Рок је -одмах!
Да ли постоји граница понижењу које су Срби спремни да отрпе. Радован Караџић је, упркос великог јучерашњег протеста (или баш због тога), преко ноћи, "упакован" и предат хашким злотворима. У току јучерашњег дана (29. јул 2008), службеници хашке ка(р)лакурнице су у више наврата изјављивали како је рок за "испоруку" Караџића - ОДМАХ! Српска издајничка власт није се усудила да не поступи онако како јој западни "гаврани" наређују. Истина закаснили су неколико часова, али, надају се да ће им њихове газде то толерисати и опростити. Иако Србија није једина банана република у свету, ипак, тешко да постоји иједна таква земља, у којој се вазалске власти не труде да своме народу пруже макар илузију властите суверености. Такође, тешко да би се могао наћи народ на свету, који би огољену и крајње понижавајућу послушност њихових домаћих "владара" према стварним господарима био у стању да без жестоког отпора отрпи.
Четрдесет доживотних година
Ових дана, на страним телевизијским станицама, владала је права еуфорија у хајци на Србију и српски народ. Опет су се разбуктале старе приче о, наводно, "8.000 убијених муслиманских мушкараца и дечака", о "злостављањима и силовањима која су починили Срби", о "српској геноцидној природи". Наравно, све то би требало да убрзо, након већ "доказане" (али још неозваничене) "истине" о "Републици Српској као геноцидној творевини", да послужи тзв. "међународној заједници" (без народа) као аргумент за укидање те српске, прекодринске земље. Докле је острашћеност и болесни ум Запада стигао, могло би се илустровати "медитацијом" извештача CNN-а (Robertson), да ће Радован Караџић, због "почињених злочина" и "геноцида над Муслиманима" добити максималну казну "од 40 година робије", што је исто (када се узму у обзир Караџићеве године) што и "доживотна робија".
Дембелијске лојаре
Огољени и лудачки антисрбизам (раван антисемитизму у Вајмарској и, доцније, Хитлеровој Немачкој), који је деведесетих година прошлог миленијума срачунато распириван од стране западних медија и политичара, поново је актуелизован у свој својој монструознозности и безочности. Показало се да нема тога што би у западној политици могло да измени изграђени стереотип о Србима као "злим момцима" и ту, чак, није помогло ни сервилно скакање и махање репом српских постоктобарских сатрапа и извршавање свих заповести, које би могле да падну на памет евро-атлантском дресеру. Дакле, чињеница је да се на уништењу Срба и српске државе и даље ради несмањеном жестином и Запад то никада није посебно скривао; мада је повремено знао да "награди" Србију кутијом, у којој, сем шареног папира у који је била умотана, није било ничега. Тада би се српски вазали лешинарски сјатили око "дара", да би се мало доцније покуњено разишли и отишли у "земљу" Дембелију у којој ће јести "хлеба преко погаче", сањајући и даље да су свом господару "мезимци" а не "лојаре".
Поглед из обора
Нажалост, срамно (преконоћно, вампирско) утамничење Радована Караџића и слање његове (наше) главе најцрњим српским непријатељима (огавним чином којим су Срби, чини се, неповратно предали/продали и своју душу и савест ђаволу), неславно се завршило поглавље некада славно започете српске духовне, културне и националне еманципације. Очигледно је да српске националне снаге лагано напуштају размождени српски корпус. У пониженој, бедној Србији, нико, изгледа, није спреман да се одрекне "црног (западног) комада" и замени га "празном торбом", коју би сам, својом памећу и снагом морао да напуни. Србин се данас понаша, малтене, као крме у обору, које од свог газде очекује шаку влажне прекрупе, чак и тада када тог истог газду види како залаже ватру и оштри ножеве.
Вентил за рањену душу
Позиви на "мирну" и "демократску побуну" (contradictio in adjecto), којима смо сведоци ових дана, и који долазе од стране српских опозиционих странака, заправо су вентил, којим се растерећује српска колективна фрустрација. Сваки Србин, који иоле држи до своје части, осећао је да му његова савест налаже, да ни по коју цену не допусти да Радован Караџић буде одведен из земље Србије. Када је у питању спасавање властите главе (а сви Срби су данас Радовани, чак и они који се малоумно радују његовом заточењу), тада су сва средства дозвољена и тада је сваки позив или указивање на "демократију" бесмислица. Да ли су наше "патриоте" свесне да се владајућа, издајничка и разбојничка клика, не може другачије уклонити са српске грбаче сем применом силе?
