Терор над просветним радницима

Оно што се дешава у месецу септембру у школама широм Србије могло би се подвести под најгору врсту психолошког терора над просветним радницима. Заправо, да ли постоји ишта теже и опасније за човеково здравље од неизвесности? Данима и недељама долазите на посао, а не знате какав вам је статус. Не знате у којим ћете разредима радити, не знате колико ћете часова имати у недељи, не знате да ли ћете имати пун или непун фонд, да ле ће вам плата бити мање за 10 или за 50 процената. Ништа од тога не знате, а сваки дан долазите на посао и покушавате да сакријете вашу муку од ученика, који својим проницљивим ‘радарима’ примећују да нешто с вама није како ваља. Сваке вечери, исцрпљени до максимума и физички и психички, лежете с питањем шта ће вам донети сутрашњи дан, какво ће вам решење ваш директор сутра или неког следећег дана гурнути под нос, шта ћете онда када вас напросто шутну, да ли ћете скичати, сиктати, скакутати или ћете се скитати од немила до недрага. Није потребно посебно објашњавати колико је сличан однос према радницима нељудски и колико одступа од свих моралних норми на којима почива модерна цивилизација. Модерним језиком, сличан психолошки терор назива се ─ мобинг (енг. mob ‘руља, гомила, олош). Најчешће је то тзв. вертикални мобинг, где надређени прогањају и уништавају своје подређене.

Наравно, мобинг (злостављање слабијих) постоји од када је света. Ипак, рекло би се, ретко се дешавало да се ‘народна и демократска’ власт једне државе сасвим окрене против властитог народа (какав је случај у Србији) и да жели да свој народ затре, тј.  да га темељно и неповратно искорени. Човек који је први увео термин ‘мобинг’ у употребу, Хајнц Лејман, учинио је то на основу студије о “психолошком терору”, коју је урадио у Шведској током 80-их година прошлог века. Њему је пошло за руком да идентификује 45 варијанти понашања типичних за мобинг: прикривање неопходних информација, социјална изолација, клевета, немилосрдна и неоснована критика, ширење гласина, поруга и слично. Условно речено, све то што је Лејмен побројао веома је уобичајено (малтене природно) у пословном свету који је израстао из криминалног миљеа. Ипак, такво разбојничко понашање никако се не може сматрати “нормалним” када је у питању државна управа и извршна власт једне земље. Да ли је то српска политичка елита (слично пословној) израсла из разноразних ‘гангова’ и ‘синдиката’, који се ни по чему не разликују од оних мафијашких кругова из којих је израсла класа модерних бизнис “лидера”?

Разбојнике који данас кроје судбину српској просвети и српској будућности нимало не занимају деца. Интереси ученика у пребројавању и елиминисању “прекобројних” наставника уопште немају значаја онима који су одлучили да “уштеде” неки динар у циљу очувања “економске стабилности земље”. На пример, у школи у Лукићеву, где је директору стигла “директива” начелника (гаулајтера) школске управе Зрењанина (коју овај као државни војник “савесно” извршава), да се наставницима музичког васпитања убудуће не плаћају часови хора, дошло се до апсурдне ситуације у којој се ученицима ускраћује право да имају школски хор. Наиме, реч је о невиђеној и несхватљивој дискриминацији деце, пошто је јасно да наставница музичког не може да држи бесплатно хорове у обема  школама у којима ради (Лукићево и Стајићево). Дакле, поменута наставница ће изабрати једну од те две школе да у њима држи хор као “обавезну секцију”.

Да би апсурд био већи, настава музичког васпитања, када су у питању хор и оркестар, не помиње се у Закону о основној школи нити у Закону о основама образовања. Али, у наставном програму за седми разред јасно пише да су часови хора обавезни (види слику горе) и да они улазе у фонд часова наставника музичке културе. Дакле, часови хора (по мишљењу министра, начелника и директора), иако су обавезни и мада улазе у фонд часова наставника музичког ─  не треба да буду плаћени. Зар је могуће да се наставни програм не мора поштовати или се оно што у том програму пише може тумачити како се коме прохте?

У најновијем програму за осми разред и даље стоји да је “школа обавезна да организује рад хорова”. Дакле, школа је обавезна да организује нешто што је необавезно, пошто је сада, Правилником о другом циклусу образовања, хор сврстан у факултативне изборне предмете. Тешко је објаснити како се таква нелогичност могла наћи у једном законском акту. Поставља се питања да ли је ико то пажљиво читао пре него што је такву бесмислицу усвојио. Примећујемо да се овог пута часови хора не третирају као “редовна настава”, већ улазе у “оквир” 40-часовне радне недеље”. Сваком ко није раставио с памећу јасно је да нешто што је обавезно не може да подлеже било каквој и било чијој “ревизији”.

Хор је по законодавцу и факултативни (необавезни) изборни предмет и додатни рад у оквиру предмета музичко васпитање и слободна активност (секција). Уз све то хор је и ОБАВЕЗАН предмет који траје 45 минута и који се уноси у распоред часова.

Коначно, уколико министарство жели да истера с посла наставнике музичког васпитања, да би тиме “спасило земљу” и да би се Србија “извукла из економске кризе”, тада се оно понаша сасвим неразумно. Сваки иоле бољи економиста, још од Рикарда и Адама Смита зна да решење за финансијске невоље никако не може бити масовно отпуштање радника с посла, већ ново упошљавање на оним местима која доносе профит. Очигледно је да су наше власти неспособне  да се озбиљно ухвате у коштац са економским проблемима у које је земља запала и, уместо да траже механизме којим ће да напуне буџет, они гледају како да смање захватања из буџета. И то где? У просвети!?

А пре само неколико месеци наш надобудни министар се хвалио како следи ону кинеску пословицу (погледај видео, кликни лево): “Планираш ли за једну годину унапред, посеј жито; планираш ли за десет година, посади дрво; планираш ли за цео живот, образуј народ“. Занемаримо ли чињеницу да Обрадовић погрешно приписује горњу мисао Конфучију, слушајући га могли смо доћи до (погрешног) закључка да њега уистину занима судбина српске просвете.  Засад је стигао дотле да сеје отказе и дискриминише децу, којој укида право на хорско певање, али исто тако, рекло би се, и на било какву радост у животу.