи, може да почне да размишља својом, властитом?

Југословенски Гаврило

Током покушаја да се направи коалициона влада сачињена од СРС, СПС и ДСС-НС, војвода Шешељ, као по обичају, није могао да се уздржи. Да се подсетимо, рекао је да је убица Зорана Ђинђића "заслужио славу Гаврила Принципа у српској историји". Да ли нас је, и колико, коштала Гаврилова "слава" (Гаврило је тада још био малолетан и велико је питање да неко није подмукло искористио његову младост и осећај за "правду"), која је Аустријанцима и Немцима дала онај "повод" за рат, на који су дуго чекали. Дакле, није искључено, да је Гаврило, и не сањајући, убио Франца Фердинанда, по налогу саме Аустроугарске Царевине (сетимо се паљења Рајхстага, немачких војника преобучених у Пољаке, а можда ће се једног дана показати да ни Куле Близнакиње нису пале онако како су нас уверавали, те да је, можда, неко помогао Ал Каиди да реши "техничке проблеме", којима су Бин Ладенови "експерти" сигурно били недорасли). Као високо-образован и натпросечно интелигентан човек, Воја би морао тога бити свестан. Подсетимо се, Гаврило није имао ни пуних двадесет година у време атентата, то јесте, био је у годинама када се његова свест најлакше могла обликовати. Коначно, Гаврило, и поред тога што је Србин и што је убиство починио на Видовдан, тешко може да уђе у странице озбиљне српске историје. Принцип је погинуо као "младобосанац", за идеју југословенства, што нам пружа додатан разлог да сумњамо, да је као такав, млад и наиван, он само злоупотребљен као изговор за рат са Србијом, на који су се Аустроугари одавно спремали.

Из једног јајета

Мада је тешко рећи, јер би човек могао да огреши душу, однекуд се добија утисак да Шешељ, повремено, свесно игра на карту српске неслоге, несугласица и раздора. Дакле, не сме се искључити ни, у овом часу, јеретичка мисао, да је и Шешељ "кукавичје јаје", које је подметнуто Србима. Наравно, Шешељ јесте Србин по рођењу и свако оспоравање његове припадности српском роду једнако је глупаво, као и тврдња да само Србин може мислити добро своме народу (сетимо се светлог примера једног од најславнијих "Срба" - Арчибалда Рајса). Досадашња српска историја је показала, да се међу највећим злотворима властитог рода, често налазили они, који су били Срби и од оца и од мајке, генерацијама у назад. Наравно, нико не може да каже, да би се Шешељ могао убројати у такав несој, иако се тешко могу разумети поједини његови поступци, који су директно наносили штету Србији и српском народу у целини. Тренутна ситуација и стање у Српској радикалној странци, свакако је прилика, у којој ће се морати показати право лице свих њених главних актера. Уколико војвода Шешељ и даље остане својеглаво на оном месту са кога се годинама није померио и не допусти једну потпуну катарзу у странци, на начин да сви тамошњи учесници слободно искажу своје мишљење, тада ће бити јасно, да је СРС, заправо, све време играла игру (њени челници) против српских интереса, а да је Војислав Шешељ у истој мери "издајник" колико и Томислав Николић.

Последња прилика

И Томислав Николић и Војислав Шешељ, чини се, још увек имају шансу да сачувају образ и СРС и самима себи. Ту им је још једна преостала заједничка "карика" - Александар Вучић, човек који се, очигледно, пече на ватри својих дојучерашњих партијских колега, "истомишљеника", сабораца и пријатеља. Но, времена да се штеата смањи и ствари доведу у "нормалу" све је мање. После ДСС и СРС има прилику да изгуби велики део свог бирачког тела, а опозиција у Србији ће се на крају свести на неколико малих, исцепканих и међусобно крвно завађених странака, чија ће улога у одржавању једне здраве равнотеже унутар српског парламента постати толико безначајна, да неће представљати било какву озбиљну снагу, нити ће имати икакву "корективну" улогу у односу на власт. Последице таквог развоја догађаја, који ће имати далекосежно негативан утицај на судбину Србије, тешко да се сада могу до краја набројати. Чињеница је, да ће сада српска власт (Влада Србије на чијем челу је председник Србије а не председник Владе) бити у прилици да на миру доврши све оне задатке, које је пред њих поставила "међународна заједница" (без народа), почев од, најпре прећутног, признања Косова и Метохије као независне државе, до отварања нових питања (истих оних о којима је својевремено говорио немачки амбасадор Цобел), као што су давање атрибута државности Аутономној покрајини "Војводина", поклањање територијалне аутономије војвођанским Мађарима (а тиме и муслиманима у Рашкој области/Санџаку), мењање Устава Србије и његово усклађивања (гле чуда!) са Статутом Војводине и слично. Да ли ће господи Николићу, Шешељу и Вучићу бити важније да се баве властитом сујетом или судбином Србије, којој су заклели на верност, показаће будући дани.

Тајкунизација и а-томизација Србије и српске политичке сцене

Закупљивање политике
http://vukotic.awardspace.com/atom.htm
По речима одбеглог заменика СРС-а, Томислава Николића, српски бизнисмен Мишковић је био један од "спонзора" његове бивше странке (СРС). Наравно, мало је оних који су таквим Николићевим речима изненађени, јер се у Србији, мање-више, одавно зна (или барем наслућује), да су све странке под дебелим утицајем оних кругова који их незванично финансирају. Најновија вест, о томе, да је новоотцепљено крило СРС, под привременим именом "Напред Србијо", узело у закуп ексклузивни простор у центру Београда, сугурно је, за разлику од претходне (горе наведене), веома зачудила све оне који су у Томиславу Николићу и "Напред Србијо" видели оличење "српског поштења" и "домаћинског" односа према својој држави и народу.

(Пред)видљиво цепање

Ових дана, на интернету се појавила страница на којој нам се представљају некадашњи чланови СРС, који су пребегли у "Напред Србијо". Необично је да се на таквом сајту, поред слика посланика новоформиране странке, налази и Google adds на руском језику (реклама от Google!). Можда је то све случајност, а можда и не; можда је поменути сајт лажан, али, свакако, не може бити случајност да се таква, још нерегистрована странка, под "радним" називом "Напред Србијо" финансира од оних кругова (људи) који поседују велики капитал, било у Србији или негде другде у свету. Простор од 300 квадрата, који је отцепљена грана СРС "закупила" у Чика Љубиној улици у Београду, власништво је познатог српског бизнисмена (тајкуна) Ђорђа Ницовића, што је очигледан доказ да једна будућа странка у Србији, по први пут јавно, озваничава "сарадњу" српског "бизниса" и политике. Наиме, поменути "руски" сајт "напредне" Србије не мора бити ни у каквој вези са Николићевом политичком групацијом, али је сасвим јасно да Николић, без помоћи домаћих (да ли и страних?) "донатора, никако не би могао ни да помисли да цепа СРС, нити да одатле гради нову политичку странку.

Тома прихватљив

У чланку, објављеном 3. маја 2008. године у Њујорк Тајмсу, може се видети да је један број "западних дипломата" тада сматрао, да је "Томислав Николић мања опасност за западне интересе од премијера Војислава Коштунице". Подршка, коју ових дана добило одбегло крило СРС, на челу с Томом Николићем, од британског амбасадора у Србији, Стивена Вордсворта, додатно нас утврђује у убеђењу, да је најновија расподела политичких "снага" у Србији производ заједничких напора, с једне стране, српских "бизнисмена", а са друге, оне западне политике коју у Београду репрезентују дипломате САД и Велике Британије. Наравно, ни овог пута, поздрављајући цепање једне српске партије, амбасадор Вордсворт није пропустио прилику, да укаже на "скривену" чињеницу, да се "будућност Србије, као стабилне европске демократије, заснива на њеној способности да сарађује с њеним суседима". Наравно, није потребно много памети да би се схватило, да поменути британски дипломата међу српске "суседе" убраја и незакониту и самопроглашену "државу" Косово.

