EU-LEX SPECIALIS

EU-LEX SPECIALIS

Дакле, јасно је, да, гледано са "правне тачке", председник Тадић "куца на отворена врата", јер "тражи" од Еулекса, да ови испуне услове, који су већ одавно "испуњени".


Мисија Еулекс биће прихватљива "под одређеним условима", недавно је изјавио председник Србије. А ти услови су "да мисија Европске уније на Косову буде распоређена на основу одлуке Савета безбедности Уједињених нација, да буде статусно неутрална и да се обавеже да неће примењивати план Мартија Ахтисарија". Наравно, не би било искључено да ЕУ прихвати "услове", које им је "иставио" Борис Тадић, а под којим би исти, наводно, били "прихватљиви" и за Србе. Председник Србије је изгледа заборавио ко је признао нелегалну "државу" Косово и ко је био њен (после САД) најжешћи заговорник, као што је, чини се, сметнуо с ума, да је творац пакленог плана за почетно черечење Србије, баш ових дана, добио (какве ли фарсе!) Нобелову награду за мир! Ако се свему томе дода Мантерово "раз-монтерско" размишљање о даљем осакаћивању српске државе, у коме овај тврди, "да би се формално 'међународно покриће' за размештање Еулекса могло пронаћи у 'доброј вољи' генералног секретара УН - Бан ки Муна. Заправо, Еулекс је, ако то наши домаћи владари (или страни вазали) још не знају, одавно распоређен "у складу са Резолуцијом СБУН 1244", једном ранијом одлуком "банкомуњеног поглавника" УН, кога амерички "монтери" потежу кад год не налазе други начин да свом разбојничком злочињењу дају привид "легалне активности". Дакле, јасно је, да, гледано с "правне тачке", председник Тадић "куца на отворена врата", јер "тражи" од Еулекса, да ови испуне услове, који су већ одавно "испуњени".

Еулекс мисија нема никаквог разлога да не буде "статусно неутрална", како то од њих "славодобитно" захтева председник Србије. Што се већине западних земаља тиче, статус те српске покрајине је одавно решен - по њима, Косово (без одреднице Метохија) је независна држава, са којом Србија, уколико жели да једног дана (ко зна кад?) уђе у ЕУ, мора да успостави "добросуседске односе". Опет, размештање службеника ЕУ на подручју Косова и Метохије, само по себи, представља успостављање протектората над оном "државом", за чију "независност" су се ти исти Европејци "здушно" борили. Такође, да је ЕУ у самом старту предвидела сличан развој догађаја, показује и чињеница, да садашњи шеф Еулекса Ив де Кермабон стално понавља "чињеницу", да мисија ЕУ на Косову нема никакве везе са "статусом", те да је њена улога чисто "техничке природе". Када мало боље размотримо трећи Тадићев "услов", који гласи, да је Еулекс дужан да се обавеже "да неће примењивати план Мартија Ахтисарија", тада ћемо схватити да председник Србије покушава да, бацањем мамца за наивне, сакрије праве мотиве таквог његовог, по Србију срамотног и крајње понижавајућег "предлога". Ахтисаријев план "надгледане независности" нема (званично) никакве везе са доцнијим "самопроглашењем" још једне Албанске "државе" на тлу Балкана од 17. фебруара, када је самопроглашени "председник" самопроглашене "Косова" (Сејдију) изјавио: "Објава независности је жеља народа!".

Овде би, можда, било занимљиво додати, да је британски шеф дипломатије Милибанд предлагао да Косово прогласи независност 4. фебруара, само један дан након другог круга председничких избора у Србији, свакако, као "поклон" новоизабраном "проевропском" вођи српске државе, чија се победа није доводила у питање. ЕУ је све то, ипак, померила за две недеље, не због тога што нису хтеле да још једном, безобзирно и крајње подмукло, понизе Србе, већ због тога, што су сматрале да би било боље да сачекају окончање парламентарних избора у Шпанији, где би признање самопроглашене "државе" Косово могло да изазове озбиљне реакције, посебно међу баскијским сепаратистима. Горњи пример је само делић страшних понижења које је Србија (почев од изручења Слободана Милошевића на Видовдан) доживела од стране бахатих "европских" лидера или Европске Уније као, још увек не сасвим јасно дефинисане,"државне" гигант-творевине.

