Interesting, today the Hamburger Abendblatt published an interview with Lilia Shevtsova on the Caucasian crisis issues. Lilia is a "scientist" who teaches at the Institute for international relations in Moscow. At the same time, Shevtsova is a member of the Russian filial of the Carnegie Foundation for International Peace (Washington).
One of the sentences from her interview was very indicative and it reminded me of what Mr. Trifkoviæ said (contrary to facts) about Slobodan Miloševiæ in U.S. News & World Report (November 1990):
"Communist leader Slobodan Milosevic needs outside enemies to halt the erosion of his popularity... "
Namely, Shevtsova has (almost) repeated Trifkovic's words from nineteen years ago:
"Seine Führer wissen deshalb nicht, wie man mit Kompromissen und Konsens umgeht. Dieser russische Staat braucht Feinde zum Überleben."
[..."Its (Russian) leaders do not know how to outflank the compromises and consensus. The Russian state needs enemies to survive!"...]
Maybe someone might have asked Trifkovic what doctrine he followed and who was his idol at the time when he stated that:
"[Trusting] Milosevic is like giving a bloodbank to Count Drakula." The Times (London), Thursday, November 23, 1995, p. 16)."
__________
Иста и слична питања упућивао сам на Трифковићеву адресу... не знам колико пута. Човек једноставно игнорише "боранију". Чак и у оно доба када сам говорио против Трифковићеве "републиканске" кампање, пре четири године (Срђа се тада, да се подсетимо, борио за Буша као да му је овај род најрођенији), Трифковић је остао нем, уваливши ме у ишчашени дијалог са некаквим несрећним Алексом Стојшићем.
Можда грешим, али мислим да су нам интелектуалци типа Трифковића не само нејасни него и опасни, јер с њима никад нисте начисто докле су спремни да иду у одбрани или издаји српских интереса. Сигурно је да је Трифковићево писање о Милошевићу, те далеке 1990. године, било неистинито, па ако хоћете, и издајничко. Заправо, Трифковић је тада лагао, "да су Милошевићу били потребни спољни непријатељи да би остао на власти и да не би изгубио на популарности". Сви ми, који смо живели у то време, знамо да је Милошевић тада имао малтене стопроцентну подршку од стране српског народа, али и приличног дела националних мањина. Ако је то тако, а сигурно је да јесте, који су то онда мотиви, којим се Трифковић руководио, да је био чак спреман да се послужи очигледном (огавном) лажи? Патриотски? Сумњам.
Да се разумемо, ја никада нисам био Милошевићев следбеник. Био сам против његове политике од новембра 1991, када је изговорио "да је неспорно да су Срби и Црногорци два народа", покушавши доцније да се исправи оном блесавом синтагмом, "два ока у глави". Ипак, сматрам да не постоји српски родољуб, нити частан човек уопште, који би могао рећи (поготово 1995, у години невиђеног српског страдања) оно што је Трифковић написао у Лондонском "Тајмсу" - а то је да, "веровати Милошевићу исто је што и дати крв на чување грофу Дракули!"
Тако нешто, сматрам, могу да напишу само људи који су продали душу ђаволу. Наравно, у датом случају јасно је ко је "ђаво" а ко "продана душа", јер уопште није тачно да је Милошевић био човек коме се није могло веровати. Он је, на српску несрећу, држао до своје речи, барем у оном делу када су обећања која је давао Западу била у питању. Када се од њега тражило да затвори границе на Дрини, да ли је он тада изневерио своје западне патроне? Није. Да ли их је изневерио у било којој другој ситуацији. Да ли је мирно прихватио да се прогна више од 300, 000 Срба са својих вековних огњишта у Крајини? Јесте. Да ли је и у једном договору са Западом уопште покушао да не испуни све задате клаузуле? Нажалост, није.
Откуда онда Трифковић нађе тако сликовито поређење? Случајно? Не!
По задатку? Сасвим могуће.
No comments:
Post a Comment