EU-LEX SPECIALIS
Дакле, јасно је, да, гледано са "правне тачке", председник Тадић "куца на отворена врата", јер "тражи" од Еулекса, да ови испуне услове, који су већ одавно "испуњени".
Мисија Еулекс биће прихватљива "под одређеним условима", недавно је изјавио председник Србије. А ти услови су "да мисија Европске уније на Косову буде распоређена на основу одлуке Савета безбедности Уједињених нација, да буде статусно неутрална и да се обавеже да неће примењивати план Мартија Ахтисарија". Наравно, не би било искључено да ЕУ прихвати "услове", које им је "иставио" Борис Тадић, а под којим би исти, наводно, били "прихватљиви" и за Србе. Председник Србије је изгледа заборавио ко је признао нелегалну "државу" Косово и ко је био њен (после САД) најжешћи заговорник, као што је, чини се, сметнуо с ума, да је творац пакленог плана за почетно черечење Србије, баш ових дана, добио (какве ли фарсе!) Нобелову награду за мир! Ако се свему томе дода Мантерово "раз-монтерско" размишљање о даљем осакаћивању српске државе, у коме овај тврди, "да би се формално 'међународно покриће' за размештање Еулекса могло пронаћи у 'доброј вољи' генералног секретара УН - Бан ки Муна. Заправо, Еулекс је, ако то наши домаћи владари (или страни вазали) још не знају, одавно распоређен "у складу са Резолуцијом СБУН 1244", једном ранијом одлуком "банкомуњеног поглавника" УН, кога амерички "монтери" потежу кад год не налазе други начин да свом разбојничком злочињењу дају привид "легалне активности". Дакле, јасно је, да, гледано с "правне тачке", председник Тадић "куца на отворена врата", јер "тражи" од Еулекса, да ови испуне услове, који су већ одавно "испуњени".
Еулекс мисија нема никаквог разлога да не буде "статусно неутрална", како то од њих "славодобитно" захтева председник Србије. Што се већине западних земаља тиче, статус те српске покрајине је одавно решен - по њима, Косово (без одреднице Метохија) је независна држава, са којом Србија, уколико жели да једног дана (ко зна кад?) уђе у ЕУ, мора да успостави "добросуседске односе". Опет, размештање службеника ЕУ на подручју Косова и Метохије, само по себи, представља успостављање протектората над оном "државом", за чију "независност" су се ти исти Европејци "здушно" борили. Такође, да је ЕУ у самом старту предвидела сличан развој догађаја, показује и чињеница, да садашњи шеф Еулекса Ив де Кермабон стално понавља "чињеницу", да мисија ЕУ на Косову нема никакве везе са "статусом", те да је њена улога чисто "техничке природе". Када мало боље размотримо трећи Тадићев "услов", који гласи, да је Еулекс дужан да се обавеже "да неће примењивати план Мартија Ахтисарија", тада ћемо схватити да председник Србије покушава да, бацањем мамца за наивне, сакрије праве мотиве таквог његовог, по Србију срамотног и крајње понижавајућег "предлога". Ахтисаријев план "надгледане независности" нема (званично) никакве везе са доцнијим "самопроглашењем" још једне Албанске "државе" на тлу Балкана од 17. фебруара, када је самопроглашени "председник" самопроглашене "Косова" (Сејдију) изјавио: "Објава независности је жеља народа!".
Овде би, можда, било занимљиво додати, да је британски шеф дипломатије Милибанд предлагао да Косово прогласи независност 4. фебруара, само један дан након другог круга председничких избора у Србији, свакако, као "поклон" новоизабраном "проевропском" вођи српске државе, чија се победа није доводила у питање. ЕУ је све то, ипак, померила за две недеље, не због тога што нису хтеле да још једном, безобзирно и крајње подмукло, понизе Србе, већ због тога, што су сматрале да би било боље да сачекају окончање парламентарних избора у Шпанији, где би признање самопроглашене "државе" Косово могло да изазове озбиљне реакције, посебно међу баскијским сепаратистима. Горњи пример је само делић страшних понижења које је Србија (почев од изручења Слободана Милошевића на Видовдан) доживела од стране бахатих "европских" лидера или Европске Уније као, још увек не сасвим јасно дефинисане,"државне" гигант-творевине.
