Трифковић и српска срамота
(одговор на Трифковићев чланак у Гласу јавности, "Америци треба Србија-вазал")
Срђа Трифковић каже да "са становишта српских националних интереса нема и не може бити никакве користи од стварања привида идеолошке компатибилности нове администрације у Вашингтону и актуелне власти у Београду". Рекло би се да се сличном мишљењу не би имало шта посебно замерити. Заиста, тешко је замислити да би између Србије и САД могли постојати складни међусобни односи, пошто је та, тренутно најмоћније земља на свету, окупирала значајан део српске територије (Косово и Метохију), да би на њему покушала да креира нови шиптарски државни ентитет. Ипак, како можемо да видимо, ту нам Трифковић не саопштава ништа ново. Најмање што бисмо могли да очекујемо од Трифковића, чини се, било би да нам он јасно каже, да ли постоје путеви којим би се поменута инкомпатибилност Вашингтона и Београда могла превазићи или барем ублажити. Истина, он ту даје индиректан одговор, констатујући да "не постоји личност у спољнополитичком 'апарату' САД", која би се противила независности Косова или која се не би залагала за унитарну БиХ, у којој би се српски народ сасвим маргинализовао.
С друге стране, Срђа Трифковић критикује изјаву Вука Јеремића, у којој је овај рекао "да очекује да ће се српска позиција значајно побољшати после Обамине победе". Веома је лако казати шта неко не би требало да каже, али је неупоредиво теже рећи шта би се, иначе, у сличним околностима, могло изјавити. Јасно је да Јеремић (као и Тадић) 'игра' на ноте Uncle Sam-а. Заправо, актуелна српска власт ради онако како им Вашингтон диктира. Ипак, када је у питању поменута изјава српског министра иностраних послова, Трифковић би морао да зна, да ни евентуална најродољубивија власт у Србији, никада не би могла да каже ништа другачије од онога што смо чули из уста Вука Јеремића. Заправо, рекло би се, Трифковић нам ту, однекуд, сугерише, како је српски шеф дипломатије требало да каже "да очекује да ће се српска позиција значајно погоршати после Обамине победе", ваљда, вођен логиком "искрености", по којој "народу треба рећи истину".
Наравно, нико не спори да се народу не би смело подваљивати нити код њега стварати илузију да ствари нису онакве какве уистину јесу. Али, за такве ствари (за правилно информисање јавности) свакако није (и не може бити) задужен министар иностраних послова. Паметан човек никада неће некоме залупити врата пред носем, а да претходно барем не покуша да разговара. Трифковић би морао знати, да Србија није у позицији да се "љути", те да, на дипломатском плану, мора да учини све што је у њеној моћи, да будуће непријатељске притиске сведе на што је могуће мању меру. А вазалство актуелних српских власти, о којем Трифковић говори, представља сасвим други проблем, који са поменутом изјавом Вука Јеремића (овог пута, како видимо, сасвим примереној ситуацији и тренутку у коме се налазимо) нема баш никакве везе. Вазалства ћемо се тешко отарасити (како то Трифковић 'наивно' замишља'), тако што ћемо непријатељу сасути целу истину у лице. У озбиљној државној политици то се никада није радило нити ће се икада радити. Ван памети је да непријатељу (који је, успут речено, главни табаџија у нашем "глобалном селу") директно саопштавамо да нам је непријатељ, поготово сада, када на сцену ступа нови председник Сједињених држава.
Такође, господин Трифковић заборавља ко је ове данашње српске вазале инсталирао 2000-те године. Заборавио је колико је он сам подржавао те исте сатрапе који ће Србију понизити до крајњих могућих граница. Да би се схватиле размере Трифковићевог (да ли намерног) "незнања" и неразумевања светских политичких кретања, довољно је да се вратимо у септембар 2000-те године и погледамо његов интервју дат CNN-у (30. 09.2000), где он каже: "Све док Милошевић буде на власти, САД ће бити ангажована (инволвирана) на Балкану, баш као што ће имати оправдање за бављењем Блиским истоком све док Садам тамо буде на власти". Као што знамо, Милошевић је збачен са власти неколико дана после поменутог Трифковићевог интервјуа CNN-у, а САД не само да нису престале да се "интересују" за Балкан и Србију, већ се десило обрнуто - притисак на Србе и Србију се из године у годину појачавао, а том притиску (након 'промовисања' НАТО државе на српском тлу) уопште се не види крај.
У истом интервјуу CNN-у, Трифковић је срцепарајуће додао, како "људи у Србији сада могу да замисле Србију после Милошевића; они могу да виде Србију без санкција и без срамоте коју је он натоварио на леђа српском народу". Они који данас, без икаквог критичког осврта, бране Трифковићево "родољубље", требало би да тог истог Трифковића запитају, о каквој СРАМОТИ је он тада говорио? Ако би то била она срамота, која нам је знана из периода када Милошевић није ни прстом мрднуо док су Срби страдали у усташком погрому на подручју Српске Крајине ("Бљесак" и "Олуја") или када је, такође, као вазал, послушно увео "границу на Дрини" у часу у коме су то од њега захтевали западни ментори, тада би се сваки частан човек морао с тим сложити. Ипак, јасно је да ту Трифковић говори о "срамотним Србима" на исти начин на који су то гледали "наши пријатељи" са Запада. Да не би оставио било какво место каснијим спекулацијама, те да би се јасно видело на коју врсту "српске срамоте" Трифковић алудира, при самом крају поменутог интервјуа, он отворено каже: "Он (Милошевић) се данас понаша као шеф мафије, којег не интересују оптужбе за убиства, али који не жели да буде упамћен као безначајни џепарош". Уколико горње Трифковићеве изјаве упоредимо са сличним његовим "виђењима" кроз целу последњу деценију ХХ века, од тога да "Милошевић експлоатише национално буђење", до "чувеног" Дракуле (болесна Трифковићева фиксација), схватићемо да је тај човек, у кључним моментима најновије српске историје, жестоко бранио интересе наших најгрђих непријатеља.
Крајње је време да Трифковић престане да нам "продаје" оно што је увелико прежвакано и добро познато сваком просечном Србину, већ да се окрене озбиљној и крајње педантној политичкој анализи, у којој нам неће причати само о ономе "што је било" или што је тренутно, по његовом мишљењу, "погрешно"; те да се окрене ономе што би српска политика на спољном плану требало да предузме у будућем периоду, али не кроз визуру окцидентног аналитичара (како је то до сада чинио, ваљда, због новца), већ кроз једно реално сагледавање свих релевантних међународних "варница" и "судара", у којима је Србија често бивала или ће бити оно што актери реал-капитал-социјализма знају да именују као "колатерална штета". Чини ми се да Трифковић почиње да живи у уверењу (које често потхрањују извесни српски медиокритети), да је он уистину "супериоран" у односу на остатак српске "интелектуалне елите", што се њему самом, као што можемо да приметимо, дебело обија о главу. Срби добро виде да он већ дуго седи на две столице (једна западна и друга српска), што је сигурно неспојиво са "афирмативном" сликом о себи, коју би, вероватно, желео да очува међу својим земљацима, како у отаџбини тако и у расејању. Можда још има времена за искупљење. То све зависи од тога колико је Трифковић овисан од оних кругова, који се труде да све ставе под своју контролу и колико је заинтересован да своју душу, и надаље, не продаје нечастивом.
No comments:
Post a Comment