Wednesday, July 30, 2008
Monday, July 28, 2008
Благо у коферу Србија у ковчегу
Српска издајничка власт је у грозници. Први пут, након осам година, нису до краја сигурни да се "5. октобар" не би могао поновити, овог пута у једној измењеној варијанти. Није потребно посебно доказивати, да хапшење Радована Караџића оставља дубок ожиљак у души сваког часног Србина . С друге стране, ни душе српске квинслиншке власти нису поштеђене "прималног" бола, не због тога што им Радован нешто значи, било у људском или симболичном смислу, већ зато што никако не могу да дознају ко заправо стоји иза "ненаданог" утамничења "највећег злотвора" у историји свих пређашњих и будућих светова. Заправо, српска разбојничка власт види Караџића као "велики бизнис" у коме се могло инкасирати који милион долара више. Оно што их прождире и цепа њихову вазалску душу, јесте питање: ко је покупио кофер или ковчег с благом? ЗЕЗ коалиција је убеђена да их је Дачић и његова "јединствено напу(м)псана" коалиција превела жедне преко воде и пре њих стигла до оног "кофера" због којег су некада сви они одлучили да се ангажују за "добробит народа и државе", укључујући у све то и "социјалну правду и благостање". Дачић, наоружан Кркобабићем (остарелим оцем и још старијим сином) и јагодинским Бетовеном, размишља на исти начин као и његов ЗЕЗ партнер, само у обрнутом смеру: Тадић их је преварио и то не само тако што им је однео "кофер" испред носа, већ их је индиректно означио као главне кривце пред историјим и српским народом, за крајње нечасну и неопростиву издајничку работу.
Ипак, издајници и не би били издајници, када би могли веровати једни другима. Сумња и неповерње израсло је директно из њихових незајажљивих утроба, и они добро знају шта би урадили уколико бе се нашли на месту оног другога. Не само да би били спремни да преваре своје "од јуче најрођеније", већ би били спремни да мењају ковчег (не свој) за ковчег залудног блага, а живот (свој) за смрт свих оних у чије су се име, колико до јуче, "истински" борили. Сва је прилика да ће се две или више група издајника жестоко сукобити око невидљивог ковчега/кофера пуног зелених новчаница. Наравно, прича се да иза Караџићевог и свесрпског окивања стоји БИА, па и ВБА. Али чија БИА и чија ВБА? Није могуће да се између два, три или четири главна (педигрирана) издајника појавио и неки пети или шести, можда енти, до сада непознати "распикућитељ", који се усудио да узме оно што му по "закону" и по "правди Бога истинога" никако не припада? ЗЕЗ и "татини синови" завијају из свег гласа, арлаучу као рањене звери, док се сударају ужареним главама у облацима и магли коју су донедавно тако вешто продавали.
Наравно, сумња пада и на Мантера, али нико то још не сме гласно да каже. Опет, ако је Мантер однео кофер на суверену територију земље коју представља, тада им (ЗЕЗ-у, тати и синовима) не би било толико жао, јер благо ипак не би припало њиховим "најмилијим". Тадић зна да Мантер може, колико сутра, да раз-монтира и њега и његову тренутно "лагодну" позицију. Могао би чак и да га оптужи да је новац од уцене (уз џентлменски договор с "дародавцима"), крадомице, задржао за себе. Он то наравно није учинио, у то је малтене сигуран. Малтене, јер несрећник није још није начисто да кофер није дрпио неко други, а у његово име. А тај "неко други" могао би бити само онај који је већ имао дебелог искуства како с коферима тако и ковчезима (укључујући и онај у Пожаревцу). Као и сваки издајник, Тадић је свестан, да онима којима пружа своје "услуге" мора до краја бити одан. Грешке се код таквих не исправљају осим на један једини начин, а о том начини нешто више могли би да кажу бивши шефови српске државе и владе - Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић.
