Friday, July 25, 2008

Хапшење здравог живота

Бетовен се огласи из мобилног телефона.
Председник се промешкољи и пружи руку: "Мала, додај ми ту јагодинску 'палму'. То је поклон из Кончарева, хе, хе... даћу ти га за који дан, чим га изгустирам."
"Ја бих морала да кренем", јави се мазним гласом девојка, додајући му телефон, "родитељи ће се забринути..."
"Иди, истуширај се.. позваћу возача", одврати јој председник и прихвати мобилни.
Видевши на дисплеју исписано име, председник готово заурла: "Опет овај јебени идиот... Милошевићево копиле!"
"Шта је сад опет, Дачићу?", нервозним гласом упита председник онога кога је малочас назвао "копиле" и који се јављао с друге стране "жице": "Увек си незадовољан... сад би мењао Кипар за Хаваје, шта ли...?
"Ама, не зовем те због тога. Ваљда ти је јасно, кад те овако директно зовем, да се нешто важно десило.."
"Важно...да се није онај, кога си коначно пробо глоговим коцем, опет дигао из мртвих, повампирио"?
"Зар ти не знаш?!"
"А шта би то требало да знам?"
"Тешко ми је да поверујем да о томе ниси обавештен....", као да је подрхтавао је Дачићев глас. "Ниси ти Коштуница! Борисе, кад чујеш вест, има да паднеш на дупе"!"
"Ја могу да паднем на дупе само због неке добре цице! Једна таква, која ме је вечерас обарала, управо одлази", председник кратко махну девојци, која је још стајала код излазних врата и настави: "Хајде сад причај... али пази како!"
"Шта да пазим, човече? Они нас виде и на клозетској шољи! Да могу, сутра бих се покупио из политике."
"Мислиш оно... узмеш коферче и одеш... не иде то тако", одбруси председник 'оностраном' Дачићу. "Него дај да чујемо шта је то толико важно; само немој да ми причаш како је неко поново тукао новинаре... То ме заиста не занима!"
Са друге стране дубок уздах, као да се Дачек спрема да скочи у дубоку и ледену воду, а онда човек 'испали' гробним гласом:
"Борисе, Радован Караџић је ухваћен!"
"Ко?!", упита председник измењеним тоном, видно изненађен.
"Радован, ето ко. Ваљда знаш ко је Радован Караџић?"
"Знам, наравно да знам", покушавао је председник да среди ускомешане мисли. "Како не бих знао?"
"И..."?, питао је глас из апарата.
"Шта 'и...', не разумем шта ме питаш", одврати председник несувисло, тек да добије на времену. Потом, прибравши се донекле, поново се, овог пута далеко оштрије, обрати Дачићу: "Шта си чекао до сада?! Зашто ме о томе ниси раније обавестио!? Много се зајебаваш Ивице! Шта мислиш ко сам ја, човече!".
"Ништа је тебе не зајебавам", смиривао га је глас из слушалице, "али, рекао бих, да неко дебело зајебава и мене и тебе и све нас. Полиција није хапсила Радована!"
"Како то мислиш?", упита председник, скачући из кревета. "Причај, ко је ухватио... то јесте, ухапсио Караџића. Ко, буразеру, ако није твоја полиција?"
"Не знам ко, ја сам мислио да то ти знаш...". збуњено ће Ивица.
"Можда безбедњаци...?", почеша се председник иза ува и дохвати гаће.
"Питао сам их", рече глас из мобилног, "они, такође, кажу да ништа не знају, баш као ни ти".
"А откуд си ти то сазнао", љутито ће председник, облачећи пантолоне и придржавајући мобилни апарат брадом. "Јесте да си ти министар полиције, али, није ђаво, да си ти најважнији човек у овој држави? Одакле ти та информација?"
"Малочас ме звао колега Рончевић, знаш га?"
"Знам, знам... Месић не може да га смисли, баш као ни ја тебе", председник на тренутак застаде, закопча шлиц, и онда продужи: "Можда се човек зајебавао?"
"Не, ипак, није", ражалости се Дачић, "рекао ми је да питам Наташу Кандић или Дејана Анастасијевића, који, по Рончевићевим речима, о томе имају све важније податке. Ја сам одмах послао људе да то провере код ово двоје и они су (Дејан и Наташа) потврдили да је Радован ухваћен и да ће за који дан та вест бити пласирана у јавност."
"Па, знају ли њих двоје ко је уловио Караџића?", неодлучно ће председник.
"Наравно да знају! За разлику од тебе и мене и целог државног врха Србије, 'невладини' све знају!
"Је'л ти то нешто на мој рачун, Дачићу?!", обрецну се председник љутито.
"Не, то ја на мој властити рачун... без крчмара".
"Немој тако Ивице. Ти си господин човек, крчму си давно напустио, као и овце у околини Призрена, не заборави", одбруси му председник саркастично.
"Јесте, јесте...", кркљао је Дачић кроз етер, "знам ја да је овај наш народ стока и заболе ме за њих. Него, ипак ме је однекуд срамота да нам државом управљају други и да нам о томе шта се дешава у рођеној кући говоре комшије Хрвати и наше невладине организације. Зар то теби, Борисе, нимало не смета?"
"Далеко смо заглибили Ивице", насмеја се председник кисело, "да бисмо данас могли да размишљамо у моралним категоријама. Србији је суђено шта је суђено, и да ту нема нас двојице били би неки други који би чинили исто што и ми. Ни мени није право што
'они' нису најпре обавестили нас. То показује да нас 'они' још не доживљавају као пријатеље."
"Дакле", закикота се Дачић, "нема нам друге већ да и даље гутамо жабе и гледамо да уживамо у животу колико можемо."
"Баш тако Ивице, баш тако. Видиш како ти умеш да будеш паметан кад хоћеш".
С оне стране жице кикотање постаде још јаче: "Добро велиш, коме је до морала нека иде у цркву"!

Неко покуца на врата.
"Да", огласи се председник.

Након неколико тренутака председник се врати свом телефонском саговорнику: "Ивице, звао ме је Мантер. И они су изгледа слушали ову нашу причу. Сада морам да прекинем. Зваћу те после разговора с Мантером. Надам се да ће нам овај рећи зашто су баш сада одлучили да отворе Караџићев случај.

__________________
Тадић и Магарац
Сабах
Отворено писмо председнику Тадићу [pdf 200kb]

No comments: