http://vukotic.atspace.com/msp.htm
У марту 2006. године, аутор ових редова је писао о томе које судије су биле надлежне да донесу одлуку у спору који је у то време вођен пред Међународним судом правде у Хагу, по тужби Федерације БиХ против Србије и Црне Горе. Међународни суд правде чини 15 судија, од којих се једна трећина мења (бира) сваке треће године. У суштини, оно веће које је судило у спору ФБиХ против Србије, није се значајније изменило, сем што је у своје редове примило неколико нових чланова, од којих је, вероватно, најзанимљивији и најконтраверзнији Кристофер Гринвуд, који је заговорник да је, тзв. "хуманитарна интервенција" против Србије (1999), била у складу са нормама међународног права. Тај новопечени судија МСП, такође је познат по томе што је констатовао да је рат против Ирака "легално вођен", и то, "у складу са до тада донесеним резолуцијама УН". Дакле, могли бисмо закључити да ће МСП овог пута бити још мање наклоњен Србији, него што је то био у случају спора са ФБиХ.
Одбрану Србије у спору против ФБиХ заступали су Тибор Варади (који се и данас налази на челу тима српске одбране) и Радослав Стојановић. Овај други (Стојановић), познат је по лакомислености и бројним "гафовима" који су дебело коштали Србију и српски народ. Најчувенија је она изјава, у којој је Стојановић тупаво (или срачунато) тврдио, да је "можда било појединаца (међу Србима), који су имали намеру да униште муслимански народ". Тибор Варади (професор централно-европског универзитета у Будимпешти), сигурно је човек од великог правног искуства, за разлику од поменутог Стојановића, веома је интелигентан, али, он је ипак човек који више ради за интересе српских непријатеља него за интерес Србије. Познато је да је он "духовни отац" свих новијих иницијатива које су се у последњих деценију две појављивале међу војвођанским Мађарима, укључујући "културну/персоналну", па и некакву врсту недоречене територијалне аутономије.
Заправо, несхватљиво је да је др. Тибор Варади, након праве катаклизме коју је Србија доживела у процесу ФБиХ vs. Србија, и даље остао на челу српског правног тима, који ће Србију заступати у случају сличне хрватске тужбе. Такође се тешко може разумети српско наивно веровање да је Србија у поменутом процесу против БиХ изашла као "победник", јер, ето, није осуђена за "геноцид" и неће бити принуђена тда плаћа ратну штету. Чињеница је да се народ у Србији врло лако могао преварити (дезинформисати) поводом поменуте пресуде МСП. Србија је дуго били "бомбардована" наводном опасношћу, да би се могло десити да плаћа ратне репарације држави БиХ, које су се мериле милијардама долара (десетинама па чак и стотинама). Када је, коначно, Србија, пресудом МСП, оглашена кривом, што "није покушала да спречи геноцид у Сребреници", али без икаквих даљих казнених мера (јер се "саучешће Србије у геноциду" није могло доказати), народу у Србији је пао камен са срца, тако да је чињеница, да је Међународни суд правде пресудио, "да се у БиХ догодио злочин геноцида над муслиманима, у рејону Сребренице", једноставно "промакла" оку шире јавности у Србији.
Тако се догодило да један тежак пораз Варадијевог тима за "одбрану", буде приказан у Србији, малтене, као једна величанствена победа. Срби су ликовали, не видећи да оно на чему стоје није победничко постоље, већ да је то пањ, који "међународна заједница" (без народа!) намерава да измакне испод српских ногу, на давно (за Србе) припремљеним вешалима. Крајње импликације такве МСП пресуде су јасне: Србија није крива за геноцид, али Срби јесу; Србија није геноцидна држава, али Срби јесу геноцидан народ, који се мора подвргнути озбиљном процесу денацификације. У србији, пак, спроводи се једна тиха "дресура" усађивања измишљеног осећања кривице, којој је главни циљ да Срби сами себи намакну онај штрик који виси изнад њихове главе већ неколико деценија. Непостојећа, а свеопште владајућа "међународна заједница", добро зна, да је најсавршенији (најчистији и најневинији) злочин онај у коме успете да своју жртву натерате да сама себи одузме живот.
