ВУЦИ СИТИ - ОВЦЕ НА БРОЈУ

ВУЦИ СИТИ - ОВЦЕ НА БРОЈУ

КСУ није никаква српска организација, већ је то један превејани синдикат разбојника свих боја и националности.

Министар за дијаспору, Војислав Вукчевић, крајем новембра, изјавио је у Јагодони да "дијаспора храни и брани Србију". Наравно, такву тврдњу нико здраве памети не би доводио у питање, да у исти контекст Вукчевић не ставља и Конгрес српског уједињења, за којег вајни министарац констатује, ни мање ни више, него да "брани Србију".

"Храни тако што шаље годишње три до пет милијарди долара и од тога новца живи и школује се велики број људи, а брани преко Конгреса српског уједињења у Америци који окупља веома истакнуте појединце не само на економском и пословном плану већ и интелектуалном и духовном", објаснио је он.

Заправо, тачно је да Србија добија велику помоћ од Срба из расејања, али врло мало тога се чини организовано (сем неких изузетака, Српски савез из Шведске, на пример), већ се поменуте "милијарде" сливају у Отаџбину тако што Срби из света шаљу помоћ својим породицама. А са тим ниједна српска институција ни у земљи ни у иностранству нема никакве везе. Но да не бисмо до краја били "неправедни", мора се признати да у склопу КСУ постоји задужбина "Студеница", која је ових дана одвојила 50.000 $ за стипендије "талентованим" студентима (хиљаду долара годишње по једној паметној главици). А студенти су углавном деца "високих" српских политичара, попут Милице Лабус, ћерке Мирољуба Лабуса. Из тога се види да је деловање "Студенице" чисто "економске" природе. Отприлике: Српски "Лабуси" ће свакојаким махинацијама да "намакну" новац из српске државне касе Мајклу Ђорђевићу, да би овај доцније "великодушно" помагао децу српске политичке "елите". Вуци сити а овце на броју!

САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА ONLY SUC SAVES THE SERBS

Пре готово годину дана, на многе српске адресе послао сам текст (на десној страни ове странице) под насловом "Српски какус - брука!", али на то нико није обратио озбиљнију пажњу. Данас је "демократски" конгресмен Рам Емануел, велики пријатељ бившег америчког председника Клинтона (човека који је Србију у црно завио), копредседник (уз Дена Бартона) некаквог вајног "српског лобија". Може ли се замислити већа фарса? Можда она, од стране чувеног "миротворца" Хавијара Солане, који Србима годинама соли и памет и ране.

У српском "какусу" је и даље човек који се 1999 године здушно залагао за независност Косова и Метохије - Роберт Векслер (на десној страни ове странице можете прочитати шта је Векслер рекао на Одбору за међународне односе у вези независности Косова и метохије (10.фебруар 1999); док, 8. октобра 1998. године исти конгресмен је, бранећи Клинтона, рекао следеће: "Док геноцид затире Косово, ми причамо о Моники Левинској"). Зачудо, Векслер је први члан "српског" какуса који је посетио Београд (децембар 2004), где је између осталог (да ли случајно?) изјавио, "да би Албаци требало да буду практичнији и стрпљивији".

Није јасно због чега Лантош није примљен у то спасоносно "српско" друштво, када су тамо већ сви они који су Србима годинама радили о глави. Шта рећи за Дениса Кучинића - Хрвата? Откуд он у "српском лобију"? Неко ће рећи, тако се то ради у Америци... не разумеш ти то. Ипак, КСУ челници су се хвалили како су "урнисали" поменутог Лантоша, који годинама "лобира" за албанску "ствар", желећи, ваљда, да покажу Србима да у "какусу" нема конгресмена који су према Србима крајње непријатељски расположени. А први човек "Конгреса српског разједињења" (синтагма Николе Јанића), истовремено и српски и амерички "патриота", Мајкл Ђорђевић, из дна своје сироте душе, мрзи народ и земљу из које је потекао. Ђорђевић то никада није крио и то је коначно показао својим подмуклим деловањем у Републици Српској и недавном афером око Банке за југоисточну Европу (Развојна банка - каква спрдачина!).

АМЕРИЧКИ ДРИЈЕМ

Коначно, поменимо и српске интелектуалце, посебно једног у Америци. Најпре, Срби би морали да што пре демаскирају двоструку игру Срђе Трифковића, човека веома умног, али, чини се, и невиђено препреденог. Пре неколико месеци, ја сам о том "господину" написао један афирмативан чланак, "Мотор српског ума", надајући се да ће његова савест прорадити и да ће урадити нешто корисно за српски род. Наиме, пре отприлике три месеца (можда и више) Трифковић је обећао да ће кренути у организовање једне "неополитичке, научно-истраживачке и културно-образовне установе", која би могла пресудно утицати на будућност српског народа. Међутим, показало се да је то био пуцањ из празне пушке. Срђа је тада помало окрпио и "српски лоби" (Кокус) и посредно свога "ментора" Ђорђевића и његов КСУ, вероватно из неких личних разлога, можда размирица или "показивања" своје снаге српским "босовима" у САД. У ствари, учинило му се, да је дошло време у коме ће се улоге обрнути: он ће бити "газда" а Ђорђевић "потрчко". У Америци човек мора да ради, али може и лепо да сања. Зашто и Трифковић не би имао свој "дријем"?

