ИЗВОДЉИВО ЈЕ!

СТУДИЈА ИЗВОДЉИВОСТИ (ЗАВОДЉИВОСТИ, ЗАВАДЉИВОСТИ, ЗАВИДЉИВОСТИ)

ГЛОБАЛНА КЛАНИЦА

Српска издајничка Влада је коначно добила "потврду" и "признање" за свој приљежан и "напоран" рад на черечењу српске државе, народа и убијања властитог потомства. Еу-ропске слуге изашле су радосно на улице српских градова, весело, раздрагано, уз неизбежан осмех срећних идиота. Јадној српској деци (која не сносе никакву кривицу за неспособност својих "родитеља"), обукли су мајице са злокобно хедонистичком поруком: "Изводљиво је!" Наравно, деци није јасно о чему се ту ради, али, барем су добили адекватну одећу за лето које долази. Можда и који динар за сладолед, пиће. Наш народ каже: "што једна будала поквари, десет паметних то не може поправити". А шта да кажемо за малоумну "изводљивост" комплетне српске владе? Мајмуни у моделима најпрестижнијих европских модних кућа, заправо, стока која трчи пред руду, да би дохватила банану или попасла још коју сочну травку, никада није умела да мисли нити је знала да су јој комфор и светла пространа штала приуштени само зато да би глобалне кланице могле да буду озбиљно упослене.

ЖИВОТИЊСКА ФАРМА

Понашање српске опозиције нимало се не разликује од оне глупости и мајмунско-циркуске искежености, која се свакодневно приказује на позиционим сточновашарским медијима наше несрећне земље. Када би Орвел био у стању да види српску политичку сцену, тешко да би могао да поверује рођеним очима, јер његова "анимално товилиште" није више ствар фикције или распаљене маште уметника, већ сушта реалност, отелотворена усред Европе. Српска опозиција се не усуђује да отворено каже српском народу, да је "Студија изводљивости" само једна нова "жвака" за будале, односно, таква ступидност којој тешко да има равне, сем, можда, оне, по злу чувене, "колатералне штете" (лудачко-генијалне синтагме светских разбојника), којом се, крајем деведестих, озваничио почетак сезоне некажњеног лова на српски род. Опозиционо-позициони чопор примата, који и даље размишља ниским челом и црвеним убалеганим дупетом, ипак, својом животињском интуицијом схвата, да се ни по коју цену не сме супроставити глобалним чобанима, јер од таквих зависи да ли ће слободно пасти (харати) српске осмуђене ливаде или ће у јарму (заједно са својим унесрећеним сународницима) теглити плуг нове светске комуне за шаку зоби, а можда и постати делом хашко-карлакурне циркуске шатре, у којој је поменуто црвено дупе (српско свакако) главна атракција.

УДАРНА ПЕСНИЦА

Српска политичка стока (позиционо-опозициона) остаје намерно мутава на тешко брукање (мајмунисање) шефа дипломатије СЦГ, Вука Драшковића, чије понизне (сервилно-дупеувлакачке) изјаве наносе невиђену и непоправљиву штету српској држави и српском народу уопште, ма где да се он налази. Наравно, јасно је и због чега нема озбиљнијих реакција на очигледне издајничке (поданичке) потезе такве животиње, јер, у ствари, Вук (мајмун) је "ударна песница" како оних који се данас налазе на власти тако и оних који претендују да сутра запишавају српски простор својом мокраћом и згађују га властитим изметом. Српски политичари (јадници), размишљајући гузицом, никако нису у стању да схвате да господари никада нису волели улизице и доушнике, мада су их увек користили за прљаве послове. Наравно, у оном часу када им такве сподобе нису потребне, нимало се не двоуме већ их одмах одстрањују, дајући им "награду" какву такав несој и заслужује. Уосталом, сетимо се народне песме: "Кад издаде мене код тебе/ и тебе ће сутра код другога".

ИЗВОДЉИВО ЈЕ... ОВЕНЕ

Његош би рекао: "слатка мама, но би на удицу". Такозвана, "Студија изводљивости" није никакв знак добре воље, којом такозвана Европска Унија "части" Србе и Србију. Само би дресирани и бичем "обучени" мајмун могао у то да поверује. Уколико Савет министара ЕУ и потврди да има намеру да заиста разговара на тему "придружвања" СЦГ Европској штали, тада ће то бити само невешто направљена варалица за сомове. Уследиће нова условљавања и ново упадање Срба у живо блато властите похлепе. С друге стране, уједињена Европа је само сан, утопија некаквих европских ентузијаста (типа Мора и Овена), коју ће њихова стока разбуцати као говече пласт неограђеног сена. Дакле, велики је степен вероватноће, да оног часа, у коме би Србија требало да постане део "цивилизованог" света, уједињене Европе неће ни бити. Сваком нормалном уму морало би бити јасно, да се убијањем националног духа, никада не може остварити цивилизацијски напредак, већ се тако може само ући у нову људску несрећу и страдања огромних размера.

