НОЋ ЂЕНЕРАЛА

НОЋ ЂЕНЕРАЛА

ONE WAY OR ANOTHER

Коначно је генерал Павковић ослободио Србе и Србију велике ноћне море. Вероватно ће успети да се нађе у Хашкој Карла-курници до дана "д", када ће Савет министара Еу-ропске свињо- г(н)ојне штале на дневни ред ставити Студију српске изводљивости (на кланицу), наравно, уколико холандске власти буду вољне да му дају визу (/и/сточновашарску). Ако већ нисмо били у стању да поштујемо Павковићево херојско држање за време најезде западних лешинара на полумртву Србију 1999. године, врло је вероватно да овог пута нећемо направити сличну грешку и да ћемо славном генералу подићи споменик усред Србије, на коме ће стајати: славно се предао непријатељима, које је у рату победио! С друге стране, Павковић је успео да одржи властито обећање, "да се неће предати жив", јер у данашњој мртвој Србији живо је само оно што не дише - новац највише. У том случају, чак ни изјава мртвог председника мртве Србије (дата Die Welt-у пре десетак дана), "да ће се Павковић наћи у Кланици за Србе на овај или онај начин" (one way or another), нимало неће умањити славну Павковићеву (тиме и српску) епопеју давно погинулог знаног јунака. Приде, ко би у таквом случају могао да буде већи оптимиста од генераловог адвоката Животињовића, коме је јасно да Павковић мора да иде на своју и општесрпску сахрану; барем је то основни ред и нешто сасвим природно; баш као што је природно да лончиће најмање брка онај који их прави (Лончар - није Буди Мир) и коме је јасно да је сарадња лонца са пећи неминовна (зна се ко ложи а ко гори или се пече).

ВУЧЈЕ-КРВАВА КОСТУРНИЦА

Вук Драшковић, шеф мртве дипломатије умрле земље, последњих дана се ућутао као да није убијено саможив. Очигледно, стигао је ред и на њега, што је страшно збунило његово мртво око, које тек сада успева да види сопствени костур и милионе црва како му гризу евро-забачену мрежњачу. Није само јасно шта то хашко-глобални месари могу да скину са темељно оглоданих вучјих костију (моштију). У очају, мртви Вук (Баук) последњим остацима рашчеречених костију, завија кроз српску непробојну тмину: "Оставите моје кости и показаћу вам гроб у коме се крије Младић, енергичан, снажан и још увек (зачудо) жив! Његов скелет је натакнут, неоглодан, а месо сочно, сигурно незаражено!" Каква незахвалност хашке Карле Курнице! Због ње је Вук био спреман да се растане и од своје сјајнојалове звезде Данице и да заборави зборано и масно убалегано дупе негдашње чешкосрпске примадоне, Свесјајне (All Bright) Мудоли/г/ње. Зар је као одговоран и савестан поданик шпиљоглобалних комуно-печењара заслужио такав величанствени погреб?

ПОГРЕБНА СТУДИЈА

Генерал Павковић путује, путује. Овако или онако. Данас или сутра. Зачудо, то нимало не узнемирава српску јавност и српску савест. Супротно од онога што би се у таквој ситуацији морало очекивати, српски политичари углавном поздрављају генералову "добровољну предају", а медији се такмиче у томе ко ће нам боље и сликовитије приказати Студију српских "светло-хашких гробова". Српски народ, разјапљених уста и мртво укочених вилица, слуша оно што му вампири из властитих редова саопштавају. Да ли нешто уистину чује, тешко је рећи, када су и "чекић и наковањ", поготово "узенгије" у туђим, несрпским рукама. Сигурно је да се крај српским мукама назире. Уосталом само жив човек мора да се бори с невољама, што би се за мртвог, индолентно опруженог на катафалку, тешко могло рећи. Дакле, браћо Срби, дошло је време да себи извадимо и ово једно преостало ћораво око, те да се срећно разбашкаримо у спасоносном мраку нашег милог (без)умља.

Српска Зора Бела