Истина је да сам ја у једном часу поверовао да је Трифковић схватио да је дошло време да се искупи за све своје раније грехове. Међутим, показало се да тај човек нимало не држи до властитог образа и људског и интелектуалног достојанства.

Dissolution of Serbia

The time of the final „negotiation” about the future status of Kosovo and Metohija is knocking mercilessly on our dilapidated door of remorseful consciousness. Serbian “negotiators” were skillfully prepared to accept the “inevitable caress of destiny”. They are repeating the “passionate” and exceptionally “shrewd” slogan: “More than autonomy and less than independence!”, as they finally have invented the anal feculent-eating smudging. Serbian authority learned the lesson how to follow the dresser’s signals in the approved manner. Were they lucky, there is a new chance for them and Serbs in general to become acceptable and “valuable” domestic animals – castrated bulls for instance if not the noble sheep.



Serbian tragedy started fifteen years ago with Holbrook’s (or Van den Brook) “peace initiative” and it could not be well finished without him (serb.bruka shame, disgrace). Today, the brook of political events is heading (flowing) upstream in Serbia, against any sound logic. Kosovo must be a sovereign state, of course, Albanian one. Albanians are the majority in this (former?) Serbian province, as the Moslems are in some districts of Paris, Marseille, London, Berlin or Hispanics in New Mexico, Texas…Any state in the world has its “natural” rights defined by the international law except Serbia. In spite of the fact that Serbs are the absolute majority in Republic of Srpska, so-called International Community deprived them of having even a Serbian entity, which that “global” institution certified a decade ago with the signs of the most prominent world politicians in the Dayton agreement.



A complete dissolution of Serbia is precisely scheduled for years to come. European Union and USA seemingly supported in the beginning the state union of Serbia and Monte Negro, the same way they did in case of former Yugoslavia during the nineties. The good old “medicine” appeared to be still very effective. Although Montenegrin’s landlords have not yet achieved their own “free” state, they already “speak” a new branded “mother language” (a linguistic phenomenon!), they forged quite a new diaper-national-name and created one man church according to the pro-self-rule objectives of the Montenegrin authorities. Using the bribes, blackmails and extortions International Capital Communism succeeded in their wicked new-world-order lab to “convince” the significant part of one nation (Serbian) in Monte Negro to reject its own name and being.



Great Serbian poet and thinker Vladika Njegos would say: “They locked up themselves into the stranger!” Similar obliteration of the national name had not been accomplished by force threw the centuries, but with the help of the “almighty” pecuniary it is possible to do in a few decades. Now, the northern part of Serbia is “eagerly” waiting for its turn. Parliament of the Counsel of Europe expressed a “deep” concern towards the “violation of the minority’s rights” in the province of Vojvodina. Hungarian foreign affairs minister Laszlo Kovacs announced an offensive in European Parliament against Serbia a year ago, but the irrational Serbian politicians did not take it seriously. For decades, Hungary is questioning (more or less openly) the articles of the Trianon peace agreement (1920), trying to reestablish the Greater Magyarorszag that historically existed before the World War I as a part of Austro-Hungarian Empire.



As far as interethnic clashes in Vojvodina are concerned, the truth is that it exists on a small level, not more than in any other of European countries. Mostly, those conflicts are a simple saloon scuffles between heavily drunken people where no body even think about ethnicity background. The worst incidents in sense of interethnic (Serb – Magyar) “brawling” was the one that took place in Temerin (a small town near Novi Sad). Than five young Hungarians had severely beaten a Serb (Zoran Petrovic) stubbing the wooden stake in his anus (a bad reminiscence to the well-known case “Martinovic” in Kosovo; Albanian used the bottle instead of pole) and left him to die in a ditch. Petrovic survived but his normal life abilities were irremediable ruined.



Orchestrated and precisely synchronized anti Serb campaign is reaching its second pinnacle. Who ever believes it would be possible to avoid a new cataclysmic time for Serbia and Serbian people that is either naïve or stupid. As we see, Western countries and NATO do nothing to prevent Albanian bellicose exhilaration. So-called KLA still exists in Kosovo and they are threatening not only the rest of Serbian population in the Province but the “international forces” itself. Unfortunately, in this moment, the bad past and bad reputation purposely and cunningly imposed to the complete Serbian nation has chained Serbia’s hands. It seems, nothing left but to watch the last Serbian havoc well prepared in the Western brainwashing labs.



Nevertheless, there is always a chance to escape the bleakest prospects until the man is alive. Shakespeare says:

Oft expectation fails and most oft there

Where most it promises, and oft it hits

Where hope is coldest and despair most fits.

(All's Well That Ends Well)

Therefore, Serbian government must not take part in any kind of negotiation with Kosovo Albanians, UN, EU, and neither NATO. Kosovo and Metohija is historically Serbian land and cannot be the subject of any kind of compromise. Any eventual decision that “international community” could bring and impose to Serbia would be illegitimate act and not in accordance with the international justice. If so, Serbia will wait the inevitable changes on the global political scene and a new climate, which would be “friendlier” and more inclined towards Serbian interest and than retrieve the Serbian sacred soil again.



Furthermore, Serbia should concentrate all its intellectual powers towards two goals. First and most important are the essential changes in the demographic policy. Depopulation of Serbia is far more important Serbian problem, bigger than all other troubles together. We can preserve Serbian future only if we have enough living souls, id est, if we can significantly increase the rate of newborn children. The second one is the recovery of Serbian economy through private enterprises, foreign investments and the curbing of criminal activities and corruption. All above-mentioned tasks could have been feasible in a very short period – in a span of four years (one mandate of the government). Of course, it unnecessary to say, if we want to realize that specified objectives, the government of Serbia must be constituted of intelligent, proud and honest individuals.

Srbi i svet

Srbi i svet

Pre nesto vise od dve godine Srbi su jos bili na zestokom udaru tzv. Medjunarodne zajednice (Ujedinjenih nacija u kojima, zacudo, narod uopste ne postoji), kao i finansijskih (citaj: politickih) centara (sve)moci, koji su Srbiju prikovali za stub srama u onom casu (1992) kada se Srbima pricinilo da ce biti dostojni svojih slavnih predaka (ratnika).

Davljenje vojnika, pod kupolom tenka "slavne" JNA, u Splitu, pokazalo se, bilo je tada tek simbolicno ubijanje Srba i Srbije. Naravno, u tom casu mi nismo bili u stanju da prepoznamo ni bes ni mrznju ni zavist, niti zaverenicko kolo nase donedavne "brace", a pogotovo ne pritvorni "strani faktor", ciji su se interesi, odnekud, za nas neocekivano, poklopili sa zeljama "potlacenih" juznoslovenski naroda.

Nase neshvatanje realnosti bilo je porazno, tako da nije nikakvo cudo da smo do pocetka treceg milenijuma izgubili sve bitke, pocev od bojnog, preko propagandnog, pa do finansijskog polja. Drugacije nije moglo ni biti, ako se zna na koji nacin je srpski um, u toku nekoliko decenija komunisticke vladavine, najpre kontrolisano uspavljivan, a potom filantropski (sirokogrudo) oblikovan. Slika lazne velicine i neranjivosti, uz "nepostojanju neprijatelja", stvorila je od Srba tako "velikodusan" narod, koji je, eto, spreman cak i na samovesanje, samo ako ce takvim cinom usreciti svoje opasno razmazene ukucane.

Zbog svega toga desilo se da oni koji su prvi proglaseni dzelatima, budu poslednji u politickom organizovanju i odbrani vlastitog zivota. Srpskom drzavom odavno ne upravljaju Srbi, cak ni u onim slucajevima kada su ti "vladari" imali srpske roditelje. Tako je bilo stoga sto svoje vodje nikada nismo birali mi, vec oni krugovi u svetu ciji je glavni zadatak "da odliju dje je prepunano". Kada dodje do "zamora materijala", (belo)svetski kontrolori globalne opresije jednostavno odsrafe dotrajali deo i zamene ga novim, na njihovoj mocno prozdrljivoj vatri, nanovo iskovanim "ersatzteil-om".

Istorijska aritmija

Petog oktobra 2000. godine ucestvovao sam u demonstracijama koje su na vlast dovele tadasnju opoziciju i danasnju opozicionu poziciju. Nisam ni znao da cu biti svedok jedne nedovrsene revolucije, koja ce se docnije pokazati kao nedonosce, cedo pijanstva i kica, ciji zivot se nece moci odrzati bez aparata i kontinuirane transfuzije. Kada se stvari zacnu kilavo, ni zivot koji se radja ne moze biti drugaciji.

Bivsi predsednik, koji je "prvomajski" terevencio dok su srpske majke sahranjivale svoju decu sa njegovom slikom, sada je u Hagu, na sudu osnovanom za ono sto je "bivse" u prethodnoj Jugoslaviji. A izgleda da je bivse samo ono sto je vezano za srpski rod. Sloboda je ukorenjena ili, ako bas hocemo, iznikla je iz Zore Belog Dana, iz samog imena Srbinova (o takvoj etimologiji ili etiologiji bice vise reci drugom prilikom). Na osnovu toga evidentno je da je srpska sloboda danas na optuzenickoj klupi i, vec unapred, osudjena na robiju. Zanimljivo je to sto slobodu nije zanimala sloboda izvan Dedinja sve dok je bila na slobodi. Biti u robijanju slobodan najveca je srpska umetnost.

Pogledajmo sta danas obelezava srpsku stvarnost: kandi secerleme, biseri, djindje, svila i kadifa, nevidjeni glamur uz obavezni licht (light) show. Poceli smo s Kukanjcem i zavrsili sa Poplasenom. Varadi nam vesto vrda, ali je veliko pitanje da li ce nam ratna odsteta iz-vrdati, pogotovo kad se zna da sebe same opanjkavamo gde god stignemo. Nedostaje nam samo Pogrebeljanovic! Izgleda da sve vise licimo na sizofrenika koji dolazi da se prijavi za ubistvo, koje nije pocinio. Samo, ovo nije zapeceni "melting pot", u kome ce nam istrazitelj reci: Hm... dobro, dobro. Slobodan si(nema veze sa Hagom), idi kuci!"

