Назад у Аустро-Угарску
(По)крадена и покројена покрајина
На управо окончаном (из)ванредном конгресу Лиге социал-демократа Војводине (ЛСВ), малтене једногласно, Ненад Чанак је, као једини кандидат, (ре)изабран на место председника те партије. Рекло би се да није случајно то што Чанак својом појавом (психофизички) личи на Јосипа Броза; мада је почео да шепа у доста млађем узрасту него што је то био случај с оновременим "сином (и оцем) свих наших 'братских' народа и народности". Овог пута, Чанак је одлучио да се врати на политичку сцену Србије у "великом стилу" и без "длаке на језику", баш онако како је то пре неко туце година (по)чинио у "освит-у" српске "слободе" и нове "демократске (на)мисли". С модерно-ново(на)сађеном "Вудроу Вилсон" главом, по Брозовом об(ез)личју, Ненад Чанак је уверљивији и полетнији него икада раније. Јасније него икада раније, Чанак је "поручио" народу Војводине (будућим сито-ухрањеним "Војвођанима"), да Војводина није Србија и да то никада неће ни бити. По Чанку, Војводина је "украдена" земља, а украо ју је, нико други, до Србин (Геџа), с ону страну Саве и Дунава.
Варка Жуте греде
Чини се, на овом месту би се могла повући паралела између онога што се донедавно догађало у Црној Гори (Српској Спарти) и активности једног тамошњег политичког "зеца", Славка Перовића, који је деценијама уназад водио партију сличног акронима - ЛСЦГ (Либерални савез Црне Горе). Наиме, Перовићева улога у Црној Гори, баш као и данашња Чанкова у Војводини, била је да непрестано подгрејава нетрпељивост према Србима и Србији и да тиме створи оне предуслове, који ће на крају довести до отцепљења те "савезне" републике. Такође је занимљиво да су поменути Перовић и његова ЛСЦГ имали подршку веома малог броја гласача у Црној Гори, баш онако, како је то данас случај са војвођанском "Вудроу" ЛСВ филијалом, која, ако би самостално изашла на изборе, сигурно не би успела да пређе цензус и уђе у Парламент Србије, а највероватније ни у Скупшину Војводине. Као што знамо, у Црној Гори, Славко Перовић и ЛСЦГ су "трчали" док су имали снаге, да би потом "штафету" црногорске "суверености" преузели они, који су својевремно, "догађањем народа", на Жутој греди ударали печат на "бесмртно братство" Србије и "српске" Црне Горе.
Жута линија српског растакања
Једно, рекло би се, логично питање могло би да уследи у овом часу. Заправо, ако су улоге Славка Перовића и Ненада Чанка конципиране на исти начин, тада би се могло очекивати да, ускоро, "штафетна палица" вовођанске самодовољности буде предата у руке онима који су боље "утренирани" и чији је дах (дух) инспиративнији или конспиративнији на "спирометру" српске испране памети. Јасно је да Војводина данас нема боље "мустре" црногорској ДПС (Демократска партија социјалиста) него што је то српски ДПС (Демократска партија + Социјалисти). Ипак, такав српски ДПС, за разлику од црногорског ДПС-а, који се простирао само на територији републике Црне. Горе, није, како би се то могло очекивати, стациониран само на тлу Војводине, већ је дубоко "инфилтриран" на највећем делу ове, још увек важеће државе Србије, укључујући и једно парче окупираног Косова и Метохије. Оно што је некада у Црној Гори лукаво подвучено "жутом (тројанском) гредом", софистицирано се, већ годинама подвлачи "жутом линијом" српског обезглављивања, не само у двема српским покрајинама (Косово и Метохија и Војводина), него и на целом подручју за које се данас верује да је још под контролом власти из Београда.
Уставом уместо законом
На поменутом конгресу ЛСВ-а, Чанак је затражио да се приступи новом писању Устава Србије, који ће омогућити да Војводина има суверену (извршну, судску и законодавну) власт на својој територији. Осим поменутог, Чанак још једино тражи да Војводина има "право на власништво и изворне приходе". Да се Власи не досете, лидер ЛСВ-а се данас одриче некада главног циља у статуту те партије, познатог по синтагми "Република Војводина". Наравно, за тим више и нема потребе, јер, након што се испуне услови из његовог "ултиматума" Србији, Војводина неће бити република - биће суверена држава! По предлогу новог статута Војводине, та српска покрајина је већ "добила" свог председника, своју владу и своју "Војвођанску" академију "знаности". Чанку је јасно да би се такав "државни статус" Војводине боље чувао и даље јачао, ако би се њен положај учврстио уставном регулативом, уместо некаквог помоћног, пратећег закона, чија важност не би била "трајног" карактера. Вероватно су центри светске моћи, који стоје иза Ненада Чанка или чији је главни сатрап у Воводини Ненад Чанак, проценили да би се у овом часу могло кренути далеко агресивније у "освајање" душа у северној српској покрајини.
Игра именима
У ствари, пројекат Војводина - независна држава (НДВ), одавно се, већ годинама у назад, спроводи на простору Војводине. На пример, у банатским школама, па и онима у којима уче само српска деца, службени печати су исписани, поред српског, на мађарском, румунском и словачком језику. У селу Лукићеву, које се налази на домак Зрењанина, пре отприлике месец дана, на сеоској амбуланти осванула је нова табла, исписана на сва четири "службена" језика у Банатском округу. На делу табле, који се обраћа мађарској мањини (које, узгред речено, у Лукићеву уопште нема, јер у том насељу живе искључиво Срби), стоји обавештење да се у дотичној згради налази сеоска амбуланта, те да се село зове Szigmondfalva (Жигмондово село) и да се оно налази на територији општине Nagybecskerek varos (града Велики Бечкерек). Зачудо, румунска и словачка мањина се ипак одлучила да не мења својевољно називе места, не само Лукићева, него и Лазарева (на мађарском је то данас Lázárföld; нем. Lazarfeld), Книћанина (мађ. Rezsőháza; у преводу нешто попут "кућа на страни", нем. Rudolfsgnad, по аустријском принцу Рудолфу, сину цара Франца Јозефа).
Жигмондизација Зигмунда
Осионост или, да будемо блажи, неувиђавност мађарских реваншиста се свакако може разумети. Они деценијама сањају дан када ће се Угарска обновити и засијати старим сјајем. Ипак, тешко је схватљиво да Срби на такве активности "хортијеваца" гледају или незаинтересовано или чак са симпатијама, јер је ту реч о српској судбини на северу Србије. Чињеница је да данашња српска "демократска" власт потпомаже афирмацију оних мањинских "вредности", које директно иду на штету већинског српског народа. Поменута табла на амбулантама српских села у Банату, где се на мађарском језику противуставно мењају називи насељених места, пример је крајњег немара и неодговорности српских власти према властитој судбини и историјском трајању на просторима данашње Аутономне покрајине Војводине. Да би се схватила величина безобзирности српских власти и мађарске националне мањине, у случајевима мењања имена насељених места на мађарском језику, илустроваћемо то примером поменутог села Лукићева, које је једно време носило име немачког великаша Зигмунда (не Жигмонда) Еделсбахера (нем. Sigmund Edelsbacher). Наиме, у том селу су пре Другог светског рата живели Немци (Фолксдојчери) и они су га звали Зигмундфелд (Sigmund-feld, Зигмундово поље), а не Жигмондфолво (Жигмондово село; Szigmond-falva), како то данас, остварујући своје великомађарске политичке циљеве, а удружени са српском актуелном власти, покушавају (фалсификатом историјских чињеница) да обману јавност у Србији али и у Европи.
ДПС губилиште
То исто село (Лукићево, Зигмундфелд), звало се у XVII, XVIII и првом делу XX века Мартиница, а његови први мештани (по Катастигу Пећке патријаршије из 1660 и 1666) били су Срби, да би се крајем XVIII века у том истом месту, одлуком Аустроугарске царевине, почело с насељавањем Немаца, највећим делом оних који су због одређених прекршаја раније одговарали пред аустријским законом и судом. Новопридошли "фолкс-осуђеници" су временом истиснули староседеоце (Србе), тако да је у Лукићеву, пре почетка Другог светског рата, живиела само једна или, евентуално, две српске породице. Дакле, историја овог банатског села, како видимо, нема баш никакве везе с Мађарима. У њему Мађари никада нису живели, нити је Банатом управљала Угарска власт, јер је тај простор био директно потчињен Аустријском двору. Без обзира на све наведене чињенице, мађарска мањина у Војводини не преза ни од каквих нискости нити, пак, подлости, да би искривила слику о "мађарском трајању" на северу Србије, а Србе приказала као "придошлице", "дошље" или "дођоше", како то партијски ЛСВ другови уобичавају да кажу. Једини који су у датом случају покваренији и подлији од "хортијевих кохорти" и ЛСВ "зечје" партије, јесу горе-поменути ДПС жуто-линијаши (Демократе + Социјалисти), који су за новац спремни да главу Србије ставе на пањ. И то не само да је тамо ставе, већ и да свом својом снагом замахну џелатском секиром.
Српска Зора Бела
Thursday, December 18, 2008
Sunday, November 23, 2008
Сецесија Војводине
Поштоване грађанке и грађани
По Шандору Егерешију, председнику Скупштине АП војводине, тренутно би далеко важније било да Народна скупштина, до краја ове године, да сагласност на нови Статут (читај, Устав; види радну верзију од 20. новембра 2008.) северне српске покрајине, него да се "бакће" усвајањем новог буџета. Поред Савеза војвођанских Мађара (СВМ), огласила се и Лига социалдемократа Војводине (ЛСВ), која са своје стране додаје, да Статут "не сме више да чека" ратификацију у српском парламенту, јер би Народна Скупштина требало да покаже "поштовање" према "грађанима и грађанкама" Војводине. Наравно, да би се психолошки притисак одржао, то јесте, да би грађани Србије прихватили нови Статут Војводине (нови Устав Војводине) као "готову ствар", нико "озбиљан" и не помиње могућност да поменути Статут (Устав) не добије сагласност српског парламента. Још пре месец дана, након што је нови Статут Војводине (Устав Војводине) усвојен у Скупштини Војводине, Бојан Пајтић, Председник Извршног већа Војводине, наговестио је да би "било неморално" да Скупштина Србије не да сагласност на војвођански Статут (Устав), ваљда због тога, што је у изради тог сецесионистичког акта, главну реч водила највећа (владајућа) партија у Србији - Демократска странка!
Средњоевропска монархија
Горе поменути господин Егереши, након усвајања Статута (Устава) у Скупштини Војводине, изјавио је да су посланици одлучили да је Војводина "аутономна покрајина грађанки и грађана у саставу Србије и саставни део јединственог цивилизацијског простора Средње Европе". Иста квалификација, како можемо видети, стоји и у преамбули новог војвођанског Статута (Устава), где дословно пише "Аутономна Покрајина Војводина у оквиру Републике Србије представља саставни део јединственог културног, цивилизацијског и географског простора Средње Европе." Овде се намеће логично питање, због чега су "писци" новог војвођанског Статута (Устава) сместили будућу "европску регију", звану Војводина, у сужени европски контекст, то јесте, зашто су је ограничили на "нејасни" простор Средње Европе. Заправо, шта је то Средња Европа и које земље припадају том географском појму? Да ли Србија припада (или је припадала) Средњој Европи? Колико знамо, Средња Европа је исти онај простор који је некада покривала Аустроугарска монархија (царевина). Служећи се сличном силогистиком, из онога што пише у самом почетку новог војвођанског Статута (Устава), следи недвосмислен закључак: Војводина се (тренутно) налази у оквирима Србије, али, она је, уствари, неотуђиви део Средње Европе (читај, Аустроугарске).
Пред(кон)федерално испирање мозга
Шандор Егереши (СВМ), човек који има кључну улогу у спровођењу "средњоевропске еманципације" Војводине, објашњава збуњеним Србима и "самосвесним грађанима и грађанкама" северне српске покрајине, да поменути Статут (Устав) ни једном реченицом не долази у конфликт са Уставом Србије, а да "они који коментаришу да је то сецесија и сепаратизам нису свесни шта говоре". Да би све то поткрепио "очигледним" примерима, он помиње некакве "европске самоуправне концепте" — федерални у Немачкој, предфедерални у Италији и асиметрични у Шпанији — ни не покушаваући да сличну "аутономију" пронађе у Средњој Европи, према којој је нови Статут (Устав) Војводине тако "срдачно" оријентисан. Наравно, Егереши нам не каже, најпре, да је Немачка конституисана од 16 савезних (федералних) држава (а не покрајина; Länder), и да те државе, у суштини, имају далеко мања овлашћења, него што је то случај са данас важећом аутономијом Војводине из 1991. године. На пример, немачка држава (не аутономна покрајина!) Баварска је имала дводомни парламент, а данас јој је остао само Landtag (Скупштина Баварске). Та иста Баварска, по немачком Уставу, може да одлучује само о питањима везаним за културу и образовање, док је обавезна да у свему другом спроводи федералне немачке законе. У Италији (Егерешијева "предфедерална аутономија", са којом он упоређује аутономију Војводине), ситуација је сасвим другачија, јер се њихове аутономије однеосе на италијанске просторе у којима националне мањине чине већину. Специфична су подручја Сицилије и Сардиније, италијанских земаља, где се становници најчешће изјашњавају као Сицилијанци или Сардињани, који углавном говоре, поред италијанског (службеног) језика, и свој сицилијански или сардинијски. Судећи по Сицилији, то италијанско острво има више елемената државности (Краљевство Сицилија) него што је то био случај са Црном Гором, која је, као савезна (доцније конфедерална) држава, била у саставу СРЈ (зато се данас у Црној Гори убрзано ради на формирању измишљеног "црногорског" језика).
Савезна аутономија
Српска актуелна власт упорно и бездушно злоупотребљава синтагму "европски региони", покушавајући да подметне просечном грађанину Србије једну лажну слику такозване "регионализације". Права истина је да су региони Европе, уствари, суверене земље (Немачка, Шведска, Данска, Бугарска, Србија итд.), а да једини изузетак од таквог правила чине Фарска острва (Дански протекторат; где живе Фарани који говоре фарски језик), Косово и Војводина (покрајине у саставу Србије; Косово већ као протекторат НАТО савеза или САД). Да би се схватило о каквој се безочној превари ту ради, довољно је рећи, да чак ни државе у Савезној републици Немачкој, не спадају у европске регионе у оном смислу под којим то подразумева западни свет. Заправо, у ужем смислу речи, и на западу постоје подручја (географско-културне целине), слична негдашњим срезовима и окрузима у Србији, али то нема никакве узајамне везе ни са аутономијама ни са савезним државама.
Чанколизно утишавање
Чини се да су српски опозициони политичари (онај мали број, коме није свеједно шта ће се десити са Србијом, ако их уопште има), сасвим заборавили да је бивши комунистички кадровик, Ненад Чанак, 2006. године, уместо у Комитет, отишао на шестомесечно "школовање" на позив вашингтонског "Вудроу Вилсон" центра. Тамо је добио инструкције да мало улакша са својим активностима на одвајању Војводине од Србије, а већ пре тога саветован је да се остави познате "лигашке" крилатице из деведесетих, која је, како се сећамо и ако се сећамо, гласила — "Војводина Република". Заправо, стратегија САД, у датом случају, била је, да се питање Војводине не потеже, пре него што се "реши" статус Косова и Метохије. Друга ствар због које је Чанак "утишао" јесте чињеница да би он требало да ускоро буде (одмах након претпостављеног усвајања Статута у парламенту Србије) устоличен на место председника Војводине (први пут у историји те српске покрајине). Са друге стране, место премијера (председника владе) Војводине, вероватно ће припасти главној владајућој партији у Војводини — Демократској странци и њеној војвођанској "перјаници", Бојану Пајтићу.
Добросуседско (само)богаљење
Творци сепаратистичког Статута (Устава) Војводине, кренули су од претпоставке да можда функција председника АП Војводине неће моћи да "прође" тако лако у овом часу, те су предвидели да све, Статутом (Уставом) дефинисане дужности председника, на себе преузме председник Скупштине АП Војводине. Наравно, форма не би ту била до краја јасна, али суштински гледано, Војводина би и у једном и у другом случају имала свог председника. Уосталом, сачекаће се "боља времена", у којима ће Војводина постати федерална јединица Републике Србије, да би, коначно, дошло до њеног осамостаљења, слично ономе што се својевремено десило у Црној Гори. Сасвим убогаљеној Србији остаће само да се пред светом, стидљиво и шапатом, "хвали" својим несумњивим "демократским потенцијалом" и спремношћу на "добросуседске односе" са још једном државом, која је рођена из њене властите, напола иструлеле утробе. Када се пажљивије погледају дужности председника Војводине, које су предвиђене новим Статутом (Уставом), видеће се да председник АП Војводине има исте дужности и овлашћења, какве има и председник Републике Србије:
- представља Аутономну покрајину Војводину у земљи и иностранству,
- указом проглашава покрајинске нормативне одлуке, у складу Статутом,
- предлаже Скупштини Аутономне Покрајине Војводине кандидата за председника Покрајинске владе, пошто саслуша мишљење представника изабраних изборних листа,
- додељујуе признања и одликовања,
- расписује изборе за Скупштину Аутономне Покрајине (алтернатива: ако се изостави ова надлежност изборе би расписивао председник Скупштине Аутономне Покрајине),
- врши и друге послове одређене Статутом и покрајинском нормативном
одлуком.
Аутономни држављани
Супротно Уставу Србије који јасно каже да је Србија "држава српског народа и свих грађана који у њој живе", Статут (Устав) Војводине наглашава да "Срби, Мађари, Хрвати, Словаци, Црногорци, Румуни, Буњевци, Русини и Роми, као и други бројчано мањи народи и националне заједнице које у њој традиционално живе, равноправни су и конститутивни." Дакле, док на једној страни један историјски констутиван народ (Српски), бива протеран и из живота и из Устава Републике Хрватске, на другој страни, усред Србије, конститутивним народом ће се прогласити и некакав усамљени, "новопечени" држављанин Србије — Кинез, Конгоанац, Папуанац, Тунгузијац. Сама "костутитивност" сваког држављанина (још увек Србије, а не Војводине), није била довољна вајним војвођанским "статуто-творцима" (уставотворцима), па су, за сваки случај додали да "Аутономна покрајина може обезбедити додатна и допунска права, односно поставити виши степен заштите права припадника народа и националних заједница које представљају бројчану мањину у укупном становништву аутономне покрајине." Овде се, како видимо, оперише појмом "становништва АП Војводине", мада није јасно, на који се начин може дефинисати то "укупно становништво"? Наиме, сваки становник (држављанин) из било којег дела Србије, може да промени пребивалиште и настани се на простору АП Војводине, још увек, без икакве посебне процедуре. Судећи по свему осталом, што се може наћи у новом Статуту (Уставу), поменуто "укупно становништво" има јасно изражену тенденцију да постане "укупно војвођанско становништво", са "аутономним држављанством". Можда у овом часу некоме сличне паралеле изгледају апсурдно, али читава конструкција новог Статута (Устава) Војводине неодољиво подсећа на "некад виђену" српску катаклизму, произашлу из несхватљиве српске индоленције, немара и, рекло би се, сулуде незаинтересованости за српских власти за судбину властите земље и народа.
(Анти)Српска Војводина
Војвођански "уставотворац" је отишао толико далеко, да је предвидео да Војводина може да се самостално задужује, да може за закључује међународне споразуме у складу са својим надлежностима, те да има своја представништва у иностранству "ради промоције и унапређења својих туристичких, привредних, културних, научних и образовних капацитета." Намера Савеза војвођанских Мађара (која се може разумети са аспекта мађарског реваншизма), уопште није за чуђење. Природно је да ће они учинити све што је у њиховој моћи, да некако врате Војводину у њихово "средњоевропско окриље" (Аустроугарско царство). Ипак, далеко је теже разумети самоубилачку политику српских странака, пре свега Демократске, али и Лиге социладемократа Војводине, које су сву своју политичку активност и снагу ставили у службу Хабсбурга. Зачудо, када састављачи Статута (Устава) Војводине помињу "вековне тежње 'грађана и грађанки' Војводине на посебност", они игноришу те исте "хабсбурговце" којима служе. Заправо, не пада им на памет да је Војводина добила аутономију (истина краткотрајну) у оквиру Аустроугарске царевине, под називом "Српско Војводство"; то јесте, 1848. године, на Мајској скупштини у Карловцима, проглашено је Српско Војводство на целокупној територији Баната, Бачке, Барање и Срема. Доцније, царском одлуком 1849. године, Темишвар је постао средиште Војводства Србије и Тамишког Баната. Поменутим статутоклепцима (уставоклепцима), очигледно, није одговарала истина, пошто је јасно да Војводина никада није била некакав "израз вековне политичке борбе и права грађана и грађанки Аутономне Покрајине Војводине на аутономију и заштиту посебности" било којег другог народа сем српског. Војводина је била српска аутономија у области Хабзбуршког царства, а њеним присаједињењем Србији, на Великој скупштини 1918. у Новом Саду, престала је било каква потреба за аутономијом, пошто је ту српски народ остварио своје вековне тежње.
По Шандору Егерешију, председнику Скупштине АП војводине, тренутно би далеко важније било да Народна скупштина, до краја ове године, да сагласност на нови Статут (читај, Устав; види радну верзију од 20. новембра 2008.) северне српске покрајине, него да се "бакће" усвајањем новог буџета. Поред Савеза војвођанских Мађара (СВМ), огласила се и Лига социалдемократа Војводине (ЛСВ), која са своје стране додаје, да Статут "не сме више да чека" ратификацију у српском парламенту, јер би Народна Скупштина требало да покаже "поштовање" према "грађанима и грађанкама" Војводине. Наравно, да би се психолошки притисак одржао, то јесте, да би грађани Србије прихватили нови Статут Војводине (нови Устав Војводине) као "готову ствар", нико "озбиљан" и не помиње могућност да поменути Статут (Устав) не добије сагласност српског парламента. Још пре месец дана, након што је нови Статут Војводине (Устав Војводине) усвојен у Скупштини Војводине, Бојан Пајтић, Председник Извршног већа Војводине, наговестио је да би "било неморално" да Скупштина Србије не да сагласност на војвођански Статут (Устав), ваљда због тога, што је у изради тог сецесионистичког акта, главну реч водила највећа (владајућа) партија у Србији - Демократска странка!
Средњоевропска монархија
Горе поменути господин Егереши, након усвајања Статута (Устава) у Скупштини Војводине, изјавио је да су посланици одлучили да је Војводина "аутономна покрајина грађанки и грађана у саставу Србије и саставни део јединственог цивилизацијског простора Средње Европе". Иста квалификација, како можемо видети, стоји и у преамбули новог војвођанског Статута (Устава), где дословно пише "Аутономна Покрајина Војводина у оквиру Републике Србије представља саставни део јединственог културног, цивилизацијског и географског простора Средње Европе." Овде се намеће логично питање, због чега су "писци" новог војвођанског Статута (Устава) сместили будућу "европску регију", звану Војводина, у сужени европски контекст, то јесте, зашто су је ограничили на "нејасни" простор Средње Европе. Заправо, шта је то Средња Европа и које земље припадају том географском појму? Да ли Србија припада (или је припадала) Средњој Европи? Колико знамо, Средња Европа је исти онај простор који је некада покривала Аустроугарска монархија (царевина). Служећи се сличном силогистиком, из онога што пише у самом почетку новог војвођанског Статута (Устава), следи недвосмислен закључак: Војводина се (тренутно) налази у оквирима Србије, али, она је, уствари, неотуђиви део Средње Европе (читај, Аустроугарске).
Пред(кон)федерално испирање мозга
Шандор Егереши (СВМ), човек који има кључну улогу у спровођењу "средњоевропске еманципације" Војводине, објашњава збуњеним Србима и "самосвесним грађанима и грађанкама" северне српске покрајине, да поменути Статут (Устав) ни једном реченицом не долази у конфликт са Уставом Србије, а да "они који коментаришу да је то сецесија и сепаратизам нису свесни шта говоре". Да би све то поткрепио "очигледним" примерима, он помиње некакве "европске самоуправне концепте" — федерални у Немачкој, предфедерални у Италији и асиметрични у Шпанији — ни не покушаваући да сличну "аутономију" пронађе у Средњој Европи, према којој је нови Статут (Устав) Војводине тако "срдачно" оријентисан. Наравно, Егереши нам не каже, најпре, да је Немачка конституисана од 16 савезних (федералних) држава (а не покрајина; Länder), и да те државе, у суштини, имају далеко мања овлашћења, него што је то случај са данас важећом аутономијом Војводине из 1991. године. На пример, немачка држава (не аутономна покрајина!) Баварска је имала дводомни парламент, а данас јој је остао само Landtag (Скупштина Баварске). Та иста Баварска, по немачком Уставу, може да одлучује само о питањима везаним за културу и образовање, док је обавезна да у свему другом спроводи федералне немачке законе. У Италији (Егерешијева "предфедерална аутономија", са којом он упоређује аутономију Војводине), ситуација је сасвим другачија, јер се њихове аутономије однеосе на италијанске просторе у којима националне мањине чине већину. Специфична су подручја Сицилије и Сардиније, италијанских земаља, где се становници најчешће изјашњавају као Сицилијанци или Сардињани, који углавном говоре, поред италијанског (службеног) језика, и свој сицилијански или сардинијски. Судећи по Сицилији, то италијанско острво има више елемената државности (Краљевство Сицилија) него што је то био случај са Црном Гором, која је, као савезна (доцније конфедерална) држава, била у саставу СРЈ (зато се данас у Црној Гори убрзано ради на формирању измишљеног "црногорског" језика).
Савезна аутономија
Српска актуелна власт упорно и бездушно злоупотребљава синтагму "европски региони", покушавајући да подметне просечном грађанину Србије једну лажну слику такозване "регионализације". Права истина је да су региони Европе, уствари, суверене земље (Немачка, Шведска, Данска, Бугарска, Србија итд.), а да једини изузетак од таквог правила чине Фарска острва (Дански протекторат; где живе Фарани који говоре фарски језик), Косово и Војводина (покрајине у саставу Србије; Косово већ као протекторат НАТО савеза или САД). Да би се схватило о каквој се безочној превари ту ради, довољно је рећи, да чак ни државе у Савезној републици Немачкој, не спадају у европске регионе у оном смислу под којим то подразумева западни свет. Заправо, у ужем смислу речи, и на западу постоје подручја (географско-културне целине), слична негдашњим срезовима и окрузима у Србији, али то нема никакве узајамне везе ни са аутономијама ни са савезним државама.
Чанколизно утишавање
Чини се да су српски опозициони политичари (онај мали број, коме није свеједно шта ће се десити са Србијом, ако их уопште има), сасвим заборавили да је бивши комунистички кадровик, Ненад Чанак, 2006. године, уместо у Комитет, отишао на шестомесечно "школовање" на позив вашингтонског "Вудроу Вилсон" центра. Тамо је добио инструкције да мало улакша са својим активностима на одвајању Војводине од Србије, а већ пре тога саветован је да се остави познате "лигашке" крилатице из деведесетих, која је, како се сећамо и ако се сећамо, гласила — "Војводина Република". Заправо, стратегија САД, у датом случају, била је, да се питање Војводине не потеже, пре него што се "реши" статус Косова и Метохије. Друга ствар због које је Чанак "утишао" јесте чињеница да би он требало да ускоро буде (одмах након претпостављеног усвајања Статута у парламенту Србије) устоличен на место председника Војводине (први пут у историји те српске покрајине). Са друге стране, место премијера (председника владе) Војводине, вероватно ће припасти главној владајућој партији у Војводини — Демократској странци и њеној војвођанској "перјаници", Бојану Пајтићу.
Добросуседско (само)богаљење
Творци сепаратистичког Статута (Устава) Војводине, кренули су од претпоставке да можда функција председника АП Војводине неће моћи да "прође" тако лако у овом часу, те су предвидели да све, Статутом (Уставом) дефинисане дужности председника, на себе преузме председник Скупштине АП Војводине. Наравно, форма не би ту била до краја јасна, али суштински гледано, Војводина би и у једном и у другом случају имала свог председника. Уосталом, сачекаће се "боља времена", у којима ће Војводина постати федерална јединица Републике Србије, да би, коначно, дошло до њеног осамостаљења, слично ономе што се својевремено десило у Црној Гори. Сасвим убогаљеној Србији остаће само да се пред светом, стидљиво и шапатом, "хвали" својим несумњивим "демократским потенцијалом" и спремношћу на "добросуседске односе" са још једном државом, која је рођена из њене властите, напола иструлеле утробе. Када се пажљивије погледају дужности председника Војводине, које су предвиђене новим Статутом (Уставом), видеће се да председник АП Војводине има исте дужности и овлашћења, какве има и председник Републике Србије:
- представља Аутономну покрајину Војводину у земљи и иностранству,
- указом проглашава покрајинске нормативне одлуке, у складу Статутом,
- предлаже Скупштини Аутономне Покрајине Војводине кандидата за председника Покрајинске владе, пошто саслуша мишљење представника изабраних изборних листа,
- додељујуе признања и одликовања,
- расписује изборе за Скупштину Аутономне Покрајине (алтернатива: ако се изостави ова надлежност изборе би расписивао председник Скупштине Аутономне Покрајине),
- врши и друге послове одређене Статутом и покрајинском нормативном
одлуком.
Аутономни држављани
Супротно Уставу Србије који јасно каже да је Србија "држава српског народа и свих грађана који у њој живе", Статут (Устав) Војводине наглашава да "Срби, Мађари, Хрвати, Словаци, Црногорци, Румуни, Буњевци, Русини и Роми, као и други бројчано мањи народи и националне заједнице које у њој традиционално живе, равноправни су и конститутивни." Дакле, док на једној страни један историјски констутиван народ (Српски), бива протеран и из живота и из Устава Републике Хрватске, на другој страни, усред Србије, конститутивним народом ће се прогласити и некакав усамљени, "новопечени" држављанин Србије — Кинез, Конгоанац, Папуанац, Тунгузијац. Сама "костутитивност" сваког држављанина (још увек Србије, а не Војводине), није била довољна вајним војвођанским "статуто-творцима" (уставотворцима), па су, за сваки случај додали да "Аутономна покрајина може обезбедити додатна и допунска права, односно поставити виши степен заштите права припадника народа и националних заједница које представљају бројчану мањину у укупном становништву аутономне покрајине." Овде се, како видимо, оперише појмом "становништва АП Војводине", мада није јасно, на који се начин може дефинисати то "укупно становништво"? Наиме, сваки становник (држављанин) из било којег дела Србије, може да промени пребивалиште и настани се на простору АП Војводине, још увек, без икакве посебне процедуре. Судећи по свему осталом, што се може наћи у новом Статуту (Уставу), поменуто "укупно становништво" има јасно изражену тенденцију да постане "укупно војвођанско становништво", са "аутономним држављанством". Можда у овом часу некоме сличне паралеле изгледају апсурдно, али читава конструкција новог Статута (Устава) Војводине неодољиво подсећа на "некад виђену" српску катаклизму, произашлу из несхватљиве српске индоленције, немара и, рекло би се, сулуде незаинтересованости за српских власти за судбину властите земље и народа.
(Анти)Српска Војводина
Војвођански "уставотворац" је отишао толико далеко, да је предвидео да Војводина може да се самостално задужује, да може за закључује међународне споразуме у складу са својим надлежностима, те да има своја представништва у иностранству "ради промоције и унапређења својих туристичких, привредних, културних, научних и образовних капацитета." Намера Савеза војвођанских Мађара (која се може разумети са аспекта мађарског реваншизма), уопште није за чуђење. Природно је да ће они учинити све што је у њиховој моћи, да некако врате Војводину у њихово "средњоевропско окриље" (Аустроугарско царство). Ипак, далеко је теже разумети самоубилачку политику српских странака, пре свега Демократске, али и Лиге социладемократа Војводине, које су сву своју политичку активност и снагу ставили у службу Хабсбурга. Зачудо, када састављачи Статута (Устава) Војводине помињу "вековне тежње 'грађана и грађанки' Војводине на посебност", они игноришу те исте "хабсбурговце" којима служе. Заправо, не пада им на памет да је Војводина добила аутономију (истина краткотрајну) у оквиру Аустроугарске царевине, под називом "Српско Војводство"; то јесте, 1848. године, на Мајској скупштини у Карловцима, проглашено је Српско Војводство на целокупној територији Баната, Бачке, Барање и Срема. Доцније, царском одлуком 1849. године, Темишвар је постао средиште Војводства Србије и Тамишког Баната. Поменутим статутоклепцима (уставоклепцима), очигледно, није одговарала истина, пошто је јасно да Војводина никада није била некакав "израз вековне политичке борбе и права грађана и грађанки Аутономне Покрајине Војводине на аутономију и заштиту посебности" било којег другог народа сем српског. Војводина је била српска аутономија у области Хабзбуршког царства, а њеним присаједињењем Србији, на Великој скупштини 1918. у Новом Саду, престала је било каква потреба за аутономијом, пошто је ту српски народ остварио своје вековне тежње.
Wednesday, November 19, 2008
МСП: Србија пред још једним изгубљеним спором?
http://vukotic.atspace.com/msp.htm
У марту 2006. године, аутор ових редова је писао о томе које судије су биле надлежне да донесу одлуку у спору који је у то време вођен пред Међународним судом правде у Хагу, по тужби Федерације БиХ против Србије и Црне Горе. Међународни суд правде чини 15 судија, од којих се једна трећина мења (бира) сваке треће године. У суштини, оно веће које је судило у спору ФБиХ против Србије, није се значајније изменило, сем што је у своје редове примило неколико нових чланова, од којих је, вероватно, најзанимљивији и најконтраверзнији Кристофер Гринвуд, који је заговорник да је, тзв. "хуманитарна интервенција" против Србије (1999), била у складу са нормама међународног права. Тај новопечени судија МСП, такође је познат по томе што је констатовао да је рат против Ирака "легално вођен", и то, "у складу са до тада донесеним резолуцијама УН". Дакле, могли бисмо закључити да ће МСП овог пута бити још мање наклоњен Србији, него што је то био у случају спора са ФБиХ.
Одбрану Србије у спору против ФБиХ заступали су Тибор Варади (који се и данас налази на челу тима српске одбране) и Радослав Стојановић. Овај други (Стојановић), познат је по лакомислености и бројним "гафовима" који су дебело коштали Србију и српски народ. Најчувенија је она изјава, у којој је Стојановић тупаво (или срачунато) тврдио, да је "можда било појединаца (међу Србима), који су имали намеру да униште муслимански народ". Тибор Варади (професор централно-европског универзитета у Будимпешти), сигурно је човек од великог правног искуства, за разлику од поменутог Стојановића, веома је интелигентан, али, он је ипак човек који више ради за интересе српских непријатеља него за интерес Србије. Познато је да је он "духовни отац" свих новијих иницијатива које су се у последњих деценију две појављивале међу војвођанским Мађарима, укључујући "културну/персоналну", па и некакву врсту недоречене територијалне аутономије.
Заправо, несхватљиво је да је др. Тибор Варади, након праве катаклизме коју је Србија доживела у процесу ФБиХ vs. Србија, и даље остао на челу српског правног тима, који ће Србију заступати у случају сличне хрватске тужбе. Такође се тешко може разумети српско наивно веровање да је Србија у поменутом процесу против БиХ изашла као "победник", јер, ето, није осуђена за "геноцид" и неће бити принуђена тда плаћа ратну штету. Чињеница је да се народ у Србији врло лако могао преварити (дезинформисати) поводом поменуте пресуде МСП. Србија је дуго били "бомбардована" наводном опасношћу, да би се могло десити да плаћа ратне репарације држави БиХ, које су се мериле милијардама долара (десетинама па чак и стотинама). Када је, коначно, Србија, пресудом МСП, оглашена кривом, што "није покушала да спречи геноцид у Сребреници", али без икаквих даљих казнених мера (јер се "саучешће Србије у геноциду" није могло доказати), народу у Србији је пао камен са срца, тако да је чињеница, да је Међународни суд правде пресудио, "да се у БиХ догодио злочин геноцида над муслиманима, у рејону Сребренице", једноставно "промакла" оку шире јавности у Србији.
Тако се догодило да један тежак пораз Варадијевог тима за "одбрану", буде приказан у Србији, малтене, као једна величанствена победа. Срби су ликовали, не видећи да оно на чему стоје није победничко постоље, већ да је то пањ, који "међународна заједница" (без народа!) намерава да измакне испод српских ногу, на давно (за Србе) припремљеним вешалима. Крајње импликације такве МСП пресуде су јасне: Србија није крива за геноцид, али Срби јесу; Србија није геноцидна држава, али Срби јесу геноцидан народ, који се мора подвргнути озбиљном процесу денацификације. У србији, пак, спроводи се једна тиха "дресура" усађивања измишљеног осећања кривице, којој је главни циљ да Срби сами себи намакну онај штрик који виси изнад њихове главе већ неколико деценија. Непостојећа, а свеопште владајућа "међународна заједница", добро зна, да је најсавршенији (најчистији и најневинији) злочин онај у коме успете да своју жртву натерате да сама себи одузме живот.
А да Срби не виде ни штрик спуштен с вешала ни џелатски пањ испод својих ногу, показује и чињеница, да је српски тим за одбрану, под Варадијевом управом (мај 2008), на прелиминарном саслушању поводом хрватске тужбе против Србије, као главни аргумент потегао добро знану комунистичку причу усташко-четничке "уравниловке". Наиме, српска (по свему малоумна) одбрана састојала се у томе, што су тврдили да у последњем рату на данашњој међународно признатој територији Републике Хрватске није било геноцида, али да су обе стране, и хрватска и српска, чиниле "злочине", те да су и Срби и Хрвати били "једнако жртве таквог сукоба". Уз све то, Србија је нудила Хрватској вансудски договор, наводно, у жељи да "(при)помогне" развој добросуседских односа и да убрза "Европске интеграције" Србије (али и осталих балканских земаља), чиме је само могла додатно да "увери свет" у некакву своју "кривицу".
Као што је познато, у ранијем периоду, српске неодговорне власти су повукле раније тужбе против Хрватске, ФБиХ и НАТО-а. Таквој неодговорној одлуци српских политичара највише је кумовао проф. Војин Димитријевић, који је од 2001. године судија ad hoc Међународног суда правде и члан Сталног арбитражног суда у Хагу. Заправо, Војин Димитријевић је човек уз чију помоћ су НАТО земље артикулисале своје интересе у Србији. Следећи антисрпску политику, Димитријевић је пресудно утицао на повлачење поменутих српских тужби против Хрватске и ФБиХ. Тај човек је зла коб Србије. Чини се да је у јавности мало познато да се тај исти Војин Димитријевић, професор међународног права, који је имао и има кључну улогу у досадашњем и будућем комадању и планираном уништењу Србије, данас налази на месту саветника председника Србије, Бориса Тадића, где је задужен за правна питања.
Нека је Србији Бог на помоћи!
У марту 2006. године, аутор ових редова је писао о томе које судије су биле надлежне да донесу одлуку у спору који је у то време вођен пред Међународним судом правде у Хагу, по тужби Федерације БиХ против Србије и Црне Горе. Међународни суд правде чини 15 судија, од којих се једна трећина мења (бира) сваке треће године. У суштини, оно веће које је судило у спору ФБиХ против Србије, није се значајније изменило, сем што је у своје редове примило неколико нових чланова, од којих је, вероватно, најзанимљивији и најконтраверзнији Кристофер Гринвуд, који је заговорник да је, тзв. "хуманитарна интервенција" против Србије (1999), била у складу са нормама међународног права. Тај новопечени судија МСП, такође је познат по томе што је констатовао да је рат против Ирака "легално вођен", и то, "у складу са до тада донесеним резолуцијама УН". Дакле, могли бисмо закључити да ће МСП овог пута бити још мање наклоњен Србији, него што је то био у случају спора са ФБиХ.
Одбрану Србије у спору против ФБиХ заступали су Тибор Варади (који се и данас налази на челу тима српске одбране) и Радослав Стојановић. Овај други (Стојановић), познат је по лакомислености и бројним "гафовима" који су дебело коштали Србију и српски народ. Најчувенија је она изјава, у којој је Стојановић тупаво (или срачунато) тврдио, да је "можда било појединаца (међу Србима), који су имали намеру да униште муслимански народ". Тибор Варади (професор централно-европског универзитета у Будимпешти), сигурно је човек од великог правног искуства, за разлику од поменутог Стојановића, веома је интелигентан, али, он је ипак човек који више ради за интересе српских непријатеља него за интерес Србије. Познато је да је он "духовни отац" свих новијих иницијатива које су се у последњих деценију две појављивале међу војвођанским Мађарима, укључујући "културну/персоналну", па и некакву врсту недоречене територијалне аутономије.
Заправо, несхватљиво је да је др. Тибор Варади, након праве катаклизме коју је Србија доживела у процесу ФБиХ vs. Србија, и даље остао на челу српског правног тима, који ће Србију заступати у случају сличне хрватске тужбе. Такође се тешко може разумети српско наивно веровање да је Србија у поменутом процесу против БиХ изашла као "победник", јер, ето, није осуђена за "геноцид" и неће бити принуђена тда плаћа ратну штету. Чињеница је да се народ у Србији врло лако могао преварити (дезинформисати) поводом поменуте пресуде МСП. Србија је дуго били "бомбардована" наводном опасношћу, да би се могло десити да плаћа ратне репарације држави БиХ, које су се мериле милијардама долара (десетинама па чак и стотинама). Када је, коначно, Србија, пресудом МСП, оглашена кривом, што "није покушала да спречи геноцид у Сребреници", али без икаквих даљих казнених мера (јер се "саучешће Србије у геноциду" није могло доказати), народу у Србији је пао камен са срца, тако да је чињеница, да је Међународни суд правде пресудио, "да се у БиХ догодио злочин геноцида над муслиманима, у рејону Сребренице", једноставно "промакла" оку шире јавности у Србији.
Тако се догодило да један тежак пораз Варадијевог тима за "одбрану", буде приказан у Србији, малтене, као једна величанствена победа. Срби су ликовали, не видећи да оно на чему стоје није победничко постоље, већ да је то пањ, који "међународна заједница" (без народа!) намерава да измакне испод српских ногу, на давно (за Србе) припремљеним вешалима. Крајње импликације такве МСП пресуде су јасне: Србија није крива за геноцид, али Срби јесу; Србија није геноцидна држава, али Срби јесу геноцидан народ, који се мора подвргнути озбиљном процесу денацификације. У србији, пак, спроводи се једна тиха "дресура" усађивања измишљеног осећања кривице, којој је главни циљ да Срби сами себи намакну онај штрик који виси изнад њихове главе већ неколико деценија. Непостојећа, а свеопште владајућа "међународна заједница", добро зна, да је најсавршенији (најчистији и најневинији) злочин онај у коме успете да своју жртву натерате да сама себи одузме живот.
А да Срби не виде ни штрик спуштен с вешала ни џелатски пањ испод својих ногу, показује и чињеница, да је српски тим за одбрану, под Варадијевом управом (мај 2008), на прелиминарном саслушању поводом хрватске тужбе против Србије, као главни аргумент потегао добро знану комунистичку причу усташко-четничке "уравниловке". Наиме, српска (по свему малоумна) одбрана састојала се у томе, што су тврдили да у последњем рату на данашњој међународно признатој територији Републике Хрватске није било геноцида, али да су обе стране, и хрватска и српска, чиниле "злочине", те да су и Срби и Хрвати били "једнако жртве таквог сукоба". Уз све то, Србија је нудила Хрватској вансудски договор, наводно, у жељи да "(при)помогне" развој добросуседских односа и да убрза "Европске интеграције" Србије (али и осталих балканских земаља), чиме је само могла додатно да "увери свет" у некакву своју "кривицу".
Као што је познато, у ранијем периоду, српске неодговорне власти су повукле раније тужбе против Хрватске, ФБиХ и НАТО-а. Таквој неодговорној одлуци српских политичара највише је кумовао проф. Војин Димитријевић, који је од 2001. године судија ad hoc Међународног суда правде и члан Сталног арбитражног суда у Хагу. Заправо, Војин Димитријевић је човек уз чију помоћ су НАТО земље артикулисале своје интересе у Србији. Следећи антисрпску политику, Димитријевић је пресудно утицао на повлачење поменутих српских тужби против Хрватске и ФБиХ. Тај човек је зла коб Србије. Чини се да је у јавности мало познато да се тај исти Војин Димитријевић, професор међународног права, који је имао и има кључну улогу у досадашњем и будућем комадању и планираном уништењу Србије, данас налази на месту саветника председника Србије, Бориса Тадића, где је задужен за правна питања.
Нека је Србији Бог на помоћи!
Sunday, November 16, 2008
Mazohizam Sime Mraovića
Постоје размишљања да је мазохизам последица пренаглашеног суперега, због којег појединац тражи патњу, да би таквим самокажњавањем, наводно, искупио грехе. Мраовићев мазохизам је евидентан, јер тај човек, с времена на време, дође на групу Србија међу шљивама, само да би добио коју ћушку по ушима: али, ипак, тешко би се могло рећи да је такво његово понашање узроковано престрогим суперегом. Пре би се могло рећи да је Мраовић као дете често добијао батине од родитеља и својих вршњака, због којих је у почетку патио, да би доцније научио да ту исту патњу (необичним "психо-адаптивном-дресуром") преточи у форму врхунског уживања у властитом болу и понижењу.
Истина, видимо да Мраовић не долази баш често на поменути форум, што указује да он, на његову радост, не оскудева у батинама и понижењима у властитом окружењу. Уз његове најближе, који га чвркају, чвегеришу, бичују и шутирају ногом у срећну задњицу, ту су, за сваки случај, Мила Алечковић, Петар Милатовић и још понеки "конгресмен", да "нахране" његову жудњу за самомучењем. Очиледно, у последњих неколико дана Сима није имао никога "при руци", ко би био у стању да задовољи његову настрану жудњу за болом (како физичким тако и душевним), те није имао избора, него да покуша да нађе некога на српском форуму ко би био вољан да му истегли уши.
Сима Мраовић је свакако бивао најсрећнији у оно доба када је српска Миледи (док је још била релативно млада и носила еполете са ознакама 'Der Arbeitsdienst der weiblichen Jugend') имала за њега довољно времена; када га је, малтене свакодневно, шибала кнутом, питајући га одсечним гласом: "Кажи нам одакле долазиш, председниче КСЕ!?" Сима би само јекнуо и кркљајући изговорао: "Из Париза, meine liebe Obersturmführerin..." "Одакле?", опет би фијукнуо бич. Сима би тада прогутао слину и подвриснуо: "Из Лондона, meine liebe....!" И тако у круг (из Лондона, из Париза, из Лондона, из Париза..), задовољству, чинило се, није било краја. Најбоље би бивало када би Миледи довукла и свог "обатаљеног" при-мужа, који би онда Симу узјахао и, мамузајући га по омлитавелим слабинама, питао га конспиративним тоном: "Хоћеш ли да радиш за француску обавештајну службу?". "Хоћу, хоћу...", вриштао је Сима, већ напола луд од среће и у врхунској екстази, "радићу шта год желиш, само ме мамузај, јаче. јече, јаче....!"
Ипак, остарило се и уморило; никоме више није до јахања, јер нам ни ходање више не пристаје најбоље. Разумем Симину болесну жудњу за здравом патњом, али ни мој садизам није данас ни издалека онако компулзиван као што је некада био, тако да, готово, не осећам никакво задовољство у тегљењу Мраовићевих ушију. Ипак ред је да се помогне човеку у невољи. Зато, Симо, ево ти овај линк; тамо су Верина писма у којима те она бичује као тврдоглавог магарца, коме се, на срамоту његове "газдарице", уд дигао усред вашарске утрине, наочиглед згрожених накупаца, прекупаца, купаца, свирача, играча и гологузо-напрчуљене певаљке у шатору преко пута. Читај то и удри се сам. А ако ти случајно падне на памет да се поистоветиш са горе поменутим магарцем, те да ти проради онај суперего о коме наука однекуд шири свакојаке приче, ни за живу главу не узимај нож у руке и не покушавај на тај начин да искупљујеш грех и да се решаваш бруке. Деси ли се пак да самом себи отфикариш буџу, мислећи да је магарчева, нипошто то не бацај већ с тим одмах у лед или течни азот. Ко зна, можда се предомислиш и кренеш на микрохирургију, када се коначно пробудиш.
