ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

Да се не заборави
30.05.2003.

Све буде и прође, каже наш народ, ваљда, свикнут на свакојаке невоље и несреће. Наравно, то је истина, која важи само за оне Србе, који, некаквим чудом успеју да се провуку између злих сила и сачувају живу главу на рамену. Тако је то било кроз многе векове, па и миленијуме, да би се, као што видимо, исто то наставило и у овом, "савременом" добу. Топимо се, нестајемо, што од рата, што од беле куге, а највише, од сопственог немара, као и необјашњиве незаинтересованости за судбину властитог рода. Сва та апатија, неким чудом разастрта по самој основи српског бића, тешко се може објаснити нечим другим, сем нашом прекинутом предачком "жицом" и заборављеним силним вековима, наопако пресложеним у нашим душама, нарочито у времену у коме је започело "испирање српског мозга" уз помоћ модерних медијских "справа", уређених сјајем и шареним, моћним и заводљивим сликама Луциферових поданика.

THE DAY AFTER

Четири године су прошле од оног часа, када су нас сирене упозориле да се налазимо на ивици свеопште пропасти, а ми, чини се, не само да у међувремену ништа нисмо предузели на нашем опоравку и духовном (пре)сабирању, већ смо наставили путем без повратка, у бездану распуклину похлепом прогрижене свести. Наш "Day After" раскалашно нам се смеје у брк, а ми га уопште не видимо, јер нам ,однекуда, не пада на памет да бацимо поглед у небо и схватимо да нам сунце бледи, лагано се утапајући у сивило западног хоризонта. Оно од нас тражи да заборавимо, не само "милосрдни огањ", који нас је "добродушно" усмерио ка идеалу обезглавЉеног и полумртвог европског човека, ка глобалној оглобљености ума и новој цивилизацији духовног уједначавања, већ хоће да се одрекнемо свега што нас подсећа на јуче, на наше претке, на прошлост.

БЕЗЛИЧНО МИЛОСРЂЕ

Истина, више нема ранијих подела на четнике и партизане, јер смо изгледа, коначно, појмили да смо једно те исто, неразлучиво, "милосрдним" нитима увезано и у безличност бачено, распојасано а обезгаћено биће. Сви смо, коначно, дочекали нови миленијум без подела, сви смо једно јединствено НИШТА - Срби без јутарњег руменила, Срби западнуто уврнутог Запада, Срби заласка и одласка, Срби којима је, чак, и рођено име страно. Хтели бисмо негде а не знам где, хтели бисмо нешто а не знамо шта.

АЛ СМО БРОЗНИ

Пошто већини Срба, највероватније, ама баш ништа није јасно, нашли су се они међу нама,од других вешто подучени и богато нагр(а)ђени, који су окренули леђа српским митовима (али не и подмићивањима), који су добро научили језик крваво руменог, западнутог сунца, језик учен више од пола века у Брозовим комитетским катакомбама (кумровачки ђаци), који су више него успешно заменили наше Брозовиће, називајући се Матићима и Орлићима, мада ни са мајком ни са Српским остарелим Орлом немају никакве везе. Разлика је једино у томе, што су они први ишли по своје мишљење у Комитет, а ови други, кибернетски и на дугме управљани, одлазе по свој став у владајуће Невладине организације, израсле на стоглавом рамену Капитал монструма.

Увијена премија

Ако је Луцифер, а сва је прилика да јесте, измислио чудесна медијска страшила, наравно, да би његове идеје лакше продрле у разводњену свест модерног човека, тада није никакво чудо да смо догурали дотле, да оно што се није појавило у прозору привлачног шаренила, заправо, никада и није било део наше стварности. Да трагично убиство Премијера Србије није забележено "свевидећим" оком (не)објективног објектива, вероватно, да се у Србији никада не би увело ванредно стање, већ би оно било нормално, то јесте, ванрадно и најнапорније у Заводима за запошљавање. Профит је оно што се данас тражи, и ако неко није у стању да га умножава, за тога је боље и да се није родио. Невладин(а) статив(а) нам показује да се и на добро одабраној смрти може лепо зарађивати. Скривене легије и мобстер батаљони смрти, потом се свале на леђа једног превејаног Семелиног потомка, можда и најзаслужнијег за устоличење (не)владајућих олигарха. Ничија глава више није света, уколико постоји прилика да се иста добро уновчи. Отуда сузе и плач оних, који би требало да владају барем својим емоцијама (боље рећи страхом), ако већ нису у стању да контролишу "сиНдикална језгра".