Војводе без војводства

С друге стране, некада значајна и, сигурно, утицајна СРС, постала је, у само једном трену, бледа слика онога што је пре само који секунд (пре "побуне" њеног "заменика председника"), представљала на политичкој позорници Србије. Драган Тодоровић и друге српске "војводе" и "војвоткиње", срозали су се од сјајних одора и расних "радикалних" коња, до потученог (утученог) измученог ратника на изгладнелом кљусету или сиромашка у ритама. На њихову несрећу, вођа им је још увек у хашкој инквизиторској ка(р)лакурници, а новопостављени "заменик" је далеко од оне каризме и интелектуалне снаге, која би била у стању да заустави нагло суновраћивање "радикалних идеја" и константно осипање обезглављених СРС "војника".

Ко гине за идеале

Још једном се показало да у српском бићу не постоје идеје (о идеалу да и не говоримо!), које би могле бити значајније од пуке егзистенције појединца. Највећи део "радикалних" посланика данас је пред страшном (мало измењеном) дилемом "тамног вилајета": ако ме (не) узмеш кајаћеш се! Заправо, показало се да су набеђени "српски националисти" далеко од било какве националне замисли, те да им је "aura sacra fames" једина водиља, баш као и онима којима је антисрбовање и уништење властитог рода главна професија. Ту долазимо до страшне, али истините спознаје, да између мотива којима се воде српски само-мрзитељи - чедоморци (они који би да не буду Срби), "српске демократе" и "српски родољуби" не постоји ама баш никаквих суштинских разлика. То јесте, свима њима (и патриотима и издајницима), заједнички мотиви су новац, материјална корист и лично благостање; док питање припадности одређеној политичкој опцији, за њих није питање идеја, већ је то ствар најприземније ћифтинске калкулације - идем тамо где ми је добит већа или с онима који ми више нуде!

Мајско прецветавање

У сенци бурних догађаја у СРС, још једна бивша чланица ужег руководства Шешељевих "радикала", Маја Гојковић, најавила је оснивање своје политичке странке, које ће наследити "групу грађана", који су присутни у парламенту покрајине Војводине. При недавном усвајању Статута града Новог Сада, чини се, да је Мајина одборничка група играла кључну улогу у подршци ДС, а као противтежа другим минорним странкама, каква је ЛСВ или Г17. Да ли је то на помолу даља "атомизација" српске политичке сцене? Ако јесте, тада би требало видети коме би могло бити у интересу да једно започето укрупњавање и јасну поларизацију српског политичког тела на две или три јаке политичке струје - у којима би будуће формирање власти било неосетљиво на уцене малих, али пресудно "утицајних" кепец-странака - замени бројним политичким патуљцима, чији би утицај био раван нули, а који би, на дужи рок обезбедили једној преосталој великој странци (у овом случају ДС), да несметано спроводе политику у Србији онако како им се прохте. Горњи пример "групе грађана", можда, донекле указује како би функционисање српског политичког циркуса могло да изгледа у следећим годинама.

Бисерне свиње

А да су ствари далеко озбиљније и опасније по пуки опстанак Срба, Републике Српске и државе Србије на балканским просторима, јасно нам показују најновији атаци на прекодринске Србе, Србе у Црној Гори, али и на оне Србе у Србији, који су од стране "великог брата" означени као носиоци "српског национализма". Такозване "невладине" организације у Србији одавно не крију своје антисрпске активности. Најновији атак Хелсиншког одбора за људска права у Србији, под управом Соње Бисерко, потпуно је огољен "индиректни" напад "међународне заједнице" на саме темеље српске државе и национа. У датом случају, поменута "међународна заједница" је отелотворена у нама суседној држави Хрватској (погледати чланак Слободана Антонића), која је срочила "добронамерни" документ (скраћена верзија) и дала "промиџбене смернице" којим би Србија требало да настави да иде у "светлу" будућност. У извештају "српског" Хелсиншког одбора нескривено се позива на уклањање свих оних српских интелектуалаца, који данас раде у српској науци, култури и образовању, који су још усуђују да за себе кажу да су Срби и да припадају српском роду. Сличан дивљачки напад на властити народ и државу немогуће је наћи у целокупној историји европског континента. Једина паралела која би се ту могла повући, јесте антисемитизам у вајмарској и нацистичкој Немачкој, али тада Немци нису атаковали на Немце.

Odbrana Karadžića

Pitanje Karadžićeve odbrane moglo bi da bude sudbonosno za budućnost Srba s obe strane Drine i sigurno je da bi time trebalo ozbiljno da se pozabave i Republika Srbija kao i Republika Srpska. Očigledno je da Karadžić ne deluje sigurno, a još manje ubedljivo; godine skrivanja učinile su, reklo bi se, da on sada nije u stanju da u potpunosti vlada svojim emocijama. Nažalost, realno gledajući, on bi mogao biti ona "slaba karika", koju su haški inkvizitori priželjkivali, još od onih davnih dana, otkada su krenuli u lov na Srbe. U ovom slučaju, za razliku od Miloševića i Šešelja, čini se da bi bilo najbolje kada bi država Srbija preuzela brigu oko Karadžićeve odbrane; ali u današnjoj političkoj konstelaciji u Srbiji, takav obrt, da se pokaže briga za nekim od naših optuženih građana, teško da bi se mogao dogoditi. Srpske vlasti su danas neprijatelji Srbima koji se nalaze u Hagu, gotovo jednako kao i haško tužilaštvo.

Šta da se onda radi? Možda je ovo istorijska prilika da srpska dijaspora preuzme stvari u svoje ruke. Kao što rekoh, u Srbiji je sve trulo i, barem za dogledno vreme, beznadežno. Bilo bi dobro, kada bi se gospodin Trifković, umesto besprekornih ali jalovih analiza, zajedno sa drugim Srbima u rasejanju, bacio na posao, i već danas angažovao na traženju vrhunskih stručnjaka, koji bi umeli da efektno i autoritativno izvedu Karadžićevu odbranu. Za sve to, bio bi neophodan novac, od čega bi jedan deo trebalo da obezbedi Srbija (ako vlasti ne žele/ne smeju da se bave odbranom haških zatočenika, onda barem moraju da pomognu onima koji hoće i znaju kako se to radi, a nemaju dovoljno sredstava).

Iako Karadžićevo psihičko stanje ne deluje najbolje, ipak je možda dobro što stalno potencira da NATO želi da ga likvidira i u samom tribunalu. Broj Srba koji su tragično skončali u tom kazamatu je toliko velik, da bi trebalo biti debelo naivan, pa poverovati da su ti ljudi tamo umrli slučajno. Slobodan Milošević je svesno ubijen, jer tužilaštvu više ništa nije polazilo za rukom. Shvatili su da ne postoji način kojim bi mogli da dokažu svoju apsurdnu optužnicu i našli su jedini moguć izlaz iz, za njih, krajnje nelagodne situacije. Pisac ovih redova je, kao i mnogi Srbi širom Srbije i sveta, još u jesen 2004. sasvim jasno video da će Milošević biti ubijen http://vukotic.atspace.com/geiselman.htm

Realna opasnost postoji i danas kada je u pitanju Vojislav Šešelj, jer nikakvo veliko iznenađenje ne bi bilo ako bi se haške ubice još jednom, po već ko zna koji put, odlučile za dobro oprobani "recept". Dakle, Karadžićeva priča o "likvidaciji" ne bi bila bez osnova, čak ni kada bi se iz toga izuzeo davnašnji dogovor, kojim mu je Holbruk "garantovao" da neće biti izveden pred Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju. Sva je prilika da Radovanova tvrdnja u vezi Holbrukove "zadate reči" može biti dokazana, a u takvom slučaju (gospodin Bojić je u pravu), ukoliko bi Karadžić bio osuđen za genocid (što je osnovna i unapred utvrđena intencija tog suda), Holbruk bi morao pred svakim normalnim sudom da odgovara za saučestvovanje u genocidu.