Душан Вукотић
To: srbija_medjusljivama@yahoogroups.com
From: zsfmraovic@yahoo.fr
Date: Fri, 14 Nov 2008 16:48:21 +0000
Subject: Re : [srbija_medjusljivama] Slucaj gospodina Dusana Vukotica
Истина, видимо да Мраовић не долази баш често на поменути форум, што указује да он, на његову радост, не оскудева у батинама и понижењима у властитом окружењу. Уз његове најближе, који га чвркају, чвегеришу, бичују и шутирају ногом у срећну задњицу, ту су, за сваки случај, Мила Алечковић, Петар Милатовић и још понеки "конгресмен"
Сима Мраовић је свакако бивао најсрећнији у оно доба када је српска Миледи (док је још била релативно млада и носила еполете са ознакама 'Der Arbeitsdienst der weiblichen Jugend') имала за њега довољно времена; када га је, малтене свакодневно, шибала кнутом, питајући га одсечним гласом: "Кажи нам одакле долазиш, председниче КСЕ!?" Сима би само јекнуо и кркљајући изговорао: "Из Париза, meine liebe Obersturmführerin.
Ипак, остарило се и уморило; никоме више није до јахања, јер нам ни ходање више не пристаје најбоље. Разумем Симину болесну жудњу за здравом патњом, али ни мој садизам није данас ни издалека онако компулзиван као што је некада био, тако да, готово, не осећам никакво задовољство у тегљењу Мраовићевих ушију. Ипак ред је да се помогне човеку у невољи. Зато, Симо, ево ти овај линк; тамо су Верина писма у којима те она бичује као тврдоглавог магарца, коме се, на срамоту његове "газдарице", уд дигао усред вашарске утрине, наочиглед згрожених накупаца, прекупаца, купаца, свирача, играча и гологузо-напрч
Душан Вукотић
To: srbija_medjusljivam
From: zsfmraovic@yahoo.
Date: Fri, 14 Nov 2008 16:48:21 +0000
Subject: Re : [srbija_medjusljiva
Gospodine Shaksevichu,
Vasa zapazanja u vezi Vukotica su dobrodosla za sve one Srbi u rasejanju koji, da bi izbegli njegove otrovne reci, jednostavno su se povukli iz srpsko-srpskih debata.
Pretpostavljam da je upravo to i bio zadatak Vukotica. Iskreno receno, on je to veoma profesionalno izvodio.
Nadajmo se da ce njegova razorna aktivnost (pogledajte samo koliko on ulaze energije i vremena u blacenju svakog pojedinca i svakog pokusaja zajednickog delovanja Srba u rasejanju) sve vise bledeti u da ce Srbi najzad uvideti ko je Dusan Vukotic. Taj, proces je vec poceo. Zato se na Vasem tekstu posebno zahvaljujem.
Pozdrav,
Sima Mraovic
Vasa zapazanja u vezi Vukotica su dobrodosla za sve one Srbi u rasejanju koji, da bi izbegli njegove otrovne reci, jednostavno su se povukli iz srpsko-srpskih debata.
Pretpostavljam da je upravo to i bio zadatak Vukotica. Iskreno receno, on je to veoma profesionalno izvodio.
Nadajmo se da ce njegova razorna aktivnost (pogledajte samo koliko on ulaze energije i vremena u blacenju svakog pojedinca i svakog pokusaja zajednickog delovanja Srba u rasejanju) sve vise bledeti u da ce Srbi najzad uvideti ko je Dusan Vukotic. Taj, proces je vec poceo. Zato se na Vasem tekstu posebno zahvaljujem.
Pozdrav,
Sima Mraovic
| From: | Dusan Vukotic (dusan_vukotic@ |
| Sent: | Sun 11/16/08 4:32 AM |
| To: | srpski_nomadi@ |
Да ли је господин Видановић уопште у стању да растумачи текст писан српским језиком и писмом? Друго, да ли опште разуме оно што он сам, рекло би се, у тешком бунилу нашкраба? Може ли он да појми какво значење има његов "наручени коментар"? Заправо, да ли то Видановић уистину зна да је неко од Шашкевича (Хуса) "наручио" сличну "потерницу" или му се, сиромаху, та реч омакла, пошто је свој матерњи језик прилично заборавио? По ономе што је поменути господин написао, могло би се закључити, да је он био толико "изненађен", када је видео да је Михаило Шашкевич (алиас Јарослав Хус) пристао на "наруџбу", да му се онако невољно, уз тикове на уснама и очима и уз неконтролисано реаговање његовог нестабилног вегетативног система, отео крик неописиве среће, који је поруку с радосним садржајем толико уплашио, да је, јадна, сама од себе поскочила и побегла на Репљ.
Наравно, Видановић тупаво признаје да никада није било "узајамног разумевања" између њега и Шашкевича (Хуса), све до оног часа у коме се, "ненадано", појавио "наручени коментар". Уз све то, да би ублажио значај своје темпорарно-симбиотичко-лукративне везе с Хусом (Шашкевичем), Видановић одлучује да се послужи лажима, баш као и његов несуђени "пријатељ" Јарослав (Михаило), говорећи о некаквој "солидарности" између мене и Шашкевича (Хуса). Ипак, такву Видановићеву лаж лако је разоткрити, пошто је довољно да се уђе у архиве српских група и да се види да је тај човек (Михаило или Јарослав) годинама одапињао отровне стрелице на моју адресу.
DV
To: srpski_nomadi@yahoogroups.com; srbija_medjusljivama@yahoogroups.com; miroslav@antic.org; mraovic@ex.jussieu.fr; dnikodinovic@yahoo.de
From: vidanco32@look.ca
Date: Sat, 15 Nov 2008 21:39:27 -0500
Subject: [SRPSKI_NOMADI] O cijoj korektnosti je rec?
Наравно, Видановић тупаво признаје да никада није било "узајамног разумевања" између њега и Шашкевича (Хуса), све до оног часа у коме се, "ненадано", појавио "наручени коментар". Уз све то, да би ублажио значај своје темпорарно-симбиотич
DV
To: srpski_nomadi@
From: vidanco32@look.
Date: Sat, 15 Nov 2008 21:39:27 -0500
Subject: [SRPSKI_NOMADI] O cijoj korektnosti je rec?
Saskicev iznenadjujuci, naruceni komentar me toliko iznenadio da nisam mogao nikako da poverujem da pre svega to on moze da napise. S tom namerom sam ga i prosledio na SRPSKE NOMADE,nakon dobijanja od - Srbije medju sljivama, bez ikakvog komentara, nadajuci se da ce mi se jos neko pridruziti u oceni.Bez obzira ko je autor tog teksta, ja mu cestitam na odlicnom ,pravom i verodostojnom oslikavanju izroda lika i negativnog karaktera Dusana Vukotica. Ovom prilikom necu se zadrzavati na "Saskicev komentar", vec cu se osvrnuti na zapazanja Dusana Vukotica. Doticni Vukotic, cija rec mora biti poslednja, ali ne i najpametnija, usta smo se do sada bezbroj puta uverili i ovoga puta je rekao ,kako je "najpametnije" mogao reci. Moja pokojna baba, sto sam kao klinac upamtio je govorila, morao je ,kao dete prvi zalogaj mesa, pojesti kokosju trticu. Karakteristika tih ljudi je da njihova mora biti poslednja, kao zavrsna propratna poruka kokosjeg uma i odliva smrada bez konkurencije.Taj Vukotic, kapaciteta kokosjeg mozga, zakljucuje da je rec o mom prijateljstvu i pomirenju sa Saskicem. Ja do sada nikada nisam imao nikakvu rec uzajmnog razumevanja sa tim covekom. Uvek smo na distanci, neistomisljenici bili i ostali."Udruzenje protiv zajednickog neprijatelja", je besmislica Vukotica. Otkuda sada od jednom Sasko neprijatelj Vukoticev, kada su do juce bili solidarni protiv svakog, ko je branio srpske interese i zagovarao slogu medju Srbima.Nema vecih Srba od Vukotica ,Saskijevica, Janica. Oni su udruzeni mozgovi Srba, Janic.
"Zanimljivo je kako taj matori jarac, Šaškevič (ili Hus) neprestano pokušava da što više pojača razdor među Srbima: šalje pisma "podrške", kako jednoj tako i drugoj "zavađenoj" strani, zove telefonom, petlja, laže, opanjkava, obmanjuje, opljuvava. " pitam se ko je taj, koji: OPANJKAVA,OBMANJUJE,OPLJUVAVA, VREDJ,PRETI,LAZE,ZAVADJUJE od dueta , kokodakovica- Saskijevic ,Vukotic.
Pitam se o kakvoj i cijoj korektnosti je rec?
Vidanopvic
Saturday, November 15, 2008
Трифковић и српска срамота
Трифковић и српска срамота
(одговор на Трифковићев чланак у Гласу јавности, "Америци треба Србија-вазал")
Срђа Трифковић каже да "са становишта српских националних интереса нема и не може бити никакве користи од стварања привида идеолошке компатибилности нове администрације у Вашингтону и актуелне власти у Београду". Рекло би се да се сличном мишљењу не би имало шта посебно замерити. Заиста, тешко је замислити да би између Србије и САД могли постојати складни међусобни односи, пошто је та, тренутно најмоћније земља на свету, окупирала значајан део српске територије (Косово и Метохију), да би на њему покушала да креира нови шиптарски државни ентитет. Ипак, како можемо да видимо, ту нам Трифковић не саопштава ништа ново. Најмање што бисмо могли да очекујемо од Трифковића, чини се, било би да нам он јасно каже, да ли постоје путеви којим би се поменута инкомпатибилност Вашингтона и Београда могла превазићи или барем ублажити. Истина, он ту даје индиректан одговор, констатујући да "не постоји личност у спољнополитичком 'апарату' САД", која би се противила независности Косова или која се не би залагала за унитарну БиХ, у којој би се српски народ сасвим маргинализовао.
С друге стране, Срђа Трифковић критикује изјаву Вука Јеремића, у којој је овај рекао "да очекује да ће се српска позиција значајно побољшати после Обамине победе". Веома је лако казати шта неко не би требало да каже, али је неупоредиво теже рећи шта би се, иначе, у сличним околностима, могло изјавити. Јасно је да Јеремић (као и Тадић) 'игра' на ноте Uncle Sam-а. Заправо, актуелна српска власт ради онако како им Вашингтон диктира. Ипак, када је у питању поменута изјава српског министра иностраних послова, Трифковић би морао да зна, да ни евентуална најродољубивија власт у Србији, никада не би могла да каже ништа другачије од онога што смо чули из уста Вука Јеремића. Заправо, рекло би се, Трифковић нам ту, однекуд, сугерише, како је српски шеф дипломатије требало да каже "да очекује да ће се српска позиција значајно погоршати после Обамине победе", ваљда, вођен логиком "искрености", по којој "народу треба рећи истину".
Наравно, нико не спори да се народу не би смело подваљивати нити код њега стварати илузију да ствари нису онакве какве уистину јесу. Али, за такве ствари (за правилно информисање јавности) свакако није (и не може бити) задужен министар иностраних послова. Паметан човек никада неће некоме залупити врата пред носем, а да претходно барем не покуша да разговара. Трифковић би морао знати, да Србија није у позицији да се "љути", те да, на дипломатском плану, мора да учини све што је у њеној моћи, да будуће непријатељске притиске сведе на што је могуће мању меру. А вазалство актуелних српских власти, о којем Трифковић говори, представља сасвим други проблем, који са поменутом изјавом Вука Јеремића (овог пута, како видимо, сасвим примереној ситуацији и тренутку у коме се налазимо) нема баш никакве везе. Вазалства ћемо се тешко отарасити (како то Трифковић 'наивно' замишља'), тако што ћемо непријатељу сасути целу истину у лице. У озбиљној државној политици то се никада није радило нити ће се икада радити. Ван памети је да непријатељу (који је, успут речено, главни табаџија у нашем "глобалном селу") директно саопштавамо да нам је непријатељ, поготово сада, када на сцену ступа нови председник Сједињених држава.
Такође, господин Трифковић заборавља ко је ове данашње српске вазале инсталирао 2000-те године. Заборавио је колико је он сам подржавао те исте сатрапе који ће Србију понизити до крајњих могућих граница. Да би се схватиле размере Трифковићевог (да ли намерног) "незнања" и неразумевања светских политичких кретања, довољно је да се вратимо у септембар 2000-те године и погледамо његов интервју дат CNN-у (30. 09.2000), где он каже: "Све док Милошевић буде на власти, САД ће бити ангажована (инволвирана) на Балкану, баш као што ће имати оправдање за бављењем Блиским истоком све док Садам тамо буде на власти". Као што знамо, Милошевић је збачен са власти неколико дана после поменутог Трифковићевог интервјуа CNN-у, а САД не само да нису престале да се "интересују" за Балкан и Србију, већ се десило обрнуто - притисак на Србе и Србију се из године у годину појачавао, а том притиску (након 'промовисања' НАТО државе на српском тлу) уопште се не види крај.
У истом интервјуу CNN-у, Трифковић је срцепарајуће додао, како "људи у Србији сада могу да замисле Србију после Милошевића; они могу да виде Србију без санкција и без срамоте коју је он натоварио на леђа српском народу". Они који данас, без икаквог критичког осврта, бране Трифковићево "родољубље", требало би да тог истог Трифковића запитају, о каквој СРАМОТИ је он тада говорио? Ако би то била она срамота, која нам је знана из периода када Милошевић није ни прстом мрднуо док су Срби страдали у усташком погрому на подручју Српске Крајине ("Бљесак" и "Олуја") или када је, такође, као вазал, послушно увео "границу на Дрини" у часу у коме су то од њега захтевали западни ментори, тада би се сваки частан човек морао с тим сложити. Ипак, јасно је да ту Трифковић говори о "срамотним Србима" на исти начин на који су то гледали "наши пријатељи" са Запада. Да не би оставио било какво место каснијим спекулацијама, те да би се јасно видело на коју врсту "српске срамоте" Трифковић алудира, при самом крају поменутог интервјуа, он отворено каже: "Он (Милошевић) се данас понаша као шеф мафије, којег не интересују оптужбе за убиства, али који не жели да буде упамћен као безначајни џепарош". Уколико горње Трифковићеве изјаве упоредимо са сличним његовим "виђењима" кроз целу последњу деценију ХХ века, од тога да "Милошевић експлоатише национално буђење", до "чувеног" Дракуле (болесна Трифковићева фиксација), схватићемо да је тај човек, у кључним моментима најновије српске историје, жестоко бранио интересе наших најгрђих непријатеља.
Крајње је време да Трифковић престане да нам "продаје" оно што је увелико прежвакано и добро познато сваком просечном Србину, већ да се окрене озбиљној и крајње педантној политичкој анализи, у којој нам неће причати само о ономе "што је било" или што је тренутно, по његовом мишљењу, "погрешно"; те да се окрене ономе што би српска политика на спољном плану требало да предузме у будућем периоду, али не кроз визуру окцидентног аналитичара (како је то до сада чинио, ваљда, због новца), већ кроз једно реално сагледавање свих релевантних међународних "варница" и "судара", у којима је Србија често бивала или ће бити оно што актери реал-капитал-социјализма знају да именују као "колатерална штета". Чини ми се да Трифковић почиње да живи у уверењу (које често потхрањују извесни српски медиокритети), да је он уистину "супериоран" у односу на остатак српске "интелектуалне елите", што се њему самом, као што можемо да приметимо, дебело обија о главу. Срби добро виде да он већ дуго седи на две столице (једна западна и друга српска), што је сигурно неспојиво са "афирмативном" сликом о себи, коју би, вероватно, желео да очува међу својим земљацима, како у отаџбини тако и у расејању. Можда још има времена за искупљење. То све зависи од тога колико је Трифковић овисан од оних кругова, који се труде да све ставе под своју контролу и колико је заинтересован да своју душу, и надаље, не продаје нечастивом.
Thursday, November 13, 2008
Što je brzo to je i kuso
Umesto "obećanog" izvinjenja, za navodno loše prevedenu Trifkovićevu sintagmu "neurotic scumbag", Glas javnosti je, ponudio Trifkoviću da u tom listu objavi jednu seriju (plaćenih) tekstova, verovatno, po vlastitom izboru. Naravno, Trifkoviću je takvu ponudu prihvatio kao spasonosnu, jer se time, barem delimično, pokriva bruka proizvedena iz Trifkovićeve pohlepne glave, a otelotvorena u "liku" njegove zaboravljene i "neadekvatno" prevedene "nervozne kukarače".
Više je nego očigledno, da je Trifković takvu "seriju" napisa započeo preko "one stvari", jer ko god pažljivije pogleda donji tekst, uvideće da takvo Trifkovićevo trabunjanje jedva da može da se uporedi sa pismenim zadatkom jednog osrednjeg srednjoškolca. Govoreći o "levo-leberalnoj opciji" Obamine kampanje, Trifković nam je pokazao ili svoje potpuno nepoznavanje političko-lukrativne scene SAD, ili je smatrao da su čitaoci Glasa javnosti dovoljno glupavi, da, svakako, ništa od onoga što im on (Trifković) servira na "brzu brzinu", oni neće biti u stanju da shvate.
Naime, ukoliko želite da ljudi nemaju pojma o tome o čemu govorite ili kakve ideje uistinu zastupate, tada upotrebite pojam "liberalizma", koji u sebi sadrži sve moguće oblike ljudskih "sloboda", od ekonomskog liberalizma (u kome je privatno vlasništvo svetinja) do socijalnog liberalizma, koji naginje "državnoj kontroli" u sferi ekonomije. Zapravo, "liberalizam" je u stanju da pokrije gotovo svaku političku ideju, uključujući i onu koja je danas (oličena u Baraku Obami) na sceni u Sjedinjenim Državama, a koja bi se u priličnoj meri mogla uporediti sa idejama Nacionalsocijalističke Nemačke radničke partije (Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei) iz dvadesetih i tridesetih godina prošloga veka.
Od Hitlera na ovamo, sve do Baraka Obame, nije bilo političara koji je imao takve oratorske sposobnosti da bi mogao da dovede mase u stanje kolektivne histerije. Kako je ta činjenica - od koje bi svaki iole ozbiljniji analitičar morao da krene, ukoliko bi želeo da do kraja ogoli skrivene ciljeve koji vrebaju ispod sjajne markentinške odore "demokratske" kampanje - mogla da izmakne pogledu jednog takvog "briljantnog uma" kakav je Trifković? Naravno, Trifković je to morao primetiti, jer on nije ni naivni adolescent niti, pak, sredovečni američki čovek kojem je "liberalizam" sasvim isprao mozak.
Takođe, Trifković zanemaruje jednu od najvažnijih stvari, kada je u pitanju kandidatura i, kasnija, vešto režirana pobeda Baraka Huseina Obame. Naime, iako je Trifković jedan od, kako neki tvrde, "vodećih" zapadnih "eksperata" za Islam, kako vidimo, on nijednom rečju ne pominje neobičan "background" Baraka Obame, odnosno, tu Trifković sasvim zapostavlja činjenicu da je Barak, u svom dečaštvu i perodu rane mladosti, odrastao u tradiciji Islama.
Ipak, nadajmo se da će Trifković, u nastavku svog "serijala" u Glasu javnosti (kojeg je do sada osnovačko-petparački škrabao, valjda, samo zbog "džeparca"), pokazati više obzira prema prosečnom srpskom čitaocu i da će se prema njemu početi odnositi sa uvažavanjem. Isto tako, novina kakva je Glas javnosti, ukoliko joj je uopšte stalo do ugleda, ne bi smela ubuduće dopuštati da se na njenim stranicama objavljuju neozbiljne i na brzu ruku sklepane "političke analize", pa makar one dolazile i od strane "dokazanih pera", kakav je Srđa Trifković.
Dušan Vukotić
AMERIČKI IZBORI I SRBIJA: DA LI SE STVARI MENJAJU DA BI OSTALE ISTE (2)
I mnogim belcima bio cool
Obamin spoljnopolitički angažman će se razlikovati od onog šta bi činio Mekejn, koji je čak na jedan predizborni skup došao pevušeći „Bombardujmo Iran“, jer će on biti manje sklon intervencionizmu lll Obama će svetske teme gledati kao niži prioritet nego što bi to bilo u Mekejnovom slučaju, pa će usled svog neiskustva vođenje spoljnopolitičkih aktivnosti prepustiti savetničkom timu
Piše: Srđa Trifković
Nezaobilazan faktor, hronično prisutan u slučaju izbora između republikanaca i demokrata, ali ovoga puta vidljiv izrazitije nego ikad, jeste medijsko naginjanje levo-liberalnoj opciji. Mediji su, jednostavno, pali na teme za Obamom. Čitav aparat tog liberalnog establišmenta koji kontroliše najuticajnije listove i, što je još važnije, vodeće televizijske kanale, definitivno je naginjao Obami. To se osećalo na čitavom nizu suptilnih, nikad suviše očiglednih primera, ali je nesumnjivo odigralo veoma značajnu ulogu.
DALJE OD KORENA I TRADICIJE
Još je izrazitiji primer Obamina supruga, koja je na Prinstonu napisala čak i magistarsku tezu u kojoj je baratala sociološko-politikološkim žargonom viktimologije ugnjetenih nebelaca i navodno inherentno rasističkog pogleda na svet vladajuće bele elite. Pod Obamom možemo očekivati nastavak procesa otuđenja od sopstvenih korena i tradicije, koji u Americi već poduže traje, ali koji će sa njegovim izborom nesumnjivo dobiti ogroman podstrek.
Činjenica da je veliki broj belih Amerikanaca, pre svega mlađih, podržao Obamu ukazuje na stepen otuđenosti većinske populacije od sopstvenih korena. U mlađem segmentu bele populacije, koja bi trebalo da predstavlja nosioca transmisije tradicionalnog identiteta i kulturoloških obrazaca anglosaksonske protestantske Amerike, imate zapravo diskontinuitet sistema vrednosti i identiteta. Oni su u većini glasali za Obamu upravo zato što su izgubili osećaj utemeljenosti u onim vrednostima koje su sve do šezdesetih godina, do nekih pet do sedam godina posle posle Ajzenhauera, primane zdravo za gotovo.
Za njih je Obama cool, Obama ih retorikom i nastupom podseća na idole iz sveta zabave i masovne kulture. Sa Mekejnom nisu imali za šta da se zakače u smislu samoidentifikacije. Verovatno bi situacija bila drugačija da je na republikanskoj strani postojao jedan dinamičan mlađi kandidat, koji je mogao da govori jezikom koji je razumljiv mladima i koji pri tom ne bi delovao kao čovek koga je vreme pregazilo, kao što je to bio slučaj sa Mekejnom. Osim toga, ovoga puta su pripadnici manjina, a naročito crnci, koji su do sada u velikom procentu apstinirali na izborima, bili visoko motivisani da glasaju. Tradicionalna izborna baza republikanaca pak, koja u Mekejnu nije videla jednog od svojih, bila je znatno manje motivisana.
Neizvesno je da li Obama zaista personifikuje svojevrsnu revoluciju u unutrašnjoj politici Amerike. Neke tektonske promene u SAD pre svega mogu se ticati samoidentifikacije Amerike i njenog kulturološkog i vrednosnog obrasca. U tom pogledu, Obama će nastaviti da zagovara politiku tzv. afirmativne akcije: obrnute diskriminacije koja daje čitav niz olakšica prilikom upisa na studije ili zapošljavanja pripadnicima rasnih manjina. Obama će nastaviti da insistira na opštoj reviziji američke istorije i percepcije američke kulture do perioda pre građanskih prava 1960-ih. Ne bi on pohađao crkvu velečasnog Džeremaje Rajta pune dve decenije i slušao vatrene propovedi protiv „inherentno rasističke“ Amerike da mu to nije bilo blisko.
Obamin spoljnopolitički angažman će se razlikovati od onog šta bi činio Mekejn. On će biti manje sklon intervencionizmu. Mekejn je poznat kao pobornik upotrebe sile bez zazora, on je čak na jedan predizborni skup došao pevušeći „Bombardujmo Iran“! Obama će biti oprezniji, pre svega zato što će biti ozbiljnije posvećen domaćim pitanjima. On će svetske teme gledati kao niži prioritet nego što bi to bilo u Mekejnovom slučaju.
Kao drugo, zato što će usled svog neiskustva prepustiti vođenje spoljnopolitičkih aktivnosti savetničkom timu. I među njima ima ljudi koji ništa dobro ne obećavaju - pre svega Džozef Bajden kada je reč o Balkanu, a Zbignjev Bžežinski i njegov sin Mark kada je reč o Rusiji i postsovjetskom prostoru.
Ipak, Obamin osnovni modus operandi u spoljnoj politici biće multilateralizam. On će manje od Buša i manje nego što bi to bio slučaj sa Mekejnom nametati unilateralne odluke kojima drugi treba da se pridruže u nekakvim „koalicijama voljnih“. Više će težiti da se odluke donose konsenzusom, bilo na nivou NATO ili u odnosima sa Evropskom unijom. To, naravno, ne znači odricanje od aktivizma, pa i intervencionizma u spoljnoj politici. Jedino što će Obama to činiti pod plaštom nekakvih humanitarnih i univerzalnih principa, a ne onako grubo unilateralno, kao što je to bio slučaj sa prethodnom administracijom.
Monday, November 10, 2008
Паковање Србима и Србији
Паковање Србима и Србији
Шеф делегације Европског парламента за југоисточну Европу, Дорис Пак, "свечано" се обавезала да Европска Унија неће постављати услов Србији да призна самопроглашену "државу" Косово, на путу за добијање статуса кандидата за пријем у ЕУ. Да ли је то добра вест за Србију? Да ли се то Европска Унија повлачи пред "офанзивом" српског министра спољних послова, Вука Јеремића, који је "одлучно" лупио руком о сто и подвикнуо: "Што је доста, доста је!" Ипак да Срби не би помислили да их је Европска Унија почела сматрати људским бићима, побринула се иста, горе поменута Дорис, изјавивши "да ће мисија Еулекс деловати на основу плана Мартија Ахтисарија".
Ништа се у приступу "Европљана", према Србији и Србима, није променило. "Европа" нас најпре нежно помилује (ваљда да се малчице опустимо), а онда нас жестоко ошине ногом по задњици, тако да од ње (Европе), хтели не хтели, узмичемо скичећи. Наравно, те исте "Европљане " не би требало много кривити за то што настављају са шиканирањем и понижавањем Срба. Свако село мора да има своју луду. Свету је потребан вентил којим ће се ослобођати "вишка енергије". А луда је ипак само луда. Она свакако ништа не разуме, тако да се евентуалне патње једне сеоске луде тешко могу узимати за озбиљно. Чак и да некаква патња постоји на страни поменуте луде, корист на другој, (на страни "релаксираних мештана") свакако је вишеструка и, готово, немерљива.
Наши владари чупају косу од беса; таман када "увере" јавност у Србији у "добре намере" НАТО убица, лекара без (икакве) границе (који српско срце држе на длану), Евро-Унијата и сличних Србо-цидно расположених душеукопника (од лешинарских пришипетљи, Кушнера и Солане до joystick-ратника Кларка), однекуд се појаве (да ли случајно?) "нижи службеници" Европе "без алтернативе", који (ваљда случајно/ненамерно) жестоко распале/опале "европску Србију" одзада, уваљујући јој такве "клипове" од којих ова, касније, једва да може да окреће "точкове". Српски вајни Председник (Император Србије), Борис Тадић, толико је остарио (пропао) за ово неколико "зез" годиница, као да је и он, а не сам Хашим Тачи, био принуђен да, бљујући жуч и киселину, полно задовољава Медузу (монструма), познату под именом Медлин.
А да Србија није луда колико јесте, она би сада све своје умне снаге (којих, надајмо се, још има у некаквим запећцима) упрегла у циљу доказивања, најпре да није луда, те да је у стању да то и докаже својим "европским туторима" и "м/учитељима", тако што би покренула тужбе против западних земаља (како пред МСП, тако и пред судовима земаља које су учествовале у бомбардовању Србије) које су српску земљу разориле, без освртања на међународне норме, морал и право. Такође, Србија би реактивирала своје тужбе (које је неразумно повукла) против Ферерације БиХ и Републике Хрватске, за смишљено рушење тадашњег легалног поретка бивше Југославије, чиме су изазване огромне, немерљиве патње становника те бивше заједничке јужнословенске државе. Исто тако, да Србију воде часни људи, као што не воде, тада би Србија истерала на чистац све моменте везане за "случај Рачак" и признање Хелене Ранте, финског форенсичара, која је открила да је била присиљена да фалсификује извештај о погибији шиптарских терориста у том месту. Да се подсетимо, Рачак је био формални повод за дивљачко разбојничко бомбардовање Србије, које је трајало пуних 78 дана.
Да ми Срби имамо мозга, као што немамо, тада бисмо се крајње озбиљно потрудили да помогнемо свим Србима, који се данас налазе у тамницама Хашког ад хоц суда (не)правде, а посебно у случајевима Војислава Шешеља, Радована Карџића и Момчила Крајишника. Само у земљи која личи на остављено псетанце (штене), које понизно пружа промрзлу шапицу и упорно маше олињалим репом, надајући се (очигледно безнадно) да ће га газда погледати и пружити му корицу хлеба, могло се десити да никога не занима то што Срби у Хашкој ка(р)лакурници добијају драконске казне, без икакве доказане кривице, док, с друге стране, они, чији су злочини над Србима неупитни, па и они који су се својим злочинствима почињеним над Србима јавно хвалисали, бивају ослобођени било какве кривице.
Нажалост, српска власт се продала за који уклети златник, од чијег "сјаја" је потпуно ослепела, тако да не види чак ни оно, што би и она, горе поменута, "сеоска луда" била у стању да сагледа. Пре нешто више од две године, Момчило Крајишник је осуђен на 27 година робије. Сваком ко иоле зна шта се у ратним годинама дешавало на просторима бивше Југославије, мора бити јасно, да је таква пресуда донесена под притиском НАТО земаља, које би хтеле да таквим чином оправдају своје злочине, које су починиле, кршећи све људске и божје законе, над недужним грађанима Србије и Републике Српске. А ћутање Срба у матичној српској држави, даје за право НАТО државама, да путем Хашке инквизиције, доврше онај злочин геноцида (!), који су започели још давних деведесетих.
Један од највећих српских политичких умова и хероја, Војислав Шешељ, већ готово пуних пет година, сам води битку "Давида и Голијата", са "судско-правном филијалом" НАТО- а - Хашким трибуналом. Срби су изгледа почели да се стиде онога чиме би се нормалан свет дичио. А Војислав Шешељ је, уистину, највећи понос Србије и српског народа, без обзира на контраверзна мишљења о његовом дугогодишњем политичком раду. Са Шешељем човек може и не мора да се сложи, али частан човек тешко да може да не поштује његову доследну политичку мисао, као и ону људску димензију, коју је испољио тиме што је доказао да је спреман да жртвује и властити живот за идеал "српске националне освешћености" и да и даље, мада заточен, непоколебљиво пропагира оно што он зове "идејом српског национализма".
Ако је Шешељ српски јунак, а јесте, тада се намеће питање, зашто тужне српске власти беже од њега као ђаво од крста? И то, не само да беже, него се и здушно труде да му што је могуће више одмогну, а да, на другој страни, помогну НАТО Инквизицији, да некако уради немогуће и Шешеља осуди на дугогодишњу робију; свакако, без икакве стварне кривице, баш онако како је то учињено у случају Момчила Крајишника (видећемо шта ће се десити сада, у Крајишниковом жалбеном поступку, када је Караџић посведочио, да Крајишник није могао ни утицати нити доносити важније одлуке у врху РС). Да су српски политичари у позицији, али и у великом делу опозиције, забринути развојем догађаја у Хашком суду и могућим скорим повратком Војислава Шешеља у Србију, показује и недавни раскол у Српској радикалној странци, који су изазвали Томислав Николић и Александар Вучић, под диригентском палицом Тадића и ревизорским корбачем америчког и енглеског амбасадора, Мантера и Вордсворта.