МИЛОВАНЕ КРАДЕШ БОГУ ДАНЕ

Када се МОБ-СИНДИКАТ* добро орагнизује, тада се на њиховим ретким састанцима разматрају теме "заштите", "утеривања дугова", "имунитета" и сличне теме које су од виталног значаја за њихово "братско" удруживање. Сваки сепаратизам ту се, тра највећом јерези, а ако већ до тога дође, Синдикат ће учинити све што је у његовој моћи, да, користећи сва (не)дозвољена средства, такву пошаст у корену (с)у(з)бије. Свакако да је најгора варијанта, када се у поменутом "удружењу уважених грађана", сваки члан острви и направи сопствену синдикалну "подружницу". Тада је сукоб неминован и трајаће све до оног часа док једна асоцијација, претходно сахранивши остале, не преузме све дизгине у своје руке. То је и рецепт за добро организовано, прагматично и лукративно Друштво.

* Да ли је то пинк боја ил сам ја далтониста?

МАТИЋЕВ ОРЛИЋ

Стриктна подела на Орлове и Орлиће, уколико се ствар доведе прецизно до краја,вратиће нас, полако али сугурно, у мирну и срећну Матићеву (Матичну) Луку. Шеф МОБ-СИНДИКАТА мора да има душу, барем у свом имену, јер ако то не би било тако, сав крвави посао био би узалудан. Бува се не сме пустити из рођеног окриља, јер би онда могла да се насели у нечије здраво и добро чујеће ухо. Чума се нипошто не сме поменути. Побогу, није ово средњовековно, pestis/testis доба или време сифилитичних гума, већ цивилизација кондома и bullet- proof панцира и оклопњача.

ЈЕЗИК У ОСТРУГАМА

Нама Србима, а и целом Истоку, Потемкин је све потамно и потанко објаснио. Изградили смо Тврђаву, Утврду од напрегнутог бонтона, осветлили наш дом свемогућом луст(е)рацијом и луциферацијом и кренули, као и сав поштен (српски) свет у Хашко чистилиште. Уместо утврде, у Међународном без-ујачком Суду, распиштољили смо (без)вредне варде и варадије, које пуцају ћорцима, одлучно и немилосрдно. Као и сваки самоубица, праве метке остављамо за себе. Нико још себе није толико жртвовао за универзално добро, колико ми Срби. Слободу смо предали или продали, писмо и језик ловимо по остругама, стругарама, све до Острошког Манастира и надамо са да ћемо их коначно ухватити и стрпати у џак, напуњен камењем, а потом све то бацити у бездани Западни океан. На крају, доћи ћемо ми главе и нашој националистичкој младости и свим Младићима, који нису у стању да се уклопе у нови свет виртуелног (не)постојања. Исплакани српски ум више се и не сећа Караџића (Вука), јер данас проговара модерним, "сајберспејс" чипом, сасвим обезличен и, зачудо, срећан и "поносан", иако без осмеха и радовања одлази у "лијепу" Еуропу.