Поред свих мука на којима се налазе ЗЕЗ и Дачићеви десперадоси, остајући криви и кратких рукава, издајнички посао се сада мора ревносно довршити. Радована морају што хитније "испоручити" онима, који тог истог Радована никада нису желели да виде у Хашкој тамници. Природно, зар би постојао нормалан суд на свету, који би, након тешке бруке у случајевима "Милошевић" и "Војислав Шешељ", пожелео још једно слично суђење, у коме суд заправо изриче најтежу казну себи и, уопште, европској судској пракси и хуманистичкој мисли. Правда и истина, која се некада шепурила по голооточком камењару или сибирским тајгама, данас се преместила у лепо, готово монденско место звано Шевенинген. Тога су многи Европљани итекако свесни, али ипак виде да данас живе у "слободном свету", у коме је најбоље држати језик за зубима. За сваки случај. ЗЕЗ, Тадић, Дачић, ретардирани пензионери и јагодински "савременик" Бетовена и других сличних "свирача" из њихове младости, најжалоснија су слика данашње Србије и тужно опредмећење жеља свих оних Срба, којима је "пут у Европу" незамислив без кофера или ковчега с благом, па макар били свесни чињенице да ће, након свега, "блажена" бити само истина, да је благо из кофера замењено Србијом у ковчегу!
Ипак, издајници и не би били издајници, када би могли веровати једни другима. Сумња и неповерње израсло је директно из њихових незајажљивих утроба, и они добро знају шта би урадили уколико бе се нашли на месту оног другога. Не само да би били спремни да преваре своје "од јуче најрођеније", већ би били спремни да мењају ковчег (не свој) за ковчег залудног блага, а живот (свој) за смрт свих оних у чије су се име, колико до јуче, "истински" борили. Сва је прилика да ће се две или више група издајника жестоко сукобити око невидљивог ковчега/кофера пуног зелених новчаница. Наравно, прича се да иза Караџићевог и свесрпског окивања стоји БИА, па и ВБА. Али чија БИА и чија ВБА? Није могуће да се између два, три или четири главна (педигрирана) издајника појавио и неки пети или шести, можда енти, до сада непознати "распикућитељ", који се усудио да узме оно што му по "закону" и по "правди Бога истинога" никако не припада? ЗЕЗ и "татини синови" завијају из свег гласа, арлаучу као рањене звери, док се сударају ужареним главама у облацима и магли коју су донедавно тако вешто продавали.
Наравно, сумња пада и на Мантера, али нико то још не сме гласно да каже. Опет, ако је Мантер однео кофер на суверену територију земље коју представља, тада им (ЗЕЗ-у, тати и синовима) не би било толико жао, јер благо ипак не би припало њиховим "најмилијим". Тадић зна да Мантер може, колико сутра, да раз-монтира и њега и његову тренутно "лагодну" позицију. Могао би чак и да га оптужи да је новац од уцене (уз џентлменски договор с "дародавцима"), крадомице, задржао за себе. Он то наравно није учинио, у то је малтене сигуран. Малтене, јер несрећник није још није начисто да кофер није дрпио неко други, а у његово име. А тај "неко други" могао би бити само онај који је већ имао дебелог искуства како с коферима тако и ковчезима (укључујући и онај у Пожаревцу). Као и сваки издајник, Тадић је свестан, да онима којима пружа своје "услуге" мора до краја бити одан. Грешке се код таквих не исправљају осим на један једини начин, а о том начини нешто више могли би да кажу бивши шефови српске државе и владе - Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић.
Поред свих мука на којима се налазе ЗЕЗ и Дачићеви десперадоси, остајући криви и кратких рукава, издајнички посао се сада мора ревносно довршити. Радована морају што хитније "испоручити" онима, који тог истог Радована никада нису желели да виде у Хашкој тамници. Природно, зар би постојао нормалан суд на свету, који би, након тешке бруке у случајевима "Милошевић" и "Војислав Шешељ", пожелео још једно слично суђење, у коме суд заправо изриче најтежу казну себи и, уопште, европској судској пракси и хуманистичкој мисли. Правда и истина, која се некада шепурила по голооточком камењару или сибирским тајгама, данас се преместила у лепо, готово монденско место звано Шевенинген. Тога су многи Европљани итекако свесни, али ипак виде да данас живе у "слободном свету", у коме је најбоље држати језик за зубима. За сваки случај. ЗЕЗ, Тадић, Дачић, ретардирани пензионери и јагодински "савременик" Бетовена и других сличних "свирача" из њихове младости, најжалоснија су слика данашње Србије и тужно опредмећење жеља свих оних Срба, којима је "пут у Европу" незамислив без кофера или ковчега с благом, па макар били свесни чињенице да ће, након свега, "блажена" бити само истина, да је благо из кофера замењено Србијом у ковчегу!