Шеф делегације Европског парламента за југоисточну Европу, Дорис Пак, "свечано" се обавезала да Европска Унија неће постављати услов Србији да призна самопроглашену "државу" Косово, на путу за добијање статуса кандидата за пријем у ЕУ. Да ли је то добра вест за Србију? Да ли се то Европска Унија повлачи пред "офанзивом" српског министра спољних послова, Вука Јеремића, који је "одлучно" лупио руком о сто и подвикнуо: "Што је доста, доста је!" Ипак да Срби не би помислили да их је Европска Унија почела сматрати људским бићима, побринула се иста, горе поменута Дорис, изјавивши "да ће мисија Еулекс деловати на основу плана Мартија Ахтисарија".
Ништа се у приступу "Европљана", према Србији и Србима, није променило. "Европа" нас најпре нежно помилује (ваљда да се малчице опустимо), а онда нас жестоко ошине ногом по задњици, тако да од ње (Европе), хтели не хтели, узмичемо скичећи. Наравно, те исте "Европљане " не би требало много кривити за то што настављају са шиканирањем и понижавањем Срба. Свако село мора да има своју луду. Свету је потребан вентил којим ће се ослобођати "вишка енергије". А луда је ипак само луда. Она свакако ништа не разуме, тако да се евентуалне патње једне сеоске луде тешко могу узимати за озбиљно. Чак и да некаква патња постоји на страни поменуте луде, корист на другој, (на страни "релаксираних мештана") свакако је вишеструка и, готово, немерљива.
Наши владари чупају косу од беса; таман када "увере" јавност у Србији у "добре намере" НАТО убица, лекара без (икакве) границе (који српско срце држе на длану), Евро-Унијата и сличних Србо-цидно расположених душеукопника (од лешинарских пришипетљи, Кушнера и Солане до joystick-ратника Кларка), однекуд се појаве (да ли случајно?) "нижи службеници" Европе "без алтернативе", који (ваљда случајно/ненамерно) жестоко распале/опале "европску Србију" одзада, уваљујући јој такве "клипове" од којих ова, касније, једва да може да окреће "точкове". Српски вајни Председник (Император Србије), Борис Тадић, толико је остарио (пропао) за ово неколико "зез" годиница, као да је и он, а не сам Хашим Тачи, био принуђен да, бљујући жуч и киселину, полно задовољава Медузу (монструма), познату под именом Медлин.
А да Србија није луда колико јесте, она би сада све своје умне снаге (којих, надајмо се, још има у некаквим запећцима) упрегла у циљу доказивања, најпре да није луда, те да је у стању да то и докаже својим "европским туторима" и "м/учитељима", тако што би покренула тужбе против западних земаља (како пред МСП, тако и пред судовима земаља које су учествовале у бомбардовању Србије) које су српску земљу разориле, без освртања на међународне норме, морал и право. Такође, Србија би реактивирала своје тужбе (које је неразумно повукла) против Ферерације БиХ и Републике Хрватске, за смишљено рушење тадашњег легалног поретка бивше Југославије, чиме су изазване огромне, немерљиве патње становника те бивше заједничке јужнословенске државе. Исто тако, да Србију воде часни људи, као што не воде, тада би Србија истерала на чистац све моменте везане за "случај Рачак" и признање Хелене Ранте, финског форенсичара, која је открила да је била присиљена да фалсификује извештај о погибији шиптарских терориста у том месту. Да се подсетимо, Рачак је био формални повод за дивљачко разбојничко бомбардовање Србије, које је трајало пуних 78 дана.
Да ми Срби имамо мозга, као што немамо, тада бисмо се крајње озбиљно потрудили да помогнемо свим Србима, који се данас налазе у тамницама Хашког ад хоц суда (не)правде, а посебно у случајевима Војислава Шешеља, Радована Карџића и Момчила Крајишника. Само у земљи која личи на остављено псетанце (штене), које понизно пружа промрзлу шапицу и упорно маше олињалим репом, надајући се (очигледно безнадно) да ће га газда погледати и пружити му корицу хлеба, могло се десити да никога не занима то што Срби у Хашкој ка(р)лакурници добијају драконске казне, без икакве доказане кривице, док, с друге стране, они, чији су злочини над Србима неупитни, па и они који су се својим злочинствима почињеним над Србима јавно хвалисали, бивају ослобођени било какве кривице.
Нажалост, српска власт се продала за који уклети златник, од чијег "сјаја" је потпуно ослепела, тако да не види чак ни оно, што би и она, горе поменута, "сеоска луда" била у стању да сагледа. Пре нешто више од две године, Момчило Крајишник је осуђен на 27 година робије. Сваком ко иоле зна шта се у ратним годинама дешавало на просторима бивше Југославије, мора бити јасно, да је таква пресуда донесена под притиском НАТО земаља, које би хтеле да таквим чином оправдају своје злочине, које су починиле, кршећи све људске и божје законе, над недужним грађанима Србије и Републике Српске. А ћутање Срба у матичној српској држави, даје за право НАТО државама, да путем Хашке инквизиције, доврше онај злочин геноцида (!), који су започели још давних деведесетих.
Један од највећих српских политичких умова и хероја, Војислав Шешељ, већ готово пуних пет година, сам води битку "Давида и Голијата", са "судско-правном филијалом" НАТО- а - Хашким трибуналом. Срби су изгледа почели да се стиде онога чиме би се нормалан свет дичио. А Војислав Шешељ је, уистину, највећи понос Србије и српског народа, без обзира на контраверзна мишљења о његовом дугогодишњем политичком раду. Са Шешељем човек може и не мора да се сложи, али частан човек тешко да може да не поштује његову доследну политичку мисао, као и ону људску димензију, коју је испољио тиме што је доказао да је спреман да жртвује и властити живот за идеал "српске националне освешћености" и да и даље, мада заточен, непоколебљиво пропагира оно што он зове "идејом српског национализма".
Ако је Шешељ српски јунак, а јесте, тада се намеће питање, зашто тужне српске власти беже од њега као ђаво од крста? И то, не само да беже, него се и здушно труде да му што је могуће више одмогну, а да, на другој страни, помогну НАТО Инквизицији, да некако уради немогуће и Шешеља осуди на дугогодишњу робију; свакако, без икакве стварне кривице, баш онако како је то учињено у случају Момчила Крајишника (видећемо шта ће се десити сада, у Крајишниковом жалбеном поступку, када је Караџић посведочио, да Крајишник није могао ни утицати нити доносити важније одлуке у врху РС). Да су српски политичари у позицији, али и у великом делу опозиције, забринути развојем догађаја у Хашком суду и могућим скорим повратком Војислава Шешеља у Србију, показује и недавни раскол у Српској радикалној странци, који су изазвали Томислав Николић и Александар Вучић, под диригентском палицом Тадића и ревизорским корбачем америчког и енглеског амбасадора, Мантера и Вордсворта.
Sunday, November 09, 2008
A New Führer Has Been Chosen
A New Führer Has Been Chosen
http://vukotic.
by Dušan Vukotić:
A curative medicine
If we were able to enter the Barack Obama's mind, it would be interesting to see what he had been thinking at the moment when an exalted crowd incessantly cheered in front of him: "Yes, we can!". It seems, since the time of the gatherings of German Workers' Party and the "burning" Munich brewery's atmosphere during the thirties there were no such enchantments seen among the rapturous masses all over the globe. Millions of human eyes were glittering in tears on that November night, watching hopefully the new Messiah who has come to save the stumbling U.S. economy and to get the spoiled nation out of an everyday's onslaught of anxiety. The tabooed things that were almost unthinkable as far as a year ago, now appeared to be taken as a salutary "recipe" all over the United States.
Super-natural cop
One of the main reasons why Barack Obama won this elections by landslide is that the owners of world's capital wanted it and had carefully arranged it. Every single detail in and about Obama's campaign has been precisely planned from the very beginning and nothing has been left to the course of "naturally guided" events. Otherwise it would be hard to understand, how it could have happened that a total outsider at the beginning of the presidential campaign became undisputed favorite on the crucial election day. The invisible masters of our global village have decided to create a new American leader, who would impersonate the diametrically opposed hopes not only those of the U.S. citizens but the the hopes of the different nations from all around the globe, whose mere survival depends on the will of the main super-cop of our "neighborhood"
The lightning of God
Not by chance, the name of the new "Ruler of the Universe" is Barack, the word that reconciles the two clashing parts of the Semitic world. In Hebrew, בָּרָק 'barak' (Arabic, 'barakka') means "lightning" or "flash" (from Aramaic barqā 'lightning'; Akkadian barāqu) and it has an additional meaning - 'blessing' (from Aramaic brīḵū 'blessing'; cf. President of Egypt, who reigns for "eternity", Mu-barak "the blessed one"; from the Semitic BRK root /"bless", "kneel"/). There is also the biblical Barak, the military leader who, according to the book of Judges, along with the prophetess Deborah ('bee') defeated the Canaanites. Another Barack (Al-Buraq) was the name of a strange creature (winged horse), who carried Muhammad to the "farthest mosque" (probably Jerusalem) and helped Muhammad in his journey to heaven (Mi'raj "ascension to heaven", don't confuse with mirage).
"Abominated" tenant of the White House
The world of all Moslems
Beside Kenya, where he probably was born and immediately transfered to Hawaii, one another country played a significant role in his life - Indonesia! As it is well known, Indonesia is one of the biggest countries in the world (over 200 millions inhabitants)
Beware of war
What is the purpose of such a controversial choice to install a "trained" Muslim, Barack Hussein Obama, as the Commander in Chief of the U.S. armed forces? It is more than obvious that the "shadow rulers" of the world are preparing something "much bigger" for the years to come. What it can be? The previous plan to subdue the planet via economics ("free trade" and "globalization"
Serbian White Dawn
Monday, November 03, 2008
Потера за бубашвабом
Сновиђење Срђе Трифковића-Кукараче
Срђа Трифковић, којем је Дракула омиљени "историјски" лик, објавио је 1. новембра ове године, у свом интернет магазину Chronicles, чланак под насловом Defamation on B92 TV (Клевета са ТВ Б92), у коме је оптужио водитеља Б92, извесног Милоша Максимовића, за (по Трифковићевим речима), "смишљену дефамацију". Заправо, реч је о томе, да је "оптужени" Максимовић у емисији Б92, "Стање нације", како Срђа Трифковић тврди, рекао, "да Трифковић има обичај да Мекејна назива 'неуротичном бубашвабом' "(детаљније о томе у данашњем издању новине "Правда", под насловом "Злонамерне лажи"). На такву "лажну тврдњу", Трифковић није реаговао у самој емисији, јер се онако "неелоквентан" није успео "сабрати", пошто "није знао" у каквом "контексту" је Максимовић лансирао поменуту "лаж".
О каквој се, заправо, "лажној тврдњи" ту ради? Водитељ емисије је такву "смишљену дефамације" сасуо Трифковићу у лице, а не иза леђа. Наравно, Трифковић се тада правио "невешт", да би доцније, у наступу "накнадне памети", схватио "у ком грму лежи зец". Чињеница је да не постоји човек који неће импулсивно и тренутно реаговати, уколико неко тврди да је он нешто рекао, а што не одговара истини. Овде се намеће логично питање: зашто је Трифковић остао нем у самом току емисије, ни не покушавши да разјасни "нејасноћу" (које како ћемо видети није ни било) у Максимовићевој "тврдњи". Такво питање постаје још актуелније, ако се зна да ту неко тврди да сте некога другога безочно увредили (па макар то био и сам Мекејн), а ви не само да никада нисте увредили поменуту "персону", већ вам у животу не би пало на памет да се послужите сличним "приземним речником".
Одговор на поменуто питање добили смо следећег дана (1. новембар), након емисије, када Трифковић каже, да је, након што је "прегледао" снимак својег неславног наступа на Б92, "схватио" да је ту реч о "смишљеној клевети". А шта се уистину десило? У току саме емисије, када је водитељ поменуо "неуротичну бубашвабу", Трифковић није био до краја сигуран да ли је некада употребио такву квалификацију, те му није било друге већ да остане нем на ту "констатацију". Сутрадан, пак, када се коначно "пробудио", Трифковић се изненада "сетио" да сличну синтагму никада раније у свом животу није употребио. За свкаи случај, да би био до краја сигуран, Срђа је ушао на Google и тамо, на свом "матерњем" укуцао речи "neurotic cockroach". Резултат "претраживања" је био негативан, баш у складу с Трифковићевим очекивањима. У том часу, њему несрећнику (ником није јасно зашто) нису пале на памет српске "бубашвабе".
Бубашвабе су познате по томе што се разбеже када се упали светло. Да се Трифковић сетио да "упали сијалицу", сигурно му не би промакла "неуротична бубашваба", која се у "Гласу јавности" закамуфлирала још 4. јула 2008. "Нека нам Бог буде на помоћи", написао је тада Срђа, као да је слутио да ће му поменута "бубашваба", онако јадна и неугледна, доћи његове "интелектуалне главе" и вратити га тамо (одакле је некада, веровао је, заувек утекао), у само средиште можданог расула - у нуклеус похлепне пустоши. И уместо да се вансудски "поравна" са "клеветницима" и да му ненадани "мали џепарац" улети у алави џеп, биће срећан уколико се "клеветник" Максимовић сада не дохвати исте "дефаматорске клепетаљке" и он покуша да искористи своја права у складу с "принципима журнализма", онаквима какве, по мишљењу великог српског "интелектуалца и родољуба" Сержа Трифковића, практикују "парагони поштених и независних медија у Западном свету" ("...the principles of journalism as practiced by the paragons of media integrity and independence in the Western world...").
Наравно, Срђс Трифковић не би био то што јесте, да није један од "најумнијих" Срба у нашем расејању. Када је схватио у какву се невољу увалио (након што је писац ових редова покушао да га заштити од веће бруке, указавши му место где станује "бубашваба"), Срђа, уместо јединог часног излаза који је имао, а то је извињење, он крајње нељудски, покушава да пребаци сву кривицу на "Глас јавности", који је, наводно, објавио његов "неауторизован" текст и, успут, нетачно превео Трифковићев "опис" Мекејна са енглеског језика. Наиме, чланак који је објављен у "Гласу јавности", уствари је превод ранијег Трифковићевог текста писаног на енглеском језику, а објављеног на страницама Кроникла, неколико дана раније, под насловом, Obama the “Patriot”. Тамо је Трифковић написао "McCain is a neurotic scumbag". Саму реч scumbag веома је тешко превести на српски језик, пошто scumbag има изразито погрдно значење, које је сасвим у равни "кукараче", или чак у себи садржи далеко увредљивији смисао него сам cockroach (бубашваба). Ради илустрације, да кажемо да је енглеском scumbag можда најближа српска реч "багра". Дакле, упоредимо ли исказ "Мекејн је неуротична багра" са "Мекејн је неуротична бубашваба", увидећемо да је преводилац датог енглеског оригинала, заправо, покушао да ублажи "приземност" речника, који је ту употребљен.
Да је Трифковић свега тога свестан, указује чињеница, да он 2. новембра исправља свој ранији текст у Крониклу и насловљава га - уместо Defamation on B92 TV - са Defamation vs. Poor Jurnalism: My B92 TV Interview (Клеветање и/или лош журнализам). Наравно, "лош журнализам" је квалификација за "Глас јавности", који ће, како Трифковић тврди, морати да му се извини на својим страницама. Иако, како се из горње анализе може јасно видети, "Глас јавности" не сноси никакву кривицу у Трифковићевом покушају да похлепним умом, "ванразумски", поравна свој калкулаторско-рачунџијски ментални склоп, чини се да је понизно уредништво "Гласа јавности" пристало да удовољи његовом захтеву (Трифковић тврди да ће се поменуто "извињење" појавити на страницама "Гласа јавности" у току сутрашњег дана, 4. новембра 2008). Ипак, сачекаћемо сутрашњи дан, да видимо да ли је уредништво поменутог листа спремно на такву врсту самопонижења.
Не само да је Трифковић изменио наслов свог ранијег "тужбеног захтева", већ је из тог чланка избацио читаве параграфе, а који су се односили на, малтене, "доказану чињеницу", да он никада не би спао на то да се користи "језиком улице" (language of the gutter), нити би тако лако допустио да му се "руши лична и професионална репутација", као и "кредибилитет новинара и аналитичара". Схвативши да McCain-scumbag управо руши читаву "тврђаву" његове "оптужнице", не само против Б92, већ и ову, накнадну, против "Гласа јавности" (где је крајње непоштено и подмукло покушао да властиту кривицу пребаци на леђа оних који са његовом недоследношћи и заборавношћу немају никакве везе), Трифковић није имао избора, већ да крајње трапаво покуша да умањи штету, коју је сам себи нанео ранијим неразумним поступцима, а можда и да се некако "ослободи" једног новог "поравнања", које би могло да уследи од стране оних који су, колико јуче, седели на "оптуженичкој клупи".
Serbian White Dawn
Срђа Трифковић, којем је Дракула омиљени "историјски" лик, објавио је 1. новембра ове године, у свом интернет магазину Chronicles, чланак под насловом Defamation on B92 TV (Клевета са ТВ Б92), у коме је оптужио водитеља Б92, извесног Милоша Максимовића, за (по Трифковићевим речима), "смишљену дефамацију". Заправо, реч је о томе, да је "оптужени" Максимовић у емисији Б92, "Стање нације", како Срђа Трифковић тврди, рекао, "да Трифковић има обичај да Мекејна назива 'неуротичном бубашвабом' "(детаљније о томе у данашњем издању новине "Правда", под насловом "Злонамерне лажи"). На такву "лажну тврдњу", Трифковић није реаговао у самој емисији, јер се онако "неелоквентан" није успео "сабрати", пошто "није знао" у каквом "контексту" је Максимовић лансирао поменуту "лаж".
О каквој се, заправо, "лажној тврдњи" ту ради? Водитељ емисије је такву "смишљену дефамације" сасуо Трифковићу у лице, а не иза леђа. Наравно, Трифковић се тада правио "невешт", да би доцније, у наступу "накнадне памети", схватио "у ком грму лежи зец". Чињеница је да не постоји човек који неће импулсивно и тренутно реаговати, уколико неко тврди да је он нешто рекао, а што не одговара истини. Овде се намеће логично питање: зашто је Трифковић остао нем у самом току емисије, ни не покушавши да разјасни "нејасноћу" (које како ћемо видети није ни било) у Максимовићевој "тврдњи". Такво питање постаје још актуелније, ако се зна да ту неко тврди да сте некога другога безочно увредили (па макар то био и сам Мекејн), а ви не само да никада нисте увредили поменуту "персону", већ вам у животу не би пало на памет да се послужите сличним "приземним речником".
Одговор на поменуто питање добили смо следећег дана (1. новембар), након емисије, када Трифковић каже, да је, након што је "прегледао" снимак својег неславног наступа на Б92, "схватио" да је ту реч о "смишљеној клевети". А шта се уистину десило? У току саме емисије, када је водитељ поменуо "неуротичну бубашвабу", Трифковић није био до краја сигуран да ли је некада употребио такву квалификацију, те му није било друге већ да остане нем на ту "констатацију". Сутрадан, пак, када се коначно "пробудио", Трифковић се изненада "сетио" да сличну синтагму никада раније у свом животу није употребио. За свкаи случај, да би био до краја сигуран, Срђа је ушао на Google и тамо, на свом "матерњем" укуцао речи "neurotic cockroach". Резултат "претраживања" је био негативан, баш у складу с Трифковићевим очекивањима. У том часу, њему несрећнику (ником није јасно зашто) нису пале на памет српске "бубашвабе".
Бубашвабе су познате по томе што се разбеже када се упали светло. Да се Трифковић сетио да "упали сијалицу", сигурно му не би промакла "неуротична бубашваба", која се у "Гласу јавности" закамуфлирала још 4. јула 2008. "Нека нам Бог буде на помоћи", написао је тада Срђа, као да је слутио да ће му поменута "бубашваба", онако јадна и неугледна, доћи његове "интелектуалне главе" и вратити га тамо (одакле је некада, веровао је, заувек утекао), у само средиште можданог расула - у нуклеус похлепне пустоши. И уместо да се вансудски "поравна" са "клеветницима" и да му ненадани "мали џепарац" улети у алави џеп, биће срећан уколико се "клеветник" Максимовић сада не дохвати исте "дефаматорске клепетаљке" и он покуша да искористи своја права у складу с "принципима журнализма", онаквима какве, по мишљењу великог српског "интелектуалца и родољуба" Сержа Трифковића, практикују "парагони поштених и независних медија у Западном свету" ("...the principles of journalism as practiced by the paragons of media integrity and independence in the Western world...").
Наравно, Срђс Трифковић не би био то што јесте, да није један од "најумнијих" Срба у нашем расејању. Када је схватио у какву се невољу увалио (након што је писац ових редова покушао да га заштити од веће бруке, указавши му место где станује "бубашваба"), Срђа, уместо јединог часног излаза који је имао, а то је извињење, он крајње нељудски, покушава да пребаци сву кривицу на "Глас јавности", који је, наводно, објавио његов "неауторизован" текст и, успут, нетачно превео Трифковићев "опис" Мекејна са енглеског језика. Наиме, чланак који је објављен у "Гласу јавности", уствари је превод ранијег Трифковићевог текста писаног на енглеском језику, а објављеног на страницама Кроникла, неколико дана раније, под насловом, Obama the “Patriot”. Тамо је Трифковић написао "McCain is a neurotic scumbag". Саму реч scumbag веома је тешко превести на српски језик, пошто scumbag има изразито погрдно значење, које је сасвим у равни "кукараче", или чак у себи садржи далеко увредљивији смисао него сам cockroach (бубашваба). Ради илустрације, да кажемо да је енглеском scumbag можда најближа српска реч "багра". Дакле, упоредимо ли исказ "Мекејн је неуротична багра" са "Мекејн је неуротична бубашваба", увидећемо да је преводилац датог енглеског оригинала, заправо, покушао да ублажи "приземност" речника, који је ту употребљен.
Да је Трифковић свега тога свестан, указује чињеница, да он 2. новембра исправља свој ранији текст у Крониклу и насловљава га - уместо Defamation on B92 TV - са Defamation vs. Poor Jurnalism: My B92 TV Interview (Клеветање и/или лош журнализам). Наравно, "лош журнализам" је квалификација за "Глас јавности", који ће, како Трифковић тврди, морати да му се извини на својим страницама. Иако, како се из горње анализе може јасно видети, "Глас јавности" не сноси никакву кривицу у Трифковићевом покушају да похлепним умом, "ванразумски", поравна свој калкулаторско-рачунџијски ментални склоп, чини се да је понизно уредништво "Гласа јавности" пристало да удовољи његовом захтеву (Трифковић тврди да ће се поменуто "извињење" појавити на страницама "Гласа јавности" у току сутрашњег дана, 4. новембра 2008). Ипак, сачекаћемо сутрашњи дан, да видимо да ли је уредништво поменутог листа спремно на такву врсту самопонижења.
Не само да је Трифковић изменио наслов свог ранијег "тужбеног захтева", већ је из тог чланка избацио читаве параграфе, а који су се односили на, малтене, "доказану чињеницу", да он никада не би спао на то да се користи "језиком улице" (language of the gutter), нити би тако лако допустио да му се "руши лична и професионална репутација", као и "кредибилитет новинара и аналитичара". Схвативши да McCain-scumbag управо руши читаву "тврђаву" његове "оптужнице", не само против Б92, већ и ову, накнадну, против "Гласа јавности" (где је крајње непоштено и подмукло покушао да властиту кривицу пребаци на леђа оних који са његовом недоследношћи и заборавношћу немају никакве везе), Трифковић није имао избора, већ да крајње трапаво покуша да умањи штету, коју је сам себи нанео ранијим неразумним поступцима, а можда и да се некако "ослободи" једног новог "поравнања", које би могло да уследи од стране оних који су, колико јуче, седели на "оптуженичкој клупи".
Serbian White Dawn
Sunday, November 02, 2008
Trifković je slagao!
Tu je Trifković napisao da je Mekejn "neurotična bubašvaba", citiram:
http://www.naslovi. net/2008- 07-04/glas- javnosti/ neka-nam- bog-bude- na-pomoci/ 730662
"Dakle, da li da glasamo za Obamu? Posvetivši već hiljade reči za razotkrivanje slabog karaktera Džona Mekejna i njegove prljave prošlosti, na sajtovima ili u „Hronikama“, opravdano postavljam ovo pitanje. Odgovaram: naravno nećemo! Biti protiv kancera, ne znači promovisati nekoga ko je za HIV. Mekejn je neurotična bubašvaba, ali je njegov oponent uništitelj."
Ispade da je naš "veliki srpski patriota", Srđa Trifković, gori čak i od onih uštvi sa B92.
DV
From: Dusan Vukotic <dusanvukotic2000@yahoo.com>
To: pravoslavnatribina@pravoslavljedanas.info; srbija_medjusljivama@yahoogroups.com; sorabia@yahoogroups.com
Sent: Sunday, November 2, 2008 3:39:35 PM
Subject: Re: Nije slagao B92 vec Trifkovic?
Kakva lažna tvrdnja? Čovek mu je to u lice, a ne iza leđa, rekao. Naravno, Trifković se tada pravio blesav, da bi docnije, u nastupu naknadne pameti, shvatio "u čemu je vic". Zar Trifković zaista misli, da smo svi mi "sisali vesla", dok je on svršavao "velike škole"?
Ubeđen sam da je Trifković, pre emisije, govorio o Mekejnu kao o "nervoznoj/neurotičnoj bubašvabi", jer otkud bi se nesrećni voditelj mogao sam toga setiti. Iskaz, "neurotična bubašvaba" nijednom Srbinu ne bi pao na pamet, makar da mu se ostavi da o tome (kako da nekoga uvredi) razmišlja i milion sledećih godina. Nešto slično možda bi se moglo naći u svetu ljubimaca, na primer "neurotični mačak", neurotični pas, magarac, možda i svinja...
Uostalom, pokušajte da "goglate" reči "neurotična bubašvaba", pa ćete videti da Trifković ne govori istinu. Izgleda da je zaboravio na članak u Glasu javnosti, na koji ja trenutno ne mogu da uđem, ali se iz teksta, koji je vidljiv na Googlu, jasno može pretpostaviti da je Trifković, baš tim rečima (onima zbog kojih sada poteže tužbu za uvredu) opisao Mekejna.
Ja odavno tvrdim da je taj Trifković bruka za srpski rod. Sada se svako može uveriti da je taj čovek sposoban na svakakvu vrstu podlosti, samo da bi došao do kojeg dinara više. Ovog puta, izgleda, debelo se za.ebao.
Neka nam Bog bude na pomoći! | Glas
- [ Translate this page ]
Ubeđen sam da je Trifković, pre emisije, govorio o Mekejnu kao o "nervoznoj/neurotičnoj bubašvabi", jer otkud bi se nesrećni voditelj mogao sam toga setiti. Iskaz, "neurotična bubašvaba" nijednom Srbinu ne bi pao na pamet, makar da mu se ostavi da o tome (kako da nekoga uvredi) razmišlja i milion sledećih godina. Nešto slično možda bi se moglo naći u svetu ljubimaca, na primer "neurotični mačak", neurotični pas, magarac, možda i svinja...
Uostalom, pokušajte da "goglate" reči "neurotična bubašvaba", pa ćete videti da Trifković ne govori istinu. Izgleda da je zaboravio na članak u Glasu javnosti, na koji ja trenutno ne mogu da uđem, ali se iz teksta, koji je vidljiv na Googlu, jasno može pretpostaviti da je Trifković, baš tim rečima (onima zbog kojih sada poteže tužbu za uvredu) opisao Mekejna.
Ja odavno tvrdim da je taj Trifković bruka za srpski rod. Sada se svako može uveriti da je taj čovek sposoban na svakakvu vrstu podlosti, samo da bi došao do kojeg dinara više. Ovog puta, izgleda, debelo se za.ebao.
Neka nam Bog bude na pomoći! | Glas
javnosti
- [ Translate this page ]Piše Srđa Trifković. „Dakle, da li da glasamo za Obamu? Posvetivši već hiljade reči za ... Mekejn je neurotična bubašvaba, ali je njegov oponent uništitelj. ...
www.glas-javnosti.co.yu/clanak/svet/glas-javnosti-04-07-2008/neka-nam-bog -bude-na-pomoci - 31k - Cached - Similar pages - Note this
www.glas-javnosti.co.yu/clanak/svet/glas-javnosti-04-07-2008/neka-nam-bog -bude-na-pomoci - 31k - Cached - Similar pages - Note this
From: Z <kocmoc@comcast.net>
To: pravoslavnatribina@pravoslavljedanas.info
Sent: Sunday, November 2, 2008 1:08:51 AM
Subject: Re: [tribina] Defamation of Trifkovic on B92 TV
Ako neko (specijalno javno) iznese laznu tvrdnju protiv vas, vasa je duznost da ga tuzite i zahtevate i ostetiu i kaznu,
bar unormalnom ili polunormalnom drustvu (jer normalnih vise nema).
bar unormalnom ili polunormalnom drustvu (jer normalnih vise nema).
Jaroslav
From:
Dusan Vukotic
Sent: Saturday, November 01, 2008 4:33
Subject: Re: [tribina] Defamation of
Trifkovic on B92 TV
Is it a normal behavior not to react when someone is "quoting" the words you have never uttered before in your life?
If you have a quick and witty "calculator" inbuilt into your brain, yes, it's quite normal!
Defamation on B92 TV
I've been re-thinking this unusual B92 TV "defamation".
How is it possible to stay quiet and not to react when someone is "citing" the words you've never verbalized to anyone? The natural answer would be immediately expressed ("no, I have never said something like that!"), except in case that the "defamed" person had some other (prearranged) "idea" on his mind. The "other idea" may only be referring to the future lawsuit, which has been planned in advance by the "damaged" side. Personally, knowing the greedy personality of Srđa Trifković, I wouldn't be surprised if he really had been using the incriminated syntagm ("a neurotic cockroach") in an unofficial conversation with the presenter, shortly before the live broadcast itself.
On the other hand, it is hard to believe that anyone (whose natural language is Serbian), who intended to defame another person, would be using similar string of words, because "neurotična bubašvaba" (neurotic cockroach) has no meaning whatsoever in Serbian and makes no sense at all. In English, it seems that the syntagm "nervous as a cockroach" is possible and it can be used in description of a state of unquietness. Nevertheless, I suppose that the mentioned TV show was brodcast in Serbian language, and not in English.
Of course, I do not want to be apologetic towards the anti-Serbian B92 TV station, because that people deserve nothing but the deepest contempt of the Serbian nation, but, I would add that a "lucrative" (surreptitious) behaviour of Srđa Trifković, should also be condemned.
by Srdja Trifkovic
How is it possible to stay quiet and not to react when someone is "citing" the words you've never verbalized to anyone? The natural answer would be immediately expressed ("no, I have never said something like that!"), except in case that the "defamed" person had some other (prearranged) "idea" on his mind. The "other idea" may only be referring to the future lawsuit, which has been planned in advance by the "damaged" side. Personally, knowing the greedy personality of Srđa Trifković, I wouldn't be surprised if he really had been using the incriminated syntagm ("a neurotic cockroach") in an unofficial conversation with the presenter, shortly before the live broadcast itself.
On the other hand, it is hard to believe that anyone (whose natural language is Serbian), who intended to defame another person, would be using similar string of words, because "neurotična bubašvaba" (neurotic cockroach) has no meaning whatsoever in Serbian and makes no sense at all. In English, it seems that the syntagm "nervous as a cockroach" is possible and it can be used in description of a state of unquietness. Nevertheless, I suppose that the mentioned TV show was brodcast in Serbian language, and not in English.
Of course, I do not want to be apologetic towards the anti-Serbian B92 TV station, because that people deserve nothing but the deepest contempt of the Serbian nation, but, I would add that a "lucrative" (surreptitious) behaviour of Srđa Trifković, should also be condemned.