РАШКО-РАСНИ ЧАНАК

Расним Расима нема расне, верске и националне трпељивости, без рашког човека, још увек генетски и отомански немодификованог, бившег Србина, Рашанина гордог и анадолским семеном расађеног по српској испошћеној ораници. Однекуда се верује, да пружање малог прста неће довести до одгризања читаве руке, а можда и главе. Члан СИНДИКАТА, задужен за међуљудско мањинско разумевање, лепо збори, али о томе шта уистину мисли може се прочитати једино у ел Курану. Иако је чанак заједнички и њему и нама, њему је та"спасоносна" посуда "заједничкија" са онима који ручају на поду и јела спремају на "лојаницама". "Буди фин", његова је девиза, бар док не дође у прилику да окрене ћурак наопако. Из чанка Војводства Српског, свакодневно се, са остацима мрсне гозбе и помијама, избацују српска деца на ђубриште некакве војвођанске наднације, наказно чудне државотворности, у којој поглавица, велики шаман, призива аустроугарске вампире и мађарске превејане чардашлије, да се добрано припреме за нови војвођански лед и успављујуће "мирољубље" реке Тисе.

МИРОЉУБИВИ ЈАСТРЕБОВИ

Некадашње чедо мира, претворило се, у том ковитлацу незајажљивих жеља, о острвљеног јастреба, који, с велике и, наизглед, недостижне висине, управља свој оштровиди поглед ка оном потенцијалном плену, који није у стању да обузда своје стегнуто грло. Основни закон, не само Војводине, већ и целокупне природе, јесте тај, да се пред опасношћу не смеју пуштати ни најмањи гласи, чак ни вапаји, док се на крике не сме ни помишљати. Ипак, усуди ли се неко да гукне, ту су и други предатори, чова (човек за сва времена) и владина батина, који ће тог несрећника искидати на парампарчад. Ама, ванредно је стање, без обзира што нам је неред остао исти или , чак, и већи. На срећу, још није свануо тај, дугоочекивани шести октобар, тако да још има наде да нам сунце још једном изгреје у зору, а ако, на крају, дође и шести октобар, сва је прилика, нигде нас неће бити, јер ћемо се сасвим смешати са најгушћом тмином. Опет, да све није црно како нам се чини, показује нам дружина "седамнаест величанствених", опегланих, уштирканих, углађених и упарађених, албусом испр(в)них, чији ће имиџ најпословнијих "синдикалиста", свакако, допринети да нам Анђео Милосрђа баци какво зрно у наш похабани и дебело напукли чанак, барем да не скапамо од неухрањености. Зрно ће нам сигурно бити удељено, јер, побогу, кога би силници могли да туку да није оваквих као што смо ми.

ПАТРИОТИЗАМ И УСКОГРУДОСТ

Но да бацимо малчице поглед и на ону страну, одакле би нам требало да дуну повољнији ветрови. Да видимо, шта се то дешава у оном делу српске интелектуалне елите, од које, с правом, очекујемо спасење од претеће апокалипсе и излазак из мрака и деценијског глиба. Чини се, сем часних изузетака, који уистину и практично раде на изградњи српске самосвести (попут Српског савеза из Шведске и Николе Јанића) није мали део оних, чија су уста пуна жала због евидентне српске несреће, али, њихови мотиви се,ипак, врло мало разликују од оних, којим се покрећу Срби, васпитани и обучени да затиру властити род. Сем "добре" приче, као да код таквих патриота ничега другог и нема. Да има, они би се ујединили око тог заједничког циља, и не би се, обузети ускогруђем, више бринули око тога да ли ће они у таквој саборности водити главну реч. Да ли ћемо, коначно, превазићи ту нашу, надалеко чувену "српску краву", или ћемо "крепати" заједно са нашом саможивошћу и гордошћу, који као да су важнији од будућности нације, земље Србије и изгубљених српских потомака. Докле ћемо заваравати себе? Погледајмо истини у очи! Погледајмо себе у огледалу и видећемо тамо халапљиви Мидин поглед, своје, од себичности "упакоштено" и извраћено лице, видећемо да једно причамо а друго радимо, видећемо великог српског Нарциса, који је, зарад властите лепоте, спреман да жртвује рођени дом, државу, народ...

Господо Српска, покренимо се! Учинимо оно што смо давно морали да урадимо! Будимо једно, ма где да смо!