Friday, July 25, 2008
Хапшење здравог живота
Бетовен се огласи из мобилног телефона.
Председник се промешкољи и пружи руку: "Мала, додај ми ту јагодинску 'палму'. То је поклон из Кончарева, хе, хе... даћу ти га за који дан, чим га изгустирам."
"Ја бих морала да кренем", јави се мазним гласом девојка, додајући му телефон, "родитељи ће се забринути..."
"Иди, истуширај се.. позваћу возача", одврати јој председник и прихвати мобилни.
Видевши на дисплеју исписано име, председник готово заурла: "Опет овај јебени идиот... Милошевићево копиле!"
"Шта је сад опет, Дачићу?", нервозним гласом упита председник онога кога је малочас назвао "копиле" и који се јављао с друге стране "жице": "Увек си незадовољан... сад би мењао Кипар за Хаваје, шта ли...?
"Ама, не зовем те због тога. Ваљда ти је јасно, кад те овако директно зовем, да се нешто важно десило.."
"Важно...да се није онај, кога си коначно пробо глоговим коцем, опет дигао из мртвих, повампирио"?
"Зар ти не знаш?!"
"А шта би то требало да знам?"
"Тешко ми је да поверујем да о томе ниси обавештен....", као да је подрхтавао је Дачићев глас. "Ниси ти Коштуница! Борисе, кад чујеш вест, има да паднеш на дупе"!"
"Ја могу да паднем на дупе само због неке добре цице! Једна таква, која ме је вечерас обарала, управо одлази", председник кратко махну девојци, која је још стајала код излазних врата и настави: "Хајде сад причај... али пази како!"
"Шта да пазим, човече? Они нас виде и на клозетској шољи! Да могу, сутра бих се покупио из политике."
"Мислиш оно... узмеш коферче и одеш... не иде то тако", одбруси председник 'оностраном' Дачићу. "Него дај да чујемо шта је то толико важно; само немој да ми причаш како је неко поново тукао новинаре... То ме заиста не занима!"
Са друге стране дубок уздах, као да се Дачек спрема да скочи у дубоку и ледену воду, а онда човек 'испали' гробним гласом:
"Борисе, Радован Караџић је ухваћен!"
"Ко?!", упита председник измењеним тоном, видно изненађен.
"Радован, ето ко. Ваљда знаш ко је Радован Караџић?"
"Знам, наравно да знам", покушавао је председник да среди ускомешане мисли. "Како не бих знао?"
"И..."?, питао је глас из апарата.
"Шта 'и...', не разумем шта ме питаш", одврати председник несувисло, тек да добије на времену. Потом, прибравши се донекле, поново се, овог пута далеко оштрије, обрати Дачићу: "Шта си чекао до сада?! Зашто ме о томе ниси раније обавестио!? Много се зајебаваш Ивице! Шта мислиш ко сам ја, човече!".
"Ништа је тебе не зајебавам", смиривао га је глас из слушалице, "али, рекао бих, да неко дебело зајебава и мене и тебе и све нас. Полиција није хапсила Радована!"
"Како то мислиш?", упита председник, скачући из кревета. "Причај, ко је ухватио... то јесте, ухапсио Караџића. Ко, буразеру, ако није твоја полиција?"
"Не знам ко, ја сам мислио да то ти знаш...". збуњено ће Ивица.
"Можда безбедњаци...?", почеша се председник иза ува и дохвати гаће.
"Питао сам их", рече глас из мобилног, "они, такође, кажу да ништа не знају, баш као ни ти".
"А откуд си ти то сазнао", љутито ће председник, облачећи пантолоне и придржавајући мобилни апарат брадом. "Јесте да си ти министар полиције, али, није ђаво, да си ти најважнији човек у овој држави? Одакле ти та информација?"
"Малочас ме звао колега Рончевић, знаш га?"
"Знам, знам... Месић не може да га смисли, баш као ни ја тебе", председник на тренутак застаде, закопча шлиц, и онда продужи: "Можда се човек зајебавао?"