Mazohizam i samokaznjavanje postale su nase najvaznije takmicarske discipline. U tome smo nepobedivi. Istina, u nekom prikrajku (iako ubijamo kolektivno u sebi i oko sebe), pojedinacno se odnekud nadamo da ce nasa glava ipak biti postedjena. Razmisljajuci pohlepnom utrobom nismo ni primetili da nam najveci deo glave nedostaje.

Busotina uma

Tuzilastvu, zaduzenom za "pravednu" osudu srpskog "genocida", cini se, i pored Lepog koji je ruzan dozlaboga i engleskog meseca Meja u kome se srpska krv ledi, nije jasno da li bi krali ili se karali. Seseljijada srpskih jada nije ni blizu svog kraja. Vojvodi se sudi zbog Vojvodine, u kojoj ce, sva je prilika, da inkasiraju najvise oni kojima led oko srca (ili oko Tise) nikada nije bio stran. Ko do canka stigne (ako takvih uopste bude) blago njemu. Taj ce da peva "I did it my way".

Bus je opasan, Bus je glavni, Bus je slavni ("Volim knjige jer u njima ima lepih fotografija"). Bus busi, Bus je iz busa. Nama fali busotina vise nego Busu, pa da se negde provucemo, zavucemo, sakrijemo, pobegnemo. Irak pa Srbija nekad, a sad opet Irak... Nece valjda. Mi smo vec toliko izbuseni, nabuseni i ubuseni, da bi nam jos jedno busenje bilo bas premnogo.

Ipak, mozda sam se previse uplasio. Imamo i mi naseg Eliot Nesu, to jeste, Vlada Batu (vladinu batinu) koji nece dopustiti da Marko kara, zapravo ore, carske drumove onako kako mu se prohte. Zar da nas i troglavi merkaju (merkatoruju) sa naseg bratski udjubrenog Zapada! Vucino podigni rep, arlaukni na mesec, pa da se i tvoji kumrovacki vucetici konacno pokrenu iz tazbine. Srbija ce se osloboditi svojih najcrnjih neprijatelja, narocito Busanovica, kada ozida ustavu, koja ce biti osnovni zakon ne samo za Srbe i bivse Srbe, vec i za Dunav i Savu.

Uostalom, prodacemo vodu Busu, vec izbusenu, ubunarenu, u plastiku zapusenu od Bondstila do Alibunara. Naravno, kada ovaj ozedni od iracke nafte i ugrusaka. Tako cemo valjda umilostiviti longajlendskog Drakulu, menhetenskog vampira, koji se (videli smo) ne libi ni rodjene, senzalske, trejdjunionske krvi. Jos kad bi bio mrtav ladan Bin Laden!

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

Да се не заборави
30.05.2003.

Све буде и прође, каже наш народ, ваљда, свикнут на свакојаке невоље и несреће. Наравно, то је истина, која важи само за оне Србе, који, некаквим чудом успеју да се провуку између злих сила и сачувају живу главу на рамену. Тако је то било кроз многе векове, па и миленијуме, да би се, као што видимо, исто то наставило и у овом, "савременом" добу. Топимо се, нестајемо, што од рата, што од беле куге, а највише, од сопственог немара, као и необјашњиве незаинтересованости за судбину властитог рода. Сва та апатија, неким чудом разастрта по самој основи српског бића, тешко се може објаснити нечим другим, сем нашом прекинутом предачком "жицом" и заборављеним силним вековима, наопако пресложеним у нашим душама, нарочито у времену у коме је започело "испирање српског мозга" уз помоћ модерних медијских "справа", уређених сјајем и шареним, моћним и заводљивим сликама Луциферових поданика.

THE DAY AFTER

Четири године су прошле од оног часа, када су нас сирене упозориле да се налазимо на ивици свеопште пропасти, а ми, чини се, не само да у међувремену ништа нисмо предузели на нашем опоравку и духовном (пре)сабирању, већ смо наставили путем без повратка, у бездану распуклину похлепом прогрижене свести. Наш "Day After" раскалашно нам се смеје у брк, а ми га уопште не видимо, јер нам ,однекуда, не пада на памет да бацимо поглед у небо и схватимо да нам сунце бледи, лагано се утапајући у сивило западног хоризонта. Оно од нас тражи да заборавимо, не само "милосрдни огањ", који нас је "добродушно" усмерио ка идеалу обезглавЉеног и полумртвог европског човека, ка глобалној оглобљености ума и новој цивилизацији духовног уједначавања, већ хоће да се одрекнемо свега што нас подсећа на јуче, на наше претке, на прошлост.