Opet, haška ka(r)lakurnica nije normalan sud (svima nam je to jasno), tako o Holbrukovoj osudi neće i ne može biti nikakvog govora. Oni su se nameračili da putem Karadžića ostvare ono što im nije pošlo za rukom u slučajevima Milošević i Šešelj vs. ICTY. Dakle, Karadžićevo suđenje bi moglo da predstavlja jedan od poslednjih ozbiljnih (krucijalnih) testova za ceo srpski rod, te da se vidi da li smo mi Srbi jošte živ ili smo možda već sasvim upokojen narod. Pošto znamo šta NATO sud u Hagu želi da postigne suđenjem srpskim vođama, tada bi naša strategija i taktika odbrane morala da bude krajnje precizna, zasnovana na dokumentima koji postoje (ali bi ih trebalo temeljno obraditi) i događajima čiji su svedoci mnogi od nas bili u tom tragičnom vremenu.

Lično sam uveren da je Slobodan Milošević "igrao" onako kako su mu zapadne "diplomate" (prvenstveno američke; baš kao i danas) "svirale". Takođe verujem da je velika šteta što Milošević nije imao snage, volje, a možda ni hrabrosti da sve to do tančina prezentuje, kako sudu u Hagu tako i svome narodu. Možda je verovao da bi, takvim priznanjem, sebe srozao u očima Srba. Zapravo, čni mi se, time je ispustio veliku priliku da se temeljno iskupi za sve ranije grehe. Da je tako učinio, danas bi mi (Srbi) videli strašnu ali jasnu istinu, a svet bi morao da se dobro zamisli pre nego što bi još jednom krenuo u satanizaciju Srba, jer bi svakome postalo jasno da je rat u bivšoj Jugoslaviji nastao i vođen je pod stalnim nadzorom i u režiji zapadnih sila.

Nažalost, takva šansa je u slučaju Miloševića ispuštena. Veliko je pitanje da li nam se, sa suđenjem Karadžiću, pruža nova prilika, da nešto popravimo od onoga što nismo onda, kada je trebalo, uradili kako valja. Da bismo ovaj put uspeli da iskoristimo Karadžićevo svedočenje za skidanje ljage sa srpskog imena, bilo bi neophodno da odmah danas imamo sastavljen tim od vrhunskih pravnih eksperata i advokata, koji bi danonoćno radili na obradi onih materijala koji bi bili (ili mogli biti) relevantni za Radovanovu, ali i opšte-srpsku odbranu. Samo tako, krajnje ozbiljnim pristupom, onakvim kakav dolikuje svim zrelim i još živim narodima na planeti, Srbi bi mogli da se nečemu nadaju na kraju ovoga, za Srbe verovatno odlučujućeg procesa, nakon kojeg ć naša budućnost biti odlučena.

Dakle, od nas samih prilično toga zavisi. Bez obzira što se MKSJ služi metodama na kojima bi im pozavidela i srednjovekovna inkvizicija, ipak bi se pažljivim radom mogao ostvariti rezultat koji bi u krajnjoj liniji bio povoljan i za Radovana Kardžića (što je manje važno) i za Srbe u Srbiji i Republici Srpskoj. Verujem da nije preterivanje, ako ponovimo da je suđenje Radovanu Karadžiću jedan od najvažnijih događaja za Srbe, barem u poslednje dve decenije, ako ne od svršetka Drugog svetskog rata. Svaka nacija koja drži do sebe žestoko bi se pripremala za tu sudbonosnu bitku. A da li mi Srbi držimo do sebe, vreme će pokazati - ono će nas ili uzdići na ono mesto među narodima za koje verujemo da ga zaslužujemo ili će nas zanavek pregaziti. Srpska sudbina je danas velikim delom u srpskim rukama, a to znači, kako god se završilo suđenje Karadžiću - njegovom osudom ili oslobađanjem - Srbi u celini će biti za to krivi ili zaslužni.

Dušan Vukotić

Serving the Servia's Servility

Serving the Servia's Servility
by Dušan Vukotić
USIP (a joint USA-Albanian venture of depredation of Serbia)


Daniel Serwer is the one of the main figures inside the US Institute for Peace [or War(!), if you like]. In February 2003 Serwer said that "the final status (of Kosovo and Metohia) will require predetermined guarantees for minorities, for Kosovo's neighbors, and Bosnia". A year later (2004), USIP held a meeting of its Balkans Working Group, where they discussed "the future of Serbia". In fact, the two of the USIP specialists, Daniel Serwer and Ylber Bajraktari (a Kosovo Albanian, canvassed by the USA intelligence service, long before the U.S. aggression against Serbia) paved the path to the following conclusions, regarding the Serbia's political and economical "re-integration" into the "society of normal people":

1) Ensuring Serbia's pursuance of political and economic reforms;
2) Requiring Serbia's full cooperation with the Hague tribunal;
3) Encouraging Serbia's constructive and full cooperation in the region;
4) Supporting Serbia's civil society and independent media; and
5) Assisting Serbia with increased, but targeted, trade, investment, and commerce.

Of course, the above USIP "analysis" showed all the sinister aspects of a "special" treatment, which was carefully prepared for the Serbian leadership, the Serbian state and its people in general. There is no need to be a political or an economical expert to understand what was the meaning of "political and economic reforms" [farther incapacitation of the Serbian industrial-economic-financial potentials, through the criminal selling of assets, factories and industrial plants], " full cooperation with the Hague tribunal" [a constant "excuse" of the West for the cruelest (permanent) punishing of Serbia and the Serbian people, rarely seen in the former history of NATO suppression of a single, helpless, and 'outlawed' state], "supporting Serbia's civil society and independent media" [a unique experiment of the whole-nation mind obliteration and de-Serbization of Serbia] and "assisting Serbia with increased, but targeted, trade, investment, and commerce" [in this case "targeted" means "to assist in further colonization and enslaving of Serbia's people and its economy"].

The eternal damnation or eternal bliss

The whole philosophy of the West towards/against the Serbs could be expressed in a short, single ominous sentence: Kosovo Isn’t the Problem, Serbia Is . In reality, USA and EU are doing all what they can to prevent the Russia’s "breakthrough" into the Balkans. In addition, the only way that Russians could regain their influence in the south of Europe is to use Serbian soil as a "springboard" for the further "advancement" into the “heart” of Europe. Through the centuries Russiawas a respected Imperium on a global military and political agenda, and, with a present constant rising of its economy and military might, Russia is on a good way to retrieve all the attributes of a hefty world power, which might be soon matched with that of the former Soviet Union. It is hard to tell, will the Serbian political vassals (who have been recently installed by the West) be able to understand the weariness (toothlessness) of the Western policy and the new fresh "uplifting winds" of the "eastern shores" (Russia, China)? The Serbian leaders of today should know they have been blessed with a rare historical opportunity to make the Serbs be a proud, appreciated, and fruitful nation again. If they use their lifetime chance in favor of their country, they will enter into eternity and their names will be engraved, with the golden letters by the new (alive and still to be born), young generations of Serbs.

Unavailing "whine" of Willy Wimmer

Eight years ago, a Bundestag member, Willy Wimmer, wrote a letter to the then German Chancellor Gerhard Schröder. Under the point 8. of his above-mentioned letter, Wimmer wrote:

Dazu müsse Polen nach Norden und Süden mit demokratischen Staaten als Nachbarn umgeben werden, Rumänien und Bulgarien die Landesverbindung zur Türkei sicherstellen, Serbien (wohl zwecks Sicherstellung einer US-Militärpräsenz) auf Dauer aus der europäischen Entwicklung ausgeklammert werden.

[...For this reason, Poland must be flanked to the north and to the south with democratic neighbor states, while Romania and Bulgaria are to secure a land connection with Turkey. Serbia (probably for the purposes of securing an unhindered US military presence) must be permanently excluded from European development.