С друге стране, пре него што је Тадић у интервјуу "Вечерњим новостима" најавио заокрет у српском односу према Еулексу, амерички амбасадор је "запретио", да је српски министар иностраних послова, Вук Јеремић, већ "обећао", да ће Србија "прихватити размештање Еулекса на целој територији Косова". Мантер је ту додао, да је Јеремић такво обећање дао не само њему, него да је то исто учинио и у својим ранијим разговорима са државним секретаром Кондолизом Рајс и Стивеном Хедлијем (саветник за националну безбедност америчког председника). Свакако, јасно је да се са сличниим обећањима, датим таквој велесили није шалити. Сигурно је да је Вук Јеремић рекао то што тврди амерички амбасадор, јер Мантер то не би потегао, а да за то нема необориве доказе, које у сваком часу може да презентује јавности. Вуку Јеремићу, такође, не пада на памет да такву тврдњу демантује (иако он зна да је такво обећање дао у "строгом поверењу" и "загарантованој дискрецији"), пошто му је јасно, да би му се евентуално "играње ватром" могло опасно обити о главу. Могло би се претпоставити, да је исту врсту обећања америчким државницима дао и председник Србије, али, у датом часу, Мантер је проценио да је далеко "опортуније" да се пред "свршен чин" стави шеф српске дипломатије, а да права адреса такве опомене, уствари, буде адреса Бориса Тадића.

Мантерово наметање воље, коју државници банана држава, каква је Србија, морају да следе, свакако, није никаква новост. Наравно, да би вазали били у прилици да до краја испуне оне циљеве, које пред њих Империја поставља, таквима се мора омогућити апсолутна власт у вазалној држави. Пре само који месец, председник Тадић је говорио, да Србија "никада неће прихватити мисију Еулекс", наравно, уз једно велико "али", јер су се његове такве изјаве увек завршавале додатком, да се размештање Еулекса неће прихватити "без одлуке Савета безбедности УН". Данас, пак, Тадић каже, да људи, који не схватају, да је сарадња с Еулексом могућа, сигурно не спадају у оне који су у стању да јасно расуђују и да су то они који су се "посвађали с логиком". Наизглед, човек је привидно у праву, јер "не прихватити нешто без одлуке СБ" или "прихватити то исто са одлуком СБ", могло би да се сведе на једно те исто. Ипак, "ситна" дистинкција између поменута два исказа, није баш тако безначајна, како би то Борис Тадић желео да прикаже српској јавности. Огромна је разлика између прилога "никада" и "некада", јер исказ "никада нећемо прихватити без..." обавезује пријатеље српске државе (првенствено Русију) да "никада" не дозволи да таква одлука прође у Савету Безбедности; у супротном, ако се каже, "прихватићемо то уз одлуку СБ...", тада су они, који би желели да помогну Србији у очувању властите територијалне целовитости, лишени сваке обавезе и одговорности, уколико се сложе са оним против чега сама држава Србија не устаје одлучно и бескомпромисно.


Srpska Zora Bela

Отпушавање запуш(т)ене коминтерновске памети

Да ли је несрећни Сава Видановић свестан своје јадне, бесрамне улоге у ширењу лажи и клеветању људи без доказа.

Пре само четири дана, 9. октобра о.г., Видановић је написао следеће: Неоспорне су заслуге и способности, како Јањица тако и Милатовица и да треба да схвате да је слога и јединство изнад лицних конфликата." Само два дана касније, Видановићу се изненада упалила сијалица: "Да ли си се икада запитао засто је Петар Милатовиц иступио тако против оних Срба".

А шта се ту уистину десило? Како то да се, у само два дана, Јанић, од "способног и заслужног" Србина трансформише у "денунцијанта" најгорег типа? Одакле Сави (или било ком човеку на свету) смелост, да некога назива клеветником или цинкарошем, а да за то не изнесе ниједан доказ, којим би ту своју тврдњу могао да поткрепи? У најбољем коминтерновско-бољшевичко-терористичко-џихадлијском маниру, Сава је одлучио да послуша инструкције, које је у времену од 9-11 октобра добио од комесара Петра Милатовића.