БЕЗЛИЧНО МИЛОСРЂЕ

Истина, више нема ранијих подела на четнике и партизане, јер смо изгледа, коначно, појмили да смо једно те исто, неразлучиво, "милосрдним" нитима увезано и у безличност бачено, распојасано а обезгаћено биће. Сви смо, коначно, дочекали нови миленијум без подела, сви смо једно јединствено НИШТА - Срби без јутарњег руменила, Срби западнуто уврнутог Запада, Срби заласка и одласка, Срби којима је, чак, и рођено име страно. Хтели бисмо негде а не знам где, хтели бисмо нешто а не знамо шта.

АЛ СМО БРОЗНИ

Пошто већини Срба, највероватније, ама баш ништа није јасно, нашли су се они међу нама,од других вешто подучени и богато нагр(а)ђени, који су окренули леђа српским митовима (али не и подмићивањима), који су добро научили језик крваво руменог, западнутог сунца, језик учен више од пола века у Брозовим комитетским катакомбама (кумровачки ђаци), који су више него успешно заменили наше Брозовиће, називајући се Матићима и Орлићима, мада ни са мајком ни са Српским остарелим Орлом немају никакве везе. Разлика је једино у томе, што су они први ишли по своје мишљење у Комитет, а ови други, кибернетски и на дугме управљани, одлазе по свој став у владајуће Невладине организације, израсле на стоглавом рамену Капитал монструма.

Увијена премија

Ако је Луцифер, а сва је прилика да јесте, измислио чудесна медијска страшила, наравно, да би његове идеје лакше продрле у разводњену свест модерног човека, тада није никакво чудо да смо догурали дотле, да оно што се није појавило у прозору привлачног шаренила, заправо, никада и није било део наше стварности. Да трагично убиство Премијера Србије није забележено "свевидећим" оком (не)објективног објектива, вероватно, да се у Србији никада не би увело ванредно стање, већ би оно било нормално, то јесте, ванрадно и најнапорније у Заводима за запошљавање. Профит је оно што се данас тражи, и ако неко није у стању да га умножава, за тога је боље и да се није родио. Невладин(а) статив(а) нам показује да се и на добро одабраној смрти може лепо зарађивати. Скривене легије и мобстер батаљони смрти, потом се свале на леђа једног превејаног Семелиног потомка, можда и најзаслужнијег за устоличење (не)владајућих олигарха. Ничија глава више није света, уколико постоји прилика да се иста добро уновчи. Отуда сузе и плач оних, који би требало да владају барем својим емоцијама (боље рећи страхом), ако већ нису у стању да контролишу "сиНдикална језгра".

МИЛОВАНЕ КРАДЕШ БОГУ ДАНЕ

Када се МОБ-СИНДИКАТ* добро орагнизује, тада се на њиховим ретким састанцима разматрају теме "заштите", "утеривања дугова", "имунитета" и сличне теме које су од виталног значаја за њихово "братско" удруживање. Сваки сепаратизам ту се, тра највећом јерези, а ако већ до тога дође, Синдикат ће учинити све што је у његовој моћи, да, користећи сва (не)дозвољена средства, такву пошаст у корену (с)у(з)бије. Свакако да је најгора варијанта, када се у поменутом "удружењу уважених грађана", сваки члан острви и направи сопствену синдикалну "подружницу". Тада је сукоб неминован и трајаће све до оног часа док једна асоцијација, претходно сахранивши остале, не преузме све дизгине у своје руке. То је и рецепт за добро организовано, прагматично и лукративно Друштво.

* Да ли је то пинк боја ил сам ја далтониста?

МАТИЋЕВ ОРЛИЋ

Стриктна подела на Орлове и Орлиће, уколико се ствар доведе прецизно до краја,вратиће нас, полако али сугурно, у мирну и срећну Матићеву (Матичну) Луку. Шеф МОБ-СИНДИКАТА мора да има душу, барем у свом имену, јер ако то не би било тако, сав крвави посао био би узалудан. Бува се не сме пустити из рођеног окриља, јер би онда могла да се насели у нечије здраво и добро чујеће ухо. Чума се нипошто не сме поменути. Побогу, није ово средњовековно, pestis/testis доба или време сифилитичних гума, већ цивилизација кондома и bullet- proof панцира и оклопњача.

ЈЕЗИК У ОСТРУГАМА

Нама Србима, а и целом Истоку, Потемкин је све потамно и потанко објаснио. Изградили смо Тврђаву, Утврду од напрегнутог бонтона, осветлили наш дом свемогућом луст(е)рацијом и луциферацијом и кренули, као и сав поштен (српски) свет у Хашко чистилиште. Уместо утврде, у Међународном без-ујачком Суду, распиштољили смо (без)вредне варде и варадије, које пуцају ћорцима, одлучно и немилосрдно. Као и сваки самоубица, праве метке остављамо за себе. Нико још себе није толико жртвовао за универзално добро, колико ми Срби. Слободу смо предали или продали, писмо и језик ловимо по остругама, стругарама, све до Острошког Манастира и надамо са да ћемо их коначно ухватити и стрпати у џак, напуњен камењем, а потом све то бацити у бездани Западни океан. На крају, доћи ћемо ми главе и нашој националистичкој младости и свим Младићима, који нису у стању да се уклопе у нови свет виртуелног (не)постојања. Исплакани српски ум више се и не сећа Караџића (Вука), јер данас проговара модерним, "сајберспејс" чипом, сасвим обезличен и, зачудо, срећан и "поносан", иако без осмеха и радовања одлази у "лијепу" Еуропу.