On the last day of October I was crudely libeled on B92, a leading "pro-Western" TV network in Serbia, in a live program in which I appeared as an invited guest. The facts of the case follow herewith; its finale may yet come in a courtroom.
Last Thursday, October 30, I received a call on my cell phone in Belgrade - which I am currently visiting - from a producer with B92 Television, a national conglomerate regarded as the most USG/EU/NATO-
I accepted this invitation although I disagree with many positions taken by the B92, because appearing on a network does not imply endorsement of its editorial policy. I have appeared on B92 before, notably on a popular Sunday panel-style program "The Week's Impression" (Utisak nedelje). Likewise over the years I have accepted invitations from the BBC, CBC, Sky News, ITN, MSNBC, etc. on more than one hundred occasions - although I disagree with many aspects of their corporate philosophy, reportage, or editorial commentary.
While introducing the guests, former government minister Professor Zarko Korac and myself, the presenter said that I had described John McCain as a "neurotic cockroach." I have never said or written anything of the kind, but I did not correct him right away because I was initially uncertain whether he was giving a personal, somewhat colorful interpretative summary of my views of Sen. McCain, or providing a purported verbatim quote.
Having reviewed the recording of the program I can confirm that the latter was the case: the presenter alleged that I called John McCain "a neurotic cockroach." This was an untruthful statement about me. It was presented to a wide audience through broadcast media. It was invented out of whole cloth, and therefore malicious in intent. By asserting that I stoop to the language of the gutter, B92 undermined my credibility as a journalist and analyst, thus injuring my professional and personal reputation and standing. In other words, it is a classic case of libel.
I will give B92 an opportunity to apologize, to issue a correction worded to my satisfaction to be broadcast in the same program, and to settle my damages out of court. It is to be hoped that they will see the error of their ways and act responsibly and reasonably.
On the other hand they may decide to remain true to the principles of journalism as practiced by the paragons of media integrity and independence in the Western world, such as the Murdoch empire, CNN's Ms. Amanpour, or the Gray Lady, in which case I'll be pleased to lighten their coffers.
Sunday, October 19, 2008
EU-LEX SPECIALIS
EU-LEX SPECIALIS
Дакле, јасно је, да, гледано са "правне тачке", председник Тадић "куца на отворена врата", јер "тражи" од Еулекса, да ови испуне услове, који су већ одавно "испуњени".
Мисија Еулекс биће прихватљива "под одређеним условима", недавно је изјавио председник Србије. А ти услови су "да мисија Европске уније на Косову буде распоређена на основу одлуке Савета безбедности Уједињених нација, да буде статусно неутрална и да се обавеже да неће примењивати план Мартија Ахтисарија". Наравно, не би било искључено да ЕУ прихвати "услове", које им је "иставио" Борис Тадић, а под којим би исти, наводно, били "прихватљиви" и за Србе. Председник Србије је изгледа заборавио ко је признао нелегалну "државу" Косово и ко је био њен (после САД) најжешћи заговорник, као што је, чини се, сметнуо с ума, да је творац пакленог плана за почетно черечење Србије, баш ових дана, добио (какве ли фарсе!) Нобелову награду за мир! Ако се свему томе дода Мантерово "раз-монтерско" размишљање о даљем осакаћивању српске државе, у коме овај тврди, "да би се формално 'међународно покриће' за размештање Еулекса могло пронаћи у 'доброј вољи' генералног секретара УН - Бан ки Муна. Заправо, Еулекс је, ако то наши домаћи владари (или страни вазали) још не знају, одавно распоређен "у складу са Резолуцијом СБУН 1244", једном ранијом одлуком "банкомуњеног поглавника" УН, кога амерички "монтери" потежу кад год не налазе други начин да свом разбојничком злочињењу дају привид "легалне активности". Дакле, јасно је, да, гледано с "правне тачке", председник Тадић "куца на отворена врата", јер "тражи" од Еулекса, да ови испуне услове, који су већ одавно "испуњени".
Еулекс мисија нема никаквог разлога да не буде "статусно неутрална", како то од њих "славодобитно" захтева председник Србије. Што се већине западних земаља тиче, статус те српске покрајине је одавно решен - по њима, Косово (без одреднице Метохија) је независна држава, са којом Србија, уколико жели да једног дана (ко зна кад?) уђе у ЕУ, мора да успостави "добросуседске односе". Опет, размештање службеника ЕУ на подручју Косова и Метохије, само по себи, представља успостављање протектората над оном "државом", за чију "независност" су се ти исти Европејци "здушно" борили. Такође, да је ЕУ у самом старту предвидела сличан развој догађаја, показује и чињеница, да садашњи шеф Еулекса Ив де Кермабон стално понавља "чињеницу", да мисија ЕУ на Косову нема никакве везе са "статусом", те да је њена улога чисто "техничке природе". Када мало боље размотримо трећи Тадићев "услов", који гласи, да је Еулекс дужан да се обавеже "да неће примењивати план Мартија Ахтисарија", тада ћемо схватити да председник Србије покушава да, бацањем мамца за наивне, сакрије праве мотиве таквог његовог, по Србију срамотног и крајње понижавајућег "предлога". Ахтисаријев план "надгледане независности" нема (званично) никакве везе са доцнијим "самопроглашењем" још једне Албанске "државе" на тлу Балкана од 17. фебруара, када је самопроглашени "председник" самопроглашене "Косова" (Сејдију) изјавио: "Објава независности је жеља народа!".
Овде би, можда, било занимљиво додати, да је британски шеф дипломатије Милибанд предлагао да Косово прогласи независност 4. фебруара, само један дан након другог круга председничких избора у Србији, свакако, као "поклон" новоизабраном "проевропском" вођи српске државе, чија се победа није доводила у питање. ЕУ је све то, ипак, померила за две недеље, не због тога што нису хтеле да још једном, безобзирно и крајње подмукло, понизе Србе, већ због тога, што су сматрале да би било боље да сачекају окончање парламентарних избора у Шпанији, где би признање самопроглашене "државе" Косово могло да изазове озбиљне реакције, посебно међу баскијским сепаратистима. Горњи пример је само делић страшних понижења које је Србија (почев од изручења Слободана Милошевића на Видовдан) доживела од стране бахатих "европских" лидера или Европске Уније као, још увек не сасвим јасно дефинисане,"државне" гигант-творевине.
С друге стране, пре него што је Тадић у интервјуу "Вечерњим новостима" најавио заокрет у српском односу према Еулексу, амерички амбасадор је "запретио", да је српски министар иностраних послова, Вук Јеремић, већ "обећао", да ће Србија "прихватити размештање Еулекса на целој територији Косова". Мантер је ту додао, да је Јеремић такво обећање дао не само њему, него да је то исто учинио и у својим ранијим разговорима са државним секретаром Кондолизом Рајс и Стивеном Хедлијем (саветник за националну безбедност америчког председника). Свакако, јасно је да се са сличниим обећањима, датим таквој велесили није шалити. Сигурно је да је Вук Јеремић рекао то што тврди амерички амбасадор, јер Мантер то не би потегао, а да за то нема необориве доказе, које у сваком часу може да презентује јавности. Вуку Јеремићу, такође, не пада на памет да такву тврдњу демантује (иако он зна да је такво обећање дао у "строгом поверењу" и "загарантованој дискрецији"), пошто му је јасно, да би му се евентуално "играње ватром" могло опасно обити о главу. Могло би се претпоставити, да је исту врсту обећања америчким државницима дао и председник Србије, али, у датом часу, Мантер је проценио да је далеко "опортуније" да се пред "свршен чин" стави шеф српске дипломатије, а да права адреса такве опомене, уствари, буде адреса Бориса Тадића.
Мантерово наметање воље, коју државници банана држава, каква је Србија, морају да следе, свакако, није никаква новост. Наравно, да би вазали били у прилици да до краја испуне оне циљеве, које пред њих Империја поставља, таквима се мора омогућити апсолутна власт у вазалној држави. Пре само који месец, председник Тадић је говорио, да Србија "никада неће прихватити мисију Еулекс", наравно, уз једно велико "али", јер су се његове такве изјаве увек завршавале додатком, да се размештање Еулекса неће прихватити "без одлуке Савета безбедности УН". Данас, пак, Тадић каже, да људи, који не схватају, да је сарадња с Еулексом могућа, сигурно не спадају у оне који су у стању да јасно расуђују и да су то они који су се "посвађали с логиком". Наизглед, човек је привидно у праву, јер "не прихватити нешто без одлуке СБ" или "прихватити то исто са одлуком СБ", могло би да се сведе на једно те исто. Ипак, "ситна" дистинкција између поменута два исказа, није баш тако безначајна, како би то Борис Тадић желео да прикаже српској јавности. Огромна је разлика између прилога "никада" и "некада", јер исказ "никада нећемо прихватити без..." обавезује пријатеље српске државе (првенствено Русију) да "никада" не дозволи да таква одлука прође у Савету Безбедности; у супротном, ако се каже, "прихватићемо то уз одлуку СБ...", тада су они, који би желели да помогну Србији у очувању властите територијалне целовитости, лишени сваке обавезе и одговорности, уколико се сложе са оним против чега сама држава Србија не устаје одлучно и бескомпромисно.
Srpska Zora Bela
Дакле, јасно је, да, гледано са "правне тачке", председник Тадић "куца на отворена врата", јер "тражи" од Еулекса, да ови испуне услове, који су већ одавно "испуњени".
Мисија Еулекс биће прихватљива "под одређеним условима", недавно је изјавио председник Србије. А ти услови су "да мисија Европске уније на Косову буде распоређена на основу одлуке Савета безбедности Уједињених нација, да буде статусно неутрална и да се обавеже да неће примењивати план Мартија Ахтисарија". Наравно, не би било искључено да ЕУ прихвати "услове", које им је "иставио" Борис Тадић, а под којим би исти, наводно, били "прихватљиви" и за Србе. Председник Србије је изгледа заборавио ко је признао нелегалну "државу" Косово и ко је био њен (после САД) најжешћи заговорник, као што је, чини се, сметнуо с ума, да је творац пакленог плана за почетно черечење Србије, баш ових дана, добио (какве ли фарсе!) Нобелову награду за мир! Ако се свему томе дода Мантерово "раз-монтерско" размишљање о даљем осакаћивању српске државе, у коме овај тврди, "да би се формално 'међународно покриће' за размештање Еулекса могло пронаћи у 'доброј вољи' генералног секретара УН - Бан ки Муна. Заправо, Еулекс је, ако то наши домаћи владари (или страни вазали) још не знају, одавно распоређен "у складу са Резолуцијом СБУН 1244", једном ранијом одлуком "банкомуњеног поглавника" УН, кога амерички "монтери" потежу кад год не налазе други начин да свом разбојничком злочињењу дају привид "легалне активности". Дакле, јасно је, да, гледано с "правне тачке", председник Тадић "куца на отворена врата", јер "тражи" од Еулекса, да ови испуне услове, који су већ одавно "испуњени".
Еулекс мисија нема никаквог разлога да не буде "статусно неутрална", како то од њих "славодобитно" захтева председник Србије. Што се већине западних земаља тиче, статус те српске покрајине је одавно решен - по њима, Косово (без одреднице Метохија) је независна држава, са којом Србија, уколико жели да једног дана (ко зна кад?) уђе у ЕУ, мора да успостави "добросуседске односе". Опет, размештање службеника ЕУ на подручју Косова и Метохије, само по себи, представља успостављање протектората над оном "државом", за чију "независност" су се ти исти Европејци "здушно" борили. Такође, да је ЕУ у самом старту предвидела сличан развој догађаја, показује и чињеница, да садашњи шеф Еулекса Ив де Кермабон стално понавља "чињеницу", да мисија ЕУ на Косову нема никакве везе са "статусом", те да је њена улога чисто "техничке природе". Када мало боље размотримо трећи Тадићев "услов", који гласи, да је Еулекс дужан да се обавеже "да неће примењивати план Мартија Ахтисарија", тада ћемо схватити да председник Србије покушава да, бацањем мамца за наивне, сакрије праве мотиве таквог његовог, по Србију срамотног и крајње понижавајућег "предлога". Ахтисаријев план "надгледане независности" нема (званично) никакве везе са доцнијим "самопроглашењем" још једне Албанске "државе" на тлу Балкана од 17. фебруара, када је самопроглашени "председник" самопроглашене "Косова" (Сејдију) изјавио: "Објава независности је жеља народа!".
Овде би, можда, било занимљиво додати, да је британски шеф дипломатије Милибанд предлагао да Косово прогласи независност 4. фебруара, само један дан након другог круга председничких избора у Србији, свакако, као "поклон" новоизабраном "проевропском" вођи српске државе, чија се победа није доводила у питање. ЕУ је све то, ипак, померила за две недеље, не због тога што нису хтеле да још једном, безобзирно и крајње подмукло, понизе Србе, већ због тога, што су сматрале да би било боље да сачекају окончање парламентарних избора у Шпанији, где би признање самопроглашене "државе" Косово могло да изазове озбиљне реакције, посебно међу баскијским сепаратистима. Горњи пример је само делић страшних понижења које је Србија (почев од изручења Слободана Милошевића на Видовдан) доживела од стране бахатих "европских" лидера или Европске Уније као, још увек не сасвим јасно дефинисане,"државне" гигант-творевине.
С друге стране, пре него што је Тадић у интервјуу "Вечерњим новостима" најавио заокрет у српском односу према Еулексу, амерички амбасадор је "запретио", да је српски министар иностраних послова, Вук Јеремић, већ "обећао", да ће Србија "прихватити размештање Еулекса на целој територији Косова". Мантер је ту додао, да је Јеремић такво обећање дао не само њему, него да је то исто учинио и у својим ранијим разговорима са државним секретаром Кондолизом Рајс и Стивеном Хедлијем (саветник за националну безбедност америчког председника). Свакако, јасно је да се са сличниим обећањима, датим таквој велесили није шалити. Сигурно је да је Вук Јеремић рекао то што тврди амерички амбасадор, јер Мантер то не би потегао, а да за то нема необориве доказе, које у сваком часу може да презентује јавности. Вуку Јеремићу, такође, не пада на памет да такву тврдњу демантује (иако он зна да је такво обећање дао у "строгом поверењу" и "загарантованој дискрецији"), пошто му је јасно, да би му се евентуално "играње ватром" могло опасно обити о главу. Могло би се претпоставити, да је исту врсту обећања америчким државницима дао и председник Србије, али, у датом часу, Мантер је проценио да је далеко "опортуније" да се пред "свршен чин" стави шеф српске дипломатије, а да права адреса такве опомене, уствари, буде адреса Бориса Тадића.
Мантерово наметање воље, коју државници банана држава, каква је Србија, морају да следе, свакако, није никаква новост. Наравно, да би вазали били у прилици да до краја испуне оне циљеве, које пред њих Империја поставља, таквима се мора омогућити апсолутна власт у вазалној држави. Пре само који месец, председник Тадић је говорио, да Србија "никада неће прихватити мисију Еулекс", наравно, уз једно велико "али", јер су се његове такве изјаве увек завршавале додатком, да се размештање Еулекса неће прихватити "без одлуке Савета безбедности УН". Данас, пак, Тадић каже, да људи, који не схватају, да је сарадња с Еулексом могућа, сигурно не спадају у оне који су у стању да јасно расуђују и да су то они који су се "посвађали с логиком". Наизглед, човек је привидно у праву, јер "не прихватити нешто без одлуке СБ" или "прихватити то исто са одлуком СБ", могло би да се сведе на једно те исто. Ипак, "ситна" дистинкција између поменута два исказа, није баш тако безначајна, како би то Борис Тадић желео да прикаже српској јавности. Огромна је разлика између прилога "никада" и "некада", јер исказ "никада нећемо прихватити без..." обавезује пријатеље српске државе (првенствено Русију) да "никада" не дозволи да таква одлука прође у Савету Безбедности; у супротном, ако се каже, "прихватићемо то уз одлуку СБ...", тада су они, који би желели да помогну Србији у очувању властите територијалне целовитости, лишени сваке обавезе и одговорности, уколико се сложе са оним против чега сама држава Србија не устаје одлучно и бескомпромисно.
Srpska Zora Bela
Subscribe to:
Posts (Atom)