А Петар, нашавши се и небраном грожђу, није имао друге (побогу, утећи ће му и оно мало преосталих "сарадника") већ да измисли некакву причу, којом би се његово примитивно понашање могло објаснити. Наравно, требало му је неколико месеци, да би му коначно "планула" сијалица, те да би смислио нешто јако паметно. Такву, ненаданом срећом обасјану "врхунску тајну" (којом ће запушити уста свим српским "издајницима", "доушницима", "потказивачима", "достављачима" и осталим "нитковима" и "никоговићима"), Милатовић је чувао као "очи у глави", да би, ето, дочекао дан, у коме ће, преко једне "врхунски интелигентне" персоне, по имену - Сава Видановић - ту своју "ТАЈНУ ИСТИНУ" саопштити "урби ет орби".

Сада свако може да види да Сава Видановић није само "врхунски" неописмењен, већ и да га је његова "врхунска памет" недвосмислено кандидовала за место "врхунског" српског харлекина, на харлекинијади, коју (а да и не знају) режирају "врхунски доктори", уз "асистенцију" оних који "врхунски све знају"; свакако, под будним оком "врхунски" оштрог "острошког пера" и још "оштријег" Милединог, "врхунско-едипално-комплексног, блебетања".

То што Сава Видановић пати од осећања ниже вредности, само по себи, није некаква мана, ако човек остане у средини у којој би његови квалитети могли да дођу до изражаја. Природа се углавном труди да ствари постави на своје место. Људи се однекуд сами групишу у друшва у којима ће им бити пријатно. Али, невоља настаје у часу, када се "врхунски чобани" нађе у друштву "врхунских доктора". Тада то бива непријатност за обе "врхунске" стране, које не знају о чему би уопште могле да разговарају.

Замислимо чобанина, који би се мешао у медицину или лекара који би покушавао да чобанину објасни како се чувају овце (или говеда без копита!). По својим "врхунским" психофизичким квалитетима, Сава Видановић би, на пример, могао бити "врхунски експерт" у ланцу производње пива - "врхунски" би контролисао да ли су флаше до "врха" (да не кажемо "врхунски") напуњене и да ли су ваљано запушене, наравно, "врхунским" чеповима (запушачима или затвараћима). И све би било у реду, барем до оног часа, у коме би се, евентуално, дознала ИСТИНА, да такав "контролор запушача" (чепова) крадомице отпушава (отчепљује) чепове (запушаче), које је, претходно, "врхунски" запушио (зачепио).

Наравно, ни сам процес "отпушавања" (отчепљивања) не би морао, сам по себи, да буде лош, уколико се поменути "отчепљивач" (отпушивач) не би жешће "навукао" на отпушену (отчепљену) садржину "врхунски" отчепљене (отпушене) боце. Главни проблем би се појавио онда, када би наш "врхунски" отчепљивач (отпушивач) "врхунско" зачепљеног" (запушеног) пива, након "зачепи-отчепи" активности (запушно-отпушног рада), почео да говори све најгоре о људима, о којима је причао све најбоље пре него што се чеп (запушач), сам од себе, неконтролисано "врхунски" отчепио" (отпушио).

Но, пустимо чепове (запушаче) и вратимо се у сурову реалност. Након "објашњења", које је Видановић упутио на српске форуме, намеће се питање, да ли би Сава исто тако поверовао, ако би му Петар Милатовић, свечано и под заклетвом, саопштио, како његову (Савину) жену крешу не само најбољи пријатељи, већ и камионџије, које ова, у слободном времену (док Сава отпушава запушену памет), "лови" по паркинзима и "стајалиштима" поред пута?

Откада сам ступио на интернет и од када се ломатам по српским дискусионим групама, још нисам чуо ништа ружније нити одвратније, од Видановићевог ненаданог "сазнања", да је дојучершњи "заслужни и способни" Србин, преко ноћи, обрнуо "ћурак" и трансформисао се у "потказивача" и моралну "ништарију", којој свака шуша (Милатовићевог несоја) може некажњено да изговори сваку увреду која јој падне на памет.

