Циљ у рукаву
Томислав Николић је све своје "напредне" наде положио на "кеца у рукаву" - Александра Вучића. Слично размишљају и остали СРС "ренегати". На питање новинара, да ли би "напредњаци" прихватили Вучића као свог будућег шефа, Божидар Делић је, генералски одсечно (овог пута, зачудо, чак и не заплакавши), громко одвратио: "Што да не!?". Таквим "војно-стратешким" одговором послужила се и Јоргованка von Табаковић, док су остали "напредњаци" одустали од такве "милитаристичке тактике", послуживши се, старом, добро знаном, амбиваленцијом "анти-про-ратне" дипломатске закукуљености. У односу на српске војно-политичке ћифтинске стратеге, Клаузевиц и Макијавели су пуки аматери, који нису имали појма ни шта је то рат, нити политика.
Устоличење заменика
Заправо, шта би најава Томислава Николића ("... председник будуће Српске напредне странке можда ће бити и Александар Вучић"), у својој неизреченој суштини, могла да значи? Да ли је то Тома, будући да је готово пуне две деценије био "заменик", одједном изгубио "самопоуздање" и "престравио" се пред помисли да би он сам могао да се нађе на челу једне озбиљне српске политичке странке? Или је и ту реч о горе поменутој "војној тактици"? Када би некако могао, Тома се никако не би облачио за предстојећу "свадбу", већ би радо остао у старим "гаћама" вечитог заменика, односно, радо би, ако је икако могуће, да (п)остане заменик самоме себи.
Испијена млада
Очигледно, "испијање" заједничке Николић-Вучић "кафице" морало је бити утаначено. Млада је изгубила живце слушајући младожењине "инцестуозне" приче, сличне онима "ко је коме отац", као и тврдњама старог "женика" како је млада већ "затруднела", те да јој нема друге - или ће у Томину "напредну колибу" или... у "сигурну" кућу! На састанку у "Биг булу", непосредно пре часа у коме их је папарацо камера "упуцала", млада је жучно протествовала, сикћући на младожењу: "Мислиш да ја не знам шта ти причаш около?" И то, замислите само, сада, док се њихово будуће "чедо" још није ни зањихало. "Али", бранио се младожења, "драга, ти добро знаш да нас двоје не можемо једно без другога". "Ипак", нећкала се млада, "пре него што те опет прихватим у своје наручје, мораш да "демантујеш" да си ме ти направио. Побогу, човече, зар хоћеш да нашем детету сутра будеш и отац и деда?"
Заједничко газдовање
Шепурећи се као расплодни бик, Тома је славодобитно изашао из "Биг була". Млада је пристала да се врати у његову новонаправљену колибу и да припаше кецељу, онако како то српској невести, у "домаћинској кући", доликује; истина, под малим условом - да на тој истој кецељи, великим словима буде написано - ГАЗДА. "Може она да мисли шта хоће", развукао је младожења уста од ува до ува, "српски сељаци добро знају да разликују газду од кецеље!"
Реанимација Аждаје
Тома не жели да има непријатеље. Или, ако се, не дај Боже, и појаве непријатељи, он их неће тако звати, јер ће тиме "цивилизованој" Европи представити сву "топлину" своје српско-сељачко-словенске "добродушности". "Сви моји непријатељи", високоумно је закључио, "од данас су моји супарници!" Наравно, као и сваки младожења, Тома сања о "белим дворима, које ће у кратком часу подигнути за себе, своју "рекурентну" младу и своју унук-децу. А до таквих двора, као стари Big Wolf, Тома добро зна, најлакше се стиже "до-дворавањем". Коме? Па, онима који су направили и њега и младу и све друго што је "напредно" у Србији и ван Србије. Додвориће се оним "монтерима" наше стварности, који " ничу" као гљиве после кише, у временима пре Светог Георгија а после Аждахе.
No comments:
Post a Comment