С друге стране, пре него што је Тадић у интервјуу "Вечерњим новостима" најавио заокрет у српском односу према Еулексу, амерички амбасадор је "запретио", да је српски министар иностраних послова, Вук Јеремић, већ "обећао", да ће Србија "прихватити размештање Еулекса на целој територији Косова". Мантер је ту додао, да је Јеремић такво обећање дао не само њему, него да је то исто учинио и у својим ранијим разговорима са државним секретаром Кондолизом Рајс и Стивеном Хедлијем (саветник за националну безбедност америчког председника). Свакако, јасно је да се са сличниим обећањима, датим таквој велесили није шалити. Сигурно је да је Вук Јеремић рекао то што тврди амерички амбасадор, јер Мантер то не би потегао, а да за то нема необориве доказе, које у сваком часу може да презентује јавности. Вуку Јеремићу, такође, не пада на памет да такву тврдњу демантује (иако он зна да је такво обећање дао у "строгом поверењу" и "загарантованој дискрецији"), пошто му је јасно, да би му се евентуално "играње ватром" могло опасно обити о главу. Могло би се претпоставити, да је исту врсту обећања америчким државницима дао и председник Србије, али, у датом часу, Мантер је проценио да је далеко "опортуније" да се пред "свршен чин" стави шеф српске дипломатије, а да права адреса такве опомене, уствари, буде адреса Бориса Тадића.
Мантерово наметање воље, коју државници банана држава, каква је Србија, морају да следе, свакако, није никаква новост. Наравно, да би вазали били у прилици да до краја испуне оне циљеве, које пред њих Империја поставља, таквима се мора омогућити апсолутна власт у вазалној држави. Пре само који месец, председник Тадић је говорио, да Србија "никада неће прихватити мисију Еулекс", наравно, уз једно велико "али", јер су се његове такве изјаве увек завршавале додатком, да се размештање Еулекса неће прихватити "без одлуке Савета безбедности УН". Данас, пак, Тадић каже, да људи, који не схватају, да је сарадња с Еулексом могућа, сигурно не спадају у оне који су у стању да јасно расуђују и да су то они који су се "посвађали с логиком". Наизглед, човек је привидно у праву, јер "не прихватити нешто без одлуке СБ" или "прихватити то исто са одлуком СБ", могло би да се сведе на једно те исто. Ипак, "ситна" дистинкција између поменута два исказа, није баш тако безначајна, како би то Борис Тадић желео да прикаже српској јавности. Огромна је разлика између прилога "никада" и "некада", јер исказ "никада нећемо прихватити без..." обавезује пријатеље српске државе (првенствено Русију) да "никада" не дозволи да таква одлука прође у Савету Безбедности; у супротном, ако се каже, "прихватићемо то уз одлуку СБ...", тада су они, који би желели да помогну Србији у очувању властите територијалне целовитости, лишени сваке обавезе и одговорности, уколико се сложе са оним против чега сама држава Србија не устаје одлучно и бескомпромисно.
Srpska Zora Bela
Дакле, јасно је, да, гледано са "правне тачке", председник Тадић "куца на отворена врата", јер "тражи" од Еулекса, да ови испуне услове, који су већ одавно "испуњени".
Мисија Еулекс биће прихватљива "под одређеним условима", недавно је изјавио председник Србије. А ти услови су "да мисија Европске уније на Косову буде распоређена на основу одлуке Савета безбедности Уједињених нација, да буде статусно неутрална и да се обавеже да неће примењивати план Мартија Ахтисарија". Наравно, не би било искључено да ЕУ прихвати "услове", које им је "иставио" Борис Тадић, а под којим би исти, наводно, били "прихватљиви" и за Србе. Председник Србије је изгледа заборавио ко је признао нелегалну "државу" Косово и ко је био њен (после САД) најжешћи заговорник, као што је, чини се, сметнуо с ума, да је творац пакленог плана за почетно черечење Србије, баш ових дана, добио (какве ли фарсе!) Нобелову награду за мир! Ако се свему томе дода Мантерово "раз-монтерско" размишљање о даљем осакаћивању српске државе, у коме овај тврди, "да би се формално 'међународно покриће' за размештање Еулекса могло пронаћи у 'доброј вољи' генералног секретара УН - Бан ки Муна. Заправо, Еулекс је, ако то наши домаћи владари (или страни вазали) још не знају, одавно распоређен "у складу са Резолуцијом СБУН 1244", једном ранијом одлуком "банкомуњеног поглавника" УН, кога амерички "монтери" потежу кад год не налазе други начин да свом разбојничком злочињењу дају привид "легалне активности". Дакле, јасно је, да, гледано с "правне тачке", председник Тадић "куца на отворена врата", јер "тражи" од Еулекса, да ови испуне услове, који су већ одавно "испуњени".