Дакле, крајње је време да се господа, која се појављује са својим чланцима на сајту "Истина", добро преиспита и схвати, да човек који држи до себе, до свог образа и части, никако не би смео да се нађе у друштву оних, који су спремни да месецима (а без иједног јединог доказа) опањкавају, блате и вређају оне који им, из неког личног разлога, нису по вољи. Једно је јасно, након текста под насловом: "Нећемо кловнове, хоћемо умове" (одавде се може видети да аутор ових редова није направио такву поделу, како му, подмукло, подмеће "запушни отпушивач", Сава Видановић), на страницама интернет портала "Истина" (то је јасно сваком човеку који иоле уме да мисли), остаће само КЛОВНОВИ Миледи и Милата.

Виданова видна обневиделост

http://vukotic.atspace.com/vidan.htm
Извесни господин Видановић пише тако као да управо покушава да се ослободи тешког мамурлука. Ако конзумира алкохол, мислим да би било крајње време да размисли о последицама које би "дринкање" могло да остави на његову способност да правилно и правовремено доноси своје судове.Уколико не пије, тада је ствар далеко озбиљнија. У том случају, мислим да не би било лоше да Видановић посети доброг психолога (Миледи, на пример), који ће бити у стању да разреши, не само тајну "буздована Краљевића Марка", већ и "клупко едипалних комплекса", који су се, с годинама, опасно наталожили и замрсили у катакомбама Видановог, вишедеценијским претераним умовањем девастираног, "можданог лавиринта".
  
  Ко год погледа доњи Видановићев текст, видеће да он понајвише личи фризури некакве ознојане даме, која је управо сишла с пласта сена, на коме ју је пуна два сата "теслимио" један, здраво-квргави, сеоски мангаш. Заправо, Сава је у такву смршену "власуљу" скркао све што је имао да каже. Сручио је све своје збркане мисли у један једини параграф, насилно их углављујући, малтене, преко једне целе, густо куцане стране. Рачунао је ваљда да све те његове "длаке без језика" могу тако накривљено да стоје и без употребе било каквог "учвршћивача". Разлика између главе поменуте "даме" и Видановићеве главобитности је у томе, што нашој "избумпсаној" госпођи/ци никада не би пало на памет да се врати у "град", а да претходно сваку своју длаку не доведе у ред; док наш "етерски" о/гласник Сава није у стању да види огроман разбуцани пласт, како букти, котрљајући се с врха његове надобудне тиквине.
  
  Поента је у томе да је Сава Видановић, човек који једва да познаје слова на тастатури, нашао смелости да прича о некаквој "интелектуалној елити" и "докторима", као да се он сам ту у нешто разуме. Уствари, његов мали, жалосни его - исфрустриран довољном количином памети која га непрекидно опомиње да је далеко од онога што је себи однекуд зацртао као циљ; те да чак и у својим очима постаје све безвреднији - под старе дане му се враћа као бумеранг, кварећи му ону имагинарну "умну фризуру", какву је, целог свог бедног живота (у осами и часовима несврсисходне доколице), самозадовољно замишљао на својој у/жбуњено узбуњеној г/лобањи.
  
  Наравно, проблем није само у Савином, као од клизишта одваљеном параграфу, који је својом нарушеном естетиком убио готово сваку жељу да се човек озбиљније упусти у потрагу за евентуалним Видановим затрпаним мисаоним богазима. Чим човек баци поглед на ту неуобичајено унеобличену хрпу изметену из Савиног кефала, постаје јасно да се доле, у најдубљој дубини поменутог смета, не налази ништа што би завређивало и најмању људску пажњу. Опет, са друге стране, то што уистину, у нармалном свету, није вредно једне једине умне искре, у српском случају, зачудо, почиње да се пробија у први план.
  
  У српском свету политичког организовања (како у матици тако и у расејању) на кључна места, са којих се може утицати на будућност целе српске нације, засели су пробисвети, хуље, јебиветри и авантуристи свакојаких боја. Такви се никада не би могли учврстити (мада су такви углавном веома... то јесте, диајаболично интелигентни) у својим седлима да није "корисних" интелектуалних идиота, типа новинара Стојадиновића, Бујошевића или некаквих полуобразованих "политичких аналитичара", чији је задатак да унесу довољну количину пометње у народ, како би ствари и даље текле онако како су то "владари" замислили у својим подземним пештерама.
  
  Што се пак расејања тиче, ту се у последње време, поред легендарних, Симе Мраовића и Миле Алечковић, појавило још неколико нових "интелектуалних помагача", попут бечког "шрифтштелера" Петра Милатовића, омнипацифичког гусара Зорана Јовичића или самоубризгавајућег канадског радио-Србина Саве Видановића, који имају задатак да у корену сасеку сваку могућност једног смисленог и сврсисходног организовања Срба на тлу Европе. Наравно, ове интелектуалне "пчелице" раде за интерес једне групе КСУ/СНО америчких Срба, који деценијама паразитирају на телу њихове рањене и тешко оболеле "мајке" Србије.
  
  У светлу горе наведених активности дијаспорних (поред неспорних домаћих) пљачкаша, може се јасније видети позадина, због које је, пре неколико месеци, без икаквог споља видљивог повода, покренута једна од, до сада, најоштријих и најпримитивнијих кампања против Николе Јанића, председника Српског савеза (Шведска). Једно је сигурно, да се, по нискости и подлости, Милатовићевом нападу на Николу Јанића, тешко може наћи поређење и у најзаосталијим друштвима. Таква безочност је "видно промакла" Видановом оку и он ту ниједном речју није покушао да "измири браћу", нити му је пала на памет "српска слога", коју сада, како видимо, здушно заговара.
  
  Наравно, могуће је да Видановић није имао никаквих других мотива да поступи на начин како је то учинио, сем жеље да његови безвредни текстови и сутра освану на "значајном" Милатовићевом сајту. Опет, са друге стране, ако се узме у обзир да је Видановић (како сам тврди) некакав уредник на српском радију у Канади, тада се ни његова улога у опште српском збуњивању никако не би смела занемарити. Чињеница је да тај човек није одговорио ни на једно питање које сам му у ранијој поруци упутио, а једно од најважнијих је, свакако, зашто се није позивао на "братску слогу" у месецима када је Милатовић испаљивао отровне стреле на Николу Јанића, иако му овај за то није дао никаквог повода нити му је ишта одговарао. Дакле, ту није било никаквог (како је Видановић констатовао) "сукоба", јер је онај који је атаковао (Милатовић) то чинио месецима, пре него што је мета таквог нељудског напада (Јанић) био принуђен да реагује. Насилник и онај који је "објект" насиља никако не могу бити изједначени; то зна сваки иоле разуман човек. Насилник и жртва насиља никако не могу бити тема некакве приче о "помирењу". Где то још има у цивилизованом свету да се огољено насиље легитимише као "равноправна" страна у било каквом "суочавању" са нормалним (нормираном и опште прихваћеним) видом људског понашања?
  
  Душан Вукотић
  
  П.С.
  Доле у прилогу је моја ранија порука са питањима на која никада није добијен директан одговор.
  __________________________________________________________________
  
  Није ми јасно, господине Видановићу, шта вам то значи када кажете "лидери врхунског српског расејања"? Да ли је ту реч о томе да сте ви делимично заборавили српски језик или сматрате да имамо "врхунско српско расејање", као контраст некаквом другом, које бисмо, по оваквој вашој класификацији, могли да сврстамо у "расејање на дну". Или сте можда малчице покушали да се додворите одређеном појединцу ("врхунском лидеру српског расејања"), на сличан "мојсијевски" начин како је то недавно учинила српска Миледи - Мила Алечковић-Николић-Батаљ?
  
  Ви овде лепо зборите , тражећи да Срби престану да се међусобно сукобљавају, вређају и деле на, како велите, "патриоте и издајнике". Са своје стране, ја бих одмах могао да станем иза вашег апела за "српску слогу", да није једног вашег несхватљивог "превида", односно, несхватљиве недоследности ваших порука и ваших дела, којих бисте морали бити свесни.
  
  Наиме, ви сте се усудили да Србима упутите позив (или савет?) за "јединство" и "слогу" са страница једне интернет новине, чији је власник/уредник, недељама и месецима бљувао отров по појединцима, како из расејања тако и из матице. Ако имало држите до вашег образа и части, било би неопходно да нам објасните, како то да сте се усудили да свој "мировни апел" још упутите на форум "Србија међу шљивама", чијег је модератора, ваш (претпостављам) "врхунски српски лидер" извређао на најгори и наприземнији начин.
  
  Зачудо, ви сте тада остали неми, не марећи за чињеницу да нам човечност/пристојност налаже да увек станемо у одбрану основних људских и демократских права, до којих је модерна цивилизација до данас дошла, а којих се сваки човек који држи до себе ни по коју цену не би смео одрећи. Вас тада није занимала ни правда, ни истина, ни разумевање, ни слога, ни љував, нити било шта што је везано за људскост, част или достојанство. Никола Јанић је са тог истог сајта нападан месецима, а да ви нисте нашли за сходно да барем једном речју покушате да стишате беснило, које је пунило ступце новине, која се чак дрзнула да носи име "Истина".
  
  Сасвим ненадано, пробудили сте се и однекуд схватили да је дошло време да крикнете "из бијела грла": Слога је у интересу Срба! Као да постоји Србин на планети коме то није јасно? Али, нажалост, није мали број Срба имају друге, па и супротне мотиве, док здушно извикују пароле против српске неслоге. Да ваше речи нису упућене са сајта, који је лажима успео да придобије приличан број часних српских интелектуалаца, чија истина је евидентна, ја бих можда поверовао да сте ваш апел упутили искрено, од срца.
  
  Коначно, сваки онај српски човек ("интелектуалац" или "обичан смртник"), који је боравио и остављао своје чланке на поменутим интернет страницама, а који, након беспримерног и крајње нецивилизованог понашања уредника тих електронских новина, наставља да ту објављује своје текстове као да се ту ништа страшно није догодило, заслужује да буде презрен као биће без части и људског достојанства.
  
  Душан Вукотић

Напредњачко-домаћинско газдовање

Циљ у рукаву

Томислав Николић је све своје "напредне" наде положио на "кеца у рукаву" - Александра Вучића. Слично размишљају и остали СРС "ренегати". На питање новинара, да ли би "напредњаци" прихватили Вучића као свог будућег шефа, Божидар Делић је, генералски одсечно (овог пута, зачудо, чак и не заплакавши), громко одвратио: "Што да не!?". Таквим "војно-стратешким" одговором послужила се и Јоргованка von Табаковић, док су остали "напредњаци" одустали од такве "милитаристичке тактике", послуживши се, старом, добро знаном, амбиваленцијом "анти-про-ратне" дипломатске закукуљености. У односу на српске војно-политичке ћифтинске стратеге, Клаузевиц и Макијавели су пуки аматери, који нису имали појма ни шта је то рат, нити политика.

Устоличење заменика

Заправо, шта би најава Томислава Николића ("... председник будуће Српске напредне странке можда ће бити и Александар Вучић"), у својој неизреченој суштини, могла да значи? Да ли је то Тома, будући да је готово пуне две деценије био "заменик", одједном изгубио "самопоуздање" и "престравио" се пред помисли да би он сам могао да се нађе на челу једне озбиљне српске политичке странке? Или је и ту реч о горе поменутој "војној тактици"? Када би некако могао, Тома се никако не би облачио за предстојећу "свадбу", већ би радо остао у старим "гаћама" вечитог заменика, односно, радо би, ако је икако могуће, да (п)остане заменик самоме себи.

Испијена млада

Очигледно, "испијање" заједничке Николић-Вучић "кафице" морало је бити утаначено. Млада је изгубила живце слушајући младожењине "инцестуозне" приче, сличне онима "ко је коме отац", као и тврдњама старог "женика" како је млада већ "затруднела", те да јој нема друге - или ће у Томину "напредну колибу" или... у "сигурну" кућу! На састанку у "Биг булу", непосредно пре часа у коме их је папарацо камера "упуцала", млада је жучно протествовала, сикћући на младожењу: "Мислиш да ја не знам шта ти причаш около?" И то, замислите само, сада, док се њихово будуће "чедо" још није ни зањихало. "Али", бранио се младожења, "драга, ти добро знаш да нас двоје не можемо једно без другога". "Ипак", нећкала се млада, "пре него што те опет прихватим у своје наручје, мораш да "демантујеш" да си ме ти направио. Побогу, човече, зар хоћеш да нашем детету сутра будеш и отац и деда?"


Заједничко газдовање

Шепурећи се као расплодни бик, Тома је славодобитно изашао из "Биг була". Млада је пристала да се врати у његову новонаправљену колибу и да припаше кецељу, онако како то српској невести, у "домаћинској кући", доликује; истина, под малим условом - да на тој истој кецељи, великим словима буде написано - ГАЗДА. "Може она да мисли шта хоће", развукао је младожења уста од ува до ува, "српски сељаци добро знају да разликују газду од кецеље!"

Реанимација Аждаје

Тома не жели да има непријатеље. Или, ако се, не дај Боже, и појаве непријатељи, он их неће тако звати, јер ће тиме "цивилизованој" Европи представити сву "топлину" своје српско-сељачко-словенске "добродушности". "Сви моји непријатељи", високоумно је закључио, "од данас су моји супарници!" Наравно, као и сваки младожења, Тома сања о "белим дворима, које ће у кратком часу подигнути за себе, своју "рекурентну" младу и своју унук-децу. А до таквих двора, као стари Big Wolf, Тома добро зна, најлакше се стиже "до-дворавањем". Коме? Па, онима који су направили и њега и младу и све друго што је "напредно" у Србији и ван Србије. Додвориће се оним "монтерима" наше стварности, који " ничу" као гљиве после кише, у временима пре Светог Георгија а после Аждахе.

Миледина commedia dell'arte (кловнови Миле Алечковић)

Божји прст

Ових дана, на сајту "Истина", чији је власник Петар Милатовић, појавио се текст некаквог Оливера Вуловића (како тврде, новинар из Београда), под необичним насловом "Нећемо кловнове, хоћемо умове". Наравно, читаоци који су у дужем временском периоду пратили оно што се збива на страницама електронског издања новине "Истина", морали су приметити, да сви они, који се тамо појављују са својим "писанијем", морају да нашврљају по неколико афирмативних реченица у корист "српског Мојсија" (Петра Милатовића). Откако га је "српска Миледи" (Мила Алечковић) узела под своје, као најновијег кандидата, не само за "пророка" већ и за "српског Арамиса", Милатовићево самопоуздање нарасло је од Острога до Östereich-а, преко далеког "штапом растављеног" Црвеног Мора, па све до Петрових "закључаних" врата иза којих се "славодобитно" распрострла "Небеска Србија". Милатовић је сазнао да је мио-арамисни "пророк" оног дана, када му је Миледи "открила", да се, у часу док је он декламовао најновији "српски декалог", изнад бечког "проломљеног" неба појавио крст од два укрштена млаза небеских птица, накљуканих ватром моћног керозина [погледајте слику "крста" изнад центра Беча, који се, "Божјом вољом (!?)", појавио на небу "у току говора Петра Милатовића Острошког"].

Уједање наситно

Ипак, млађани Вуловић, пре него што је спевао немушти панегирик "српском" јуродивом Мозесу, знајући за ред, прву захвалност упућује оној гаталици, која је Мојсија Милатовића учинила "пророком". Некаквим "левацима" (а богме и дешњацима) у Француској, каже Оли, буквално се тресу гаће, када их Миледи ошине својим косим српско-о-батаљ(е)ним оком, у које се, са Кинеског зида, улила сва силина великог лаоцеовског потока и јингјанговског ("дај-да-ја-сама дадаишем") животног елана. Вуловић зна да није лако ући у друштво Милединих "мускетара", та да поред хвалоспева Мили и Мојсију Милатовићу, обавезно мора својим бритким "мачем" да докачи и Николу Јанића (ако он не зна зашто, знају Миледи и Мојсије). Дакле, иако уопште не зна зашто га Миледи напујдава на људе које не познаје, Вуловић измахује својим наоштреним очњаком, тврдећи да има и оних људи (у српском расејању) "који имају и медије и новац и читаве секретаријате и ПР секторе, који су се чак почели бавити и ситним незгодама које ови доживе на неком од својих путовања".
Нећемо улазити у расправу о томе, одакле Миледи и њен мојсијевско-пророчки Арамис унапред знају да је нека незгода "ситна", јер је јасно да је за њих свака људска невоља, која се догађа другима, безвредна и безначајна, сем нечије смрти која би им, како тупаво верују, могла бити од "користи".