А да Срби не виде ни штрик спуштен с вешала ни џелатски пањ испод својих ногу, показује и чињеница, да је српски тим за одбрану, под Варадијевом управом (мај 2008), на прелиминарном саслушању поводом хрватске тужбе против Србије, као главни аргумент потегао добро знану комунистичку причу усташко-четничке "уравниловке". Наиме, српска (по свему малоумна) одбрана састојала се у томе, што су тврдили да у последњем рату на данашњој међународно признатој територији Републике Хрватске није било геноцида, али да су обе стране, и хрватска и српска, чиниле "злочине", те да су и Срби и Хрвати били "једнако жртве таквог сукоба". Уз све то, Србија је нудила Хрватској вансудски договор, наводно, у жељи да "(при)помогне" развој добросуседских односа и да убрза "Европске интеграције" Србије (али и осталих балканских земаља), чиме је само могла додатно да "увери свет" у некакву своју "кривицу".
Као што је познато, у ранијем периоду, српске неодговорне власти су повукле раније тужбе против Хрватске, ФБиХ и НАТО-а. Таквој неодговорној одлуци српских политичара највише је кумовао проф. Војин Димитријевић, који је од 2001. године судија ad hoc Међународног суда правде и члан Сталног арбитражног суда у Хагу. Заправо, Војин Димитријевић је човек уз чију помоћ су НАТО земље артикулисале своје интересе у Србији. Следећи антисрпску политику, Димитријевић је пресудно утицао на повлачење поменутих српских тужби против Хрватске и ФБиХ. Тај човек је зла коб Србије. Чини се да је у јавности мало познато да се тај исти Војин Димитријевић, професор међународног права, који је имао и има кључну улогу у досадашњем и будућем комадању и планираном уништењу Србије, данас налази на месту саветника председника Србије, Бориса Тадића, где је задужен за правна питања.
Нека је Србији Бог на помоћи!
У марту 2006. године, аутор ових редова је писао о томе које судије су биле надлежне да донесу одлуку у спору који је у то време вођен пред Међународним судом правде у Хагу, по тужби Федерације БиХ против Србије и Црне Горе. Међународни суд правде чини 15 судија, од којих се једна трећина мења (бира) сваке треће године. У суштини, оно веће које је судило у спору ФБиХ против Србије, није се значајније изменило, сем што је у своје редове примило неколико нових чланова, од којих је, вероватно, најзанимљивији и најконтраверзнији Кристофер Гринвуд, који је заговорник да је, тзв. "хуманитарна интервенција" против Србије (1999), била у складу са нормама међународног права. Тај новопечени судија МСП, такође је познат по томе што је констатовао да је рат против Ирака "легално вођен", и то, "у складу са до тада донесеним резолуцијама УН". Дакле, могли бисмо закључити да ће МСП овог пута бити још мање наклоњен Србији, него што је то био у случају спора са ФБиХ.
Одбрану Србије у спору против ФБиХ заступали су Тибор Варади (који се и данас налази на челу тима српске одбране) и Радослав Стојановић. Овај други (Стојановић), познат је по лакомислености и бројним "гафовима" који су дебело коштали Србију и српски народ. Најчувенија је она изјава, у којој је Стојановић тупаво (или срачунато) тврдио, да је "можда било појединаца (међу Србима), који су имали намеру да униште муслимански народ". Тибор Варади (професор централно-европског универзитета у Будимпешти), сигурно је човек од великог правног искуства, за разлику од поменутог Стојановића, веома је интелигентан, али, он је ипак човек који више ради за интересе српских непријатеља него за интерес Србије. Познато је да је он "духовни отац" свих новијих иницијатива које су се у последњих деценију две појављивале међу војвођанским Мађарима, укључујући "културну/персоналну", па и некакву врсту недоречене територијалне аутономије.
Заправо, несхватљиво је да је др. Тибор Варади, након праве катаклизме коју је Србија доживела у процесу ФБиХ vs. Србија, и даље остао на челу српског правног тима, који ће Србију заступати у случају сличне хрватске тужбе. Такође се тешко може разумети српско наивно веровање да је Србија у поменутом процесу против БиХ изашла као "победник", јер, ето, није осуђена за "геноцид" и неће бити принуђена тда плаћа ратну штету. Чињеница је да се народ у Србији врло лако могао преварити (дезинформисати) поводом поменуте пресуде МСП. Србија је дуго били "бомбардована" наводном опасношћу, да би се могло десити да плаћа ратне репарације држави БиХ, које су се мериле милијардама долара (десетинама па чак и стотинама). Када је, коначно, Србија, пресудом МСП, оглашена кривом, што "није покушала да спречи геноцид у Сребреници", али без икаквих даљих казнених мера (јер се "саучешће Србије у геноциду" није могло доказати), народу у Србији је пао камен са срца, тако да је чињеница, да је Међународни суд правде пресудио, "да се у БиХ догодио злочин геноцида над муслиманима, у рејону Сребренице", једноставно "промакла" оку шире јавности у Србији.
Тако се догодило да један тежак пораз Варадијевог тима за "одбрану", буде приказан у Србији, малтене, као једна величанствена победа. Срби су ликовали, не видећи да оно на чему стоје није победничко постоље, већ да је то пањ, који "међународна заједница" (без народа!) намерава да измакне испод српских ногу, на давно (за Србе) припремљеним вешалима. Крајње импликације такве МСП пресуде су јасне: Србија није крива за геноцид, али Срби јесу; Србија није геноцидна држава, али Срби јесу геноцидан народ, који се мора подвргнути озбиљном процесу денацификације. У србији, пак, спроводи се једна тиха "дресура" усађивања измишљеног осећања кривице, којој је главни циљ да Срби сами себи намакну онај штрик који виси изнад њихове главе већ неколико деценија. Непостојећа, а свеопште владајућа "међународна заједница", добро зна, да је најсавршенији (најчистији и најневинији) злочин онај у коме успете да своју жртву натерате да сама себи одузме живот.
А да Срби не виде ни штрик спуштен с вешала ни џелатски пањ испод својих ногу, показује и чињеница, да је српски тим за одбрану, под Варадијевом управом (мај 2008), на прелиминарном саслушању поводом хрватске тужбе против Србије, као главни аргумент потегао добро знану комунистичку причу усташко-четничке "уравниловке". Наиме, српска (по свему малоумна) одбрана састојала се у томе, што су тврдили да у последњем рату на данашњој међународно признатој територији Републике Хрватске није било геноцида, али да су обе стране, и хрватска и српска, чиниле "злочине", те да су и Срби и Хрвати били "једнако жртве таквог сукоба". Уз све то, Србија је нудила Хрватској вансудски договор, наводно, у жељи да "(при)помогне" развој добросуседских односа и да убрза "Европске интеграције" Србије (али и осталих балканских земаља), чиме је само могла додатно да "увери свет" у некакву своју "кривицу".
Као што је познато, у ранијем периоду, српске неодговорне власти су повукле раније тужбе против Хрватске, ФБиХ и НАТО-а. Таквој неодговорној одлуци српских политичара највише је кумовао проф. Војин Димитријевић, који је од 2001. године судија ad hoc Међународног суда правде и члан Сталног арбитражног суда у Хагу. Заправо, Војин Димитријевић је човек уз чију помоћ су НАТО земље артикулисале своје интересе у Србији. Следећи антисрпску политику, Димитријевић је пресудно утицао на повлачење поменутих српских тужби против Хрватске и ФБиХ. Тај човек је зла коб Србије. Чини се да је у јавности мало познато да се тај исти Војин Димитријевић, професор међународног права, који је имао и има кључну улогу у досадашњем и будућем комадању и планираном уништењу Србије, данас налази на месту саветника председника Србије, Бориса Тадића, где је задужен за правна питања.
Нека је Србији Бог на помоћи!
No comments:
Post a Comment