Probably, it would be difficult to find such autistic (even idiotic) people like Serbs. It doesn't matter if you say them that the gallows are mounted for them; they wouldn't believe it until the noose tightened/broke their neck. Everyone who knows how the Western policy is functioning is aware that nothing can be changed overnight in their political agenda, especially when the Western objectives against Slavic countries are in question. In case of the Serbs [seen by the "international community", i.e. USA and its satellites, as "bad guys" and "genocidal people"] nothing will be changed in a few next decades. The dissolution of Serbia was planned long time ago; when the US Congress founded the National Endowment for Democracy. One of the NED "creators", Allen Weinstein said to the Washington Post (Sept 21, 1991): "A lot of what we do today was done covertly 25 years ago by the CIA"

The Russian Federation as the only way out

Unfortunately, in the CIA "aged" plans Serbia still plays a very significant role. Although it is not easy to say what is the reason that the Serbs and their country are under the merciless attacks and watchful surveillance of the declining, but still most powerful Empire on Earth - USA(!). We could suppose that something "big" is on stake; oil paths, gas arrangements [energy resources], the Serbian Orthodoxy [similarity with the Russians], the geostrategic position of the Serbian land at the crossroads of the East and the West, an impact of the two similar but incompatible civilizations [cultural animosity], etc. Everyone knows that small countries are doomed to be dependent on the will of the great powers, and, while the world was a bipolar balance of mutual terror, former Yugoslavia was effectively protected from any outside menace. Today, the times of a new world "polarization" are "assailing" the "international community" very quickly and Serbia must be ready for the moment of an inevitable and final “countdown".
From time to time, the EU venomous tongues are hurting the Serbian wounds with salty licks that Serbs "should/must accept the fait accompli". Namely, EU politicians are just parroting the words of their roaring and bullying "big brother" - "there is no help after the damage has been inflicted" and "what's done is done!” The former German ambassador to Serbia, Andreas Zobel, told the Serbs, in a distinct manner, that the further fragmentation of Serbia is more than a certain destiny (Voivodina, Sandžak) - which was precisely planned beforehand by the Euro-Atlantic Serbo-cide vultures.

When all the above mentioned arguments are taken in a serious consideration, any intelligent man will see that there is only one chance for Serbs to overcome the threats of the NATO killers, and that chance is a sensible strengthening of the Serbian ties (both economically and militarily) with the Russian Federation.

Serbian White Dawn

Српски радикални суноврат

Томини сантиметри

Томислав Николић, како кажу новине, напустио је састанак ЦОУ Српске радикалне странке са сузама у очима. Занимљиво је да сам Тома, у једном моменту, каже да је веома несрећан због расцепа у странци, док у другом, "весело" признаје, да има утисак да је "порастао" од како је с врата скинуо ону каменчину, на којој је, ваљда, оловним словима писало, "ШЕШЕЉЕВ ЗАМЕНИК". Ипак, ако бисмо се поштено замислили, увидели бисмо, да нико од нас не би желео да буде нечији "заменик" за читав живот. И заменик шерифа сања, како ће једног дана, кад "порасте", да постане главни "представник закона". Талични Тома се истински доказао као "заменик", извршавајући сваки, поверени му задатак педантно, са пуно љубави и елана. Поготово када су у питању биле потере за великим "досовским" зверкама. А да је Николић одлучан да настави да прогони "браћу Далтоне", и њихову "сиву еминенцију", Бориса Тадића, и након самопроглашења у "врховног команданта", јасно показују његове речи, "да ће срушити досовски режим оличен у Бобу Далтону и његовој банди". Нова девиза Таличног Томе, којом ће се он у будућности дичити, гласи: Бори се! Али, додаје Тома "поштено" (као "честит" српски "домаћин") - овог пута, Борисе драги, за себе... доста сам се борио за друге!

Нема оставки

Све би могло да делује много трапавије, ако не и неуверљивије, да из чика Томине "колибе", истог часа када се Тома дочепао слободе, нису "испарила" сећања на дане робовања, заједно са бланко "закљученим" оковима, због којих се срећни Николић данас слатко насмеје, чак и када га, уместо "чика", ослове са "ујка". Да сте ви робовали овако дуго, јада се Тома, тада бисте знали да, када више нисте у букагијама, никакво бреме више не може да вам буде тешко. Ја више нисам роб (!), закључује "чика ујак"... од овог трена ја сам политичар! А зна се; политичар мора да буде спреман да отрпи све и свашта, осим, наравно, да буде стално одоздо. И Тома би, макар под старе дане, желео да види како то изгледа кад се "шиба" одозго. И он би да узјаше белог коња, па на врх колоне. Или, ако баш хоћете, на чело колоне, која се већ ствара/размножава. Истина, за сада, углавном од радикалских "колониста" или "дошљака" типа плачимучног генерала Делића (Божјидара) или "карате кида" Пелевића (Борис-лава).

Поносна парада с(г)уза

Оно што вероватно највише збуњује бираче и симпатизере СРС, јесте необична "парада" мушких суза пред ТВ камерама. Тома је "засузио", а његов несуђени генерал (да ли са војском или без ње?), плакао је као дете. Ако бисмо овде применили Његошев аршин, "жена лаже сузе просипљући", грдно бисмо погрешили, јер ниједна жена, сем Јоргованке, још није напустила матичну странку - а ни Јоргованка, барем колико се зна, није ронила сузе. По нашем бесмртном Владики, тако "крупно" умеју да "плачу" само они који су вични "крупним" лажима - а такви су, тврдио је Петар Петровић, Турци, свеједно да ли они "прави" или, ови наши, "модерно" застрањени. Са сузом у оку, Тома се сетно враћа у она "дивна" времена, када је "измиривао", како он онако "успутно" (застрано) потврђује, "хомосексуалце" у некада властитој, а данас већ туђој странци. Ујак Том је напустио стару "девојку", а да нову, чини се, још није пронашао. Нада се да ће му Вучић прићи, те тим чином озваничити и комплетирати нову породицу, која ће бити спремна за нове трудове и нова рађања. Ипак, "младожењу" лагано почиње да нервира "младино" фемкање, те он (Uncle Tom) не успева да издржи а да резигнирано не завапи из "бијела грла": "То заиста нема смисла!"

Своја или туђа глава

С друге стране српске "радикално" збуњене барикаде, остала је (за сада) већина СРС "војника", који су до смрти (не зна се чије!) верни своме заточеном "војиславном" вођи. Нажалост, ни писац ових редова није у стању, да извргне подсмеху, ону трагичну горштачку црту човека, који, ни по цену живота, није спреман да прави компромисе, чак ни са онима, са којима је некада давно кренуо у "славу" и ширење "здравог" српског национализма. И поред чињенице да му се "заменик" одметнуо, српски "војвода" не сматра да је дошло време, да се испод досадашњег политичког деловања Српских радикала, подвуче црта и види "шта и куда даље". Основна ствар, коју Војислав Шешељ, чини се, никада није схватио, или није желео да схвати, јесте чињеница, да се државни и национални циљеви никада не смеју до краја обелоданити, а поготово не они, који би се могли остварити само у неком новом будућем рату (западне границе српства). Упорно и јавно инсистирати на термину "Велика Србија", у часу када то нашим непријатељима може обилато послужити у њиховој пропаганди и промовисању њихових циљева пред тзв. "међународном заједницом" (без народа!), сигурно је чисти и крајње штетни мазохизам. Исту "Велику Србију", гласно је подупирао и Томислав Николић, понављајући речи свога "шефа". Данас ће вероватно тврдити како му је било "заповеђено" да тако збори. Али, тада се поставља питање, да ли човек који је 18. година мислио туђом главом, сада, одједном, преко ноћи, може да почне да размишља својом, властитом?

Југословенски Гаврило

Током покушаја да се направи коалициона влада сачињена од СРС, СПС и ДСС-НС, војвода Шешељ, као по обичају, није могао да се уздржи. Да се подсетимо, рекао је да је убица Зорана Ђинђића "заслужио славу Гаврила Принципа у српској историји". Да ли нас је, и колико, коштала Гаврилова "слава" (Гаврило је тада још био малолетан и велико је питање да неко није подмукло искористио његову младост и осећај за "правду"), која је Аустријанцима и Немцима дала онај "повод" за рат, на који су дуго чекали. Дакле, није искључено, да је Гаврило, и не сањајући, убио Франца Фердинанда, по налогу саме Аустроугарске Царевине (сетимо се паљења Рајхстага, немачких војника преобучених у Пољаке, а можда ће се једног дана показати да ни Куле Близнакиње нису пале онако како су нас уверавали, те да је, можда, неко помогао Ал Каиди да реши "техничке проблеме", којима су Бин Ладенови "експерти" сигурно били недорасли). Као високо-образован и натпросечно интелигентан човек, Воја би морао тога бити свестан. Подсетимо се, Гаврило није имао ни пуних двадесет година у време атентата, то јесте, био је у годинама када се његова свест најлакше могла обликовати. Коначно, Гаврило, и поред тога што је Србин и што је убиство починио на Видовдан, тешко може да уђе у странице озбиљне српске историје. Принцип је погинуо као "младобосанац", за идеју југословенства, што нам пружа додатан разлог да сумњамо, да је као такав, млад и наиван, он само злоупотребљен као изговор за рат са Србијом, на који су се Аустроугари одавно спремали.

