Рок је -одмах!
Да ли постоји граница понижењу које су Срби спремни да отрпе. Радован Караџић је, упркос великог јучерашњег протеста (или баш због тога), преко ноћи, "упакован" и предат хашким злотворима. У току јучерашњег дана (29. јул 2008), службеници хашке ка(р)лакурнице су у више наврата изјављивали како је рок за "испоруку" Караџића - ОДМАХ! Српска издајничка власт није се усудила да не поступи онако како јој западни "гаврани" наређују. Истина закаснили су неколико часова, али, надају се да ће им њихове газде то толерисати и опростити. Иако Србија није једина банана република у свету, ипак, тешко да постоји иједна таква земља, у којој се вазалске власти не труде да своме народу пруже макар илузију властите суверености. Такође, тешко да би се могао наћи народ на свету, који би огољену и крајње понижавајућу послушност њихових домаћих "владара" према стварним господарима био у стању да без жестоког отпора отрпи.
Четрдесет доживотних година
Ових дана, на страним телевизијским станицама, владала је права еуфорија у хајци на Србију и српски народ. Опет су се разбуктале старе приче о, наводно, "8.000 убијених муслиманских мушкараца и дечака", о "злостављањима и силовањима која су починили Срби", о "српској геноцидној природи". Наравно, све то би требало да убрзо, након већ "доказане" (али још неозваничене) "истине" о "Републици Српској као геноцидној творевини", да послужи тзв. "међународној заједници" (без народа) као аргумент за укидање те српске, прекодринске земље. Докле је острашћеност и болесни ум Запада стигао, могло би се илустровати "медитацијом" извештача CNN-а (Robertson), да ће Радован Караџић, због "почињених злочина" и "геноцида над Муслиманима" добити максималну казну "од 40 година робије", што је исто (када се узму у обзир Караџићеве године) што и "доживотна робија".
Дембелијске лојаре
Огољени и лудачки антисрбизам (раван антисемитизму у Вајмарској и, доцније, Хитлеровој Немачкој), који је деведесетих година прошлог миленијума срачунато распириван од стране западних медија и политичара, поново је актуелизован у свој својој монструознозности и безочности. Показало се да нема тога што би у западној политици могло да измени изграђени стереотип о Србима као "злим момцима" и ту, чак, није помогло ни сервилно скакање и махање репом српских постоктобарских сатрапа и извршавање свих заповести, које би могле да падну на памет евро-атлантском дресеру. Дакле, чињеница је да се на уништењу Срба и српске државе и даље ради несмањеном жестином и Запад то никада није посебно скривао; мада је повремено знао да "награди" Србију кутијом, у којој, сем шареног папира у који је била умотана, није било ничега. Тада би се српски вазали лешинарски сјатили око "дара", да би се мало доцније покуњено разишли и отишли у "земљу" Дембелију у којој ће јести "хлеба преко погаче", сањајући и даље да су свом господару "мезимци" а не "лојаре".
Поглед из обора
Нажалост, срамно (преконоћно, вампирско) утамничење Радована Караџића и слање његове (наше) главе најцрњим српским непријатељима (огавним чином којим су Срби, чини се, неповратно предали/продали и своју душу и савест ђаволу), неславно се завршило поглавље некада славно започете српске духовне, културне и националне еманципације. Очигледно је да српске националне снаге лагано напуштају размождени српски корпус. У пониженој, бедној Србији, нико, изгледа, није спреман да се одрекне "црног (западног) комада" и замени га "празном торбом", коју би сам, својом памећу и снагом морао да напуни. Србин се данас понаша, малтене, као крме у обору, које од свог газде очекује шаку влажне прекрупе, чак и тада када тог истог газду види како залаже ватру и оштри ножеве.
Вентил за рањену душу
Позиви на "мирну" и "демократску побуну" (contradictio in adjecto), којима смо сведоци ових дана, и који долазе од стране српских опозиционих странака, заправо су вентил, којим се растерећује српска колективна фрустрација. Сваки Србин, који иоле држи до своје части, осећао је да му његова савест налаже, да ни по коју цену не допусти да Радован Караџић буде одведен из земље Србије. Када је у питању спасавање властите главе (а сви Срби су данас Радовани, чак и они који се малоумно радују његовом заточењу), тада су сва средства дозвољена и тада је сваки позив или указивање на "демократију" бесмислица. Да ли су наше "патриоте" свесне да се владајућа, издајничка и разбојничка клика, не може другачије уклонити са српске грбаче сем применом силе?
No comments:
Post a Comment