Thursday, November 13, 2008

Što je brzo to je i kuso


Umesto "obećanog" izvinjenja, za navodno loše prevedenu Trifkovićevu sintagmu "neurotic scumbag", Glas javnosti je, ponudio Trifkoviću da u tom listu objavi jednu seriju (plaćenih) tekstova, verovatno, po vlastitom izboru. Naravno, Trifkoviću je takvu ponudu prihvatio kao spasonosnu, jer se time, barem delimično, pokriva bruka proizvedena iz Trifkovićeve pohlepne glave, a otelotvorena u "liku" njegove zaboravljene i "neadekvatno" prevedene "nervozne kukarače".

Više je nego očigledno, da je Trifković takvu "seriju" napisa započeo preko "one stvari", jer ko god pažljivije pogleda donji tekst, uvideće da takvo Trifkovićevo trabunjanje jedva da može da se uporedi sa pismenim zadatkom jednog osrednjeg srednjoškolca. Govoreći o "levo-leberalnoj opciji" Obamine kampanje, Trifković nam je pokazao ili svoje potpuno nepoznavanje političko-lukrativne scene SAD, ili je smatrao da su čitaoci Glasa javnosti dovoljno glupavi, da, svakako, ništa od onoga što im on (Trifković) servira na "brzu brzinu", oni neće biti u stanju da shvate.

Naime, ukoliko želite da ljudi nemaju pojma o tome o čemu govorite ili kakve ideje uistinu zastupate, tada upotrebite pojam "liberalizma", koji u sebi sadrži sve moguće oblike ljudskih "sloboda", od ekonomskog liberalizma (u kome je privatno vlasništvo svetinja) do socijalnog liberalizma, koji naginje "državnoj kontroli" u sferi ekonomije. Zapravo, "liberalizam" je u stanju da pokrije gotovo svaku političku ideju, uključujući i onu koja je danas (oličena u Baraku Obami) na sceni u Sjedinjenim Državama, a koja bi se u priličnoj meri mogla uporediti sa idejama Nacionalsocijalističke Nemačke radničke partije (Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei) iz dvadesetih i tridesetih godina prošloga veka.

Od Hitlera na ovamo, sve do Baraka Obame, nije bilo političara koji je imao takve oratorske sposobnosti da bi mogao da dovede mase u stanje kolektivne histerije. Kako je ta činjenica - od koje bi svaki iole ozbiljniji analitičar morao da krene, ukoliko bi želeo da do kraja ogoli skrivene ciljeve koji vrebaju ispod sjajne markentinške odore "demokratske" kampanje - mogla da izmakne pogledu jednog takvog "briljantnog uma" kakav je Trifković? Naravno, Trifković je to morao primetiti, jer on nije ni naivni adolescent niti, pak, sredovečni američki čovek kojem je "liberalizam" sasvim isprao mozak.

Takođe, Trifković zanemaruje jednu od najvažnijih stvari, kada je u pitanju kandidatura i, kasnija, vešto režirana pobeda Baraka Huseina Obame. Naime, iako je Trifković jedan od, kako neki tvrde, "vodećih" zapadnih "eksperata" za Islam, kako vidimo, on nijednom rečju ne pominje neobičan "background" Baraka Obame, odnosno, tu Trifković sasvim zapostavlja činjenicu da je Barak, u svom dečaštvu i perodu rane mladosti, odrastao u tradiciji Islama.

Ipak, nadajmo se da će Trifković, u nastavku svog "serijala" u Glasu javnosti (kojeg je do sada osnovačko-petparački škrabao, valjda, samo zbog "džeparca"), pokazati više obzira prema prosečnom srpskom čitaocu i da će se prema njemu početi odnositi sa uvažavanjem. Isto tako, novina kakva je Glas javnosti, ukoliko joj je uopšte stalo do ugleda, ne bi smela ubuduće dopuštati da se na njenim stranicama objavljuju neozbiljne i na brzu ruku sklepane "političke analize", pa makar one dolazile i od strane "dokazanih pera", kakav je Srđa Trifković.

Dušan Vukotić


AMERIČKI IZBORI I SRBIJA: DA LI SE STVARI MENJAJU DA BI OSTALE ISTE (2)

I mnogim belcima bio cool

Obamin spoljnopolitički angažman će se razlikovati od onog šta bi činio Mekejn, koji je čak na jedan predizborni skup došao pevušeći „Bombardujmo Iran“, jer će on biti manje sklon intervencionizmu lll Obama će svetske teme gledati kao niži prioritet nego što bi to bilo u Mekejnovom slučaju, pa će usled svog neiskustva vođenje spoljnopolitičkih aktivnosti prepustiti savetničkom timu

Piše: Srđa Trifković

Nezaobilazan faktor, hronično prisutan u slučaju izbora između republikanaca i demokrata, ali ovoga puta vidljiv izrazitije nego ikad, jeste medijsko naginjanje levo-liberalnoj opciji. Mediji su, jednostavno, pali na teme za Obamom. Čitav aparat tog liberalnog establišmenta koji kontroliše najuticajnije listove i, što je još važnije, vodeće televizijske kanale, definitivno je naginjao Obami. To se osećalo na čitavom nizu suptilnih, nikad suviše očiglednih primera, ali je nesumnjivo odigralo veoma značajnu ulogu.