Из једног јајета

Мада је тешко рећи, јер би човек могао да огреши душу, однекуд се добија утисак да Шешељ, повремено, свесно игра на карту српске неслоге, несугласица и раздора. Дакле, не сме се искључити ни, у овом часу, јеретичка мисао, да је и Шешељ "кукавичје јаје", које је подметнуто Србима. Наравно, Шешељ јесте Србин по рођењу и свако оспоравање његове припадности српском роду једнако је глупаво, као и тврдња да само Србин може мислити добро своме народу (сетимо се светлог примера једног од најславнијих "Срба" - Арчибалда Рајса). Досадашња српска историја је показала, да се међу највећим злотворима властитог рода, често налазили они, који су били Срби и од оца и од мајке, генерацијама у назад. Наравно, нико не може да каже, да би се Шешељ могао убројати у такав несој, иако се тешко могу разумети поједини његови поступци, који су директно наносили штету Србији и српском народу у целини. Тренутна ситуација и стање у Српској радикалној странци, свакако је прилика, у којој ће се морати показати право лице свих њених главних актера. Уколико војвода Шешељ и даље остане својеглаво на оном месту са кога се годинама није померио и не допусти једну потпуну катарзу у странци, на начин да сви тамошњи учесници слободно искажу своје мишљење, тада ће бити јасно, да је СРС, заправо, све време играла игру (њени челници) против српских интереса, а да је Војислав Шешељ у истој мери "издајник" колико и Томислав Николић.

Последња прилика

Томислав Николић и Војислав Шешељ, чини се, још увек имају шансу да сачувају образ и СРС и самима себи. Ту им је још једна преостала заједничка "карика" - Александар Вучић, човек који се, очигледно, пече на ватри својих дојучерашњих партијских колега, "истомишљеника", сабораца и пријатеља. Но, времена да се штеата смањи и ствари доведу у "нормалу" све је мање. После ДСС и СРС има прилику да изгуби велики део свог бирачког тела, а опозиција у Србији ће се на крају свести на неколико малих, исцепканих и међусобно крвно завађених странака, чија ће улога у одржавању једне здраве равнотеже унутар српског парламента постати толико безначајна, да неће представљати било какву озбиљну снагу, нити ће имати икакву "корективну" улогу у односу на власт. Последице таквог развоја догађаја, који ће имати далекосежно негативан утицај на судбину Србије, тешко да се сада могу до краја набројати. Чињеница је, да ће сада српска власт (Влада Србије на чијем челу је председник Србије а не председник Владе) бити у прилици да на миру доврши све оне задатке, које је пред њих поставила "међународна заједница" (без народа), почев од, најпре прећутног, признања Косова и Метохије као независне државе, до отварања нових питања (истих оних о којима је својевремено говорио немачки амбасадор Цобел), као што су давање атрибута државности Аутономној покрајини "Војводина", поклањање територијалне аутономије војвођанским Мађарима (а тиме и муслиманима у Рашкој области/Санџаку), мењање Устава Србије и његово усклађивања (гле чуда!) са Статутом Војводине и слично. Да ли ће господи Николићу, Шешељу и Вучићу бити важније да се баве властитом сујетом или судбином Србије, којој су заклели на верност, показаће будући дани.

Srpska Zora Bela

Ружно паче српског расејања

У својој најновијој мануелно-интелектулно засвођеној мастурбацији преко или auf die belügenden und täuschenden Seiten Милог нам Милатовићевог сајта, однекуд званом "Истина" (die lügende Wahrheit) , Мила Алечковић, између осталог вели: "Први знак да је неко душевно болестан јесте тај да вам се обраћа ''као да вас познаје'', а ви са њим ништа немате." Наравно, то би могло да се узме као исправно, али у свакодневној комуникацији обичног, нормалног света. Српска Миледи у "расејању", госпођа (или можда још увек "госпођица") Мила Алечковић, годинама се лажно представља, као председник некаквих српских и светско-српских "конгреса", антиглобалистичких, неодеголистичких или афроазијатских "покрета", чиме јасно показује да је душевно болеснија од лудака који пева или сам се са собом расправља на улици, скидајући повремено гаће и саблажњујући случајне пролазнике.

У наставку свог инфантилно-копулативног трактата, Миледи додаје како су "две такве креатуре које су, вероватно дириговане из матице, из неког центра, нападале све образоване људе". Свакако, не треба сумњати да Мила у овом случају покушава да себе некако "удене" међу "образован" свет, пошто је лешинарско воњање њене "памети" почело да је опомиње да ни издалека није оно што би желела да буде. А жарко је желела (још од оног часа, откад јој је ближа околина, из сажаљења, саопштила да је "лепа"), да једног дана буде паметна и да буде оно, што је некада међу чобанима (што данас није случај) звучало донекле отмено — Мила је, заправо, сањала како ће једног дана, кад порасте, бити интелектуалац! Иако никада није схватила шта би та реч уистину могла да значи, Мила свог инфантилно конфабулираног "интелектуалца" и данас доживљава као омнипотентну љубавну романсу и хедонистичку посувраћеност виригинално-сањалачког ума, "паметно" разор(е)ног, да не кажемо, "обатаљеног", који је у стању да пенетрира до најдубљих кутака прождрљиве утробе.

Силогизам, којим се Мила лукаво женски користи (иако тога није свесна), гласи:
Некакве 'две креатуре' нападају 'све образоване људе'.
Те 'две креатуре' нападају Милу Алечковић — српско-француску Миледи.
Закључак: Мила Алечковић је 'образована'.

Наравно, горњи закључак би се из темеља изменио и сасвим би одговарао истини, уколико бисмо у првој реченици, уместо "нападају све образоване људе" написали "нападају све необразоване људе". Колико је Мила необразована, показаћемо на неколико примера из њеног најновијег "умовања". Она, на пример, тврди како људи "могу да се уједињују на грегарним основама". Ако знамо да је "грегарно" синоним за "друштвено" тада нам постаје јасно да је свако "дружење" или стварање "друштва" (било људског или животињског), засновано на грегарном (друштвеном) мотиву. Дакле, човек нормално тежи да буде члан неке "друштвене групе", а таква "грегарна потреба" есенцијално је иста како код обичних људи (какав је писац ових редoва), које Мила зове "инстинктивно-нагонским" (примитивним), тако и за оне које Миледи, по њеној малоумној класификацији, сврстава у "интелектуалце".

Даље, она у поменутом чланку вели: "Опште се достиже преко партикуларног, говорили су сви умови света." Таквом реченицом Мила потире све што је до тада рекла, јер, по њој испада, како су "сви умови света" (дакле и 'примитивни и 'инелектуални', па и 'генијални'), били свесни индуктивне методе сазнања (од појединачног ка општем). А када је дедукција у питању, тада је јасно да једна "општа незналица", типа Миле, никада није макла ни корак даље од своје учмало учаурене "појединачности".

Готово да не постоји Милин текст, који не помиње "Едипов комплекс". Овог пута томе је инфантилно придодала Winnicott-ов "транзициони објекат", то јесте, њене уврнуте "луткице" и "меце", због којих никада није изашла из фазе "субјективне свемоћи" и због којих никада није успела да уђе у свет одраслих.