РАШКО-РАСНИ ЧАНАК

Расним Расима нема расне, верске и националне трпељивости, без рашког човека, још увек генетски и отомански немодификованог, бившег Србина, Рашанина гордог и анадолским семеном расађеног по српској испошћеној ораници. Однекуда се верује, да пружање малог прста неће довести до одгризања читаве руке, а можда и главе. Члан СИНДИКАТА, задужен за међуљудско мањинско разумевање, лепо збори, али о томе шта уистину мисли може се прочитати једино у ел Курану. Иако је чанак заједнички и њему и нама, њему је та"спасоносна" посуда "заједничкија" са онима који ручају на поду и јела спремају на "лојаницама". "Буди фин", његова је девиза, бар док не дође у прилику да окрене ћурак наопако. Из чанка Војводства Српског, свакодневно се, са остацима мрсне гозбе и помијама, избацују српска деца на ђубриште некакве војвођанске наднације, наказно чудне државотворности, у којој поглавица, велики шаман, призива аустроугарске вампире и мађарске превејане чардашлије, да се добрано припреме за нови војвођански лед и успављујуће "мирољубље" реке Тисе.

МИРОЉУБИВИ ЈАСТРЕБОВИ

Некадашње чедо мира, претворило се, у том ковитлацу незајажљивих жеља, о острвљеног јастреба, који, с велике и, наизглед, недостижне висине, управља свој оштровиди поглед ка оном потенцијалном плену, који није у стању да обузда своје стегнуто грло. Основни закон, не само Војводине, већ и целокупне природе, јесте тај, да се пред опасношћу не смеју пуштати ни најмањи гласи, чак ни вапаји, док се на крике не сме ни помишљати. Ипак, усуди ли се неко да гукне, ту су и други предатори, чова (човек за сва времена) и владина батина, који ће тог несрећника искидати на парампарчад. Ама, ванредно је стање, без обзира што нам је неред остао исти или , чак, и већи. На срећу, још није свануо тај, дугоочекивани шести октобар, тако да још има наде да нам сунце још једном изгреје у зору, а ако, на крају, дође и шести октобар, сва је прилика, нигде нас неће бити, јер ћемо се сасвим смешати са најгушћом тмином. Опет, да све није црно како нам се чини, показује нам дружина "седамнаест величанствених", опегланих, уштирканих, углађених и упарађених, албусом испр(в)них, чији ће имиџ најпословнијих "синдикалиста", свакако, допринети да нам Анђео Милосрђа баци какво зрно у наш похабани и дебело напукли чанак, барем да не скапамо од неухрањености. Зрно ће нам сигурно бити удељено, јер, побогу, кога би силници могли да туку да није оваквих као што смо ми.

ПАТРИОТИЗАМ И УСКОГРУДОСТ

Но да бацимо малчице поглед и на ону страну, одакле би нам требало да дуну повољнији ветрови. Да видимо, шта се то дешава у оном делу српске интелектуалне елите, од које, с правом, очекујемо спасење од претеће апокалипсе и излазак из мрака и деценијског глиба. Чини се, сем часних изузетака, који уистину и практично раде на изградњи српске самосвести (попут Српског савеза из Шведске и Николе Јанића) није мали део оних, чија су уста пуна жала због евидентне српске несреће, али, њихови мотиви се,ипак, врло мало разликују од оних, којим се покрећу Срби, васпитани и обучени да затиру властити род. Сем "добре" приче, као да код таквих патриота ничега другог и нема. Да има, они би се ујединили око тог заједничког циља, и не би се, обузети ускогруђем, више бринули око тога да ли ће они у таквој саборности водити главну реч. Да ли ћемо, коначно, превазићи ту нашу, надалеко чувену "српску краву", или ћемо "крепати" заједно са нашом саможивошћу и гордошћу, који као да су важнији од будућности нације, земље Србије и изгубљених српских потомака. Докле ћемо заваравати себе? Погледајмо истини у очи! Погледајмо себе у огледалу и видећемо тамо халапљиви Мидин поглед, своје, од себичности "упакоштено" и извраћено лице, видећемо да једно причамо а друго радимо, видећемо великог српског Нарциса, који је, зарад властите лепоте, спреман да жртвује рођени дом, државу, народ...

Господо Српска, покренимо се! Учинимо оно што смо давно морали да урадимо! Будимо једно, ма где да смо!

КО ВЛАДА СРБИЈОМ

Др(е)мање у Dream-u

30.05.2003.

Чињеница је да данас Србија умире на очиглед свог остарелог, уморног и, баш због тога, крајње безвољног народа, који више, чини се, нема унутрашње снаге да се суочи са болном и трагичном судбином сопственог "брисања" са мапе "живих нација" Европе и света. Народ умире оног часа када више није спреман на побуну. Србија се ућутала, а сваки њен појединац (сем владајуће, у криминалу и крви огрезле олигархије) гледа да себи обезбеди голи и сасвим обесмишљени живот, пребирајући гладним стомком по тору и тражећи спасоносну "травчицу" усред пусте и испошћене српске земље. Куга, која је завладала српским умом, не дозвољава нам да поносно дигнемо главу и суочимо се са реалношћу нашег духовног нестајања. У име сутрашњег магловитог и уснулог буђења, спремни смо да отрпимо и сопствено потирање оних вредности које су дубоко закопане у нашем миленијумски старом (не)сећању.

Што је најгоре, спремни смо да се одрекнемо нашег светог СНА и да своју, некада часну есенцију, прикачимо на вагон захукталог и "блиставог" НСП воза. Спремни смо да "празну торбу" напунимо "црним комадом", а потом, сити свега, да ударнички кренемо ка остварењу нечијег DREAM– а, не видећи да нас тиме обузима такав ДРИЈЕМ, из кога се никада више нећемо разбудити. Српско сунце бледи, док нас неодољивим сјајем привлачи Црна Звезда са западне стране, којој однекуд успева да нас убеди да је ружно лепо, непоштено поштено, нечасно часно, а да је наша Света Српска Земља највеће ругло и стециште нечега чега се "модерни" свет давно одрекао и чега би се Срби морали стидети.

Гроктање товљеника

Преварен и није преварен, уколико не схвата да је преварен. Он живи срећно у "обору" и радосно грокће када му се пружи посуда са "помијама". Његова девиза је: живи док живиш! Труди се да не радиш ништа и брљугај се у (без)умној мочвари! Онај ко је несвестан преваре у којој се његов живот у месту котрља, верује да је сву памет света попио и нико га не може убедити да је сав наопако насађен. Такав себи не долази ни у часу када му његов распамећени "хуманизам" приђе са очигледним "људско-кољачким" намерама. Заборавили смо, изгледа, да сваки домаћин тапше своје "мезимце" у обору, а посебно их умирује и тепа им када дође време "свињокоља".

Да ли ће нам икада пасти на памет да се омча завлачи у уста (језик), само онда када смо довољно "утовљени" квалитетном (онесвешћујућом) храном из газдиног, похлепом прожетог и дугиним спектром "ушарењеног", церабралног гируса? Да ли се такав "товљенички" живот може уистину прихватити као основни мото нашег (бе)смисленог постојања? Зар је могуће да се егзистенција "умног" бића, у коначном збиру, сведе на чисту "рачуницу" горе поменутог власника (владара) једне убалегане и нераузумне марвене "метрополе"? Пред таквим српским "умарвењавањем", чак би и орвеловска визија морала (барем у моралном смислу) да изгуби дах.

Утеривање глупости

Ипак, највећа наша несрећа долази нам од оних, који су (зачудо, изабрани у "име народа") за шаку квалитетне, горе именоване, "прекрупљене" памети, пристали да стадо (коме и сами припадају), односно сопствени род и заједничку српску несрећу, убеђују да су "домокротитељске" (читај: демократске) методе, најбољи начин да се изађе из умног "свињца", а горко насмешена српска слика залепи на поменути, "залауфани" и анималном жудњом претоварени еуровоз; наравно, на задњи вагон такве изанђале и свемоћном пекунијом дефециране композиције.

Цивилни вођа српске "домобране" стао је на чело обезглављене армије, у којој изгледа нема ниједног истинског "ратника" и чији су "војводе" и "сердари", свесрдно и за сва времена умилосрђени милос(п)рдним подсмехом, од времена "кукањчевог" и "поплашеног", "бљеска", "олује", па све до овог последњег, сумануто усрећујућег замаха раскалашне "сабље" и из тога насталог "вихора", чије би последице могле бити далеко горе од болесне "бљесно-олујне", милошевићевски припремљене "ђинђувске" слободе. Јасна је жеља српског "психо-патос(ног)" и "грађански" обликованог Obersturmführera (која му се, на српску несрећу, испуњава), да се додвори својим НСП, безименим газдама, те да оне часне српске официре, којима Српство није само бескрвна фраза, прикаже као наше злотворе, а осведечене злотворе и издајнике претвори у борце за српску (брозовску) "светлу" будућност.

За то време Пауковић се заплео у мрежу властите, наопако (у)бодне "плетиљске" стратегије и сасвим залутао у доктрини "пост-трауматског" ратног синдрома. Други, претходни "генералштабник", и даље (о)Перише зелене новчанице и продаје своју плиткоумност и српско "светло оружје" онима који су спремни да више плате. За то време, умишљена и убојна Кврга на излупаној глави наше "домоб(о)раније" претворила се у иструлели рог, који никога више не може и не сме убости, иако је још у стању

да снажно продире у рођени, тешко раскрвављени утерус (од лат. uterus и гр. χιστερα, као што примећујемо, лако се стиже до антисрпског утеривања глупости, чак и у наше "проверене" ратничке главе, као и до истеривања часне и преко потребне српске памети).

Бори се Србине

Они који данас јасно виде сву ту српску борбеност у најогавнијој и нај-нељудскијој предаји", повикали би углас: Бори се, Србине! не уљуљкавај се својом западношколском психо-патосологијом, као да се клањаш "Вахду" на петковној (потковној) џуми! Осврни се, отвори очи, и видећеш своју упљувану и убалегану мисао како се ветри у пољском клозету, кисеоником пуштеним из не-из-Лечене српске "обор" култур-коморе. А да би се излечили и српству вратили здраву и јасну слику болесне стварности, неопходно је да се најпре ослободимо наших недолечених наркомана и пијанаца, који Гаше-ње старог дресерског система образовања подређују "паљењу" заслепљујућих рефлектора Чедо-морног "ку-ку-рику-ломског" обезглављивања.

Плачљива лица и Кораци крадљивца (који би хтео да замаскира своју разбојничку мисију), у Србији безочно пропагирају "параду" српског насрамнијег поноса. Пред "секретираном" Капитал-Повалом, наши "великаши" се "уклимоглављују", слично детету из сиротишта, које у сваком "чики" тражи оца кога никада није имало. Нажалост, ти климоглави су имали и оца и мајку, али су се родитеља одрекли оног часа, када им се нестална мисао утопила у привлачном шаренилу комшијског дворишта. Зато данас једу "банане" у туђој кући, а кору, халапљиво поједене, условно рефлексне банане, потом, бездушно пребацују преко затворске ограде, на стазу којом се крећу њихови болесни, ојађени и тугом сатрвени родитељи. Живећи и пре-Живкава(ју)ћи од туђе милостиње (застранивши од себе самих), заборавили су властити језик и прешли на "комуникацију", од које су сасвим омутавели и почели да грокћу попут "пре(за)сићеног" назимчета.

Њихова у-крме-љана свест, сабила их је у "шталу благостања", у којој продају своју, проклетством прошарану душу. Због тога, никако не могу да схвате, да себе могу да продају колико год им је воља (пошто им је немуштост и марвени вашар у крви), јер се и не могу рачунати у умна бића. Без обзира на данашњу "хуманост", стока се никако не може изједначити са људима, па ма колико се неко ту упињао да докаже супротно.

Надути разбој

Српски чанак данас није вредан помена. Њега су заборавили и они које је та дрвена посуда отхранила, а камоли они други, васпитавани наопако вођеним ет(н)ичким чунком, по српском ткачком "стану" или разбојном вр(а)тилу. Ходајући уз западни олујни ветар, научили су да развејавају своју и свест својих најближих, на многе закоровљене просторе, њима добродошлог а ненаданог, мождано-јунонског (јунећег) вртлога. Ипак, неминовно је било да се таква "раз-бојна", накриво откана дружина, на крају, и сама разбије о хриди западно утапајућих обала.

Од на-Дуле ЦИА могли бисмо најбоље дознати како се планира једно дугорочно разбојничко разбијање. Она не живи, попут наших владајућих изгнаника из памети, без оријентира, онако, од данас до с(л)утра. ЦИА се до пуцања надула од моћи, пара, а самим тим и ума који се може купити или поробити. ЦИА све дозна брже него ОЗНА! ЦИА зна и ко нам је скинуо с врата "ђинђуву", али, наравно, неће то да саопшти. И зашто би? Зар да самој себи скаче у незасити стомак, када около има "назимаца" колико ти воља! Уосталом, у њеним рукама је Владина батина, којој свакако приличи да лупета и прича глупости (па и лажи) до миле воље.

Ту су и њена бројна патуљаста служинчад, чове(чи)ћи, које јој служе као разбојни чункови, разбацани у свим правцима таквог запрепашћујуће блиставог ткања. ЦИА је чума за све оне који не чуме и који покушавају да размишљају оним чиме нипошто не би смели – рођеном главом.

Baby Agency

Да је неко би(ј)а тамо где је БИА? БИА је исто што и ЦИА, али у малом, baby издању! То је биро за бирање умне"дивљачи" за одстрел. За такав посао најпогоднији су они који су радни век провели као послуга у салама где су се годинама одржавали балови размождених српских крвопија. Такав биро или невладина агенција за (дез)информације, главни је стожер успостављен од ЦИА, око кога се окупило позамашно разбојно коло "бебопаликућа". У бебастој глави налазе се и узде и коњи српске наопако у-Зоране ледине. Њу мора зорно да слуша чак и главни српски аутокротитељ ретко преосталих "контемплативних з(а)вер(ов)а" у српском опустелом мисаоном пољу.

Весели се Србијо! Певај! Имаш и бебе (пристојне тежине одраслог човека) и плач, јаук и живахно завијање паса, сирена за узбуну, па и људи у стваралачком очајању. Земљо Србијо, у теби је, коначно, остало само "зелено" разбојно светло, под којим се тка чудотворни ћилим, којим се може избећи свака невоља и одговорност. Препусти се хедонистичкој бујици, која навире из набреклих удова, и баци се на задње седиште "аудија" (или "џипа") са затамњеним стаклима. Уз бећарац, јурни "двеста на сат"! Мефисто се сваком калеми у души, зато не оклевај – разарај и руши!