Сам против отмичара

Од Канта до Жарка

Не може се преко мора без компаса и мотора, та није ово средњи век… ─ говорио је некада песник,  мој пријатељ Ж. Перовић, професор математике у Приједору, који, нажалост, данас није међу живима. Тај човек се увек водио оним чувеним Кантовим начелом: “Звездано небо изнад мене и морални закон у мени” (Der bestirnte Himmel über mir und das moralische Gesetz in mir). Као и Кант, оптимистички је веровао у могућност побољшања морала и људског карактера уопште, истовремено се слажући с великим философом “да је наопака и зла природа још увек иманентна људском бићу”. Сам Кант је тврдио да човеков порив за чињењем зла није наслеђен, то се не стиче и не учи, пошто зло оригинално припада човеку; оно је примордијалног порекла, у човеку је “од почетка”.

С друге стране, добро и морал оригинално не постоје у човеку, те је неопходно (Кант¹) да се човек од малих ногу васпитава (поучава) у том смислу. Наравно ни Кант ни мој колега и пријатељ Перовић нису први који су слично размишљали на тему морала, општеприхватљивих норми и, уопште, на тему онога што бисмо, можда, условно могли да назовемо “добрим понашањем”. Са своје стране, Хегел се супроставио Кантовом “индивидуалном” моралу, сматрајући да се морал (Sittlichkeit) мора промишљати како кроз институције (објективни дух) тако и у смислу његовог историјског развоја. Спознавање тог објективног духа (који постоји “сам по себи” и који је независан од људске воље) било је предмет “умовања” многих философа, од античког доба до данас: како спознати несазнајно! Све у свему, обрни окрени, “разумно бића” (Сократ) увек се на крају своди на “политичку/друштвену животињу” (Аристотел) и на “незаситу” жељу те “животиње” за “превредновањем свих вредности”, пратећи “вољу за моћ” (Ниче, Wille zur macht).


У земљи Србији, рекло би се, не остаје простор ни за какве друге “философске” медитације сем оног Кантовог “звезданог неба” (које се све ређе и теже може видети кроз тешку тмушу и маглуштину) и моралног закона “у себи”, којег људи у Србији никако не смеју да се држе. Човек у Србији тешко да може да буде “разумно биће”, пошто он не мисли главом већ изгладнелом утробом. Он није ни “политичка” ни било каква друга животиња, пошто више није у стању да се организује ни на нивоу чопора. У Србији човек нема шта више да “превреднује”; све вредности су темељно уништене. Он више није у стању да онако, ничеовски, у очају повиче, “Ja, ich weiß woher ich stamme¹…”, јер грађанин у Србији више ништа не зна: од силних надања и хватање на “кедере” лажних обећања, ни сам не зна како, нашао се у подножју непрегледне пустињске дине, коју ветрови  нон-стоп развејавају замећући све путеве и све трагове који би могли да одведу некуда и негде. Смештени смо у никуда и нигде, без икакве наде за оазу негде. А ко нам је крив што смо се нашли ту где јесмо као да нисмо? Наше вође? Ама не, тешко да су нам “лидери” криви. Оне наше старије генерације из 40-их и 50-их беспоговорно су, читавог живота, следили некакве “вождове”. Осим у ретким изузецима, бунили су се само онда када их неко напујда и када су знали да им неће фалити длака с главе. Нисмо знали да станемо у заштиту наших комшија, пријатеља и рођака, чак ни тада када су неки од њих били изложени ужасним страдањима. Сви смо расли уз Домановићевог Вођу, а ништа одонуд нисмо успели да схватимо. Мислили смо да је сатира исто што и шала. А када смо схватили да то двоје није исто, било је касно, време нас је згазило.


А како да нам не буде лоше? На чело Министарства просвете увек су, неким чудом, долазили људи, којима ништа “озбиљније” није запало у расподели изборног плена. Шта ће политиколог на челу српске просвете? Човек је докторирао на теми: “Мањинско питање у односима балканских држава” и требало га је послати у Прешево, Нови Пазар, на Космет, да тамо ради оно за шта се школовао. На сајту владе стоји да је министар просвете написао две књиге и десет научних радова. Осим књиге Геополитика Србије, написане у облику скрипте, за потребе Мегатренд факултета, ништа даље се, изгледа, не може наћи на интернету. Како год било, теме којима се бавио Жарко, чини се, немају великог додира с просветом. Ваљда нам се због тога и десило да смо почетком ове школске године кренули да сејемо отказе просветним радницима. И то сасвим противзаконито. Министар ништа није радио током лета, а онда се “сетио” да је ипак требало нешто да уради, да би, ако ништа друго, показао да волонтерски рад није једнак нераду. Након што је консултовао просветне синдикате, који кобајаги заступају интересе просветних радника, отпочео је лов на “прекобројне” раднике у школству. Најпре је одаслао школским управама широм Србије некакво наводно упутство, које, до дана данашњег, нико није успео да види. Убрзо, након два три дана, уследиле су и две тајне “депеше” у којима се покушало ублажити оно зло које је министар нанео незаконитим одлукама. Начелници школских управа углавном су ревносно извршавали постављену “домаћу задаћу”, баш као и велики број директора школа. Међу овим другима нашао се и приличан број оних који су дочекали овакву прилику да се освете појединим радницима који им нису били по вољи. Једноставно, акција “реорганизације”, започета лакомисленошћу министра просвете, добила је облик тешке харанге и прогањања познатих из давно прошлих компартијских времена. Недостајао је само Голи Оток, Главњача и други слични центри за “преваспитавање” унутрашњих непријатеља. Вероватно да просветни радници никада раније на овим просторима нису осетили такву правну несигурност, као у првим данима ове  школске године. Већина тужних просветара завукла се у мишје рупе, свакодневно се презнојавајући у очекивању какву ће им вест донети директор школе. У канцеларију директора улазили су на прстима, једва успевајући да некако нешто проговоре о ономе што их мучи, а излазили су погрбљених леђа са неодређеним, а често и бахатим одговорима њихових надређених. А на њиховом ојађеном, понекад и престрављеном месту требало је да буде просветни радник који ће с осмехом од уxа до уха да дочека ученике?


Но да се још мало вратимо нашем мега политичком комесару, преподобном комуносоцијалисти, који би направио дил и са црним ђаволом само да се домогне места на коме ће имати велику личну корист и парче тако слатке политичке моћи и утицаја. У то што је данас, Обрадовић је стасао под Милошевићевим скутом, оним истим због кога некадашњи ДОС и данас кука и тврди да и даље пропадамо због наопаке владавине СПС-а и ЈУЛ-а током деведесетих прошлог миленијума. Данас, зачудо, као да нико не сме да тог истог министра просвете упита зашто арчи државне паре у своја туристичка путовања по свету. То он, ваљда, хоће ипак “мало” да наплати своје волонтирање  у влади? Човек “ради” у влади “бесплатно”, а плаћен је на страном факултету! Али, ко да пита министра просвете зашто незаконито и тајно троши народне паре и зашто уништава српску просвету, када и већина других државних функционера чини то исто. И то од врха до дна власти. У просвети се намножило на хиљаде директора, заменика директора, правника и друге непотребне администрације, који у малим сеоским школама немају шта да раде, сем да гледају да за себе узму неку “цркавицу”. Такви непрестано поправљају шарке на вратима, косилице, пумпе за грејање, сваке године негде разводе струјне каблове, праве чесме и где треба и где не треба, купују апарате за пречишћавање воде па их негде забораве, граде шупе, узимају сваки час измишљене дневнице, путне трошкове, троше на хиљаде евра на “пословне ручкове”, купују и оно што не постоји, чекају гром и олују као озебли сунце…

---

¹ Die Kritik der Urteilskraft
² Знам одаке потичем

(Да, ја знам порекло своје.
Незасито као плам,
горим, згарам себе сам.
Што год дирнух, светлост поста,
што оставих угљен оста,
сигурно је да сам плам!)