Влада Србије је, нажалост, институција најобичнијих дрипаца и набигуза, бескрвних, малоумних и спремних на сваку врсту послушности и пасје оданости оним разбојничким круговима у свету и земљи, којима продају своју душу попут припросте уличне проститутке. Мозак им се претворио у измећарски калкулатор са самом једном рачунском операцијом (сабирање) и једном вером (Мамон). Таквим уштвама судбина земље, српског народа и будућност његовог потомства апсолутно ништа не значи. То су у главу изјебани хедонисти, чија се потреба за уживањем свела на слушање музике "златних талира" који директно "с неба" упадају у њихов умни клозет. Они су саставни део оног светског експеримента, који би се могао именовати као комуно-глобално клонирање срећних говноједа. Коначно, то су бешчасне џукеле на ланцу Јуно Монете, чије би лајање и слинављење требало да постане саставни део јединствене васељенско-ан/им/алне музике.
Ругло које се, попут највеће пошасти, раширило српском политичком мишљу, озбиљно прети да у потпуности затре српску државу и народ. На кључним местима у државној власти налазе се нељуди (стока, па и звери), који, овог пута, не комадају само земљу, већ прецизно (систем/ат/ски) разарају сваку здраву и плодну мисао у српском бићу. Циљ је јасан: Србе треба претворити у безличну масу миомирисног мондијалистичког ништавила, односно, у људе без прошлости, порекла и свега онога што човека чини човеком.
Да би се човек одлучио да промени властито име, неопходно је да му се оно постојеће максимално огади. А да би му се оно огадило, потребно је да се такво име повеже са нечим крајње ружним (одвратним); оним што у његовом бићу изазива нелагодност, непријатност и нагон за повраћањем. Слично психо "гешталтовање" се већ прилично дуго примењује над српским народом, свакако, уз помоћ "свемогућих" медија, који се налазе под контролом српске актуелне (издајничко-поданичке) власти и одређених (моћних) криминогено-политичких кругова у иностранству. Дакле, све је управљено ка једној мети - ка черечењу душе једне нације и "добровољном конвертовању" човека (нације) у ништа. Да ли ће Срби на таквом путу властитог поништавања истрајати, не зависи много од самог народа већ од оних људи који су се ставили на његово чело.
Сам министар Вукчевић је једна излапела лојара (по сопственом признању, протерана из Славоније од стране "злих" Срба), те је илузорно очекивати да он учини било шта корисно за земљу Србију. Његови надређени су Вук Драшковић (дипломатско-ушпиљени дроњак из рода примата) и Горгона Даница (стоглава Медуза), пентагонални брачни пар, којима су и памет и срце давно сишли у задњицу. Наравно, од тавих похлепних октопода нимало се не разликују ни други у српској власти, а да је то баш тако потврђује нам здрава логика: с ким си такав си! Антисрпска активност СПО "перјаница" је толико очигледна и "транспарентна", да је не би могао приметити само онај човек коме је из главе одстрањено барем пола мозга. Вуково арлаукање и вукодлачење у (без)умној тмини донекле се и може разумети, јер је он сам себе довео у безизлазну позицију хашког евнуха (безмуда). На главу је ставио "ореол" изрода тако да више нема чега да се боји (сем карла-курнице) нити да се стиди.
Поента свега горе реченог је то, да нико ко се дружи са доказаним изродима, не може имати часне намере у односу на своју земљу порекла и народ од кога је потекао или пре - отпао. КСУ, Мирослав Ђорђевић, Јасмина Вујић и други челници "велике" и "значајне" српске организације у Америци, јасно нам показују да њихов рад никако не може бити у интересу Срба и Србије. Ђорђевић је велики опсенар и хохштаплер - једна умна протеза којом се Стејт Департмент вешто служи у постизању оних циљева на просторима СЦГ који би се тешко могли остварити на други начин (детаљније у чланку "Закукуљена логика Мирослава Ђорђевића"). Нажалост, КСУ је у своје ђавоље кочије успела да упрегне и поједине српске интелектуалце (попут Срђе Трифковића), чији текстови дају целом том српско-америчком "какусу" један привид патриотске оријентисаности. У Србији пак, интелектуалаца готово да и нема или, ако их има, врло их је лако "убедити" да је црно, уствари, бело. Један од таквих скорашњих примера је и наш врсни исламолог Мирољуб Јефтић, који понизно љуби скуте свог америчког брата из бранше.
Просторије у згради Министарства за дијаспору додељене су Мирославу и КСУ пре готово два месеца. Пошто се прве реакције појављују тек данас, да ли то значи да су у Министарству и КСУ веровали да таква "расподела испод руке" никада неће бити откривена? Наравно, нормалном човеку је то сасвим несхватљиво и чини се немогућим. Међутим, поодавно, у једном тренутку, да ли на сајту Министарства или Српске дијаспоре, појавила се кратка вест о усељавању КСУ у "кућу дијаспоре", да би она убрзо била уклоњена. Све нам то указује на крајњу перфидност, поквареност и подмуклост, како самог Министарства тако и Српско-америчког конгреса. Шта рећи на осионост КСУ, која сада "нуди" "своју просторију" другим српским организацијама, које тамо "могу наступати под именом КСУ", а истовремено и "задржати властити идентитет"? Каквог ли само понижења других озбиљних српских друштава! За КСЕ разбојнике све друге српске организације су недозрела деца.