КСУ КУЋА ИЗДАЈЕ

С друге стране, очекивања да ће српска дијаспора успети нешто корисно да уради за свој род, чини се, сасвим су се изјаловила. Другачије и није могло бити, када се под утицајем српских власти (посебно СПО оваца и Вука Драшковића), једна издајничка српска организација (КСУ) ставља у први план. Ко ће коме ако неће свој своме: издајник издајнику, частан човек часном човеку. Нажалост, ових других, изгледа, све мање је међу Србима. За КСУ је најважније да оствари свој дугогодишњи циљ, да све српске организације стави под своју "капу". Како то није успела "милом", сада је одлучила да сама заузме тзв. "кућу српске дијаспоре" у Београду, у којој ће, ето, и друге српске организације имати прилику (под покровитељством и "очинском" бригом КСУ), да искажу своје ставове и задрже властити улизички идентитет. Чини се да друге српске организације још нису озбиљније реаговале на поменуто понижавање од стране власти у Србији и КСУ. Неке од њих, вероватно, једва ће дочекати ту јединствену прилику да се "афирмишу" у сали српско-америчких "конгресмена". Ипак, надајмо се да ће оних часних и достојанствених бити више, те да ће бити у стању да се супроставе погубн oj политици оних којима је лична корист једини мото у животу.

Људи слични Мирославу Ђорђевићу, Вујићевој, Милинковићу, Алечковићевој, Мраовићу и другим челницима КСУ, Српско-америчког конгреса и неких измишљених организација у Европи (КСЕ, КСЕА), огромно су и страшно ругло на лицу српске дијаспоре. То су уштве које не долазе у Србију због добра рођеног народа, већ ту стижу с намером да своју отаџбину опљачкају, а то нам показује и последњи срамотни пример, где КСУ изнајмљује (односно добија на поклон од Вука Драшковића - издајника) простор од неколико стотина квадратних метара у центру Београда, за тричавих 100 евра. Наравно, овде би требало подвући, да се карактеристика лопова и издајника не сме приписивати свим члановима КСУ и Српско-америчког конгреса, јер је сигурно да се ту налазе, највећим делом, поштени и часни Срби, који, нажалост, о правим пљачкашким намерама својих "вођа" ништа не знају. Али, то их сутра неће оправдати нити са њих скинути одговорност за зло и несрећу коју њихова организација доноси српском народу. Зато је на њима, да се коначно пробуде и са кључних позиција у својим организацијама уклоне оне који би и надаље да зарађују на пошасти која уништава Србију деценијама. Коначно, зар није чудно, да једна "уважена" српска организација на америчком континенту, после 14 година свога постојања, броји свега неколико стотина чланова. Упита ли се ико, зашто је то тако? Одговор је јасан: лоповима никада није одговарало велико чланство, јер би то сигурно умањило шансе Ђорђевићу и другим фуњарама, да несметано раде противно интересима своје земље, а за властити џеп.

УМНА ПОДРШКА (С. ТРИФКОВИЋ)

Након свега јасно је због чега ни "студија заводљивости" (на криви пут свакако) ни очигледна издаја српских власти (коју у свој својој ружноћи оличава Вук Драшковић), уопште није тема за КСУ. Интересантно је, да се тиме, изгледа, не намеравају да позабаве ни водећи српски интелектуалци, било да се налазе у Србији или иностранству. Да ли је могуће да су се баш сви продали или, можда, предали? Ни једно ни друго не доликује људима који су стекли репутацију уважених српских интелектуалаца. Узмимо пример Срђе Трифковића, чија је улога у афирмацији КСУ и Српско-америчког конгреса незаобилазна. Иако се не може оспорити да тај човек спада у сам врх српске интелигенције, његово понашање је врло тешко објашњиво. Да ли је могуће да и он узима део плена, који КСУ разбојници годинама убирају са леђа своје сироте браће у отаџбини? Сетимо се његове ватрене подршке Бушу за време председничких избора. Немогуће је претпоставити да Срђа не зна да се империјална политика не може изменити једним изборима. Захваљујући његовим текстовима, многи Срби су почели да са симпатијама гледају на Буша млађега. И шта смо добили Бушовом победом? Исто оно што бисмо имали да је којим случајем победио Кери. Трифковић није јуче стигао "од оваца" да то не би знао и једини логичан закључак јесте, да је то урадио из некакве личне користи. Пљунуо је на себе као интелектуалца и човека уопште. Мада је некада (у Милошевићево доба) знао да "окрпи" Вука Драшковића, данас, када је овај досегнуо врхунац људског бешчашћа, не пада му на памет да "зналачки" анализира профил најгорег српског политичког крпигуза. На уму су му друге "студије", слична оној у јануару ове године, када за свог "љубљеног" Буша, каже " да је умислио да је помазаник самог Провиђења ".

ШТРАНГА ОКО ВРАТА

Несрећна "Студија о изводљивости" личи на оно када вас неко позива у госте, говорећи: "Ви дођите, али ја не знам да ли ћу бити код куће". И заиста, велико је питање докле ћемо се залетати на грубо направљену варалицу, као да смо сомови а не људи. Радујемо се нечему што би могло да деси у току следећих десетак година, а не помишљамо на то да можда земље Србије, уколико се њено разарање настави садашњим темпом, тада неће ни бити. А вероватно ни Европске уније. Потирање духа нације није пут ка новој цивилизацији и свету без граница и кад год се нешто слично покушало да уради, углавном се то завршавало великом несрећом. Мало је вероватно да ће Европска комуна у томе имати више среће. Стога, сва је прилика да ће за десетак година нека друга стара (остарела) нација Европе викати сулудим гласом: "Изводљиво је!", и то у оном часу када себи (баш као данас Србија) буде несвесно стављала конопац око врата.

Душан Вукотић