"Не, ипак, није", ражалости се Дачић, "рекао ми је да питам Наташу Кандић или Дејана Анастасијевића, који, по Рончевићевим речима, о томе имају све важније податке. Ја сам одмах послао људе да то провере код ово двоје и они су (Дејан и Наташа) потврдили да је Радован ухваћен и да ће за који дан та вест бити пласирана у јавност."
"Па, знају ли њих двоје ко је уловио Караџића?", неодлучно ће председник.
"Наравно да знају! За разлику од тебе и мене и целог државног врха Србије, 'невладини' све знају!
"Је'л ти то нешто на мој рачун, Дачићу?!", обрецну се председник љутито.
"Не, то ја на мој властити рачун... без крчмара".
"Немој тако Ивице. Ти си господин човек, крчму си давно напустио, као и овце у околини Призрена, не заборави", одбруси му председник саркастично.
"Јесте, јесте...", кркљао је Дачић кроз етер, "знам ја да је овај наш народ стока и заболе ме за њих. Него, ипак ме је однекуд срамота да нам државом управљају други и да нам о томе шта се дешава у рођеној кући говоре комшије Хрвати и наше невладине организације. Зар то теби, Борисе, нимало не смета?"
"Далеко смо заглибили Ивице", насмеја се председник кисело, "да бисмо данас могли да размишљамо у моралним категоријама. Србији је суђено шта је суђено, и да ту нема нас двојице били би неки други који би чинили исто што и ми. Ни мени није право што
'они' нису најпре обавестили нас. То показује да нас 'они' још не доживљавају као пријатеље."
"Дакле", закикота се Дачић, "нема нам друге већ да и даље гутамо жабе и гледамо да уживамо у животу колико можемо."
"Баш тако Ивице, баш тако. Видиш како ти умеш да будеш паметан кад хоћеш".
С оне стране жице кикотање постаде још јаче: "Добро велиш, коме је до морала нека иде у цркву"!
Неко покуца на врата.
"Да", огласи се председник.
Након неколико тренутака председник се врати свом телефонском саговорнику: "Ивице, звао ме је Мантер. И они су изгледа слушали ову нашу причу. Сада морам да прекинем. Зваћу те после разговора с Мантером. Надам се да ће нам овај рећи зашто су баш сада одлучили да отворе Караџићев случај.
__________________
Тадић и Магарац
Сабах
Отворено писмо председнику Тадићу [pdf 200kb]
Председник се промешкољи и пружи руку: "Мала, додај ми ту јагодинску 'палму'. То је поклон из Кончарева, хе, хе... даћу ти га за који дан, чим га изгустирам."
"Ја бих морала да кренем", јави се мазним гласом девојка, додајући му телефон, "родитељи ће се забринути..."
"Иди, истуширај се.. позваћу возача", одврати јој председник и прихвати мобилни.
Видевши на дисплеју исписано име, председник готово заурла: "Опет овај јебени идиот... Милошевићево копиле!"
"Шта је сад опет, Дачићу?", нервозним гласом упита председник онога кога је малочас назвао "копиле" и који се јављао с друге стране "жице": "Увек си незадовољан... сад би мењао Кипар за Хаваје, шта ли...?
"Ама, не зовем те због тога. Ваљда ти је јасно, кад те овако директно зовем, да се нешто важно десило.."
"Важно...да се није онај, кога си коначно пробо глоговим коцем, опет дигао из мртвих, повампирио"?
"Зар ти не знаш?!"
"А шта би то требало да знам?"
"Тешко ми је да поверујем да о томе ниси обавештен....", као да је подрхтавао је Дачићев глас. "Ниси ти Коштуница! Борисе, кад чујеш вест, има да паднеш на дупе"!"
"Ја могу да паднем на дупе само због неке добре цице! Једна таква, која ме је вечерас обарала, управо одлази", председник кратко махну девојци, која је још стајала код излазних врата и настави: "Хајде сад причај... али пази како!"
"Шта да пазим, човече? Они нас виде и на клозетској шољи! Да могу, сутра бих се покупио из политике."
"Мислиш оно... узмеш коферче и одеш... не иде то тако", одбруси председник 'оностраном' Дачићу. "Него дај да чујемо шта је то толико важно; само немој да ми причаш како је неко поново тукао новинаре... То ме заиста не занима!"
Са друге стране дубок уздах, као да се Дачек спрема да скочи у дубоку и ледену воду, а онда човек 'испали' гробним гласом:
"Борисе, Радован Караџић је ухваћен!"