Mobbing аналитика

Веома је индикативан Вуловићев напор да додатно похвали "праве организационо-политичке институције", посебно оне "у Америци". Наравно, сваком човеку који иоле нешто зна о деловању српске дијаспоре у Америци, одавно је јасно, да сем КСУ, на америчком континенту не постоји друго озбиљније друштва. Пановићев СНО одавно је у чељустима КСУ, то јесте, у чврстом и "драговољном" загрљају Ђорђевића и његових разбојника, који су своје богатство стекли пљачкајући Србију, а доцније и Републику Српску.
Видимо да Вуловић ту помиње и "Бриселски институт 4С", о коме аутор ових редова нема прецизнијих сазнања, сем да се ту налазе Срби с Косова и Метохије, који су, рекло би се, кренули "у Европу" са искреном жељом да помогну својој браћи на Космету и да промовишу истину о Србима и српској држави. Не дао Бог да се у њихове редове инфилтрирају Миледи и њени "пулени", јер чега се такви дотакну то остаје затровано и бескорисно за дужи временски период.

КСУ и европски Срби

Врло је чудно (ако не и загонетно), због чега су се Миледи и Милатовић окомили таквом жестином на председника Српског савеза (Шведска)? Без икаквог конкретног повода, ово двоје српских "десперадоса" покренуло је дивљу, крајње примитивну кампању против Николе Јанића, као да им је он некакво зло учинио. Поставља се питање, шта би то могло да се крије иза таквог покушаја једне оркестриране (планске) харанге? Коначно, на какав су се пут Миледи и Мојсије одлучили, када им је унапред јасно, да ће им у таквом "путешествију" највише засметати Никола Јанић? Заправо, најважније је питање, ко стоји иза ово двоје интелектуалних лилипутанаца? Да ли је то КСУ, који је исту разбијачку политику у бићу српске дијаспоре водио у претходним годинама, користећи за своје нељудске (разбојничке) циљеве "двојац" - Миледи и Сима Мраовић (са Ђорђевићем као кормиларом)? Овог пута, изгледа, Сима Мраовић, коме је остављено да "пимпује" из прикрајка, замењен је Милатовићевом "несумњивом харизмом".

Сви Миледини кловнови

Причом о некаквим "стотинама српских доктора", Миледи је успела да убеди један део полуписмене Милатовићеве "елите" (типа приученог "експерта" за "умове" - Саве Видановића), да је српски проблем у томе што људи са "др" титулама (каква је "Ресавка" Миледи) нису на челу српске "духовно-моралне" обнове. Наравно, нико нормалан нема ништа против образованих људи, поготово оних с највишим титулама, који су своја звања стекла поштеним радом, а не на "лепе очи". Ниједан озбиљан човек (са "др" титулом или без ње), никада се неће укључити у коло у коме се налази особа која није у стању да напише један најобичнији чланак, а да га не препише (украде) од оних који ни до чега у животу нису дошли другачије, сем свакодневним упорним радом. Наши прави "доктори" и, уопште, темељно образовани људи, немају времена да се баве сексуалним уз-буђењима и дебелим фрустрацијама недовршене (фелеричне) српске комуналне "принцезе".
Несрећни Вуловић није схватио да кроз њега "умовима" кличе плиткоумна Миледи, која у српском случају, лако долази главе набеђеним српским "мускетарима" ("елитним" интелектуалним наивчинама). Причајући о "кловновима" Оли-Вули, чини се, није ни близу тога да схвати да се озбиљно кандидовао за улогу харлекина у Милединој "комедији преварантске уметности". Ипак, шта да кажемо за млађаног Оливера, када у Милину замку упадају "проверени" српски "интелектуалци", какав је, на пример, Брана Црнчевић, који чак радосно прежвакавају оно што српска Миледи "испљуне".