DALJE OD KORENA I TRADICIJE

Još je izrazitiji primer Obamina supruga, koja je na Prinstonu napisala čak i magistarsku tezu u kojoj je baratala sociološko-politikološkim žargonom viktimologije ugnjetenih nebelaca i navodno inherentno rasističkog pogleda na svet vladajuće bele elite. Pod Obamom možemo očekivati nastavak procesa otuđenja od sopstvenih korena i tradicije, koji u Americi već poduže traje, ali koji će sa njegovim izborom nesumnjivo dobiti ogroman podstrek.

Činjenica da je veliki broj belih Amerikanaca, pre svega mlađih, podržao Obamu ukazuje na stepen otuđenosti većinske populacije od sopstvenih korena. U mlađem segmentu bele populacije, koja bi trebalo da predstavlja nosioca transmisije tradicionalnog identiteta i kulturoloških obrazaca anglosaksonske protestantske Amerike, imate zapravo diskontinuitet sistema vrednosti i identiteta. Oni su u većini glasali za Obamu upravo zato što su izgubili osećaj utemeljenosti u onim vrednostima koje su sve do šezdesetih godina, do nekih pet do sedam godina posle posle Ajzenhauera, primane zdravo za gotovo.

Za njih je Obama cool, Obama ih retorikom i nastupom podseća na idole iz sveta zabave i masovne kulture. Sa Mekejnom nisu imali za šta da se zakače u smislu samoidentifikacije. Verovatno bi situacija bila drugačija da je na republikanskoj strani postojao jedan dinamičan mlađi kandidat, koji je mogao da govori jezikom koji je razumljiv mladima i koji pri tom ne bi delovao kao čovek koga je vreme pregazilo, kao što je to bio slučaj sa Mekejnom. Osim toga, ovoga puta su pripadnici manjina, a naročito crnci, koji su do sada u velikom procentu apstinirali na izborima, bili visoko motivisani da glasaju. Tradicionalna izborna baza republikanaca pak, koja u Mekejnu nije videla jednog od svojih, bila je znatno manje motivisana.

Neizvesno je da li Obama zaista personifikuje svojevrsnu revoluciju u unutrašnjoj politici Amerike. Neke tektonske promene u SAD pre svega mogu se ticati samoidentifikacije Amerike i njenog kulturološkog i vrednosnog obrasca. U tom pogledu, Obama će nastaviti da zagovara politiku tzv. afirmativne akcije: obrnute diskriminacije koja daje čitav niz olakšica prilikom upisa na studije ili zapošljavanja pripadnicima rasnih manjina. Obama će nastaviti da insistira na opštoj reviziji američke istorije i percepcije američke kulture do perioda pre građanskih prava 1960-ih. Ne bi on pohađao crkvu velečasnog Džeremaje Rajta pune dve decenije i slušao vatrene propovedi protiv „inherentno rasističke“ Amerike da mu to nije bilo blisko.

Obamin spoljnopolitički angažman će se razlikovati od onog šta bi činio Mekejn. On će biti manje sklon intervencionizmu. Mekejn je poznat kao pobornik upotrebe sile bez zazora, on je čak na jedan predizborni skup došao pevušeći „Bombardujmo Iran“! Obama će biti oprezniji, pre svega zato što će biti ozbiljnije posvećen domaćim pitanjima. On će svetske teme gledati kao niži prioritet nego što bi to bilo u Mekejnovom slučaju.

Kao drugo, zato što će usled svog neiskustva prepustiti vođenje spoljnopolitičkih aktivnosti savetničkom timu. I među njima ima ljudi koji ništa dobro ne obećavaju - pre svega Džozef Bajden kada je reč o Balkanu, a Zbignjev Bžežinski i njegov sin Mark kada je reč o Rusiji i postsovjetskom prostoru.

Ipak, Obamin osnovni modus operandi u spoljnoj politici biće multilateralizam. On će manje od Buša i manje nego što bi to bio slučaj sa Mekejnom nametati unilateralne odluke kojima drugi treba da se pridruže u nekakvim „koalicijama voljnih“. Više će težiti da se odluke donose konsenzusom, bilo na nivou NATO ili u odnosima sa Evropskom unijom. To, naravno, ne znači odricanje od aktivizma, pa i intervencionizma u spoljnoj politici. Jedino što će Obama to činiti pod plaštom nekakvih humanitarnih i univerzalnih principa, a ne onako grubo unilateralno, kao što je to bio slučaj sa prethodnom administracijom.

No comments: