| |
A DANGEROUS MISAPREHENSION Obviously, Frank, your conclusions were derived a priori out of the false Western media reports concerning Yugoslav crisis during nineties. Milosevic never was nor ever has been even a Serbian nationalist in a positive meaning of that word (man who loves his nation and country). He was an enormously devoted "soldier" of the New World Order, id est, of the new global movement of neo/communism - brainwashed bolshevism made of corrupted ideas and distorted thoughts about democracy and humanism. Although it seems different on the surface, he did nothing without the direct consents (orders) of his masters in the West. I know that you hardly can understand it, because an average man in Western countries (living in a "golden sheepfold") have lost a great portion of his abilities to think properly and use his own sense as an independent (autonomous) intelligent being. Serbia is the land doomed to disappear from the map of Europe and this country is a part of the one of the crucial experiments for the most dangerous capital-owners' laboratory in the whole history of mankind. Also, I am sure, you would not agree if I say that obliteration (extermination) of Serbia will be an overture to one of the greatest calamities in European history. I already see the smile in the corner of your lips, but that smile will be undoubtedly gone in a year, maybe two, five or ten. Serbian politicians of today are the most primitive servant of those people in the world whose supreme God is Money and whose church is Junona's or Mamon's temple. The same (or approximately same) situation is all around the world, especially in the West. It could look strange (odd), but Euope can escape ill fate only in case of the recuperation of a sound national sentiment among all their nations (Le Pen in France, Heider in Austria etc.). Dreaming the world of virtual reality will certainly bring a "real reality" which is going to disperse even a notion of such a sintagma as "human future, progress, normal life". Who does not understand it - understands nothing. Back to the main subject: according to the sane human logic and rules of the law in the civilized world, there is no tribunal on this planet which could prove Milosevic's guilt, at least for those acts of "crime" he was accused for by the ICTY warmongers and zealots. Withal, if you think otherwise, please, would you be so kind to specify his "crimes" exactly, so we could continue our discussion on a more precise terms. DV From: Frank Date: 04/28/05 17:21:40 Subject: Re: [TW] MR. NICE WANTS TO DAMAGE THE DEFENSE CASE BY REDUCING ITS PREPARATION TIME I think Milosevic is far too intelligent to think that the events and his responsibilities for them of , which he is accused, can be proved in most cases to be false, what he may believe is that the circumstances justified his actions, however this he knows will not be accepted as a defence, but for him it will provide some political satisfaction In these circumstances his desire to delay the outcome of his trial is of course completely natural. We shall see. |
Saturday, April 30, 2005
A DANGEROUS MISAPREHENSION
НОЋ ЂЕНЕРАЛА
ONE WAY OR ANOTHER
Коначно је генерал Павковић ослободио Србе и Србију велике ноћне море. Вероватно ће успети да се нађе у Хашкој Карла-курници до дана "д", када ће Савет министара Еу-ропске свињо- г(н)ојне штале на дневни ред ставити Студију српске изводљивости (на кланицу), наравно, уколико холандске власти буду вољне да му дају визу (/и/сточновашарску). Ако већ нисмо били у стању да поштујемо Павковићево херојско држање за време најезде западних лешинара на полумртву Србију 1999. године, врло је вероватно да овог пута нећемо направити сличну грешку и да ћемо славном генералу подићи споменик усред Србије, на коме ће стајати: славно се предао непријатељима, које је у рату победио! С друге стране, Павковић је успео да одржи властито обећање, "да се неће предати жив", јер у данашњој мртвој Србији живо је само оно што не дише - новац највише. У том случају, чак ни изјава мртвог председника мртве Србије (дата Die Welt-у пре десетак дана), "да ће се Павковић наћи у Кланици за Србе на овај или онај начин" (one way or another), нимало неће умањити славну Павковићеву (тиме и српску) епопеју давно погинулог знаног јунака. Приде, ко би у таквом случају могао да буде већи оптимиста од генераловог адвоката Животињовића, коме је јасно да Павковић мора да иде на своју и општесрпску сахрану; барем је то основни ред и нешто сасвим природно; баш као што је природно да лончиће најмање брка онај који их прави (Лончар - није Буди Мир) и коме је јасно да је сарадња лонца са пећи неминовна (зна се ко ложи а ко гори или се пече).
ВУЧЈЕ-КРВАВА КОСТУРНИЦА
Вук Драшковић, шеф мртве дипломатије умрле земље, последњих дана се ућутао као да није убијено саможив. Очигледно, стигао је ред и на њега, што је страшно збунило његово мртво око, које тек сада успева да види сопствени костур и милионе црва како му гризу евро-забачену мрежњачу. Није само јасно шта то хашко-глобални месари могу да скину са темељно оглоданих вучјих костију (моштију). У очају, мртви Вук (Баук) последњим остацима рашчеречених костију, завија кроз српску непробојну тмину: "Оставите моје кости и показаћу вам гроб у коме се крије Младић, енергичан, снажан и још увек (зачудо) жив! Његов скелет је натакнут, неоглодан, а месо сочно, сигурно незаражено!" Каква незахвалност хашке Карле Курнице! Због ње је Вук био спреман да се растане и од своје сјајнојалове звезде Данице и да заборави зборано и масно убалегано дупе негдашње чешкосрпске примадоне, Свесјајне (All Bright) Мудоли/г/ње. Зар је као одговоран и савестан поданик шпиљоглобалних комуно-печењара заслужио такав величанствени погреб?
ПОГРЕБНА СТУДИЈА
Генерал Павковић путује, путује. Овако или онако. Данас или сутра. Зачудо, то нимало не узнемирава српску јавност и српску савест. Супротно од онога што би се у таквој ситуацији морало очекивати, српски политичари углавном поздрављају генералову "добровољну предају", а медији се такмиче у томе ко ће нам боље и сликовитије приказати Студију српских "светло-хашких гробова". Српски народ, разјапљених уста и мртво укочених вилица, слуша оно што му вампири из властитих редова саопштавају. Да ли нешто уистину чује, тешко је рећи, када су и "чекић и наковањ", поготово "узенгије" у туђим, несрпским рукама. Сигурно је да се крај српским мукама назире. Уосталом само жив човек мора да се бори с невољама, што би се за мртвог, индолентно опруженог на катафалку, тешко могло рећи. Дакле, браћо Срби, дошло је време да себи извадимо и ово једно преостало ћораво око, те да се срећно разбашкаримо у спасоносном мраку нашег милог (без)умља.
Српска Зора Бела
Tuesday, April 19, 2005
Издајници и изроди
ИЗВОДЉИВО ЈЕ!
СТУДИЈА ИЗВОДЉИВОСТИ (ЗАВОДЉИВОСТИ, ЗАВАДЉИВОСТИ, ЗАВИДЉИВОСТИ)
ГЛОБАЛНА КЛАНИЦА
Српска издајничка Влада је коначно добила "потврду" и "признање" за свој приљежан и "напоран" рад на черечењу српске државе, народа и убијања властитог потомства. Еу-ропске слуге изашле су радосно на улице српских градова, весело, раздрагано, уз неизбежан осмех срећних идиота. Јадној српској деци (која не сносе никакву кривицу за неспособност својих "родитеља"), обукли су мајице са злокобно хедонистичком поруком: "Изводљиво је!" Наравно, деци није јасно о чему се ту ради, али, барем су добили адекватну одећу за лето које долази. Можда и који динар за сладолед, пиће. Наш народ каже: "што једна будала поквари, десет паметних то не може поправити". А шта да кажемо за малоумну "изводљивост" комплетне српске владе? Мајмуни у моделима најпрестижнијих европских модних кућа, заправо, стока која трчи пред руду, да би дохватила банану или попасла још коју сочну травку, никада није умела да мисли нити је знала да су јој комфор и светла пространа штала приуштени само зато да би глобалне кланице могле да буду озбиљно упослене.
ЖИВОТИЊСКА ФАРМА
Понашање српске опозиције нимало се не разликује од оне глупости и мајмунско-циркуске искежености, која се свакодневно приказује на позиционим сточновашарским медијима наше несрећне земље. Када би Орвел био у стању да види српску политичку сцену, тешко да би могао да поверује рођеним очима, јер његова "анимално товилиште" није више ствар фикције или распаљене маште уметника, већ сушта реалност, отелотворена усред Европе. Српска опозиција се не усуђује да отворено каже српском народу, да је "Студија изводљивости" само једна нова "жвака" за будале, односно, таква ступидност којој тешко да има равне, сем, можда, оне, по злу чувене, "колатералне штете" (лудачко-генијалне синтагме светских разбојника), којом се, крајем деведестих, озваничио почетак сезоне некажњеног лова на српски род. Опозиционо-позициони чопор примата, који и даље размишља ниским челом и црвеним убалеганим дупетом, ипак, својом животињском интуицијом схвата, да се ни по коју цену не сме супроставити глобалним чобанима, јер од таквих зависи да ли ће слободно пасти (харати) српске осмуђене ливаде или ће у јарму (заједно са својим унесрећеним сународницима) теглити плуг нове светске комуне за шаку зоби, а можда и постати делом хашко-карлакурне циркуске шатре, у којој је поменуто црвено дупе (српско свакако) главна атракција.
УДАРНА ПЕСНИЦА
Српска политичка стока (позиционо-опозициона) остаје намерно мутава на тешко брукање (мајмунисање) шефа дипломатије СЦГ, Вука Драшковића, чије понизне (сервилно-дупеувлакачке) изјаве наносе невиђену и непоправљиву штету српској држави и српском народу уопште, ма где да се он налази. Наравно, јасно је и због чега нема озбиљнијих реакција на очигледне издајничке (поданичке) потезе такве животиње, јер, у ствари, Вук (мајмун) је "ударна песница" како оних који се данас налазе на власти тако и оних који претендују да сутра запишавају српски простор својом мокраћом и згађују га властитим изметом. Српски политичари (јадници), размишљајући гузицом, никако нису у стању да схвате да господари никада нису волели улизице и доушнике, мада су их увек користили за прљаве послове. Наравно, у оном часу када им такве сподобе нису потребне, нимало се не двоуме већ их одмах одстрањују, дајући им "награду" какву такав несој и заслужује. Уосталом, сетимо се народне песме: "Кад издаде мене код тебе/ и тебе ће сутра код другога".
ИЗВОДЉИВО ЈЕ... ОВЕНЕ
Његош би рекао: "слатка мама, но би на удицу". Такозвана, "Студија изводљивости" није никакв знак добре воље, којом такозвана Европска Унија "части" Србе и Србију. Само би дресирани и бичем "обучени" мајмун могао у то да поверује. Уколико Савет министара ЕУ и потврди да има намеру да заиста разговара на тему "придружвања" СЦГ Европској штали, тада ће то бити само невешто направљена варалица за сомове. Уследиће нова условљавања и ново упадање Срба у живо блато властите похлепе. С друге стране, уједињена Европа је само сан, утопија некаквих европских ентузијаста (типа Мора и Овена), коју ће њихова стока разбуцати као говече пласт неограђеног сена. Дакле, велики је степен вероватноће, да оног часа, у коме би Србија требало да постане део "цивилизованог" света, уједињене Европе неће ни бити. Сваком нормалном уму морало би бити јасно, да се убијањем националног духа, никада не може остварити цивилизацијски напредак, већ се тако може само ући у нову људску несрећу и страдања огромних размера.
КСУ КУЋА ИЗДАЈЕ
С друге стране, очекивања да ће српска дијаспора успети нешто корисно да уради за свој род, чини се, сасвим су се изјаловила. Другачије и није могло бити, када се под утицајем српских власти (посебно СПО оваца и Вука Драшковића), једна издајничка српска организација (КСУ) ставља у први план. Ко ће коме ако неће свој своме: издајник издајнику, частан човек часном човеку. Нажалост, ових других, изгледа, све мање је међу Србима. За КСУ је најважније да оствари свој дугогодишњи циљ, да све српске организације стави под своју "капу". Како то није успела "милом", сада је одлучила да сама заузме тзв. "кућу српске дијаспоре" у Београду, у којој ће, ето, и друге српске организације имати прилику (под покровитељством и "очинском" бригом КСУ), да искажу своје ставове и задрже властити улизички идентитет. Чини се да друге српске организације још нису озбиљније реаговале на поменуто понижавање од стране власти у Србији и КСУ. Неке од њих, вероватно, једва ће дочекати ту јединствену прилику да се "афирмишу" у сали српско-америчких "конгресмена". Ипак, надајмо се да ће оних часних и достојанствених бити више, те да ће бити у стању да се супроставе погубн oj политици оних којима је лична корист једини мото у животу.
Људи слични Мирославу Ђорђевићу, Вујићевој, Милинковићу, Алечковићевој, Мраовићу и другим челницима КСУ, Српско-америчког конгреса и неких измишљених организација у Европи (КСЕ, КСЕА), огромно су и страшно ругло на лицу српске дијаспоре. То су уштве које не долазе у Србију због добра рођеног народа, већ ту стижу с намером да своју отаџбину опљачкају, а то нам показује и последњи срамотни пример, где КСУ изнајмљује (односно добија на поклон од Вука Драшковића - издајника) простор од неколико стотина квадратних метара у центру Београда, за тричавих 100 евра. Наравно, овде би требало подвући, да се карактеристика лопова и издајника не сме приписивати свим члановима КСУ и Српско-америчког конгреса, јер је сигурно да се ту налазе, највећим делом, поштени и часни Срби, који, нажалост, о правим пљачкашким намерама својих "вођа" ништа не знају. Али, то их сутра неће оправдати нити са њих скинути одговорност за зло и несрећу коју њихова организација доноси српском народу. Зато је на њима, да се коначно пробуде и са кључних позиција у својим организацијама уклоне оне који би и надаље да зарађују на пошасти која уништава Србију деценијама. Коначно, зар није чудно, да једна "уважена" српска организација на америчком континенту, после 14 година свога постојања, броји свега неколико стотина чланова. Упита ли се ико, зашто је то тако? Одговор је јасан: лоповима никада није одговарало велико чланство, јер би то сигурно умањило шансе Ђорђевићу и другим фуњарама, да несметано раде противно интересима своје земље, а за властити џеп.
УМНА ПОДРШКА (С. ТРИФКОВИЋ)
Након свега јасно је због чега ни "студија заводљивости" (на криви пут свакако) ни очигледна издаја српских власти (коју у свој својој ружноћи оличава Вук Драшковић), уопште није тема за КСУ. Интересантно је, да се тиме, изгледа, не намеравају да позабаве ни водећи српски интелектуалци, било да се налазе у Србији или иностранству. Да ли је могуће да су се баш сви продали или, можда, предали? Ни једно ни друго не доликује људима који су стекли репутацију уважених српских интелектуалаца. Узмимо пример Срђе Трифковића, чија је улога у афирмацији КСУ и Српско-америчког конгреса незаобилазна. Иако се не може оспорити да тај човек спада у сам врх српске интелигенције, његово понашање је врло тешко објашњиво. Да ли је могуће да и он узима део плена, који КСУ разбојници годинама убирају са леђа своје сироте браће у отаџбини? Сетимо се његове ватрене подршке Бушу за време председничких избора. Немогуће је претпоставити да Срђа не зна да се империјална политика не може изменити једним изборима. Захваљујући његовим текстовима, многи Срби су почели да са симпатијама гледају на Буша млађега. И шта смо добили Бушовом победом? Исто оно што бисмо имали да је којим случајем победио Кери. Трифковић није јуче стигао "од оваца" да то не би знао и једини логичан закључак јесте, да је то урадио из некакве личне користи. Пљунуо је на себе као интелектуалца и човека уопште. Мада је некада (у Милошевићево доба) знао да "окрпи" Вука Драшковића, данас, када је овај досегнуо врхунац људског бешчашћа, не пада му на памет да "зналачки" анализира профил најгорег српског политичког крпигуза. На уму су му друге "студије", слична оној у јануару ове године, када за свог "љубљеног" Буша, каже " да је умислио да је помазаник самог Провиђења ".
ШТРАНГА ОКО ВРАТА
Несрећна "Студија о изводљивости" личи на оно када вас неко позива у госте, говорећи: "Ви дођите, али ја не знам да ли ћу бити код куће". И заиста, велико је питање докле ћемо се залетати на грубо направљену варалицу, као да смо сомови а не људи. Радујемо се нечему што би могло да деси у току следећих десетак година, а не помишљамо на то да можда земље Србије, уколико се њено разарање настави садашњим темпом, тада неће ни бити. А вероватно ни Европске уније. Потирање духа нације није пут ка новој цивилизацији и свету без граница и кад год се нешто слично покушало да уради, углавном се то завршавало великом несрећом. Мало је вероватно да ће Европска комуна у томе имати више среће. Стога, сва је прилика да ће за десетак година нека друга стара (остарела) нација Европе викати сулудим гласом: "Изводљиво је!", и то у оном часу када себи (баш као данас Србија) буде несвесно стављала конопац око врата.
Душан Вукотић