Права је истина неумитна: Мила може својом незрелом детињастом природом да фасцинира само особе сличне њој, које су неизграђене као личности. Сваки човек који је завршио основно или средње образовање, уколико пажљиво чита оно што Мила трабуња, схватиће да она, уствари, користећи се речником или некаквом енциклопедијом, трпа разнолике психо-философско-медицинске термине без икаквог реда, онако како се "књига" насумично отвори. Пример, који сам овековечио на страници http://vukotic.atspace.com/milabat.htm, јасно показује због чега се Мила грчевито (полусвесно) труди да себе прикаже некаквим "интелектуалцем", то јесте, особом која би се могла убројати у српску "умну елиту".

Коначно, Мила као неизбалансирана особа и набеђени "интелектуалац" одбацује основне принципе демократије (један човек један глас), сматрајући, као и сваки незрели кандидат за "вођу" (Führer), да "полуписмени" или, још горе "неписмени" плебејци немају праву да доносе одлуке својом главом, јер, побогу, нису "образовани", те нису у стању да одлуче шта јесте а шта није добро за њихову будућност. То значи, да би у њихово име требало да одлучују интелектуалне руине, типа Миле Алечковић или Симе Мраовића. У овом трену, Мила покушава да, што би наш народ рекао, "подиђе" Петру Милатовићу, индиректно га сврставајући међу српске "харизматичне вође", "натпросечно интелигентне", са "добром социјалном перцепцијом", онога који је у стању, да "попут Мојсија", својим чудесним "штапом", размакне морске таласе и изведе Србе на "прави пут" и одведе их до "обећане земље".

Несрећни Милатовић је, чини се, у све то поверовао, не читајући даље Милине речи, преписане из неких средњошколских уџбеника (можда "Психологија личности" Николе Рота), где она одавно није била у стању да прати ни књигу ни властиту мисао и где каже: "Оно што ми у науци зовемо ''снажна личност'', није бучан и бескрупилозан човек који вешто манипулише другима, него је то човек великих компетентности и способности, човек огромне ерудиције и визије." Таква каква је, сва несвесна, Мила је укопала свог "вођу" и пре него што је успела да га "инсталира".

Да је Мила уистину једно "ружно паче", које, за разлику од дечје успаванке, никада неће израсти у "лабуда", показује њено смушено размишљање о томе ко су праве "вође" Српске дијаспоре, наводећи ту имена српских генија, научника и уметника: Никола Тесла, Милутин Миланковић, Михајло Пупин и Милева Марић; уз њих ту су и Милош Црњански, Јован Дучић, др Слободан Јовановић, др Николај Велимировић, др Лазо Костић, др Слободан Драшковић и недавно преминули српски научник, врсни историчар проф. Радоје Кнежевић. Јасно је да је наше "паченце" у овом случају помешало "жабе и бабе"; наука је наука, политика је политика, а уметност је уметност. Наравно, када би патетична (онаучена) "политика" могла да помогне да се Срби изборе са Сцилама и Харибдама, које им са многих страна прете, тада би Милина "памет" могла да се прихвати као размишљање зреле особе. Нажалост (или на срећу), то није тако, и нашем "ружном пачету" (Миледи Мили) било би најпаметније да се прихвати кецеље и барем једном у животу припреми пристојан породични ручак.

Јуродивост Петра Милатовића

From: ISTINA.AT
To: Dusan Vukotic
Sent: Friday, September 5, 2008 9:44:45 PM

Вукотићу,
После онакве твоје јавне подмуклости на сајту који се ажурира усташицом, стекли су сви елементи да ми лично одговориш на неколико питања и то ћеш сада морати. Твоју адресу имам!!! Од суочавања са мном не могу те спасити ни: Тадић, Месић, ни Дачић, ни Тачи, Харадинај, ни Солана, па чак ни Чанак, ни Костреш, ни Чеда Прашак, а ни Адолф Буш, па чак ни бивши члан Хитлер-југенда кога сада називају “папом”! Мораћеш да ми одговориш на питања која ћу ти поставити, јер ти си написао јавну молбу да ти поставим неколико питања! Претпостављаш која су то питања јер си ти најзаслужнији!
Ниси смео да помислиш, а камоли да урадиш све што си урадио са безбедне удаљености!
Овде стављам тачку на нашу преписку и наставићемо разговор ОЧИ У ОЧИ!!!

Петар Милатовић

Претећа Истина

Претећа порука, упућена на моју адресу, једна је од првих реакције на размишљања слична оним, која је, истог дана када је и поменута порука послата, у "кондензованом" смислу презентована од стране Миле Алечковић ─ на сајту "Истина" ─ под индикативним насловом, "УМ ЦАРУЈЕ, А СНАГА 'ПОВЕРЕНИКЕ' УКЛАЊА". Такав след "догађаја" потврђује моју пређашњу претпоставку, да иза најновије (ненадане?) јуродивости Петра Милатовића, великим делом стоји "оснивач" ЕАНДК или "Евро-азијатско-неодеголистичког конгреса" и "славни" вођа "Српско-европског анти-глобалистичког" покрета ―"дијаспорна" Миледи ― др Мила Алечковић.

Колико су за српски опстанак опасни људи који се одричу својих предака и српског имена и који су спремни да почине свакаква злодела против властитиог народа (попут НВО "вођа" у Србији), чини се, да ништа мање нису злокобни ни они, који се фанатично држе "кључних атрибута српства" — ексклузивно радикализованог православља, дивинизоване ћирилице и мржње према свему и свачему што није у потпуности у складу са ставовима таквих србо-зелота.

Такве Србенде временом догурају до толиког степене самообмане, где почињу да верују, да су они богом дани "чувари" српске "чистоте" и свих "врлина" којима се наш "небески" народ одликује и којима је "директно од Бога" обдарен. Да ли је и то један од разлога због којих је Петар Милатовић ― Србин из Беча и представник европског огранка СНО (власник и уредник сајта "Истина") и један, како тврди Википедиа, "од начитанијих српских писаца у српском исељеништву"― у жељи да Србе "учини" бољим него што они јесу ― гурнут у стање сужене свести, у коме више није у прилици да разликује битно од небитног, главно од споредног, "пријатеље" од "непријатеља".

Шта ћете без мене

На ту тему, у једном писму послатом мени, један мој познаник је написао следеће:

"Прије неког времена је изгледало да је (П. Милатовић) одлучио да прекине свој рад на "Истини", не знам шта га је било толико наљутило али је ставио на главну страну сајта неколико редова најављујући да престаје са радом и посебно нагласио ријечи "Сретно вам робовање драги Срби". Два три дана касније је повукао своју одлуку додајући (не сјећам се баш истих ријечи али значење је исто), да су му блиски сарадници доказали да он нема право да одузме српском народу једини извор истине којом ће се борити против неправде. Очигледно је да он свој рад види као једини спас српства, без кога би цјелокупан српски народ пао у вјечито робље".

Наравно, моја намера није да оспоравам оно што је Петар Милатовић урадио за или у име српства у претходном периоду. О томе ће суд донети нека будућа времена, у којима ће се подвући црта испод имена свих оних особа, који су у одређеном добу били на челу неког српског друштва, па тако и испод Милатовићевог. Ипак, било шта и било колико да се неко жртвовао за свој род, то никако не сме значити да такав може себе огласити непогрешивим, а поготово не ― незаменљивим. Уосталом, онај ко чини некакво добро дело, не због дела сама, већ због евентуалне награде (људске или Божје), која би требало да уследи, сигурно се не може убројати у искрене и часне појединце, а поготово не у добротворе свога народа.

С друге стране, људи који знају шта су урадили у корист свога рода, такође добро знају (или би морали да знају) шта све нису учинили, а са места на коме су се налазили, то су могли да учине. Не сећам се да се Милатовић посебно оглашавао у оно време када је организовање једне "кровне" организације Срба у Европи било у питању. Људи попут Милатовића су наводно спремни да покрену "велике ствари" за Србе, под условом да им ови на сваком кораку изражавају захвалност. Уколико се то не деси, тада ће се ритнути и разбити крчаг, пакосно се церећи у себи: "Ето вам кад ме не цените! Сад скапајте као и свака друга стока без господара!" Заправо, Милатовићев проблем је то што није у стању да схвати, да један човек тешко да може било какву корист да издејствује за Србе, без помоћи других Срба који имају одређен (већи или мањи) утицај међу нашим светом.

Сам/о Бог зна

О каквој се егоцентричној личности ради, када је у питању Петар Милатовић, најбоље се може видети из једног писма, објављеног на његовој web страници "Истина", у коме он дословно каже: "Имајте на уму да само ја и Бог знамо каквим проблемима сам и до сада био изложен за последњих 25 година у Бечу!" Овде нас Милатовић помало подсећа на песму групе "Genesis" ― ...Jesus he knows me/And he knows Im right (у српском преводу то би било отприлике: Исус/Бог ме познаје/ И он зна да сам у праву) ― која је нека врста пародије на људску умишљеност о личном значају и величини. Онај ко ставља Бога на друго место, а себе на прво, очигледно има озбиљних проблема са својим егом, али и са основном људском пристојношћу, оним што се зове бон-тон и познатим правилом које учимо још у основној школи, да приликом набрајања више особа, себе наводимо на крају (нпр. Марко, Ђуро и ја).

О господину Милатовћу се може наћи доста примера на интернету, где се људи жале на његово понашање. Чувена је изјава Гордане Јеремић, која се и данас често цитира на разним форумима, као и изјаве неких других људи, који терете Милатовића за многе махинације, почев од оних (наводних) у СНО, до некаквих "превара" наивног света. Наравно, тешко је рећи да ли и колико у таквим тврдњама има истине, али, судећи по горе наведеној претњи (упућене аутору овог текста) и начину на који је она изречена, није искључена могућност да је већина тих људи говорила истину о мутним радњама и опакој природи Петра Милатовића.

Најновији чланак Миле Алечковић, УМ ЦАРУЈЕ, А СНАГА ПОВЕРЕНИКЕ УКЛАЊА, не може се протумачити другачије него као вербални подстицај на физичко уклањање неистомишљеника. Ко год прочита тај њен текст, посебно онај са поднасловом "Важна је дијагноза", може сам да донесе закључак ко су они који "поседују ум", а ко су други, које она назива "повереницима" (или завереницима), за које је, како видимо, задужена "снага", да их уклони, физички уништи или, просто, убије. Уистину, Петар Милатовић и Мила Алечковић и јесу некакв чудан спој женски „надмоћног ума“ и мушке „плиткоумне снаге“.

Српска Зора Бела

Истина и заблуде

Иза туче ведрије је небо,
иза туге бистрија је душа,
иза плача веселије појеш.

П. П. Његош

Господине Милатовићу!

Четири су, рекао бих, битна разлога због којих сам се одлучио да вам се обратим на овакав, јаван начин, пред српском инернет "публиком". Први разлог је чињеница, да сам био не само изненађен, већ, малтене, ужаснут, видевши ваш текст од 17. августа о.г., објављен на Вашем сајту "Истина", под насловом "Ко да поверује у морал проститутке", који је толико набијен мржњом, да ми се на моменте чинило као да ће ваша "Истина" експлодирати као Sprengstoff пред мојим очима. Једноставно, сматрам, ко год је ушао на сајт "Истина" и прочитао ваш горе поменути чланак, сигурно није могао остати равнодушан, а многима су, претпостављам, ваше тешке, паклене речи одзвањале у ушима до дубоко у ноћ.


Други, пак, разлог, јесте, моја унутрашња компулзија, која ми не да мира и једноставно ме гони да се српском "аудиторијуму" изјадам и да их питам, да ли су и они осетили исту горчину и бол у души, на сурове и немиле речи, које дојучерашње пријатеље своде на "жиголо момке", "лопове" и "проститутке". Ваша жаока је недвосмислено окренута ка неколицини људи у расејању и појединцима у Србији, а у највећој мери, ви сте се, чини се, окомили на господина Јанића. Наравно, ви на то имате право; чак, мислим, за разлику од већине Срба, да имате право, да у таквом атаку на одређене људе, користите и оне речи које сврставамо у непристојне, а које су саставни део српског (и Вуковог) вокабулара — попут "лажов", "лопов" и слично. Заправо, такав речник (којег неки зову "примитивним"), мора бити праћен непорецивим доказима, то јесте, таквим аргументима које не остављају нимало места сумњи, да је неко, кога именујемо речју "лопов", уистину нешто и украо. Тада те "ружне" речи имају свој смисао. У супротном, уколико нашу тврдњу о нечијем непоштењу нисмо у стању да поткрепима јасним доказима, тада долазимо у опасност да нас околина презре и прогласи смутљивцем и човеком ниског морала, без части и достојанства.


Овом бих додао, да је посебно опасно, да се човек петља у нечије приватне ствари (ко је кога "оженио", има ли или нема деце, итд.), јер је то приземна или крајње осиона, примитивна дисквалификација особа које нам нису по вољи и којима желимо да нанесемо бол на онај начин, који се у нормалном (цивилизованом) свету обично назива "подмуклим", па и "дивљачким". Опет, сви смо живи људи, и дешава се да некада изгубимо самоконтролу, те прибегнемо оним радњама за које знамо да спадају у домен поменутог "дивљаштва". Да би се таква импулсивна и привремена ментална аберација могла доцније исправити, цивилизован човек је смислио речи "извини" и "опрости".


Трећи и, вероватно, најважнији разлог због којег сам одлучио да вам се обратим, јесте чињеница, да ви, уместо да почетну ватру стишавате, радите сасвим супротно. Можда је то лоше, а можда и добро за укупну ситуацију у српском расејању — видећемо. Ваш најновији чланак на порталу "Истина", под насловом С(А)КУПЉАЊЕ (?) РАСУТОГ, УСПРАВЉАЊЕ ПОСРНУЛОГ, наставак је оне харанге коју сте започели 6. маја 2008. године, када сте, такође на вашем сајту "Истина", објавили текст, под насловом, "Тројански коњи остављају магареће отиске". С друге стране, видим и да је господин Јанић одлучио да вам врати истом мером ("Кад човек постане будала"), што никога, коме је стало до тога да српска дијаспора, једног дана, дође до циља и озбиљно се организује, не може оставити равнодушним.


Наравно, све се ово може гледати и из једног дригачијег угла, пошто би овакво распаљивање страсти могло довести до тога, да се "дијаспорна" сцена рашчисти. Ваш позив "српској интелектуалној елити" да се изјасни, то јесте, "да изнесу своја виђења начина организовања српског расејања", ја, са своје стране, најискреније подржавам. Надам се да ће се вашем позиву одазвати велики број Срба, како етаблиране "елите", тако и "обичног" света, који, свакако, без обзира на вашу аверзију према "неписменим аналфабетама (!)", верујем, имају неотуђиво и "демократско" право да се о задатој "теми" изјасне. То је уједно и последњи од поменута четири разлога због којих сам се овога часа прихватио тастатуре.


Такође, надам се, да ћете одржати ваше обећање, те да ћете "свачије мишљење" објављивати "без цензуре", на сајтовима које сте навели. Истина, ви сте у почетку позвали само "српске интелектуалце" на сарадњу, али општом заменицом "свачији" ви сте ту вашу првобитну иницијативу проширила на "свакога", и тиме дерогирали ваш првобитни исказ. Ово кажем, тек да се зна, да доцније не би било неспоразума. Исто тако, запазио сам да сте себи оставили превелики маневарски простор, када сте рекли, да ћете на сајту "Истина" публиковати "свачије" мишљење, додавши, "које је у служби зналачке одбране српских виталних интереса". Предлажем да се овај део реченице у потпуности избаци, јер ако ви будете сами одређивали шта јесте а шта није "зналачко", тада је бесмислено да се о таквој теми било ко изјашњава. Дакле, тада би испало да ви све знате, а када неко све зна унапред, тада су сви други, који немају такву дивинизовану моћ, у подређеном положају; а судбина њихових мишљења, свеједно да ли "елитних" или "свачијих", унапред је осуђена на "истинско" необјављивање.


Но, ето, дође и час да понешто покушам да кажем о "српском (не)организовању" у дијаспори (исто важи и за Матицу). Имам утисак, да ми Срби никако не успевамо да разумемо једну ствар, а то је, да је било какво озбиљније удруживање или прављење некаквих асоцијација унапред осуђено на пропаст, уколико се "актери" такве "друштвене игре" не ослободе властите нарцисоидности и веровања да они увек морају бити у праву. Србин се радо и брзо (да не кажем брзоплето) одазива на састанке било које природе, унапред уживајући у властитиој "афирмацији" и надмоћности оних "идеја", које сам заступа; стога је Србин исто тако брз и у деструкцији ("разбуцавању") онога што је, готово до пред сам крај "састанка", изгледало као тврда, малтене, гранитна извесност.


Још пре пет година, ја сам дао мој мали прилог, на тему о којој данас ви говорите. У то доба, покушао сам да представим идеју УСДЕ организовања, онако како сам га ја видео, а на основу онога што је у то време предлагао (заступао) Никола Јанић. С поносом признајем да сам тада био одушевљен Николиним замислима, које су, показало се доцније, предвиделе све, осим невероватних и разорних црта у српском карактеру — саможивости и сујете. Из тог текста, за ову прилику, издвајам неколико тачака о томе како би требало да изгледа једна озбиљна српска организација:


[...* Као прво, нуди нам слободну и ни у ком делу ограничену мисао, сем истинским интересом српског народа.

* Позива све српске „кровне“ организације, да приступе Уједињеној српској дијаспори Европе. (Многе су се већ том позиву одазавале и, убеђен сам да ће то убрзо учинити и оне које се, можда, још двоуме).

* Уједињење се заснива на консензусу око основних националних интереса.

* У таквом уједињењу ниједна организација Срба, понаособ, не би била ни на који начин угрожена, када је у питању њихова аутономност.

* Таква, условно речено, надкровна институција не би имала свог лидера, оличеног у индивидулном (личном) ауторитету.

* Њоме би управљало тело, сачињено од председника организација чланица или оних људи које свака чланица за то овласти (делегира).

* Одлуке би се доносиле гласањем (простом већином гласова) чланова таквог председништва.

* Председници (или овлашћени делегати) одређених српских организација имали би прилику да тамо заступају мишљења њиховог чланства.

* Све одлуке, које би на такав начин биле донесене, постале би обавезујуће за све чланице УСДЕ–а.

* Дакле, УСДЕ све ради отворено, јасно и без икаквих „задњих намера“, на какве смо навикли у нашем дугогодишњем јаловом саобраћању. Све што је понуђено, крајње је људски и засновано је на најдемократскијим принципима. Чак и да то неко жели да оспори, за тако нешто не би могао да нађе ни један једини основан аргумент...]


Заправо, у поменутом тексту, ја нисам ништа посебно смислио, већ сам само "компилирао" оно што је господин Јанић годинама заступао. Дакле, сви они који тврде да је Јанић некакав самозвани "ујединитељ" или неко ко је хтео да преузме европски (или, чак, светски!) "трон" српске дијаспоре и постане некакав "диктатор", малтене, capo di tutti capi (der Pate der Paten) "свесербског" расејања, једноставно, причају бесмислице. Никола је небројено пута наглашавао да би волео да види "уједињену дијаспору у Европи" и тиме би његов сан био остварен. За себе никада није тражио било какве привилегије, нити га је то, уверен сам, икада посебно занимало. Ако ви, господине Милатовићу тврдите да је Никола "лопов" и да је у некаквом "дилу" са "жутима", тада постоје само два објашњења за вашу тврдњу: једно је да сте "на невиђено" поверовали некоме ко вам је близак; а друго је да сте се на хајку без покрића одлучили, вођени некаквим, мени непознатим калкулацијама. Лично верујем да је у питању ово прво, то јесте, да вас је неко искористио као "кедера", за своје сопствене циљеве. Тај ко вас је тако злоупотребио, будите уверени, сутрадан ће вас одбацити као крпу и доживећете судбину сличну оној коју је доживео ваш тренутни "сапутник" — Сима Мраовић! Та особа, која вам је тренутно "мила", биће она отровница која ће вас сасвим бацити у блато и избрукати пред српским родом. Сав ваш рад и вишедеценијски труд и борба за српску ствар, биће бачени у бездан. Све вам ово говорим, јер сматрам да ваш досадашњи рад јасно указује на човека који је искрено у срцу српски патриота. Још једном — питајте Симу, и ако је у том човеку остало имало савести, он ће вам објаснити каква вас је "бољка" снашла.


Више од овога што сам вам рекао, ја не могу да учиним ништа, да бих вам помогао да се саберете. Неко ће можда рећи, да, ако сам желео да вам помогнем, није требало да вам се обратим на овакав, свима доступан вид саобраћања. Ја не мислим тако, пошто је свима нама "блиско" падање и устајање, морално посрнуће али и очишћење и поносан ход. Сви смо људи од крви и меса, а грех је саставни део наше природе. Сетимо се Исуса Христоса и његовог: "Нека први камен баци онај који је безгрешан!"


Морам још. на крају, да вам кажем одакле сте добили идеју да Србе могу да воде само "доктори наука" или "елитни интелектуалци". Те синтагме, заправо, једну грубо "рафинисану" глупост, у вашу главу улила је Мила Алечковић. Просто, мени је апсолутно јасно шта се с вама догађа, те да ви тешко можете да из "емотивне магле" сагледате сурову реалност у којој се тренутно налазите. Просто је невероватно како једна српска чобанчица, Мила, око прста врти толики број српских умних људи, којима она у интелектуалном смислу, није ни до колена. Да бисте схватили о чему говорим и да ја ништа не причам тек тако, на рекла-казала, упутићу вас у неке ствари, везане за Милу, о којима сам ја небројено пута писао. Најпре, прочитајте шта о њој мисли ваш пријатељ Сима Мраовић, један од оних несрећника које је Мила давно прогутала.


[...Откуд Мили новац да иде у Кину - вајкао се Сима Мраовић. А и шта ће тамо када нема никаквих научних радова, додао је. Кинеско-француско-српска веза показала се изузетно корисном у случају негдашњег КСЕ "двојца" - Симе и Миле. У преписци с аутором ове странице, Сима је нагласио да Милу Алечковић "треба жалити", али му то доцније није сметало да се прикључи "армији" од неколико "хиљада" србоазијатских "интелектуалаца" - од Владивостока до Нџамене...].


Питајте Симу и он ће вам потврдити да је ово горе истина. Друго, да ли знате каквом "памећу" се Мила, као вајни "интелектуалац" служи? Погледајте ову преписивачку школу једног набеђеног "доктора", једно интелектуално ругло, на које сам ја реаговао 6. јула 2005. године, пославши протест листу „Политика“:


Дакле, 2003 Мила, на почетку свог чланка "о српској неслози", вели следеће:


[..."Наравно да српски народ није појаву Сигмунда Фројда, Вилхелма Рајха, Алфреда Адлера, па чак ни Карла Г. Јунга да би сопственим животом показао да разуме основну психосексуалну динамику доминације и игре моћи, као ни историјске несреће која из тога следи."


Јул 2005, у срамотном тексту који је данас Политика објавила. Мила понавља:


"Наравно да народи нису чекали појаву Сигмунда Фројда, Вилхелма Рајха, Алфреда Адлера, па чак ни Карла Г. Јунга да би сопственим животима показали да разумеју основну психосексуалну динамику доминације, материјалног згртања и игре моћи која опстаје и у демократији."...]


Надам се, да вам је сада јасно да Мила није никакав "интелектуалац", већ једно крајње смушено створење, које однекуд има способност да људе "хипнотише", ваљда њеним психо-сексуалним уз-буђењем. О чему се ту заправо ради, ни мени није до краја јасно. Али, јасно ми је, господине Милатовићу, да сте ви једна од њених најновијих жртава. Да се разумемо: господине Милатовићу, ја изузетно ценим ваш рад и због тога сам се дуго премишљао да ли да ово писмо упутим само вама или да оно буде "јавно". Одлучио сам се за ово друго, јер ми се чини да је то једини начин да се заустави разорна, уништавајућа активност Миле Алечковић у телу европске српске дијаспоре.


С поштовањем,

Душан Вукотић