"Ко?!", упита председник измењеним тоном, видно изненађен.
"Радован, ето ко. Ваљда знаш ко је Радован Караџић?"
"Знам, наравно да знам", покушавао је председник да среди ускомешане мисли. "Како не бих знао?"
"И..."?, питао је глас из апарата.
"Шта 'и...', не разумем шта ме питаш", одврати председник несувисло, тек да добије на времену. Потом, прибравши се донекле, поново се, овог пута далеко оштрије, обрати Дачићу: "Шта си чекао до сада?! Зашто ме о томе ниси раније обавестио!? Много се зајебаваш Ивице! Шта мислиш ко сам ја, човече!".
"Ништа је тебе не зајебавам", смиривао га је глас из слушалице, "али, рекао бих, да неко дебело зајебава и мене и тебе и све нас. Полиција није хапсила Радована!"
"Како то мислиш?", упита председник, скачући из кревета. "Причај, ко је ухватио... то јесте, ухапсио Караџића. Ко, буразеру, ако није твоја полиција?"
"Не знам ко, ја сам мислио да то ти знаш...". збуњено ће Ивица.
"Можда безбедњаци...?", почеша се председник иза ува и дохвати гаће.
"Питао сам их", рече глас из мобилног, "они, такође, кажу да ништа не знају, баш као ни ти".
"А откуд си ти то сазнао", љутито ће председник, облачећи пантолоне и придржавајући мобилни апарат брадом. "Јесте да си ти министар полиције, али, није ђаво, да си ти најважнији човек у овој држави? Одакле ти та информација?"
"Малочас ме звао колега Рончевић, знаш га?"
"Знам, знам... Месић не може да га смисли, баш као ни ја тебе", председник на тренутак застаде, закопча шлиц, и онда продужи: "Можда се човек зајебавао?"
"Не, ипак, није", ражалости се Дачић, "рекао ми је да питам Наташу Кандић или Дејана Анастасијевића, који, по Рончевићевим речима, о томе имају све важније податке. Ја сам одмах послао људе да то провере код ово двоје и они су (Дејан и Наташа) потврдили да је Радован ухваћен и да ће за који дан та вест бити пласирана у јавност."
"Па, знају ли њих двоје ко је уловио Караџића?", неодлучно ће председник.
"Наравно да знају! За разлику од тебе и мене и целог државног врха Србије, 'невладини' све знају!
"Је'л ти то нешто на мој рачун, Дачићу?!", обрецну се председник љутито.
"Не, то ја на мој властити рачун... без крчмара".
"Немој тако Ивице. Ти си господин човек, крчму си давно напустио, као и овце у околини Призрена, не заборави", одбруси му председник саркастично.
"Јесте, јесте...", кркљао је Дачић кроз етер, "знам ја да је овај наш народ стока и заболе ме за њих. Него, ипак ме је однекуд срамота да нам државом управљају други и да нам о томе шта се дешава у рођеној кући говоре комшије Хрвати и наше невладине организације. Зар то теби, Борисе, нимало не смета?"
"Далеко смо заглибили Ивице", насмеја се председник кисело, "да бисмо данас могли да размишљамо у моралним категоријама. Србији је суђено шта је суђено, и да ту нема нас двојице били би неки други који би чинили исто што и ми. Ни мени није право што
'они' нису најпре обавестили нас. То показује да нас 'они' још не доживљавају као пријатеље."
"Дакле", закикота се Дачић, "нема нам друге већ да и даље гутамо жабе и гледамо да уживамо у животу колико можемо."
"Баш тако Ивице, баш тако. Видиш како ти умеш да будеш паметан кад хоћеш".
С оне стране жице кикотање постаде још јаче: "Добро велиш, коме је до морала нека иде у цркву"!
Неко покуца на врата.
"Да", огласи се председник.
Након неколико тренутака председник се врати свом телефонском саговорнику: "Ивице, звао ме је Мантер. И они су изгледа слушали ову нашу причу. Сада морам да прекинем. Зваћу те после разговора с Мантером. Надам се да ће нам овај рећи зашто су баш сада одлучили да отворе Караџићев случај.
__________________
Тадић и Магарац
Сабах
Отворено писмо председнику Тадићу [pdf 200kb]
Subscribe to:
Posts (Atom)