Еулекс мисија нема никаквог разлога да не буде "статусно неутрална", како то од њих "славодобитно" захтева председник Србије. Што се већине западних земаља тиче, статус те српске покрајине је одавно решен - по њима, Косово (без одреднице Метохија) је независна држава, са којом Србија, уколико жели да једног дана (ко зна кад?) уђе у ЕУ, мора да успостави "добросуседске односе". Опет, размештање службеника ЕУ на подручју Косова и Метохије, само по себи, представља успостављање протектората над оном "државом", за чију "независност" су се ти исти Европејци "здушно" борили. Такође, да је ЕУ у самом старту предвидела сличан развој догађаја, показује и чињеница, да садашњи шеф Еулекса Ив де Кермабон стално понавља "чињеницу", да мисија ЕУ на Косову нема никакве везе са "статусом", те да је њена улога чисто "техничке природе". Када мало боље размотримо трећи Тадићев "услов", који гласи, да је Еулекс дужан да се обавеже "да неће примењивати план Мартија Ахтисарија", тада ћемо схватити да председник Србије покушава да, бацањем мамца за наивне, сакрије праве мотиве таквог његовог, по Србију срамотног и крајње понижавајућег "предлога". Ахтисаријев план "надгледане независности" нема (званично) никакве везе са доцнијим "самопроглашењем" још једне Албанске "државе" на тлу Балкана од 17. фебруара, када је самопроглашени "председник" самопроглашене "Косова" (Сејдију) изјавио: "Објава независности је жеља народа!".
Овде би, можда, било занимљиво додати, да је британски шеф дипломатије Милибанд предлагао да Косово прогласи независност 4. фебруара, само један дан након другог круга председничких избора у Србији, свакако, као "поклон" новоизабраном "проевропском" вођи српске државе, чија се победа није доводила у питање. ЕУ је све то, ипак, померила за две недеље, не због тога што нису хтеле да још једном, безобзирно и крајње подмукло, понизе Србе, већ због тога, што су сматрале да би било боље да сачекају окончање парламентарних избора у Шпанији, где би признање самопроглашене "државе" Косово могло да изазове озбиљне реакције, посебно међу баскијским сепаратистима. Горњи пример је само делић страшних понижења које је Србија (почев од изручења Слободана Милошевића на Видовдан) доживела од стране бахатих "европских" лидера или Европске Уније као, још увек не сасвим јасно дефинисане,"државне" гигант-творевине.
С друге стране, пре него што је Тадић у интервјуу "Вечерњим новостима" најавио заокрет у српском односу према Еулексу, амерички амбасадор је "запретио", да је српски министар иностраних послова, Вук Јеремић, већ "обећао", да ће Србија "прихватити размештање Еулекса на целој територији Косова". Мантер је ту додао, да је Јеремић такво обећање дао не само њему, него да је то исто учинио и у својим ранијим разговорима са државним секретаром Кондолизом Рајс и Стивеном Хедлијем (саветник за националну безбедност америчког председника). Свакако, јасно је да се са сличниим обећањима, датим таквој велесили није шалити. Сигурно је да је Вук Јеремић рекао то што тврди амерички амбасадор, јер Мантер то не би потегао, а да за то нема необориве доказе, које у сваком часу може да презентује јавности. Вуку Јеремићу, такође, не пада на памет да такву тврдњу демантује (иако он зна да је такво обећање дао у "строгом поверењу" и "загарантованој дискрецији"), пошто му је јасно, да би му се евентуално "играње ватром" могло опасно обити о главу. Могло би се претпоставити, да је исту врсту обећања америчким државницима дао и председник Србије, али, у датом часу, Мантер је проценио да је далеко "опортуније" да се пред "свршен чин" стави шеф српске дипломатије, а да права адреса такве опомене, уствари, буде адреса Бориса Тадића.
Мантерово наметање воље, коју државници банана држава, каква је Србија, морају да следе, свакако, није никаква новост. Наравно, да би вазали били у прилици да до краја испуне оне циљеве, које пред њих Империја поставља, таквима се мора омогућити апсолутна власт у вазалној држави. Пре само који месец, председник Тадић је говорио, да Србија "никада неће прихватити мисију Еулекс", наравно, уз једно велико "али", јер су се његове такве изјаве увек завршавале додатком, да се размештање Еулекса неће прихватити "без одлуке Савета безбедности УН". Данас, пак, Тадић каже, да људи, који не схватају, да је сарадња с Еулексом могућа, сигурно не спадају у оне који су у стању да јасно расуђују и да су то они који су се "посвађали с логиком". Наизглед, човек је привидно у праву, јер "не прихватити нешто без одлуке СБ" или "прихватити то исто са одлуком СБ", могло би да се сведе на једно те исто. Ипак, "ситна" дистинкција између поменута два исказа, није баш тако безначајна, како би то Борис Тадић желео да прикаже српској јавности. Огромна је разлика између прилога "никада" и "некада", јер исказ "никада нећемо прихватити без..." обавезује пријатеље српске државе (првенствено Русију) да "никада" не дозволи да таква одлука прође у Савету Безбедности; у супротном, ако се каже, "прихватићемо то уз одлуку СБ...", тада су они, који би желели да помогну Србији у очувању властите територијалне целовитости, лишени сваке обавезе и одговорности, уколико се сложе са оним против чега сама држава Србија не устаје одлучно и бескомпромисно.
Srpska Zora Bela