Др(е)мање у Dream-u
Чињеница је да данас Србија умире на очиглед свог остарелог, уморног и, баш због тога, крајње безвољног народа, који више, чини се, нема унутрашње снаге да се суочи са болном и трагичном судбином сопственог "брисања" са мапе "живих нација" Европе и света. Народ умире оног часа када више није спреман на побуну. Србија се ућутала, а сваки њен појединац (сем владајуће, у криминалу и крви огрезле олигархије) гледа да себи обезбеди голи и сасвим обесмишљени живот, пребирајући гладним стомком по тору и тражећи спасоносну "травчицу" усред пусте и испошћене српске земље. Куга, која је завладала српским умом, не дозвољава нам да поносно дигнемо главу и суочимо се са реалношћу нашег духовног нестајања. У име сутрашњег магловитог и уснулог буђења, спремни смо да отрпимо и сопствено потирање оних вредности које су дубоко закопане у нашем миленијумски старом (не)сећању.
Што је најгоре, спремни смо да се одрекнемо нашег светог СНА и да своју, некада часну есенцију, прикачимо на вагон захукталог и "блиставог" НСП воза. Спремни смо да "празну торбу" напунимо "црним комадом", а потом, сити свега, да ударнички кренемо ка остварењу нечијег DREAM– а, не видећи да нас тиме обузима такав ДРИЈЕМ, из кога се никада више нећемо разбудити. Српско сунце бледи, док нас неодољивим сјајем привлачи Црна Звезда са западне стране, којој однекуд успева да нас убеди да је ружно лепо, непоштено поштено, нечасно часно, а да је наша Света Српска Земља највеће ругло и стециште нечега чега се "модерни" свет давно одрекао и чега би се Срби морали стидети.
Гроктање товљеника
Преварен и није преварен, уколико не схвата да је преварен. Он живи срећно у "обору" и радосно грокће када му се пружи посуда са "помијама". Његова девиза је: живи док живиш! Труди се да не радиш ништа и брљугај се у (без)умној мочвари! Онај ко је несвестан преваре у којој се његов живот у месту котрља, верује да је сву памет света попио и нико га не може убедити да је сав наопако насађен. Такав себи не долази ни у часу када му његов распамећени "хуманизам" приђе са очигледним "људско-кољачким" намерама. Заборавили смо, изгледа, да сваки домаћин тапше своје "мезимце" у обору, а посебно их умирује и тепа им када дође време "свињокоља".
Да ли ће нам икада пасти на памет да се омча завлачи у уста (језик), само онда када смо довољно "утовљени" квалитетном (онесвешћујућом) храном из газдиног, похлепом прожетог и дугиним спектром "ушарењеног", церабралног гируса? Да ли се такав "товљенички" живот може уистину прихватити као основни мото нашег (бе)смисленог постојања? Зар је могуће да се егзистенција "умног" бића, у коначном збиру, сведе на чисту "рачуницу" горе поменутог власника (владара) једне убалегане и нераузумне марвене "метрополе"? Пред таквим српским "умарвењавањем", чак би и орвеловска визија морала (барем у моралном смислу) да изгуби дах.
Утеривање глупости
Ипак, највећа наша несрећа долази нам од оних, који су (зачудо, изабрани у "име народа") за шаку квалитетне, горе именоване, "прекрупљене" памети, пристали да стадо (коме и сами припадају), односно сопствени род и заједничку српску несрећу, убеђују да су "домокротитељске" (читај: демократске) методе, најбољи начин да се изађе из умног "свињца", а горко насмешена српска слика залепи на поменути, "залауфани" и анималном жудњом претоварени еуровоз; наравно, на задњи вагон такве изанђале и свемоћном пекунијом дефециране композиције.
Цивилни вођа српске "домобране" стао је на чело обезглављене армије, у којој изгледа нема ниједног истинског "ратника" и чији су "војводе" и "сердари", свесрдно и за сва времена умилосрђени милос(п)рдним подсмехом, од времена "кукањчевог" и "поплашеног", "бљеска", "олује", па све до овог последњег, сумануто усрећујућег замаха раскалашне "сабље" и из тога насталог "вихора", чије би последице могле бити далеко горе од болесне "бљесно-олујне", милошевићевски припремљене "ђинђувске" слободе. Јасна је жеља српског "психо-патос(ног)" и "грађански" обликованог Obersturmführera (која му се, на српску несрећу, испуњава), да се додвори својим НСП, безименим газдама, те да оне часне српске официре, којима Српство није само бескрвна фраза, прикаже као наше злотворе, а осведечене злотворе и издајнике претвори у борце за српску (брозовску) "светлу" будућност.
За то време Пауковић се заплео у мрежу властите, наопако (у)бодне "плетиљске" стратегије и сасвим залутао у доктрини "пост-трауматског" ратног синдрома. Други, претходни "генералштабник", и даље (о)Перише зелене новчанице и продаје своју плиткоумност и српско "светло оружје" онима који су спремни да више плате. За то време, умишљена и убојна Кврга на излупаној глави наше "домоб(о)раније" претворила се у иструлели рог, који никога више не може и не сме убости, иако је још у стању
да снажно продире у рођени, тешко раскрвављени утерус (од лат. uterus и гр. χιστερα, као што примећујемо, лако се стиже до антисрпског утеривања глупости, чак и у наше "проверене" ратничке главе, као и до истеривања часне и преко потребне српске памети).
Бори се Србине
Они који данас јасно виде сву ту српску борбеност у најогавнијој и нај-нељудскијој предаји", повикали би углас: Бори се, Србине! не уљуљкавај се својом западношколском психо-патосологијом, као да се клањаш "Вахду" на петковној (потковној) џуми! Осврни се, отвори очи, и видећеш своју упљувану и убалегану мисао како се ветри у пољском клозету, кисеоником пуштеним из не-из-Лечене српске "обор" култур-коморе. А да би се излечили и српству вратили здраву и јасну слику болесне стварности, неопходно је да се најпре ослободимо наших недолечених наркомана и пијанаца, који Гаше-ње старог дресерског система образовања подређују "паљењу" заслепљујућих рефлектора Чедо-морног "ку-ку-рику-ломског" обезглављивања.
Плачљива лица и Кораци крадљивца (који би хтео да замаскира своју разбојничку мисију), у Србији безочно пропагирају "параду" српског насрамнијег поноса. Пред "секретираном" Капитал-Повалом, наши "великаши" се "уклимоглављују", слично детету из сиротишта, које у сваком "чики" тражи оца кога никада није имало. Нажалост, ти климоглави су имали и оца и мајку, али су се родитеља одрекли оног часа, када им се нестална мисао утопила у привлачном шаренилу комшијског дворишта. Зато данас једу "банане" у туђој кући, а кору, халапљиво поједене, условно рефлексне банане, потом, бездушно пребацују преко затворске ограде, на стазу којом се крећу њихови болесни, ојађени и тугом сатрвени родитељи. Живећи и пре-Живкава(ју)ћи од туђе милостиње (застранивши од себе самих), заборавили су властити језик и прешли на "комуникацију", од које су сасвим омутавели и почели да грокћу попут "пре(за)сићеног" назимчета.
Њихова у-крме-љана свест, сабила их је у "шталу благостања", у којој продају своју, проклетством прошарану душу. Због тога, никако не могу да схвате, да себе могу да продају колико год им је воља (пошто им је немуштост и марвени вашар у крви), јер се и не могу рачунати у умна бића. Без обзира на данашњу "хуманост", стока се никако не може изједначити са људима, па ма колико се неко ту упињао да докаже супротно.
Надути разбој
Српски чанак данас није вредан помена. Њега су заборавили и они које је та дрвена посуда отхранила, а камоли они други, васпитавани наопако вођеним ет(н)ичким чунком, по српском ткачком "стану" или разбојном вр(а)тилу. Ходајући уз западни олујни ветар, научили су да развејавају своју и свест својих најближих, на многе закоровљене просторе, њима добродошлог а ненаданог, мождано-јунонског (јунећег) вртлога. Ипак, неминовно је било да се таква "раз-бојна", накриво откана дружина, на крају, и сама разбије о хриди западно утапајућих обала.
Од на-Дуле ЦИА могли бисмо најбоље дознати како се планира једно дугорочно разбојничко разбијање. Она не живи, попут наших владајућих изгнаника из памети, без оријентира, онако, од данас до с(л)утра. ЦИА се до пуцања надула од моћи, пара, а самим тим и ума који се може купити или поробити. ЦИА све дозна брже него ОЗНА! ЦИА зна и ко нам је скинуо с врата "ђинђуву", али, наравно, неће то да саопшти. И зашто би? Зар да самој себи скаче у незасити стомак, када около има "назимаца" колико ти воља! Уосталом, у њеним рукама је Владина батина, којој свакако приличи да лупета и прича глупости (па и лажи) до миле воље.
Ту су и њена бројна патуљаста служинчад, чове(чи)ћи, које јој служе као разбојни чункови, разбацани у свим правцима таквог запрепашћујуће блиставог ткања. ЦИА је чума за све оне који не чуме и који покушавају да размишљају оним чиме нипошто не би смели – рођеном главом.
Baby Agency
Да је неко би(ј)а тамо где је БИА? БИА је исто што и ЦИА, али у малом, baby издању! То је биро за бирање умне"дивљачи" за одстрел. За такав посао најпогоднији су они који су радни век провели као послуга у салама где су се годинама одржавали балови размождених српских крвопија. Такав биро или невладина агенција за (дез)информације, главни је стожер успостављен од ЦИА, око кога се окупило позамашно разбојно коло "бебопаликућа". У бебастој глави налазе се и узде и коњи српске наопако у-Зоране ледине. Њу мора зорно да слуша чак и главни српски аутокротитељ ретко преосталих "контемплативних з(а)вер(ов)а" у српском опустелом мисаоном пољу.
Весели се Србијо! Певај! Имаш и бебе (пристојне тежине одраслог човека) и плач, јаук и живахно завијање паса, сирена за узбуну, па и људи у стваралачком очајању. Земљо Србијо, у теби је, коначно, остало само "зелено" разбојно светло, под којим се тка чудотворни ћилим, којим се може избећи свака невоља и одговорност. Препусти се хедонистичкој бујици, која навире из набреклих удова, и баци се на задње седиште "аудија" (или "џипа") са затамњеним стаклима. Уз бећарац, јурни "двеста на сат"! Мефисто се сваком калеми у души, зато не оклевај – разарај и руши!
2 comments:
Может обсудим на форуме ?
Да конечно
Post a Comment